Права мера подвига - царски пут

[drvce]

И само што човек прими јеванђелске заповести, као руководство како поступати и покуша да измени свој живот, он одмах губи своју нормалност у очима друштва, на њега почињу показивати прстима, њега жале, над њим се подсмевају.

Ovo lici na optuzivanje drustva, svaljivanje krivice na ostale, koji se u velikoj vecini (94%) izjasnjavaju kao verujuci ( http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:420961-Svi-u-Boga-verujemo). Ili se ovde misli na podsmehe onih 6% (ok, 15% nehriscana) izuzetno uticajnih ali naopakih, do cijeg je misljenja (iz nepoznatih razloga) svima stalo?!

https://youtu.be/-FGhCZyq2Us?t=2m39s

[Џуманџи]

Mala ispravka

Apostola Pavla sam zavoleo, njega zovu apostol ljubavi

Zapravo je Jevandjelist Jovan Bogoslov apostol ljubavi. Mislim, svi su, ali je Jovan taj koji je tako prozvan.

[Рапсоди]

Zato sto su se premetnula u link, doduse neispravan, ali imaju formu koja se interpretira kao hiperlink. Mirjani moraju da obracaju paznju i na takve ovozemaljstine.

P.S. Pingvini nisu krivi, ne svedoci lazno protivu pingvina.

Дрвце, Дрвце ово је озбиљан пост , наш уважени Иван страшни отвара озбиљне теме и молим те.....................без шале , глупирања ....

Постоје други постови за разбибригу, овде се улази озбиљан, просветљен прочишћен..........молим  те уозбиљи се.

[JESSY]

"Мера и начин човековог подвижничког труда треба да одговарају степену његове телесне издржљивости и смирења. Зато у православној аскетској традицији човек ову меру не одређује сам за себе, већ се приклања дисциплини црквеног живота: општој црквеној одредби постова и личном покајном правилу које добија од свог духовног саветника."

 

http://eparhijaniska.rs/59-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2064-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D1%83-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D1%83-%D0%B0%D1%81%D0%BA%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D1%83

[Иван Ивковић]

@, ко је написао онај текст што си навела горе? Има у њему смисла али мислим да се провлаче и нека "оправдања". Џеси је дала добру допуну тог става.

Бити хришћанин данас значи бити исповедник. Није онај исповедник који галами о својој вери и ко је намеће другима а тај који се сам стара да живи благочестиво, не подилази под законе и морално стање друштва, не врши погодбе са савешћу и не оправдава своје недостатке неморалношћу околине. Бити исповедник значи сачувати јединство речи, дела и помисли како у заједници јединомишљеника тако и иза црквене ограде.

 

у православној аскетској традицији човек ову меру не одређује сам за себе, већ се приклања дисциплини црквеног живота: општој црквеној одредби постова и личном покајном правилу које добија од свог духовног саветника.

То значи да у недостатку руководитеља не треба предузимати ништа што одступа...? По питању неких спољашњих пројава, као што су правило поста, молитве или чак неки редовни прилог у одређеном временском периоду... то бих прихватио. Међутим, унутрашњи живот је сувише динамичан да би се (тако) ноншалантно односило према њему. Разматрајући ову тему управо желим да дођемо до одговора који се тичу невидљиве борбе.

Хоће ли савест ту бити једино и довољно мерило?

 

Да ли је макар и трачак самозадовољства услед извршеног правила/послушања довољан разлог да нешто мењамо и шта би то било? Да ли само понављати да смо недостојне слуге? Релативно лако ћемо сакрити подвиг од ближњег али како сакрити десницу од левице?

Мислим да је одговор на последње питање у упорно понављаном сећању на смрт и своју огреховљеност (не оптерећивању тиме, наравно) и благодатном плачу (са надом, без очајања) који из њих произилази. Зар то није за мирјане?

[Рапсоди]

@, ко је написао онај текст што си навела горе? Има у њему смисла али мислим да се провлаче и нека "оправдања". Џеси је дала добру допуну тог става.

 

То значи да у недостатку руководитеља не треба предузимати ништа што одступа...? По питању неких спољашњих пројава, као што су правило поста, молитве или чак неки редовни прилог у одређеном временском периоду... то бих прихватио. Међутим, унутрашњи живот је сувише динамичан да би се (тако) ноншалантно односило према њему. Разматрајући ову тему управо желим да дођемо до одговора који се тичу невидљиве борбе.

