Насиље у породици

[Paradoksologija]

  On 24. 11. 2015. at 10:42, Снежана рече

Проблем је у самој идеји да неко неког треба и може да контролише

 

Амин, сестро.

 

Када имамо причу "прави мушкарац не бије/не силује", ми кажемо да он може да добије оно што му треба и без насиља. Проблем настаје онда када наиђе на отпор - може му се десити да падне од "правог мушкарца" до "шоње" за секунд; тада ипак мање страшно делује да остане мушкарац, макар кроз насиље.

[Paradoksologija]

  On 24. 11. 2015. at 10:44, Juan рече

Ајде вас две прекините ту да паметујете, загоре вам ручак!

 

А шта је с твојим ручком? 

[-Владимир-]

  On 23. 11. 2015. at 22:35, aliluja рече

Iskreno ne mogu da zamislim da je Milostivom Gospodu takvo nasilje milo gledati... Ne znam... al' mislim da bi mu milije bilo da odeš od nasilnika i da mu oprostiš. Jer kakav smisao ima moje spasenje u lošem braku.. ako ću ovog drugog svojim karakterom uvek navoditi da me bije.. i da bude gori i gori.. a ja ću fino da se spasim...

 

" Није ни сваки бунт од памети али га треба градити са разлогом. Ипак, упадљиво је да сви они који тлаче глупошћу и бестидношћу носе у себи неки демонски комплекс којим себи дају за право да смеју и могу, чак и под видом „добрих намера“, законске регулативе или у име наводно моралних вредности, да шиканирају бизарношћу својих исказа носећи онтологију (не)свесног мобинга. Увек су то глумци врлине, у сенкама неких диктатора, из чијих власти црпе свој накарадан ауторитет – јер другачији немају.

Конфликт је неизбежан. Добро и зло не могу седети на истој столици. Очување лажног мира да не би долазило до сукоба може само маскирати проблем али не и решити га. Ако је други бестидан – неће га твоје трпљење уразумити, него ће тражити нови повод да осионо опет демонстрира своју глад. Чак и Христос каже: „Супротставите се ђаволу и он ће отићи!“. Другом се, дакле, мора ставити до знања да не може да пређе неке невидљиве границе човекољубља. У супротном, обе стране могу да глуме жртве и озлојеђеност иако само једна страна са кидисањем тлачи а друга са кидисањем трпи.

Буни се али не кидиши! Ако се неко буни то не значи да није трпељив. Можда само не жели да флертује са охолошћу других. Ипак, све зависи од мотива и ситуација у којима се неко нађе. Трпети у роптању сахрањује сваку врлину. Ту је праштање у старту сасечено.

Налазећи себе увек параноидно и хистерично угроженим, они који су гладни крви, траже жртве. Као по правилу, тамо где су они сами били малтретирани, или пак већ доживели отпор, ту се не окушавају изнова, него траже друге, евентуално неискусне или лако поводљиве, како би над њима покушали да изразе своју (без)личност. Ако им се неко покори због страха, они умишљају да се клањају њиховој величини и знању. Праштање не кокетира са таквима. Добросуседски односи се не могу одржати под тензијом упорне злонамерности. Мора доћи до ескалације. Злу се мора противити јер га игнорисање и праштање не уразумљује и не трансформише у доброг. Шта год био темељ и узрок проблема. "

 

https://upodobljavanje.wordpress.com/2015/03/28/%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B3%D0%BB%D1%83%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0/

[aliluja]

  On 24. 11. 2015. at 10:35, Paradoksologija рече

Da li je lako povući tu liniju? Gde se ona povlači? Ako dečak uči da mora da bude glava da bi bio muževan, da gubi muževnost ako ne uspeva da kontroliše svoju ženu, nije li nasilje logičan poslednji potez očajnika kome se ta toliko važna muževnost uskraćuje i izmiče? Ovo nije retoričko pitanje, zanima me tvoj odgovor.

