Шта је то депресија?

[Bokisha]

 

 

[александар живаљев]

пре 42 минута, АлександраВ рече

и соларна јога, такође... хајде да опалимо зезање на свакој озбиљној теми и да својом "премудрошћу" маскирамо своје страхове недуховитом духовитошћу и успут на овај начин блокирамо сваког ко би можда нешто паметно написао на овако једној озбиљној теми а тиче се његовог личног искуства, јер види да ће можда његова исповест и искуство бити заправо предмет нечије спрдње...

Мени је, ипак, охрабрујуће то што су људи изнели у овој теми став да је јако важно да се депресивно стање не доживљава као трајно, да ће и оно проћи уз подршку. Јер у депресији, сад то говорим из личног искуства, присутан је тај страх, осјећај немогућности излаза, што даље доприноси "зачараном кругу" болести... То бих сасвим непрофесионално назвао "параноидним елементом" депресије (стари клиничари су говорили да је код параноика само "прва карика" у процесу логичког закључивања искривљена, све остало може да буде очувано, у Цркви имамо нажалост тај примјер архимандрита Никодима Богосављевића, који је у стању да напарави књиге, даје интервјуе итд, али му је "прва карика" очита као "равна земља"). Дакле, бремена једни другима, хвала Господу, можемо да носимо и овдје на форуму. Идеално би било да то даје подстрек и породици као домаћој Цркви и парохијској заједници и здравственом систему (и васпитном, јер је добро васпитање најбоља превенција, а терапија и није много више од преваспитања - измјене неадекватних васпитних образаца и породичних модела реаговања).

Е, сад се ту појављује проблем неких "упутстава" извађених из контекста читавог православног опита душевног и духовног живота, зарад инстант замјене за лијечење. Јако је битно схватити улогу мајке у развоју праповјерења- вјере у науци и искуству Цркве, па заступништво Мајке Божије, па оно тако једноставно, конгенијално преведено на словенски Кирие елеисон - Господи помилуј, које не значи само "спаси" него и "зацјели" (зато сам ја против предлога за смањење броја јектенија на Литургији), и многа друга својства светотајинског живота.

[АлександраВ]

пре 55 минута, александар живаљев рече

да је јако важно да се депресивно стање не доживљава као трајно, да ће и оно проћи уз подршку.

пре 55 минута, александар живаљев рече

Дакле, бремена једни другима, хвала Господу, можемо да носимо и овдје на форуму.

Управо тако драги Александре. Ти, а и добар део других, мени драгих форумаша, зна да ја имам црне, беле и шарене дане. Хвала Богу на вама драгим људима и на форуму и Црква.нет, где сам у претходном времену у неким јако тешким тренуцима добијала огромну подршку, неки су ме људи готово јурили по интернету како би ми послали речи љубави, подршке и дали до знања да нисам сама и да могу да се изборим. Хвала је мало. Довољно сам јака да ме нечије спрдање и зезање на ову тему не додирује лично, али мислим да бисмо морали да водимо рачуна шта пишемо, уколико дајемо савете, и етикетирамо нека стања, нарочито ако знамо да су она у свом најтежем испољавању готово инкомпатибилна са животом.

Негде сам написала и опет ћу. Наравно то је моја прича и не мора никоме ништа да значи. А можда и хоће. Причамо приче из свог живота не да бисмо себе ставили у позицију главног глумца већ да бисмо можда на тај начин другима показали некакав пут, дали подршку, убедили их да нису сами, ни усамљени, ни у својим проблемима ни у својој борби.

У ствари, ја сам цео мој живот у тој борби, од неке 14 - 15. године, када сам прошла кроз живот на начин да ме је осакатио ментално и помало физички, али сам тако нашла Бога. Моји падови су велики и јаки. Повремено се борим са тим својим демонима који лако знају да ме нађу, јер колико год да си млад и глуп, свесно си експериментисао са злом, и од тога не можеш да побегнеш ни да се сакријеш. Понекад морам да се склоним од интернета, изгубим контролу, не могу да се одупрем садржајима који ме само дубље вуку у оно од чега сам се са 17 година једва спасила. Изгубим молитву. Повучем се док не пронађем поново молитву и не изборим се сама са собом. Пуно ми значи то што људи осете ове моје кризе. Јер, док ме други људи осете кроз моју тишину, за мене има наде. Немам намеру да се предам, надам се да ћу успети.