Хоће ли савест ту бити једино и довољно мерило?

Ја сам написала, то је мој лични став.То што ти видиш, као оправдање, то је можда тренутно моја мера. Нек ми Господ врати само пређашњи страх који сам некад имала , ништа ми више од подвига не треба./а можда су та оправдања , моја лењост,  за не трудити се више/.

Да Џеси је сјано лаконски , једноставно допунила.

[Дијана.]

То значи да у недостатку руководитеља не треба предузимати ништа што одступа...? По питању неких спољашњих пројава, као што су правило поста, молитве или чак неки редовни прилог у одређеном временском периоду... то бих прихватио. Међутим, унутрашњи живот је сувише динамичан да би се (тако) ноншалантно односило према њему. Разматрајући ову тему управо желим да дођемо до одговора који се тичу невидљиве борбе. Хоће ли савест ту бити једино и довољно мерило?   Иван Ивковић, on 20 Dec 2015 - 01:21, said: Да ли је макар и трачак самозадовољства услед извршеног правила/послушања довољан разлог да нешто мењамо и шта би то било? Да ли само понављати да смо недостојне слуге? Релативно лако ћемо сакрити подвиг од ближњег али како сакрити десницу од левице? Мислим да је одговор на последње питање у упорно понављаном сећању на смрт и своју огреховљеност (не оптерећивању тиме, наравно) и благодатном плачу (са надом, без очајања) који из њих произилази. Зар то није за мирјане?

Sad mi je malo jasniji koncept teme.

Neka mjera vanjskog podviga je nivo gdje vuče vjerski osjećaj i savjet/blagoslov duhovnika/sveštenika koji nas poznaje dovoljno dobro. Ja radim prema osjećaju. Nekad imam veće molitveno breme, nekad ne ispunjavam ni osnovno, ne osjećajući strah i krivicu (hvala Bogu).

 

Nevidljiva borba je ono što je teško jer upravo nema duhovnih rukovoditelja, a nije bezbjedno ni sam se rukovoditi samo duhovnom literaturom (uglavnom monaškom).  MIslim da mišljenje u okviru tih njihovih koncepata i nije toliko dobro, da može odvesti do/biti simptom prelesti. Već neko radovanje svom podvigu ukazuje na gordost, i samo razmišljanje o njemu. Uzmemo breme koje osjećamo da možemo ili nam spolja savjetuju i ne pridajemo pažnju. Blagodatni plač? NIkad većina ljudi neće znati šta je to,  i ne treba mu težiti i prema njemu mjeriti svoj duhovni 'upsjeh'. Mjera, mjera, ravnoteža, spoznaja svog mjesta, moći, cilja... Ko želi da izgrađuje sebe i bude molitvenik za njega je manastir; ko gleda na ljude oko sebe naravno čuvajući zrno vjere i zalivajući ga da raste, za njega je zajednica/svijet, i tu sigurni put brak. Treći put je s razlogom definisan kao potencijalno opasan.

Ne bavim se monaškom literaturom, samo sam pročitala i to površno u jednom momentu Nevidljivu borbu. Tu mi je bilo korisno saznanje o mislenoj borbi, jer to danas već nema ko da ti objasni. Savjest neće biti odgovarajuće mjerilo jer je kod nekog hipertrofirana kod nekog slabija, u svakom slučaju je skroz subjektivna. Najkorisnije je savjetovati se sa sveštenikom i to iz parohije u koga imamo povjerenja. Može i s nekim prijateljem u vjeri koga cijenimo. To je u našem slučaju 'reality feedback' Čitati duhovnu literaturu, ali ne 'tvrdu monašku', već onu koju su hvala Bogu pisali mnogi duhovnici za mirjane. 

[Zero]

Mala ispravka Zapravo je Jevandjelist Jovan Bogoslov apostol ljubavi. Mislim, svi su, ali je Jovan taj koji je tako prozvan.

E, hvala ti, nisam znao...

