Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу

[Марио Токовић]

И још нешто,без икаквих инсинуација и боцкања,о монаштву се не прича,у монаштво се иде.

"Читајте Светога Силуана. За њега, свако у свету има своју улогу: један је краљ, други патријарх, неко професор, неко радник. То нема значаја. Бити краљ или радник – то је за Светога Старца свеједно. Јер, онај који љуби Христа, који у себе усваја и у себи носи "осећања која су била у Христу Господу", доживљава свет као Адама, моли се за целог Адама. То је право Хришћанство." Софроније Нови Есекски.

[Желе Зека]

Монаштво у 21. веку- Димитрије Плећевић

О призиву, идејама, начелима и највише о опиту монашког живота много је говорено и писано кроз историју Цркве, а тако је несумњиво и данас. Ако га у најмањем доживимо као необичан, односно несвакидашњи начин живота или опредељености, монаштво ће нас фасцинирати и оборити сваки против аргумент, јер оно, по природи своје пројаве, припада сфери вечности, извире од Духа Светога, који му и даје могућност опстанка. Да није тако, монаштво би било само једна од историјских покрета, засновано на људској идеји и до данас не би ни постојало. Пало би у заборав као и све илузионистичке представе о животу, које за циљ имају било шта од пролазних схватања и идеја. У том контексту посматрано монаштво опстаје као практична, еклисиолошка делатност, остављајући за собом многовековно, искуством печатано, спасавајуће начело.

Монаштво је историјски рођено половином четвртог века у Египатској пустињи. Оцима монаштва сматрамо преподобне Антонија Великог и Пахомија Великог, док као велике трудољубце иноштва поштујемо Теодосија Великог, Илариона Палестинског, Василија Кесаријског, Амброзија Медиоланског, Бенедикта Нурсијског, Саву Освештаног, Дамаскина и др. Зачетак или пред историју монаштва можемо открити још у Старом завету, животима пророка, Данила, Илије, Исаије, Птетече и Крститеља Господњег Јована и самога Господа нашега Исуса Христа, који је светемељ монашког служења. Не смемо заборавити ни апостола Павла химнографа љубави, као ни апостола Јована Богослова и многе друге знане и само Богу откривене подвижнике свих времена. Кроз ово скромно историографско путешествије чини се, да сем имена, нисмо изнели ништа битно и значајно, али није тако, осим на први поглед. Ако се задубимо, созерцавајући ове великане монаштва, доћићемо до бити, а то је ЕВАНЂЕЉСКИ ИДЕАЛ ЖИВОТА. То је нит, која њих све и монаштво свакога времена нераскидиво повезује. Та свеза, која чини истоветнима монаштво са мирским светом, то је заправо ПУТ СПАСЕЊА КРОЗ ЕВАНЂЕЉСКИ ЖИВОТ.

Идеал монаха раног периода, средњега века и данас, готово је непромењен и извире из жеље да се у истини Господњој, у љубави његовој и заједници светих пребива и не само током свакога часа у земноме животу, већ вечно. Зато је право и потпуно извориште монашког живота, као и његов крајњи циљ, будућност односно Есхатон.Након овог кратког увода, прелазимо на тему Монаштва у 21. веку, То је за све нас велика непознаница, јер смо тек на прагу века који нас очекује и са свешћу о томе ћемо и говорити вечерас.

Питате се, вероватно, одкуда потреба за оваквом темом и да ли је оправдано говорити о нечему што нисмо у стању да потпуно сагледамо, са историјске дистанце. Одмах ћу Вам одговорити, јесте оправдано, чак је и неопходно. Ево и зашто: Монаштво 21. века, суочава се са изазовима и искушењима која нису била позната монасима ранијег периода, па чак ни подвижницима прве половине 20. века. Техника и технологија видно напредују из часа у час, тешко је уклапати се у нове токове. Све то одражава се на човечанство, на Цркву и боготражитеље у оквиру ње. На нама је да будемо свесни свих чињеница, да покушамо да их правилно расудимо и да се у крајњој линији реално суочимо са њима. Људи нашег времена, посебно млади, монашки живот доживљавају као потпуни идеал вере, улазећи у њега са жељом да читав свој живот, личност, таланте, употребе на спасење, односно да их афирмишу тако да послуже литургијкој зајеници у којој се спасавају. Монашки живот виде као заједницу верних, сабраних око тела Хриостовог, у тежњи да се такав начин живота оствари у вечности.

То је перспектива, које младе генерације драстично одваја од старије генерације монаха, које их приближава архетипу, историјски јаком, данас нажалост потиснутом, литургијском сусрету љубави, сусрету између монашке заједнице и васкрслога Христа. Управо данас, српски манастири, а што је тужно и многи старци, заборављају или намерно превиђају да је монаштво неодвојиво од литургијске заједнице Цркве, да оно никако не сме да се појави као пара црквена, ван литургијска, индивидуална побожност, усмерена на личну молитву као суштину свега, на изолованост превазиђене и Хришћанству толико далеке лимитиране сирове форме. Младе монашке генерације или монахољубци који желе тај уски пут спасења, имају јасну визију, у неким сегментма далеко превазилажући старије генерације. Стога је и јаз међу њима готово непремостив.

Монах 21. века треба да буде свестан благодати али и опасности времена у коме живи, да све Богом дане технолошке и техничке иновације искористи на добробит заједнице, да не чује страшне речи Господње упућене лошем слузи: Узмите дакле од њега таланат, и подајте оном што има десет таланата. Јер сваком који има, даће се, и претећи ће му; а од оног који нема, и шта има узеће се од њега. И неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. (Мт 25, 28-30) Много је гладних и жедних, монахољубаца данас, гладних и жедних вере, али на жалост немају коме да се обрате, не зато што нема искусних страца, већ зато што се њима нико не бави и нико нема жељу за тим. Манастири су нам се, драги пријатељи претворили у туристичке атракције, културно-историјске споменике, са живим људима у њима, који живе, тачније преживљавају, будући далеко од центра ствари а то је света Литургија.