Не знам да ли је реч о депресији... са 17. година то ми је била дијагноза, након покушаја самоубиства...данас, по свим психијатријским параметрима није, када сагледаш укупно, иако су код мене присутне те јаке депресивне мисли и „фазе“. Психијатри мене сада једноставно "неће" дијагностички. По њима, ја сам ОК, мало више бесна него људи иначе, не умем добро да контролишем бес и имам снижено основно расположење чешће и дубље него што иначе имају људи, због животних околности у којима се налазим и којима сам се налазила, али потпуно сам „нормална“. Тако ми бар пише у налазу.

И шта сада мени у свему томе значи молитва? И шта значи изгубити молитву? Изгубити молитву... то је када ниси црквен, ниси крштен, улетиш као дете у сурови свет потпуно незаштићен, у бес, у хаос, живиш тако да када сада на то помислиш, не знаш више да ли је то заиста некада био твој живот, сав тај ужас, агонија, агресија, туга, да ли си то дете од 15, 16, 17 година са свим тим страшним стварима био заиста ти.... а онда, када тако млад, глуп и изранављен већ сигурно паднеш у бескрајни понор и последњом мрвицом снаге у себи завриштиш - Боже!... он те пригрли, и отера зло и ухвати те за руку и родитељски те исцели... онда се крстиш, поправиш, поново откријеш да у свету и људима има и даље љубави, отвориш врата новог живота... и онда креће нова борба, борба да издржиш држећи Бога у срцу, падаш, лупаш носом, плачеш, дижеш се, ломиш, бориш, јуриш се са аветима прошлости, некада те готово стигну, маме те, али молитва у теби расте, јача, и снажи те. Постане тако лака, природна, као дисање, у свим твојим стањима, сама се из срца производи, и имаш је у срцу и глави и на уснама. Лако ти је да је осетиш, изнедриш, поклониш. А онда, одједном, потпуно неочекивано, везани лоши догађаји повуку неке друге мисли, отвори се Пандорина кутија, пуно лоших мисли, злих, почињу да те руше изнутра, споља успеваш да одржиш привид, потпуно си функционалан, а изнутра те полако потпуно обузимају наизменично бес, туга и потпуна равнодушност, па тако у круг, мисли не можеш да утишаш, поново ти се враћа све оно страшно и лоше што си урадио и што су ти урадили, зле мисли, препознајеш их, знаш и одакле су и где те воде и колико су тешке и страшне и јаке, те мисли. И онда паднеш у ту мочвару. Све стане. Изгубиш молитву. Почињеш, запињеш, стотине речи и мисли ускачу, мењају је, почнеш поново, речи се губе, мешају, тако је напорно, не знаш ни шта мислиш ни шта причаш, мумлаш на крају нешто, чак и када се сконцентришеш и знаш шта мислиш не можеш да се молиш. На крају не можеш ни да почнеш. У себи само осећаш то, осећаш ту љубав ка Богу и цело твоје биће само понавља Боже не остави ме, само то. Споља, можеш да кажеш, да прочиташ, али као да су речи страног језика, ништа ти не значе. И док их изговараш, твоја душа само понавља - Боже не остави ме. И то је молитва, знам, то је можда и најјача молитва, али је ипак само кончић о којем висиш изнад провалије. Ја не знам шта ми је. Претпостављам, али не могу то да кажем. Чак сам и сигурна, али не могу да кажем. Мени драги људи знају за све ово. Свако од њих је полазио од себе када је покушао да схвати. Пројектовали су се. И давали ми објашњења за која сам сигурна да су само делимично прихватљива у мом случају. Знам да свако од нас има своју борбу која није копи пејст никога и ничега. Нисам била крштена као дете, била сам лак плен, некрштено дете нецрквених родитеља. Не знам како сам се извукла из свега. Тих осамдесетих година, бити дете улице у Београду, било је све најлошије што можеш да замислиш. Јако мало нас је остало. Углавном нису више живи, а већина нас који јесмо, или се окренуло Богу или има претужан живот пун дијагноза.