[Лапис Лазули]

Hm...toliko razmisljam o ovoj temi i na kraju uvek se vratim na isti zakljucak koji je eto da kazem meni mera podviga i koji mi se cini dobar.U svemu poslusanje duhovniku,koliko god mozemo.daleko od toga da ga ispunjavam uvek(na moju veliku zalost uvek mi se obije o glavu muski kad se makar ne nateram da ispunim ono sto mi blagoslovi ako vec ne mogu sa radoscu).Kada nisam imala duhovnika,onda sam to poslusanje opet koliko god sam uspevala vrsila prema blagoslovima svog parohijskog svestenika.U svemu znaci,koliko molitve ,koliko rada ,ovoga onoga,i uvek se cudesno mera koju je izricao ili saveti koje je davao savrseno uklapala u trenutak kada sam je trebala ili u boljim slucajevima kada sam je u potpunosti ispunjavala.To odricanje od sopstvene volje,bilo da sam htela ja sama veci podvig a on mi zabranjivao ili obrnuto uvek je Bog blagosiljao velikim mirom i radoscu u meni kada bi poslusala na slavu Bozju bez svog mudrovanja.Isprva kada sam ulazila u veru bila sam time fascinirana ,svasta pomisljala da je prozorljiv i td.a sada sam vec navikla i vec vise ni sa verom vec sa utvrdjenim znanjem ZNAM da ce mi blagoslov makar zvucio suprotno biti upravo ono sto mi je u tom trenutku potrebno.

Jos samo kad bi uspela svaki put da poslusam,kako bi mirno kroz  zivot plovila,al...ucenje na tezi nacin oko neki stvari mi je jos uvek uza specijalnost.

 

Eto tako POSLUSANJE.

[Иван Ивковић]

Слободним људима немој да сматраш оне који су неким случајем слободни, него оне који су слободни по начину свога живота. Не треба, наиме, називати уистину слободним зле или распусне началнике. Они су робови страсти [везаних за] твар. Слобода и срећа душе јесте права чистота и презир према ономе што је привремено.

 

Подсећај самог себе на то да треба непрестано да се показујеш [словесан], и то на основу честитог живљења и делања. И болесници откривају и препознају у лекарима своје спасиоце и добротворе, али не на основу њихових речи него на основу њихових спасоносних и добротворних поступака.

 

Словесна и врлинска душа препознаје се и по погледу, и по ходу, и по гласу, и по осмеху и по начину провођења времена, и по општењу. Јер, у њој се све изменило и попримило пристојан изглед. Њен богољубиви ум, као трезвоумни вратар, одлучно спречава улазак рђавим и срамним сећањима.

 

Истражи и испитај, па ћеш установити да началници и властитељи имају власт само над телом, али не и над душом. То увек имај у виду. Стога се њима не треба покоравати уколико наређују да се учини убиство или неко друго безакоње и неправда на штету душе, па макар због тога и мучили тело. Јер, Бог је душу створио слободном и самовласном да чини добро или зло.

 

Словесна душа се труди да се ослободи распуштености, надмености, хвалисавости, преваре, зависти, грабљивости и сличног. То су дела демона и лукавог [човековог] произвољења. Уз упоран труд и старање човек то може постићи, избегавајући жељу која га вуче ка грешним уживањима.

 

Они који живе са малим и скромним подвигом, нити западају у опасности нити имају потребе за чуварем. У свему побеђујући своју жељу, они лако проналазе пут ка Богу.

 

Словесним људима није потребно да слушају многобројне разговоре, већ само корисне, који воде [познању] воље Божије. Тако људи поново доспевају у живот и у вечну светлост.

 

Они који теже ка врлинском и богољубивом животу треба да се ослободе гордости, као и сваке празне и лажне славе, и да се труде око исправке свог начина живљења и мишљења. Јер, богољубиви и непоколебиви ум јесте успон и пут ка Богу.

 

Нема користи од изучавања наука, уколико изостаје долично и богоугодно делање душе. Узрок свију зала јесте прелест, обмана, и непознавање Бога.

 

Истраживање најбољег живота и старање за душу људе чини благим и богољубивим. Онај ко тражи Бога, наћи ће га, у свему побеђујући похоту и не одустајући од молитве. Такав човек се не боји демона.

 

Они који се заваравају овоземаљским надама, а до детаља знају све што треба чинити да би се живело најбољим животом, пролазе као они који поседују лекове и лекарске инструменте, али нити умеју да се њима послуже, нити им је до тога стало. Према томе, кад је реч о гресима које смо учинили, никада немојмо бацати кривицу на природу или на некога другога, већ једино на себе. Јер, душа која хоће да ленствује, не може остати непобеђена.