Похвално је да будемо молитвени, да тежимо личном усавршавању, али све то не сме да нас издиже у односу на друге, да нас чини пар екселанс појединцима, неприкосновеним ауторитетима вере, тумачима писма и знакова, свезнајућим гуруима....

Не смемо давно заборављени систем робовласништва, преобраћеног на духовни ниво, оживљавати нити актуелизовати. Да ли случајно или намерно то је у знању Божијем. Не смемо сакатити људе, увлачити их у неправославно поимање вере, незнање им просипати као врхунску теологију, учећи их да чекају антихриста, да цепте од свега, све само не да се радују Христу, да се радују опиту Литургијске заједнице. Све наведено сиромаши монашке заједнице у глобалу, јер не тежи ономе чему млад човек хита, јер доступност аутентичној монашкој литератури данас је све већа и нема залагивања плитком духовношћу. Млади траже пуноту доживљаја, треба им пружити руку, отворити монашке капије, прихватити их са љубављу и поверењем, а не одмахнути руком и рећи нема од њих ништа. Такво монаштво треба 21. веку. Уз поштовање старијих монашких генерација, младо монаштво мора бити образовано, спремно да разуме и поучи вапијућег грешника у складу са временом, да покаже да има љубави и смисла за живи живот у Христу. То је монашки доживљај нас младих данас, заједница у телу Христовом, у надвечној љубави, у мисији Цркве која рађа за вечност. Млади који се одлучују на монашки подвиг морају да буду свесни да реалан монашки живот није ни мало лак, најчешће, пракса се не подудара са опитном теоријом отаца, који из перспрективе преживљеног и доживљеног монашког живота, на зениту, већ прелазећи у есхатон пишу и поучавају ученике.

Данас је основно да млади монах одсече своју везаност за свет, да га воли и даље али да му не робује, да трезвеноумно расуђујући, слуша настојатеља и тежи да се едукује колико год је то могуће у исправном смеру. Да не лута, тражећи поуке од свих, већ само од свога игумана и исповедника. Свакако, велики проблем монасима у данашње време представља слобода, односно злоупотреба исте, јер свет бруји о максимуму слободе па чак и оне која је штетна по спасење. Такве проблеме рационално треба сагледати и исповедно их решавати са духовним руководитељем.

Ђаво, ма колико тврдили многи данас да га нема, саплитаће монаха на сваком кораку, покушава да га саблазни на многе начине. Основно Отачко начело јасно сведочи у тим ситуацијама да се треба чврсто држати, прозрети искушење и трудити се исто одбаци, као онај који Не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога (1. Јн. 4,1) Тако наоружани јасно се упуштамо у невидљиву борбу чији исход за нас треба да буде Вечна Евхаристија и радост заједнице са Христом. Искушења која надиру треба сећи у корену, при падовима треба устајати, а не бесплодно јадиковати и тапкати у месту.

Монаштво је маратон, на коме има препрека, али не сме да буде заустављања, са Христом трчећи до циља, у Павловској нади, сваки монах или онај који жели такав начин живота треба да се труди да оствари речи: Добар рат ратовах, трку заврших, веру сачувах. А сада ме чека венац правде (2. Тим. 4, 7)

ПИТАЊА:

1. Питање о томе да ли су истините тврдње да је Света Гора најбоље место за монаховање, поготово с тога што тамо валдика никога нигде не може преместити.

Одговор: Свако место, које монахољубац у срцу своме препозна као место на коме ће живети и спасавати се у Духу Божијем је најбоље за њега. По мом скромном мишљењу, много је више важнија монашка зједница, која заправо освештава место и чини га живим у Христу.

Света Гора је дивно место за монаховање, али ни једна света обитељ није ништа мање вредна тога. Што се тиче премештања то је прилично неубедљив аргумент, јер је послушност највећа монашка врлина.

2. Колико година је потребно да кандидат пре монашења буде искушеник:

Одговор: Свети канони и предање препоручују три године, минимум једну годину, али то је у власти епископа односно игумана који монаши и духовника који приводи кандидата и који је у обавези да процени и предочи његову зрелост за примање завета.

3. Како се одређује име на монашењу:

Одговор: Најчешће одређује епископ који монаши или духовник који приводи кандидата. Неретко се консултује и жеља онога који се монаши.

4. Питање везано за каноне који одређују да се монаси не баве световним пословима. И како поједини монаси предају веронауку.

Одговор: Сходно 3 и 4. правилу Четвртог васељенском сабору, монаси и клирици уопште не би требало да се баве световним пословима, осим по дозволи епископа. Дакле вероучитељи монаси, који су ретки, то послушање обављају уз сагласност епископа и то се не противи правилима Цркве.

5. Да ли искушеник може до краја остати у том статусу:

Одговор: Може, ако духовник или игуман процене да је то потребно, мада у пракси се то ретко среће. Ако не пре такви се монаше на самртничкој постељи.

6. Да направимо паралелу између монашких традиција различитих религија.

Одговор: Питање је јако комплексно и захтева дубоку анализу и просто је тема за себе. Али укратко речено свим монашким традицијама својствене су следеће карактеристике: живот по начелима монашких оснивача, одређено молитвено правило, правила поста, живота и реда у заједници, послушања. Православно монаштво као и уосталом Православље уопштено, од свега тога дубоко разликује и чини аутентичним управо Света Литургија о чему смо говорили предходно. Она чини доживљај православног монаштва есхатолошким и на тај начин подвлачи јасну црту са традицијама монаштва у другим религијама.

7. Да се појасни све учесталија појавност тзв белог монаштва, које духовници препоручују световним па чак и брачним људима?