 

 

 

 

Većina muškaraca će se naći u situaciji kada ne umeju nenasilno da ostvare cilj da imaju moć nad drugim bićem. Onda često ti ideali nežne, galantne, plemenite muževnosti ustuknu pred nasilnom muževnošću.

 

Problem je u samoj ideji da pravi muškarac mora da može da kontroliše ženu.

Generalni problem vidim u promeni moralnih vrednosti ovoga doba i nedovoljno shvatanja suštine naše vere... da je porodica - u pravom smislu te reči "crkva u malom" ... Kada bi se deca od malena učila tako da razmišljaju.. ne bi dolazilo u toj meri do ovakvih ispoljavanja sile i samovolje..

Naravno neko bi rekao.. pa dobro to se može naučiti i shvatiti i na neki drugi način.. kroz neku drugu ustanovu... Može.. Ali kada pred sobom već imamo Hristovu crkvu.. i saznanje da će nam se suditi onoliko koliko smo imali ljubavi u srcu... Sva saznanja i učenja koja posle toga dolaze, a u skladu su sa pomenutim.. mogu samo da nas učvrste u tome...I ceo taj proces učenja počinje od najranijih dana.. Od malena učimo da bi bili kulturni.

Imamo mogućnost... od Boga nam datu.. i to je po meni jedini odgovor koji ti mogu dati na tvoje pitanje...

[javor]

Људи, ман'те се тога шта бисте ви најволели ...

 

Шта да радиш кад видиш тако нешто ?

Шта је то што помаже у тренутку агресије ?

Како се извући или како помоћи некоме да се извуче из улоге жртве ?

 

Општи проблем : како натерати насилника да се лечи кад неће да чује и не признаје своју агресију ?

Мора да неко зна шта треба да се ради, како да се човек постави кад је очевидац ...

[aliluja]

  On 24. 11. 2015. at 12:26, javor рече

Људи, ман'те се тога шта бисте ви најволели ...

 

Шта да радиш кад видиш тако нешто ?

Шта је то што помаже у тренутку агресије ?

Како се извући или како помоћи некоме да се извуче из улоге жртве ?

 

Општи проблем : како натерати насилника да се лечи кад неће да чује и не признаје своју агресију ?

Мора да неко зна шта треба да се ради, како да се човек постави кад је очевидац ...

Ako meni moja savest kaže da trebam da se umešam.. u tom slučaju mi ne treba ničiji savet... Mislim da treba reagovati i da je to odgovornost svih nas.. Kad to kažem mislim na one situacije gde neko nekog fizički zlostavlja.. Nema tu onda.. "pa ne pripada se da se mešam..." zato nam je savest bogom dana.. Pa i ako pogrešimo.. bilo je iz dobre namere..

[aliluja]

  On 24. 11. 2015. at 12:33, aliluja рече

Ako meni moja savest kaže da trebam da se umešam.. u tom slučaju mi ne treba ničiji savet... Mislim da treba reagovati i da je to odgovornost svih nas.. Kad to kažem mislim na one situacije gde neko nekog fizički zlostavlja.. Nema tu onda.. "pa ne pripada se da se mešam..." zato nam je savest bogom dana.. Pa i ako pogrešimo.. bilo je iz dobre namere..

... Onda cu krivicu nositi na sebi..

[Paradoksologija]

  On 24. 11. 2015. at 12:26, javor рече

Људи, ман'те се тога шта бисте ви најволели ...

 

Шта да радиш кад видиш тако нешто ?

Шта је то што помаже у тренутку агресије ?

Како се извући или како помоћи некоме да се извуче из улоге жртве ?

 

Општи проблем : како натерати насилника да се лечи кад неће да чује и не признаје своју агресију ?

Мора да неко зна шта треба да се ради, како да се човек постави кад је очевидац ...

 

SOS telefon: 011/266-2222 - dobar prvi korak

 

Nekad pomaže kad očevici ne okreću glavu u fazonu "njihova stvar" već se suprotstave nasilniku - oni se često trude da pred drugima izgledaju dobro.