 

Св. Антоније Велики - Поуке о доброј наравствености и о светом животу у 170 поглавља

[Рапсоди]

Сјајан текст. Само јуродиви се не могу некако наћи у опису горе. 

[Иван Ивковић]

Сјајан текст. Само јуродиви се не могу некако наћи у опису горе.

Не бих се кладио, не разумемо ми то. Ипак је ово само одломак. Прочитај свих 170 поглавља па ћеш можда наћи где да их "уденеш".

[JESSY]

Колико је позив на подвижништво својствено човеку модерног доба?

- Сваки хришћанин је у извесној мери подвижник. Живот је подвижништво и не можемо никада рећи ко је колико подвижник - да ли је велики или мали подвижник. И исто тако никада не можемо казати „доста је", већ смо дужни да се увек усавршавамо, јер смо створени као икона Божија, као слика и прилика Божија. Прилика нам је задата а слика нам је дата јер смо је добили сами по Господу Исусу Христу. Када је Христос дошао на свет, постао је наша слика, постао је човек. Човек не може никада бити савршен као Отац наш небески, зато што је једино Бог Свемогући, Свезнајући. Човек је онолико колико му је дато и не може бити савршен, али може да се толико духовно уздигне да се задиве и анђели и зарадују. Исто тако, ако неће да слуша заповести Божије и неће да их чини може толико да падне да га се застиде и ђаволи. Човеку је дата велика слава.

 

**********

Не треба одређивати пред Богом колико треба молитве и добрих дела, живот није математика. Не можемо имати трговачку рачуницу пред Богом! Можемо да постимо колико нам Бог даје снаге, а Црква је одредила оно што је потребно, колико је обавезно - четири поста у години, среду и петак. Има оних који фарисејски кажу: постио сам 2, 3, 5 или 10 дана и ја сам измирио своје Теби Боже, а Ти знаш колико мени као свом праведнику треба да даш. У Светој Литургији Господ се нуди свим људима и зато не можемо никада рећи колико треба постити да се причестимо, већ треба да се причестимо што можемо више, и увек да смо спремни из љубави за ту свету тајну.

 

Архимандрит Јован Радосављевић

 

http://www.spc.rs/sr/arhimandrit_jovan_radosavljevic_zivot_je_podviznistvo

[Иван Ивковић]

Не треба одређивати пред Богом колико треба молитве и добрих дела, живот није математика. Не можемо имати трговачку рачуницу пред Богом! Можемо да постимо колико нам Бог даје снаге, а Црква је одредила оно што је потребно, колико је обавезно - четири поста у години, среду и петак. Има оних који фарисејски кажу: постио сам 2, 3, 5 или 10 дана и ја сам измирио своје Теби Боже, а Ти знаш колико мени као свом праведнику треба да даш. У Светој Литургији Господ се нуди свим људима и зато не можемо никада рећи колико треба постити да се причестимо, већ треба да се причестимо што можемо више, и увек да смо спремни из љубави за ту свету тајну.

Хм... Онда се може рећи да је немогуће прецизно пронаћи своју меру. Чак и да се човек највише труди мора бити мало јаче или мало слабије. Фарисејством се може назвати и цепидлачење, а може се упоредити и са настројењем младића који је пришао Христу и "мангупски" Га питао: "Шта ми још недостаје...?"

 

Да ли би се ипак могла утврдити нека константа? Можда непрестано стајање пред Божјим лицем, гледање своје немоћи?

 

[Иван Ивковић]

Код истог аве Амона можемо наћи следећу поуку:

 

Строго чувај сам себе јер знаш да је написано: "Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити" (Лк 17,10). Кад твориш дела по Богу, не чини то ради награде, него са великим смиреноумљем, као непотребни слуга и велики дужник. Чак и кад чиниш добро, сматрај да чиниш мање од оног што си дужан и да кроз свој немар свакодневно умножаваш своје грехе. "Јер онај који зна добро чинити а не чини, гријех му је" (Јак 4,17).

 

Строго чувај себе као онај који увек пребива пред лицем Божијим, како ништа не би чинио без Његове воље.