И ето ме, ту сам. Са свим својим ожиљцима, падовима, осмесима, тугама. Жива. Али, то нисам успела сама. И опет, нико не може сам. Неки драги људи са форума су ово већ читали у приватним порукама. Њихове речи које су биле одговор су ми помогле у неким лошим данима који су хвала Богу сада иза мене. Идемо даље. Помозимо једни другима, будимо ослонац једни другима. Да ли уопште и може другачије?

 

[goranger]

depresija moj dobar drugar

[Матусал]

Kod otaca postoji posebna strast duse koja se zove tuga duhovna. 

Stomakougadjanje-blud-srebroljublje-gnev-tuga-uninije-sujeta-gordost.

Depresiju mnogi vide kao uninije mada je ona u osnovi vise kombinacija tuge duhovne i uninija.

[Драгана Милошевић]

пре 24 минута, gor.anger рече

depresija moj dobar drugar

Ne spamuj vise

[goranger]

пре 3 минута, Драгана Милошевић рече

Ne spamuj vise

nije spam

[Juanito]

пре 11 минута, gor.anger рече

nije spam

Јесте. Свака следећа порука у сличном стилу ће бити обрисана без упозорења. Ми волимо да се шалимо на овом форуму, али има озбиљних тема на које људи долазе тражећи помоћ или просто утеху. Можда ово чита неко ко пати од депресије и последња ствар која треба тој особи је да је неко додатно убија у појам глупостима.

[Драгана Милошевић]

Него? Ниси нам јасан.

 Упорно говоримо да се ради о тешкој болести, али теби изгледа није јасно.

[goranger]

пре 4 минута, Драгана Милошевић рече

Него? Ниси нам јасан.

kad kažem "depresija moj dobar drugar" to znači da se znamo već nekih desetak godina. Imam to iskustvo i znam šta pišem. Nemam muda da napišem lično iskustvo svog pakla i izlaska iz njega kao što je to uradila Aleksandra. To jeste teška i preteška bolest i stvarno se izvinjavam svima koje sam iznervirao svojim komentarima. 

znači, depresija moj dobar drugar

depresija, depresija, ole ole ole 

[Рапсоди]

пре 20 часа, Juanito рече

Па то се онда не зове депресија, него размаженост, себичност, обест и хир. Доста више с тим извртањима зарад поштовања оних које је та опака болест однела. 

Мешаш узроке и последице. Узроци могу бити код појединих депресија размаженост и остало, а депресија је последица. Уосталом оградила сам се, нисам рекла "  све депресије на свету су поледица горе наведених фактора  " . 

[Рапсоди]

Из мог неког малог, на срећу краткотрајног искуства, најбољи опис за такво стање се може исказати само у једној речи, а то је " губљење укуса живота " .

[Grizzly Adams]

Сви људи имају негативна осећања, питање је само да ли имаш добар "одбрамбени механизам" да их зауставиш на време или немаш па те обузму целог и упаднеш у неко трајно негативно стање.

Борите се, не дајте да вас негативне мисли и осећања обузму. Све су те ствари само привремене и у глави преувеличане.

[Ana B.]

пре 3 часа, gor.anger рече

depresija moj dobar drugar

haha bolje ti je ono sto si rekao da je depresija u pitanju kad ti smrt zvuci kao sedmica na lotou, sad si ga preterao

[Ana B.]

пре 27 минута, Рапсоди рече

Из мог неког малог, на срећу краткотрајног искуства, најбољи опис за такво стање се може исказати само у једној речи, а то је " губљење укуса живота " .

ili nedostatak ljubavi