 

Izvlačenje je često teško, dugotrajno i mukotrpno. Oni koji misle da moraju da kontrolišu žene obično kao konačnu i najgoru uvredu i udar na svoj ponos dožive odlazak. Žena koja ode ima 6 puta veće šanse da bude ubijena. Moraju da budu uključene sigurne kuće, policija i centar za socijalni rad. Posebno je teško kad su tu i deca, koju nasilnik često koristi da zadrži ženu, jer fizički onemogućava ženi da i njih evakuiše iz nasilne situacije, pa ona odlučuje da ostane da ih ne bi ostavila nezaštićene sa njim. Ceo sistem funkcioniše veoma traljavo i slabo, a policija je često na strani nasilnika.

 

Kratak odgovor (Tl; Dr): ne znam, teško je to. SOS telefon i molitva.

[Paradoksologija]

  On 24. 11. 2015. at 12:33, aliluja рече

Ako meni moja savest kaže da trebam da se umešam.. u tom slučaju mi ne treba ničiji savet... Mislim da treba reagovati i da je to odgovornost svih nas.. Kad to kažem mislim na one situacije gde neko nekog fizički zlostavlja.. Nema tu onda.. "pa ne pripada se da se mešam..." zato nam je savest bogom dana.. Pa i ako pogrešimo.. bilo je iz dobre namere..

 

[javor]

Свакако.

Само се питам како не направити штету, како не учинити жртви ''медвеђу услугу'' ...

 

А, опет, свака промена набоље у човеку мора доћи и од њега самог...

Како освестити агресора, да ли се бавити и њим или само жртвом коју треба одмах измаћи од домета силе и тд.

[Драгана Милошевић]

Алоо, док не почну да спроводе закон како треба, џабе причамо.

[javor]

  On 24. 11. 2015. at 12:42, Paradoksologija рече

SOS telefon: 011/266-2222 - dobar prvi korak

 

Nekad pomaže kad očevici ne okreću glavu u fazonu "njihova stvar" već se suprotstave nasilniku - oni se često trude da pred drugima izgledaju dobro.

 

Izvlačenje je često teško, dugotrajno i mukotrpno. Oni koji misle da moraju da kontrolišu žene obično kao konačnu i najgoru uvredu i udar na svoj ponos dožive odlazak. Žena koja ode ima 6 puta veće šanse da bude ubijena. Moraju da budu uključene sigurne kuće, policija i centar za socijalni rad. Posebno je teško kad su tu i deca, koju nasilnik često koristi da zadrži ženu, jer fizički onemogućava ženi da i njih evakuiše iz nasilne situacije, pa ona odlučuje da ostane da ih ne bi ostavila nezaštićene sa njim. Ceo sistem funkcioniše veoma traljavo i slabo, a policija je često na strani nasilnika.

 

Kratak odgovor (Tl; Dr): ne znam, teško je to. SOS telefon i molitva.

То су опште ствари и знам да све то иде врло тешко.

Питам се шта радити и како се поставити у оним случајевима који се дешавају ту поред тебе, а још увек нису очигледни и ''зрели'' да се зову стручне службе јер ... живот је неуморни креатор који свашта приређује и свакоме може свашта да сервира.

 

Е, а закони су ту да се доносе и да се њима ките... а кад се већ потегну, не мо'ш знати на шта ће изаћи.

[Снежана]

Ево и овде да поставим један јако добар текст

 

 

 

Svaka žena koju poznajem pretrpela je nasilje

November 23, 2015

 

 

Svaka žena koju znam, bar jednom u životu je doživela nasilje. A poznajem baš puno ljudi. Nasilje nad ženama bilo da je fizičko, psihološko ili verbalno, van okvira šokantne eksluzive crne hronike, predstavlja ogroman tabu urbane sitnoburžoaske zajednice u kojoj živim.

