Доћи ће смрт и имаће твоје очи

[Дејан]

Марио Ђакомели

 

 

Нема смисла. Нема речи. Нема лажи, нема преваре.

 

Смрт обесмишљава све наше напоре. Херојске подухвате, најдубље емоције, веровања, надања.

Нема костију које ће издржати до вечности да би се поново око њих обмотале жиле, ткива и мишићи. Нема васкрсења из кости.

 

Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе.

Ретки спомињу Леониду.

Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела.

Иста је судбина паметног и будале, констатоваће Проповедник. Зато, о овој граници, ономе о чему немамо личног искуства, остаје да ћутимо. Нисмо умрли па да можемо да паметујемо.

 

Нужно је да твоја смрт има твоје очи.

Зоран Ђуровић

 

Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик.

Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио...

Нисам умро, али скоро и као да јесам.

На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“.

Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати.

Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре.

Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу.

Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш.

Зоран Ђуровић

Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди. 

Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше.

Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити.

 

Зоран Ђуровић

Рим, 02.08.2015

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

Avva Zoran je pokazao ovim textom mnogo toga. Jos jednom me je zadivio, ali i duboko sa textom potresao.

 

Neverovatno je kako robujemo stereotipima kad je ova tema u pitanju.

[Драгана Милошевић]

Имам осећај да је овај текст заправо авин одговор на трагедију оца Радивоја и његових.

[Баба]

Христос Воскресе!

[Плутон]

  On 4. 8. 2015. at 20:48, Жељко рече

Христос Воскресе!

 

Заиста васкрсе!

[Zoran Đurović]

  On 5. 8. 2015. at 8:31, Велизар рече

Свети Јустин Поповић:

 

"Срб је Христов, радује се смрти" 

Што не пођеш мало до Сирије да се обрадујеш? 

[Zoran Đurović]

Браћа Македонци превели овај текст и ставили на њихов епархијски сајт! 

http://www.pppe.mk/2015/%D1%9C%D0%B5-%D0%B4%D0%BE%D1%98%D0%B4%D0%B5-%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82%D1%82%D0%B0-%D0%B8-%D1%9C%D0%B5-%D0%B3%D0%B8-%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%82%D0%B2%D0%BE%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BE%D1%87%D0%B8/

[Arsenija]

  On 3. 8. 2015. at 11:29, Дејан Бићанић рече

Нужно је да твоја смрт има твоје очи.

Smrt je neminovnost. Ona ce imati Hristove oci ...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da pridodam pored telesne i duhovnu smrt. Ja nazalost jos ne placem za ljudima koji odbijaju Boga. A trebalo bi.

[RYLAH]

Није ми само јасна позиција зла и патње у овом размишљању - јесу ли они нужност или нешто друго?

 

Иначе одличан текст.

[Zoran Đurović]

  On 5. 8. 2015. at 17:14, RYLAH рече

Није ми само јасна позиција зла и патње у овом размишљању - јесу ли они нужност или нешто друго?

 

Иначе одличан текст.

Питање није јасно. Зло и смрт су нужне категорије створеног. Границе створења. Да је могло без зла као страдања, могло је. Али без сукоба са смрћу као негацијом и злом без етичке конотације, није могло. Само Тројица има живот вечни. - Можда сам те више збунио са овим одговором. Дакле, мени је питање било нејасно...

[Драгана Милошевић]

Оладите атмосферу!

 

Него, на авином профилу се повела расправа у другом правцу...

Аво, сећаш ли се? Да сад не тражим и копирам.

[RYLAH]

  On 5. 8. 2015. at 19:36, Zoran Đurović рече

Питање није јасно. Зло и смрт су нужне категорије створеног. Границе створења. Да је могло без зла као страдања, могло је. Али без сукоба са смрћу као негацијом и злом без етичке конотације, није могло. Само Тројица има живот вечни. - Можда сам те више збунио са овим одговором. Дакле, мени је питање било нејасно...

Задњих дана се наместило да доста читам о нужности зла и патње као корективних елемената, у смислу да само у контакту са злом и патњом на видело излази оно најскривеније из човека, и да се само тако човек може упознати до краја са самим собом, односно са дубином свог пада, и да се само тако може и очистити, кад упозна себе па види на чему треба радити. Наместило се и да сам у задње време одгледао и пар много добрих филмова који провлаче то као основни аргумент. На овај начин се тражи смисао постојања зла, патње и смрти у овом свету, упоредо са Богом.

 

Мало дужи увод, али ми се чини да кроз текст провејава таква једна мисао, о смислу патње и смрти као корективима људског настријења у овом свету, па сам хтео да питам да ли сам добро схватио или не? Да ли је то мисао која је водила састављача текста?

[Zoran Đurović]

  On 5. 8. 2015. at 19:44, Драгана Милошевић рече

Оладите атмосферу!

 

Него, на авином профилу се повела расправа у другом правцу...

Аво, сећаш ли се? Да сад не тражим и копирам.

Да, тамо су нормални момци, Македонци. Питају да би научили или да би им ствари биле јасније. Дискусија је тамо затворена, јер је и главном полемичару било јасно да се ушло у безизлазну позицију. разменили смо топле приватне поруке. Сами Македонци су пожелели да када те ствари се заокруже, да направе неки посебан текст. Лепа идеја. - Овде пак има дежурних сморова. Углавном неки новицијани, артемити који се после бановања јаве под другим именом. Није Бог делио једнако интелигенцију. Ови морбидни ликови би требало на себи да примене методе за духовни раст: да плачу, моле се без престанк, испошћавају, врше разноразне подухвате за нас отпале од вере и евхаристије Коментарима пак не пројављују ту њихову хришћанску смиреност, а недај боже и љубав. Знам како би ме помиловали по глави... 

[Zoran Đurović]

  On 5. 8. 2015. at 19:54, RYLAH рече

Задњих дана се наместило да доста читам о нужности зла и патње као корективних елемената, у смислу да само у контакту са злом и патњом на видело излази оно најскривеније из човека, и да се само тако човек може упознати до краја са самим собом, односно са дубином свог пада, и да се само тако може и очистити, кад упозна себе па види на чему треба радити. Наместило се и да сам у задње време одгледао и пар много добрих филмова који провлаче то као основни аргумент. На овај начин се тражи смисао постојања зла, патње и смрти у овом свету, упоредо са Богом.

 

Мало дужи увод, али ми се чини да кроз текст провејава таква једна мисао, о смислу патње и смрти као корективима људског настријења у овом свету, па сам хтео да питам да ли сам добро схватио или не? Да ли је то мисао која је водила састављача текста?

Присутна, али није. Са друге стране, лепо си приметио да у овим позицијама и условима у којима су смртници, ја и то питање постављам. Да, смрт и зло имају своју педагошку улогу, иако не у смислима које сам тамо одбио (Бог воли и хоће; казна за грех). То су категорије које могу да задовоље мухамеданце. Ми, хришћани, идемо изнад тога. Бог је умро за нас. То је ствар која се нигде не среће, а њене импликације су енормне. - Видех на мом ФБ зиду да су ме неки разумели и као атеисту. Ограничење интелигенције...