Одговор: Нажалост многи од нас смо сведоци таквог антицрквеног и деструктивног понашања појединих духовника, који своја чада усмеравају да живе строгим монашким принципима у свету. Посебно се да приметити, да споменути духовници такве савете дају и брачним људима. То није нова појава, јер Црква одавно зна за проблем наметања и елитизовања монашког живота на рачун световног са посебним освртом на „чистоту“ монашког у односу на „прљави и грешни“ световни живот. Овакво поимање ствари не само да је погрешно, већ је и умногоме погубно за појединце и читаве породице које врше некакве манастирске ексерименте у свету итздајући се за тзв. „бело монаштво“ које је историји било познато али под потпуно другим околностима и ситуацијама. Бели монах је истински монах са положеним заветима, што чува по благослову духовника за себе, посебно је тога бивало у време комунизма у Русији и слично. Но наши данашњи бели монаси и нераде ништа друго, него само критикују све око себе, изобличавају друге, критикују јерархију Цркве и слично. Све сем мало пажње и посвећивање себи и својим гресима. Посебно су раздражљиви када се поведе питање исправности таквога живота или питање духовника који то благосиља. У тим случајевима смирени, побожни и молитвени, скрушених бели монаси доживљавају драстични промену, изобличавајући лице, повишеним тоном призивају Суд Божији на онога који хули на Бога јер се не слажће са ставовима дотичних духовника-гуруа.

Овакво поимање опасно је јер директно разара литургијску заједницу и мисију Цркве, ружећи при том слику о монашту и побожности уопште. Једини савет је клонити се духовника и њихових умишљених чада, који сем мој духовник и ја, ништа друго не гооворе, јер су штетни за изграђивање духовних ставова и најчешће одишу расколничким менталитетом, који пре или касније изађе на видело.

Још једном апелујем и понављам по небројени пут, да је најнормалније и најцрквеније исповедати се код свог надлежног свештеника и ићи на Свете Литургије у своју парохијску цркву. На тај начин се замке ревнитеља за веру лако дају избећи.

[Желе Зека]

http://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=vladika%20ignatije%20o%20monastvu&source=web&cd=1&ved=0CEkQtwIwAA&url=http%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3D-BWxobPz_yg&ei=QAzGT--iGYe8-Qadi5WYBQ&usg=AFQjCNFqvNCX2c4U40tvrt16Shlmq25iBQ&cad=rja

[Vaske]

Свака част, само уз ово учење и образовање да додам један од омиљених цитата:

Много је пасивног знања, много више него мртвих капитала; вредно би било испитати шта је нагнало толике људе да своје, иначе узане мозгове, закрче толиким багажом, јер све што се не употребљује, и што ничему не служи, на сметњи је. Многи међу њима, на страну што не стварају ништа, нити мисле дубље, нити осећају финије од оних што мало знају, - напротив. Занимљиво је што и овде влада онај бесмислени закон богатства: ко заслужује обично нема. М.Н.

[Ратко :(]

Данас, у манастире је ушла струја, телефон, интернет, масовне посјете, односи са разним странкама....тако да како вријеме иде свијет све више обузима монаштво. Ако се тако настави, мислим да ће оно изгубити задње атоме своје снаге и пресахнути једног дана.

Све те ствари ако се правилно употребљавају никоме не морају да сметају а ако се неправилно употребљавају могу свима да сметају.

О. Емилијан Симонопетрит - савршен модел монаха, савременог монаха, што се мене тиче.

Или, рецимо, о. Георгије Капсанис.

[Желе Зека]

Али је потребно прочитати и ово:

Muško monaštvo i alternative individualizma

Monaško opštežiće – iz među ideala i stvarnosti

iguman manastira Studenice Arhimandrit Tihon (Rakićević)

„Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: „Čovek pada zbog toga ili zbog toga“, a ja, kao što sam već rekao, osim ovoga ne znam za drugi pad.“ Ava Dorotej (+620. god.)

„Koliko ja znam, jedini pad za monaha

je da veruje svom srcu. Neki govore:

„Čovek pada zbog toga ili zbog toga“,

a ja, kao što sam već rekao,

osim ovoga ne znam za drugi pad.“

Ava Dorotej (+620. god.)

Pre četiri decenije, jedan upućenik u Pravoslavlje, Nemac, prof. Ernst Benc, napisao je: „Za oblast istočno-pravoslavnog monaštva takođe važi da se ideal i stvarnost često poklapaju samo delimično ili se uopšte ne poklapaju. Ideal je, međutim, i u vremenima potpune propasti istočnog monaštva uvek iznova spasavan. Stoga nije isključeno da, nakon sadašnje epohe prividno potpunog propadanja pravoslavnog monaštva, ne usledi razdoblje obnove i praktičnog ostvarivanja ovog ideala“ (Ernst Benc, Duh i život Pravoslavne Crkve, Beograd 2004, 105).

Nestajanje (tj. „propadanje“) istočnog monaštva, koje je pomenuti pisac primetio, nije dostiglo krajnje razmere. Mnogi vide današnje vreme kao period započete „obnove i praktičnog ostvarivanja“ ovakvog načina života. „Ideal“ je, izgleda, iznova spasen.

OPŠTEŽIĆE

Ovaj „ideal“ je kroz različite istorijske okolnosti „ostvarivan“ i „obnavljan“ na različite načine. Među njima, nas ovde zanima opštežiteljni način monaškog života. Među mnogim činiocima koji utiču na život monaških zajednica, neke prepoznajemo kao spoljašnje, na koje sami monasi ne mogu bitno da utiču, dok za neke primećujemo da su unutrašnji, na koje sami monasi i te kako mogu da utiču.

REMEĆENjE SPOLjA

Crkva uveliko računa na pomoć muškog monaštva kroz razne službe (sveštenosluženje, razni oblici duhovništva, misionarenje, obnova svetinja, itd.). Monasi, naravno, odgovaraju na ove potrebe. Njihov odgovor potrebama eparhija, tj. Crkve u celini, obično za sobom povlači učestale izlaske monaha iz manastira, a neretko i potpuni odlazak monaha iz matične zajednice, ako je ova uopšte i zaživela. Ovakva situacija donosi određenu korist vernom narodu i Crkvi u celini, ali, s druge strane, skupo košta muške manastire čije se zajednice iznova osipaju i razaraju. Potom se ponovo postavljaju novi počeci i opet se priželjkuje da se dođe do kakve-takve „ustaljenosti“. Za kratko vreme se u manastiru može obnoviti organizovan blagočestiv način života, ali se isto tako brzo može i prekinuti. Ovakvo stanje se teško može izbeći jer su manastiri nepresušni resursi za Crkvu. Bilo bi nezamislivo, i verovatno – samoživo, da muško monaštvo odbija da iziđe u susret ovakvim zahtevima.