Ne mogu da ne kažem da ne poštujem sve tekstove i akcije koji se bave senzibilisanjem javnosti na prisustvo nasilja ili mizoginog govora u medijima , koji se bave teorijskim aspektom ili apelima da se nešto reši na nivou države ili slično, ali imam utisak da nasilje među ljudima srednje ili više klase ostaje između četiri zida. Posle jednog potresnog letošnjeg teksta na temu medijski ispraćenih tragedija koje obavezno uključuju i neku vrstu zlostavljanja žena, malo sam zagrebala slučajeve nasilja u višim krugovima i došla do kontroverznog lika i dela Ljubomira Čučića , bivšeg diplomate koji je voleo da mlati žene. I onda sam se osvrnula oko sebe. Hej, pa ne živimo u nekom imaginarnom divnom društvu u kome samo otpadnici biju žene. Pre bih rekla da otpadnici jedini ne umeju to da sakriju.

Koliko god htela da ulepšam situaciju, pokažem sebe kao bolju i civilizovaniju od prljavih monstruma koji biju žene, ipak neću to uraditi. Moj život i životi bele povlašćene većine ljudi koje znam, puni su anegdota koje uključuju nasilje. Ta istorija uključuje i uvid o banalnosti toga zla, uvrede i šamare, makljanje sa momcima prefinjenog ukusa ili stila, ili nasilje koje dolazi od skroz nepoznatih ljudi na mestima kao što su radna mesta, bioskopi, klubovi, boemske četvrti ili fini restorani. Ono što hoću da kažem da su batine jedno lepo i lako rešenje za svakog, a udarac je kao slika i govori više od 1000 reči, pogotovo ako tučemo nekoga od koga smo pametniji, jači i nisam sigurna zašto bismo se i u ime čega odricali toga. Zato što ima neko još jači? Zato što postoji Zakon? Zato što postoji Bog? Ma dajte.

 

Šamar kao lična sloboda i osnovno ljudsko pravo

 

Kada govorimo o nasilju nad ženama, mogla bih da kažem da se zalažem za "strani intervencionizam". Prezirem insistiranje na ljudskim slobodama, a posebno sam alergična na rečenicu "to je njihova stvar, neću da se mešam" jer upravo to nemešanje i neosuđivanje grubog i nasilnog odnosa prema ženama dovodi do toga da dok mi govorimo ili čestitamo jedni drugima na uspešnoj borbi za ravnopravnost, neko negde mlati neku ženu. I to je obično mnogo bliže i prisutnije nego što se pomisli. Nasilje je legitimisano kao najnormalnije ispoljavanje osećanja, nekažnjeno je od strane žene, okoline i društva i kao takvo nikada neće izumreti.

 

Ali može i drugačije. Volim da se setim kako su se pre više od pedeset godina žene iz AFŽ borile protiv nasilja nad svojim drugaricama. Negde sam čula kao bi se njih deset petnaest organizovano pojavile na poslu muškarca nasilnika i javno izdeklamovale optužbu za nasilje pred svim njegovim kolegama, nadređenima i svima koji bi se tu zatekli, zatim bi ga naterale da obeća da to više neće raditi i držale bi taj slučaj na oku, spremne da intervenišu uključivanjem organa reda i mira. Ta nenasilna gesta, oštre društvene osude, imala je osim te jedne ćelije društva u kojoj se desilo nešto ružno ili bolno, terapeutski značaj za šire društveno okruženje u kome se nasilje dešavalo. Ali to su neka druga vremena. Danas je linč zamenio drugarsku kritiku i društvenu osudu, a najčešće se uperi baš prema ženama. Evo pre nekoliko dana u Šapcu se desio incident prebijanja neke žene, i o tome je obaveštena javnost, ali već sutradan kada se znalo malo više o akterima, objavljeno je ime te žene, s potpisom da je bila prostitutka. Okej, znači ako je kurva, nek je i prebijena. Puritanski malograđanski i nadasve patrijarhalni moral, najbolje se štiti pesnicama.

