Веран Станчетић: О љубави-Инспиративна и недовршена тема

[Милан Ракић]

Свакодневне људске активности су у вези са врстом љубави која их покреће: Емануел Сведенборг Пролазе миленијуми а човек и даље трага за одговорима на фундаментална питања о сопственом пореклу и смислу људског живота.

Људи се у суштини деле на две велике групе, оне који верују да животна енергија никад не престаје и да човек никад не нестаје у апсолуту, већ само у нама познатом свету, и на оне који верују или мисле да је овај свет апсолутни почетак и крај за човека. Без обзира на разлике, постоји нешто заједничко за обе групе људи, а то је, не оно у шта верују да јесте, већ шта би волели да јесте.

То шта волимо или шта бисмо волели да јесте је дубоко у нама и ниједан човек није равнодушан према ономе што држи у својим дубинама. Волети је заправо активан принцип љубави. Но није свеједно шта се и како воли. Волети се могу и добре и лоше ствари, па тако, то шта се и на који начин воли одређује цели живот човека.

Занимљив преглед врста љубави, а самим тим и различитих типова људи, сачинио је Емануел Сведенборг, шведски филозоф и мистик 18. века, у свом делу „Брачна љубав“. Он пише да кад је човек први пут створен, био је обдарен мудрошћу и љубављу према мудрости, али не због њега самог, већ због тога да би је могао поделити са другима. Стога уз мудрост и љубав стоји упозорење да нико не сме да је задржава само за себе, већ да је мора истовремено и делити са другима. Сходно томе, сваки човек је (или би барем тако требало да буде) на услузи (служби) другом човеку. Службе или, слободније и модернијим речником речено, свакодневне људске активности су у вези са врстом љубави која их покреће. На основу тога Сведенборг прво наводи људске активности које се односе на љубав према Богу и ближњима (духовност). Потом следе оне које се односе на љубав према друштву и земљи, односно према суграђанима и колегама (моралне и политичке службе). Иза њих следе природне службе, које се односе на љубав према свету и материјалне потребе, и коначно телесне службе које се односе на бригу о себи, да би се оспособило за вршење виших служби односно аспеката љубави. Све ове службе су утиснуте у особу и оне се смењују властитим редом, једна за другом; кад се нађу заједно, тада је једна садржана у другој. Они који су посвећени првом низу служби, духовним службама, такође су посвећени и овим наредним, и ти људи су мудри. Међутим, они који нису посвећени првом низу, али јесу другим и наредним, нису толико мудри већ само делују тако због спољашњег испољавања моралности и цивилизованости. Они који нису посвећени првом и другом низу, већ само трећем и четвртом, далеко су од тога да буду мудри, воле само свет и себе због света. Али они који су посвећени само четвртом низу од свих су најмање мудри, они живе искључиво због себе, и кад чине за друге, чине само ради себе.

Сложили се са овим или не, тема љубави мало кога оставља равнодушним. Током историје наше цивилизације њом су се бавили филозофи, уметници, свештеници, а данас и психолози, психијатри… Уколико се удубимо у дела о љубави или дела учињена из љубави, можемо приметити барем два заједничка елемента бескрајне приче о љубави. Један се односи на порекло љубави као појаве која је у тајанственој вези са настанком свог живота и универзума, и као нечему што потиче од самог Ствараоца. Други је, да у бити љубав увек постоји у релацији са другим човеком, односно да љубав подразумева усмереност ка другоме. Она се приказује као давање доброте и љубави другоме. Неко може овоме приговорити да се, на пример, уметничко или ма које дело може створити из љубави према уметности, стварању или преданости неком добром принципу, али и то дело је у основи настало зарад човека и љубав уткана у њега је опет посредно усмерена на другога. Да је човек позван да дели добро и љубав са другима илуструју и речи једног мудрог човека: „Оно што смо учинили за себе, умире заједно са нама, оно што смо учинили за друге, остаје бесмртно“.

Ипак, љубав остаје само изговорена реч уколико не иде под руку са људским деловањем прожетим мудрошћу. Заправо, изгледа да она настаје из међудејства три принципа: мудрости, лепоте и акције (активности, односно снаге). Мудрост и лепота су архетипски принципи док је снага или сама акција људског рода. Љубав је потенцијал који своју пуноћу достиже кроз човека и његово понашање. Љубав тако чини заједницу вечних начела, трансцендентног порекла и човека односно наше реалности и свакодневице.

Прича о љубави не би била потпуна кад не би поменули оно што нам вероватно најчешће падне на памет при помену ове речи, а то је љубав између мушкарца и жене. Из ње проистичу многе друге љубави. Већ поменути аутор је љубав између мушкарца и жене описао као однос доброте и мудрости. И баш као што је за клијање семена потребна топлота и светлост, тако је за љубав потребна симбиоза доброте и мудрости. По њему, жена је топлота (карактерише је доброта, односно, емотивност), али да би постала делатна треба јој светлост, а то је мушкарац чија је карактеристика интелект. Важи и обрнуто, а то је да мушки интелект без оплемењивања женским принципима емотивности и доброте остаје хладан и безосећајан. Не треба заборавити једну упечатљиву дефиницију зла, по којој је оно ништа друго до непродуховљена или неоплемењена интелигенција. Ове разлике између мушкарца и жене (а које се привлаче и међусобно су комплементарне) произилазе из различите природе два пола. Наиме, жена има склоност ка томе да воли једног мушкарца, док мушкарац има склоност да воли женски род. Да би се уздигао од примарне природе и од почетне љубави ка женском роду, мушкарцу је потребна мудрост и интелект. А жена свог мушкарца управо воли због његове мудрости и интелекта. Тамо где између двоје не постоје ови односи, мудрости и доброте, тешко да има истинске љубави. Мушкарац који не достигне интелектуалну зрелост и мудрост целог живота ће будаласто јурцати од жене до жене безуспешно тражећи унутарње испуњење, које се пак никад не може постићи задовољавањем само примарних нагона.

Но мудрост није потребна само у овом случају, она је важна и да се разлуче друге љубави које су наизглед сличне а суштински су различите. Искрена љубав према добром може човека винути у небеса и славу, баш као што и љубав према ономе што није добро ни мудро може одвући човека у пропаст. Три љубави које уништавају човека су: љубав према управљању другима, која је последица самољубља, љубав према поседовању добара других људи, што је последица робовања материјалном свету, и блудна љубав. Од ове три најпогубнија по човека је љубав према управљању другима јер произилази из самољубља које је узрок многих зала. Али, ако човек жели да управља другима из жеље да буде услужан другима, онда је његова љубав узвишена.

На крају, љубав је увек актуелна, инспиративна и недовршена тема. Колико год о њој говорили, никад не можемо у потпуности рећи шта је то љубав. Осећамо је али је тешко претачемо у речи. Могуће је да је то са разлогом тако, не да бисмо много причали о њој већ да бисмо са њом и на њој радили.

ДАНАС