Čak i sama mogućnost ozbiljnijih promena remeti unutrašnje spokojstvo monaha. Ovakav sistem iznova daje pobožnom svetu osvežavajuće impulse. Ali, on dovodi do toga da, i pored obnove i praktičnog ostvarivanja monaškog ideala, skoro da ne možemo oko sebe pronaći ustaljeno i istinski zaživelo muško opštežiće.

Ženski manastiri su, u pogledu svega ovoga, u daleko povoljnijem položaju jer su od sličnih obaveza rasterećeni. Jednom ustoličena igumanija sa sestrama ima više vremena pred sobom i bolje uslove da neguje zdrav autoritet u zajednici. Zato su ženski manastiri brojniji i teže se osipaju.

Osipanje muških manastira će mnogima pričiniti radost jer će ići na korist nečijih duhovnih potreba. Verovatno se mnogi monasi ne bi bavili duhovnim radom sa vernicima niti bi neki ženski manastiri dobili služaščeg i duhovnika, itd., da nije došlo do osipanja (da ne kažemo – propadanja) monaških bratstava. Monah koji započne neko korisno služenje koje je više-manje izvan njegove sopstvene opštežiteljne sredine, vrlo često može da ostane zauvek tako „zarobljen“ i da se nikada istinski ne vrati u bratstvo. Ako ne bi postojale granice ovakvim i sličnim aktivnostima monaha (i pored toga što su nekom od koristi), moralo bi da dođe do potpunog ukidanja monaških bratstava. Granice, ipak, donekle mogu postavljati sami monasi ako imaju uslove i ako znaju šta hoće.

Ipak, i pored svesti da bratstva moraju sebe da čuvaju, teško je boriti se protiv ovakve uobičajenosti. Briga za sopstvenu kuću i zajednicu često može biti protumačena kao egoizam i surovost prema drugima, ali ako monasi sami ne budu čuvali svoje zajednice, niko drugi neće im se smilovati.

Naravno, monaštvo može da postoji i bez bratstva. Ideal je iznova spasen. Ali, tada oni delovi položenih monaških zaveta koji se odnose na zajednički život ostaju na nivou mašte i želja. Imajući žeđ za oboženjem, monah i izvan bratstva može na umu imati reči prepodobnog Siluana Atonskog, koji je rekao: „Moje telo je pećina mojoj duši, a moja duša je pećina Svetom Duhu“.

Tužna je sudbina muških opštežića. Ona nekad izgledaju kao drveće kome se redovno potkresuju grane, te iako su stabla zdrava i imaju jak koren, nikada na njima ne možemo videti olistalu krošnju.

MONAŠKI USTAVI?

Možda bi bilo bolje kada bi se i same monaške zajednice borile za minimum vlastite samosvojnosti. Naravno, niko ni ne pomišlja da upotrebi određena poglavlja srednjovekovnih vladarskih tipika u smislu da treba ograničavati nadležnost episkopa. Ipak, minimalno držanje do dostojanstva sopstvene zajednice treba da prethodi tome da drugi tolerišu napredak opštežića. U svemu ovome, monaholjubivost samih episkopa mora da bude odozdo propraćena zdravom eklisiologijom koja dolazi iz samih manastira. Bez jemstva da će u njima biti zdrava crkvena svest (i poštovanje crkvene jerarhije), ni postojanje samih manastira ne može da donese korist Crkvi, već naprotiv, samo probleme.

Ideja da manastiri poseduju tipike, koji određuju i štite ustaljeni način života zajednice, potpuno je u duhu izvornog monaštva. Čak i letimičan istorijski pregled pokazuje da bez jasnog ustava ne može ni postojati opštežiće koje bi bilo stabilno, stabilno u tom smislu da je ustavom omogućeno trajanje ustrojene zajednice. Monaški uspeh Svete Gore se ne krije samo u nepristupačnosti poluostrva, nego upravo u Ustavu, tačnije rečeno – u tolerisanju Ustava od strane Crkve. Svakom srednjovekovnom manastiru se posle izgradnje davala pismena zaštita, koja je, naravno, prethodila dolasku monaha. Međutim, pojava monaštva koje ima krivo i izopačeno shvatanje duhovništva i Crkve (tj. pojava nezdravog zilotizma), u novije vreme, kompromituje izvornu ideju zaštićenog monaškog opštežića. Bežanje iz zajednice ovakvog tipa nije greh već nužnost. Nezrelo monaštvo prisiljava Crkvu da odbaci pomisao o porastu autoriteta samih bratstava u celini, jer – šta će nam nezdrava (i za Crkvu opasna) zajednica koja bi bila dugotrajna?

UNUTRAŠNjI ČINILAC – VEROVANjE SOPSTVENOM SRCU

Ali, pored spoljašnjih činilaca koji utiču na manastir, postoji lični odnos samog monaha prema sopstvenom bratstvu. Kvalitet ovog odnosa je u mnogome u njegovoj vlasti. Pažnju, konkretno, skrećemo na individualizam koji može biti uveden u harmoniju, tj. oplemenjen i kultivisan, a može da bude i neukroćen.

Ava Dorotej, u poukama koje se neposredno odnose na život u zajednici, govori kako neprijatelj („vrag“) „voli one koji se oslanjaju na sebe“. On objašnjava i zašto: „Zato što mu (vragu) oni pomažu i sami sebi pletu zamke“. Potom kaže: „Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: ‘Čovek pada zbog toga ili zbog toga’, a ja, kao što sam već rekao, osim ovoga ne znam za drugi pad. Ako si video onoga koji je pao, znaj da se oslanjao na samog sebe. Nema ništa teže i pogubnije od toga.“ (Pouke ave Doroteja, Manastir Hilandar 1965, 55)

Iz ovih reči je jasno zašto Studenički tipik kaže: „...pritecimo ka drugome, koji nam može rasuditi zle običaje, koji nam stvaraju pogubu duši“ (glava 16). I zaista, ko će samome sebi da ukaže na greške? Ko će samoga sebe da izobliči?

Treba znati: drugačije na ovaj problem gledaju pobožni ljudi, drugačije Crkva u celini, a drugačije gledaju oni koji poslušno žive u opštežiću. Može biti da jedino ovi poslednji, koji stvari sagledavaju iznutra (onakvima kakve one zaista jesu), imaju celokupan uvid u ovaj problem i ne sagledavaju ga periferno. Sopstvene nedostatke nam izobličava monaška zajednica, koja se u činu monašenja naziva, ni manje ni više, sveta družina.

„ISKUSTVO PROMENA“ I BUNT PREMA AUTORITETU

Ko je živeo u manastiru kada su se dešavale ozbiljne promene u opštežiću (npr. odlazak neke bratije iz manastira, prelazak bratije iz drugih manastira u njihov, promena igumana...), možda nikada neće moći da se stavi u položaj onoga ko tako nešto nikada nije gledao, onoga ko je od početka svog monaškog puta živeo u stabilnoj zajednici i imao od prvog dana pred sobom jasno postavljen autoritet. „Iskustvo promena“ u zajednici usađuje se u svest monaha i onde boravi kao neki skriven virus koji čeka priliku da se aktivira. Za razliku od ovoga, monah koji je toga bivao pošteđen, po prirodi stvari, biva iskreniji i odaniji poslušnik jer u svome iskustvu nema stečene sklonosti za borbu protiv autoriteta.

Suština problema sa kojima se suočava monah koji se nalazio u bratstvima koja su preživljavala transformacije (čak i najneminovnije, kao što je prirodna smena generacija) jeste u tome da njemu treba više unutrašnjeg napora da prihvati autoritet. Takav monah, ako se u srcu digne protiv igumana, istog trena u svome umu ima već spremne izgovore i opravdanja koja pobunu podstiču. Ako se ne odupre takvim pomislima, ovi „izgovori“ i ova „opravdanja“ (koja će tada da isplivaju iz podruma njegovog iskustva) biće mu dovoljni da ga učine nesposobnim i za najmanje poslušanje. U takvom slučaju, zaliveno prljavom vodom iz ovih podruma, zrno samovolje počeće da klija, sa ciljem da se biljka pojavi na svetlo dana – mržnja prema autoritetu dobiće antropomorfni oblik.

„Iskustvo promena“ je veliki i teško prevladiv hendikep. Onoga ko je ovim natovaren ne možemo mnogo ni kriviti za neke postupke koji bezazlenom poslušniku ni u um ne mogu da dođu. Duh bunta uvek iznova sve „rasuđuje“ i sve „proverava“, ali nažalost – naopako.

LEGALIZACIJA INDIVIDUALIZMA

Bez obzira na sve gore rečeno, odbijamo da neposlušnost prihvatimo kao nešto neminovno. Smatramo da je moguće prevazići ovakva iskušenja, a za takvo nešto postoje i uspešni primeri. Naravno, od borbe za zajednicu se uvek može odustati, što će se verovatno često i dešavati. Postojeće stanje se brzo može „legalizovati“ i „uznaprediti“ iznalaženjem novih obaveza za monaha, na primer obnovom novih manastira, što mnogi smatraju kao poželjno i dobro za Crkvu. Verovanje sopstvenom srcu, budući da često postaje pravilo života, tada se sagledava drugačije. Mi se, iz naše manastirske i ograđene sredine, nećemo upuštati u ovu problematiku jer je ona poverena onima koji stvari sagledavaju daleko šire i koji se brinu o Crkvi. Cilj ovog teksta je ukazivanje na činioce koji iznutra utiču na način postojanja monaških bratstava. Unutrašnja ideja opštežića, ma koliko mi pokušavali da je izbegnemo, jeste kristalno jasna. Ovu ideju Ava Dorotej pojašnjava rečima: „Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu“.

ZAKLjUČAK

Monasi prilikom postriga polažu određene zavete. Ovi zaveti se direktno odnose na život u zajednici. Ako pažljivije pogledamo, u našoj Crkvi, i pored zaista živog muškog monaštva, izuzetno retko možemo naći primer zajednice monahâ koja se ozbiljnije ustalila.

Uzimajući u obzir mnoge činjenice, usudićemo se da zaključimo:

1) Način života muškog monaštva je kod nas poprilično individualizovan i neretko se skoro potpuno sastoji od samostalnog rasuđivanja monaha. Ovakva uobičajenost, tj. postojeće stanje, nije iste duhovne suštine sa duhovnošću monaškog opštežića i pored toga što se naši monasi redovno zavetuju upravo na opštežiteljni način života.

Ako bismo ovo postojeće stanje podvrgli strogoj kritici, morali bismo da kažemo da je neopštežiteljni i individualizovani monaški život „legalizovan“, „amnestiran“ i naknadno (ponekad iznuđeno i nevoljno) priznat od strane pobožnog crkvenog tela. Ovakav način monaškog života se lako utapa u duhovne, kako crkvene tako i narodne, potrebe i time stiče (samo)opravdanje. Ali uzalud se tešimo – ovo „utapanje“ neće moći da izgladi nedoslednosti (tj. suštinske nedostatke).

Ovi nedostaci su nekada plod neizbežnih okolnosti, a nekada nisu. Ponekad potiču od neposlušnosti i duha bunta. Ovaj duh često ne nazivamo pravim imenom, već se istina svesno prećutkuje jer nam je njegov vinovnik koristan kao trudoljubiv van svoje bivše zajednice. Ne ukidamo li ovim ćutanjem nekome šansu da počne sa preispitivanjem sopstvenih postupaka i da započne pokajanje. Na ovakav način sopstvena volja monaha dobija amnestiju i uzdiže se na viši nivo. Samovolja se predstavlja kao nešto dobro, a ne pogubno. Time se nesvesno, daleko bilo, dovodi na nivo norme. Ovakva „tolerancija“ otvara teoretsku mogućnost za izopačenje koje bi (u najekstremnijem vidu) moglo da se definiše ovako: ko se digne na Oca, umesto kazne primiće počasti i projaviće se kao koristan i darovit.

Ali, pošto postoje i mnogi objektivni i istorijski razlozi koji su više-manje uticali na osipanje opštežića, ne možemo biti oštri kritičari, nego kažemo drugačije:

2) Naše muško monaštvo nema dovoljno autonomije, tj. nema uslova da nesmetano unapredi živote svojih zajednica da bi podsećali na ono što se obično zamišlja kada se pomene pojam manastirskog opštežića. Sama mogućnost česte promene igumana unapred čini monaško bratstvo uniženim i izigranim. I ono što se postigne na polju opštežića, neretko je kratkog veka jer zavisi od samilosti spoljnih faktora. Ali, iako monaško bratstvo gleda na ovaj problem duboko iznutra, moramo reći da je cela Crkva šira od opštežića monaha, i njena briga za svet nadilazi i prevazilazi brigu bratstva za sopstveni mir i spasenje. Cela Crkva, kao i uvek, sagledava dalje od izdvojene zajednice, ma koliko ova bila orijentisana ka prepodobnom načinu života. Treba uvek imati u vidu da eklisiologija i duhovnost – Crkva i monaštvo u njoj – moraju imati istu duhovnu osnovu i potku.

Dakle, i pored činjenice da se „ideal i stvarnost“ monaha „često poklapaju samo delimično ili se uopšte ne poklapaju“, ideal opštežića je danas „iznova spasavan“ i spasen. Postoji mnoštvo detalja koji najneposrednije ukazuju na porast svesti o opštežiću, te stoga nije isključeno da ćemo ubuduće napredovati u obnovi i praktičnijem ostvarivanju ovog ideala.

JEDAN UM I JEDNO SRCE

„...da bismo jedno bili svi, isto mudrujući, isto pomišljajući, koje jedan isti pastir napasa i vodi, i kao neki zlatni lanac jedni za druge vezani, jedan drugoga držite se, i u jedno saudite se telo (Ef. 4, 16), pod jednom glavom, po božanstvenom Pavlu, neimarstvom Duha (Ef. 2, 20–22).“

(Studenički tipik, glava 17, O pouci igumana bratiji i o ispovedanju)

[Милан Меденица :)]

данас је потребно повучено, смирено и разборито монаштво у СПЦ, посвећено борби са самим собом.

word.

ал биће то отимање за кинту, пошто ни мирско свештенство није тек имуно, а и за светиње које стоје по манастирима

мислим да лаос мора да се научи зашто, кад и шта, пре свега, ови ће сами да спласну.

[Милан Меденица :)]

Šta znači biti monah?I kako se postaje monah?Koje je njegovo mjesto u crkvi?

монаштво је нешто као целибатно свештенство, само што се одваја од света по манастирима ради подвига молитве и анђелског живота. одатле и цела ова полемика, оптерећење монаштва светом ...

приде, даје завет сиромаштва, па ни мантија коју носи није лично власништво а добија и ново име (треће по реду - прво је од родитеља дато, друго на крштењу, мада може бити исто као родитељско и треће је на рукоположењу у монаштво). брачно свештенство не мења име при рукополагању.

постоји цела паралелна монашка титуларна хијерархија са брачним свештенством и традиција Цркве је постала временом да се из редова монашког свештенства бирају владике и патријарси, иако канон гласи да се бира из реда брачног свештенства.

ми не морамо да пратимо каноне дословце јер пратимо оно што је спасоносо и практично и одраз времена, тако да је монаштво дошло у први план јер је брачно свештенство било некад преоптерећено сопственом породицом и службом те није могло потпуно да се посвети и служењу и администрацији у исто време. дакле, практична ствар је у питању а не борба за превласт.

додуше, данас се већ озбиљно назире колико владичанство може да буде оптерећено влашћу и непослушно кад је у стању као бивши владика Артемије да не пушта столицу кад креће да застрањује и кад се позове на одговорност.

монах се постаје тако што се кандидат, зове се искушеник, огледа и опитује и сам са собом и Црква са њим око три године у неком манастиру и тек онда се постризава (рукополаже, постаје) монах. може и да се скрати или игнорише чак тај пробни период кад је неко у питању ко већ годинама ионако живи као монах (свети владика Николај Велимировић је један од живих и савремених примера).

расофорни монах је најнижи чин и није аутоматски свештенослужитељ јер још увек није примио благодат свете тајне свештенства. чинови су прво анђелски (ђаконски) па онда и свештенички кад се рукоположи у свету тајну свештенослужења.

израз света тајна не значи да неко поседује неко тајно знање, већ да носи благодат Духа Светог да је дели другима и не значи да је свет или да је све свето што каже или уради, јер је превасходно грешан човек.

што се тиче служења Литургије и причешћивања (као врхунца православне вере) исто важи за сваког верника у Цркви подједнако, само неко ко је у мантији има право и дужност да се пре осталих причести. постоји редослед који мора бити задовољен утолико да само они у мантији имају предност у односу на оне који немају мантију, мада има детаљан списак који је ред по служби у Цркви, прво мантија по чину и служби па онда лаици (верни без мантије) по чину и служби. пол не одређује првенство, само служба, тако да се монахиње, удовице и подвижнице причешћују пре неких мушкараца који се сматрају нижом службом. служба није неки званичан чин, већ се и материнство, рецимо, сматра службом и прилично је широк појам.

приметићеш да постоје правила скоро за све у Цркви али да се не инсистира на њима дословце јер се гледа шта је икономичније (спасоносније и корисније) - да ли ће правило спасити или отерати човека од Бога или Цркве. такође, Нови Завет обраћа пажњу на тако нешто: И говораше им (Исус): Субота (мисли се на светињу) је начињена човека ради, а није човек ради суботе. (свето Јеванђење по Марку, глава 2, стих 27)

подвучено су моји коментари који су у служби лакшег и бољег тумачења написаног, и то не моја умовања већ по Светим Оцима и предању Цркве.

[Дејан]

Pozvali su me preko Facebook-a da posetim Svetovavedenjski ženski manastir u Ivanovu. Moja stara poznanica, poslušnica Ana, dočekala nas je kolima na železničkoj stanici u pet satu ujutro i odvezla u manastir da predahnemo od puta.



Manastir se nalazi u samom centru "grada nevesti". Ogromni Vavedenjski hram od crvene cigle je gradska znamenitost. Interesantno je da mnogi Ivanovčani ne znaju da je hram - manastirski i često se može čuti u „maršrutki“ (mini autobus): "Zaustavite kod crvene crkve".

Na svojim putovanjima sam noćivala na raznim mestima. Ali u zvonari kod glavne kapije, u ikonopisnoj radionici, među ikonama i suvim travama - prvi put.

Духовник и Duhovnik i osnivač manastira, čuveni arhimandrit Amvrosije (Jurasov), veoma prijateljski nas je primio za vreme doručka i malo se našalio na račun mojih pantalona: „Žene u ruskim manastirima izbegavaju da ih oblače“. To je u startu dovelo do opuštenije atmosfere (ipak ne doručkujem svaki dan s arhimandritom) i shvatila sam, da sam došla na posebno mesto, veoma prijatno i dobronamerno..
Prošetali smo manastirom i posetili jedno od podvorja.
Вечер в келье на Преображенском подворье.
U manastiru ima veoma mnogo živine. Monahinje uzgajaju egzotične ptice, veverice, ima puno mačaka duge dlake, a stari rotvajler Ričard Lavlje Srce je opšti ljubimac. Monahinje ga izvode u šetnju po rasporedu.


Igrom slučaja, u mom okruženju je bilo mnogo naučnika-fizičara, ateista. Iz nekog razloga svi oni vole da daju svoja mišljenja o manastirima i njihovom ustrojstvu, a da pri tom nijednom nisu boravili ni u jednom manastiru. Govore:„Lepo su se organizovali monasi i monahinje – žive o javnom trošku i jedino što imaju da rade je da se mole. A mi treba da radimo, decu da hranimo, da gradimo karijeru“.

Sada imam argumentovane i čak ilustrovane dokaze protiv mojih oponenata.

Monahinje Svetovavedenjskog manastira obavljaju titanski socijalni rad. Na crkvenom jeziku – služenje. One obavljaju poslove i rade s ljudima, do kojih ne dosežu ruke državnih organa. Osuđenici u zatvorima s njihovim problemima, pravoslavni telefon pomoći (SOS telefon), organizacija dobrotvornih večera, komisije po pitanjima nepunoletnih, bezdomnih, deca siročad, invalidi, alkoholičari i narkomani, HIV-inficirani, ljudi bez nadzora, siromašni – i to još nije celi spisak manastirskog socijalnog služenja.


Monahinja Joana Smirnova je spremna da navodi dalje. Ona je upoznata sa celokupnim radom manastira, jer pored zatvorske i socijalne misije, ona je zadužena i za informacioni rad. Pozorišni kritičar po prvom obrazovanju, monahinja svaki mesec priprema nove teme za razgovor za radio „Radonjež“, obnavlja sadržaj manastirskog sajta, pomaže poslušnici Ani u pripremi novina „Reč utehe“.

Krhka, mršava, ali veoma uporna i jake volje, inokinja Fotinija pregleda pisma zatvorenika, kojih u manastirskoj biblioteci čuvaju u mnogo kutija. Njeno poslušanje je rad s kazneno-popravnim ustanovama. Monahinja je projektovala i praktično lično napravila dva zatvorska hrama, a nedavno je postavljen kamen temeljac za još dve crkve pri zatvorima. Ona je sama nalazila sponzore, obilazila skladišta za kupovinu opeke i krovnog materijala, pažljivo birala malter, nadgledala radove, rukovodila poslovođama.
Još je potrebno voditi prepisku s zatvorenicima, a pisma-ispovesti dolaze ne samo iz zatvorske oblasti, već i iz cele zemlje, pa čak i iz susednih zemalja.

Rano ujutro sam s monahinjom Fotinijom taksijem krenula u muški zatvor strogog režima grada Kohme, u blizini Ivanova. Monahinja nosi zatvorenicima sveže ispečene prosfore za bogosluženje. U toku puta sam saznala da su od 14 zatvora, o kojima brinu monahinje, samo dva ženska. Još sam saznala da zatvorenici željno iščekuju te susrete – monahinje održavaju Dane anđela, koncerte, uče crkvenom pevanju, donose poklone.

Šta su mi odgovorili moji fizičari na sve to? Evo šta: „Zašto se ti tvoji monasi bave svetskim (ovozemaljskim) problemima? Neka se mole u svojim kelijama, ali ne – njima uvek treba više od svih“. Eto takva je kod njih „logika“. A ja mislim u sebi – kako je dobro što ima još tih kome uvek treba više od svih. U ovom slučaju - da daju.




IZVOR

[Zayron]

Čestitam Dejane, odlična tema. Baš me zanima šta će se sve tu naći.

Taj članak kojim si otvorio temu je prekrasan. Ja sad samo priložim dva

videa koji svjedoče o tome kako nije danas uopšte jednostavno objasniti

potencijalnim kandidatima za monaštvo šta je to ustvari "moderni manastir"

i šta ih tamo sve čeka i ne čeka. Što kod nekih izaziva razne nesporazume,

neprijatna iznenađenja u odnosu na njihove idealizovane predstave i mrzovolju.

Ovakva videa pravi većina manastira kako bi privukli mladence željne

duhovnog života, spiritualnosti, molitvenog sabranja, meditacije i mira.

Sasvim lijepo kad to sve u videu obećano mogu i ispuniti u stvarnosti:

The Monks of Mount Angel Abbey

Sights and sounds of the monastic life at Mount Angel Abbey in St. Benedict, Oregon

A šta s onim manastirima koji nemaju takvu sreću kao ovi gore a ti njihovi

"sights and sounds" izgledaju dosta drugačije nego kao kod ovih na tom

videu gore. No ti mladenci, kandidati za monaštvo to ne moraju znati i

naravno da si mogu po gledanju nekoliko takvih videa pomisliti da je to

s tim svim gore avizovanim sasvim isto svuda u svijetu, no to nekad nije tačno.

Zato si je ovaj jedan drugi isto benediktinski manastir kao i taj gore dao

napravit ponešto drugačiji ali objektivan video u skladu s njihovim tim tamo

konkretnim okolnostima, da ne bi ispali lažovi, kako nude tamo mladićima

mir, molitvu i meditaciju u manastirskim vrtovima i sa bublajućim i žuborećim

fontanama a tamo potom imaju takve te zvuke kompresora, glisera i barakuda,

traktora, motorkultivatora, aviona jer su blizu aerodroma, gradilišta, gradskog metra itd. itd.

Is a monastery a place for you?

What does a monastic community look like?

Šta s tim kad to u manastiru izgleda ovako?

0409_feel mocart 0228_hot :o

[Guest]

УСКИ И ШИРОКИ ПУТ САВРЕМЕНОГ МОНАШТВА

- Старче, шта значи „имати право“ на нешто?

- „Имати право“ - то је светска логика. Што је у човеку више оног светског, то он има и више права. Што је у њему више оног духовног, то он мање права има. Нарочито монах има само једну обавезу - да ни на шта нема права. Хоћу да кажем да он не би требало ништа и ни од кога да тражи. Монах се одрекао свега љубави Христове ради, и зато је потпуно погрешно када он тражи нека своја права у овом животу. Тиме он вређа Христа, монаштво. Људи овога света имају права на много тога; зато и јесу «светски». Сва права монаха, као и права људи који се труде да живе духовним животом, чува Христос за други живот.

Тражење неких «својих права» присутно је данас не само код /модерне/ омладине, већ и код младих монаха. Неки од њих уопште не знају ни зашто су постали монаси, ни шта је то уопште монаштво. Зато и траже «своја права», зато су и обузети једним светским духом, једном чудном логиком, људским виђењем правде - у сваком погледу. Ова људска правда, покренута европским духом, продрла је и у монаштво.

старац Пајсије Светогорац

[Guest]

Желим да постанем монах.. имам збрку и недоумице!!

 

 

 

 

 

Из разгвора са старцем Порфиријем

 

Оштроуман или глуп?

 

Почео сам полако и неусиљено да отварам своје срце пред њим и да му причам о свему што ме је притискало.

 

- Старче, желим да постанем монах. Волим монашки живот. Желим да живим за Христа. Често одлазим у један манастир. Међутим, у мени влада права збрка; имам много недоумица. Реците ми, молим Вас: да ли монах треба да буде оштроуман или глуп?

 

Јер, за све што наумим да учиним, стално ме прекоревају и кажу: "Монах нема своје личности. Овде не треба да чиниш онако како си досад знао, него како си овде затекао, односно како ти се каже. Монах не диже главу нити противречи".

 

Са друге стране, слушам како хвале свакога ко нешто постигне: постигао је то јер је оштроуман и све му полази за руком. То ме веома збуњује.

 

На то ми Старац одговори:

 

- Човек који, попут монаха, преда своје срце Христу, постаје сасвим други човек. Његов ум се отвара; бива испуњен Христом. Чујеш ли? Јеси ли ме разумео? Бива испуњен Христом. А кад су и ум и срце неког човека испуњени Христом, онда је он мудар, онда је оштроуман - Дух Божији га поучава у свему.

 

Он је "оштроуман" не у оном смислу како то схвата свет - да даје одговоре који ће задивити друге, или да неки посао ради боље од других. Не у том смислу. Како да ти то објасним?

 

Пред тешкоћама које пред њега искрсавају, он се не збуњује, не очајава; прибегавајући Христу, Који је у њему, проналази ваљане и лаке начине да те тешкоће превазиђе а да при том не бива изнутра истрошен. Јеси ли ме схватио, Георгије? (Изговорио је моје тадашње световно име, иако ме никад за њега није питао, нити ме је ико представио по имену. Био сам запањен.)

 

- Схватио сам, Старче.

 

- Онај ко је своје срце предао Христу, тај не пати, било какве тешкоће да га сналазе. Он се радује; преиспуњен је унутарњом радошћу. Делатан је. Опрезан. Не чини грешке, не наноси штету. Ум, руке, ноге - покрећу се благодаћу Божијом. Како такав човек онда може бити глуп?

 

Постоје, наравно, и случајеви у којима он треба да се прави глуп Христа ради.

 

- Како да се прави глуп?

 

Тако што прећути оно што зна, али са неким унутарњим циљем; тако што се прави да не разуме, да не зна, јер има на уму неки добар циљ. Томе ће га, мало-помало, научити Дух Свети. Јер, кад је у нама Христос, онда ми не управљамо собом. Христос живи у нама; Он управља нашим животом. 

 

 

 

Монах Агапије

Божански огањ који је старац запалио у моме срцу 

 

 Из књиге

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ
ПОДВИЖНИК ЉУБАВИ - ПРОЗОРЉИВИ ЧУДОТВОРАЦ

 

 

 

Манастир Глоговац

[verum est in beer]

Понекад ме ови наслови изненаде, па сам помислио да стварно имаш недоумицу .smesko.

Добар текст.

[Guest]

hehehehehe naslov je fantastičan

 

prepostavio sam da će to neko i pomisliti,

 

za sad nemam tih, da tako kažem, problema i problemčića

[Kolega2357]

Kako postati jeromonah ako je već neko monah?

 

 

 

Извор фотке: http://www.dizajnzona.com/forums/lofiversion/index.php?t34724.html