 

 

Razlika između strasne i obične šamarčine

 

Da se razumemo, ne postoji stvar kao što je tuča između muškarca i žene. Sve žene koje tripuju kako se "tuku" ili ćuškaju sa momcima, zapravo trpe nasilje, jer je to fizički nasilan odnos između dva partnera potpuno asimetričnog odnosa snaga. I sama sam bila rob tog stanovišta, jer sam uverena u ravnopravnost, a ne znajući da prepoznam nasilje bila ubeđena kako živim u nekom francuskom filmu u kom se ljubavnici posvađaju, ona mu odvali šamar, on je obori na krevet malo se rvu, a posle se pomire. E tu je caka. Tako nastaju modrice zbog kojih nosimo rolke, farmerke i duge rukave čak i na trideset stepeni. Svaki put kada sam sakrila modricu, bila sam sve dalje i dalje od normalnog odnosa i pakao između četiri zida je ključao sve više i više. Jer da su ozlede nastale u slobodnom seksualnom odnosu dvoje odraslih ljudi uz obostrani pritisak, kako liberalne teorije (u koje duboko ne verujem) nalažu, sigurna sam da bih ponosno nosila suknju, bez obzira na zdrljena kolena, a kad me neko pita ne bih skretala pogled ili prekrivala povređeno mesto. Situacija u kojoj me neko povredi zato što kasnim, kažem glupost ili povisim ton, a ja to krijem, stvarno je doticanje dna. Upravo ta sramota, stid ili strah govore da ja znam da nešto nije u redu, i znam da to što se deslio ne bi smelo da se dešava. Svest o tome da će ljudi koji me vole, biti zabrnuti ili tužni saznanjem da ja trpim grubosti ili ozlede koje ne umem da razumem ili objasnim, potpuno razara celu koncepciju nasilja kao ravnopravnog ili voljnog čina. I ne, nema apsolutno nikakve sličnosti između rubnih ljubavno-seksualnih praksi poput BDSM, i nasilja nad ženama.

 

Kako prepoznati šamar

 

Nasilje postaje jezik kojim se razgovara. Nasilje normalizuju i žrtve i nasilnici, da bi se lakše podnelo odnosno opravdalo, a suprotno nenasilni odnose tretiramo kao nepotpune ili nedovoljno intenzivne. To je obični bullshit. Čak mislim da mi kao civilizacija nismo sigurni šta mislimo o nasilju, odnosno - sigurna sam da ne mislimo "sve najgore". Nažalost, i većina žrtava nasilja koje znam deli isto mišljenje. Prvo, da bi neko shvatio da je žrtva nasilja, mora maltene da prođe obuku za to. Nasilje je toliko prisutno i umešano sa nenasiljem, ređe su čiste situacije u kojima je šamar nedvosmisleno šamar i ne može da bude ništa drugo osim šamara. Dugo sam mislila da su neki oblici nasilja prostoproširene rečenice, lični stavovi ili ukusi o kojima se ne raspravlja, kao recimo: Odvratna si u toj haljini, pogledaj se na šta ličiš, kako to sebi možeš da dozvoliš, stvarno si jadna, preglasna si, uvek sve upropastiš, zašto žvaćeš naglas, zašto mljackaš, čemu se smeješ, zar misliš da će neko da te voli, hoćeš da te išamaram, umukni stoko, samo idiot može to da kaže, ti si retardirana, glupa, ružna, debela, prljava, zla, zavidna, ljubomorna, prosta, gadna,... (spisak je stvarno beskonačan, mislim da smo svi razumeli ideju)

 

Nasilje počinje od malena, ali od malena se i borimo protiv njega. Nikad neću zaboraviti kad sam na Dorćolu srela jednu petogodišnju devojčicu, koja besno ide za ocem, stiže ga i izgovara "Nisam ja jadna, ja sam osoba". To je možda najdivnija feministkinja koju sam srela i ujedno tužni amblem svih naših odrastanja u patrijarhatu.

 

Tačan trenutak u kome sam shvatila (doduše retroaktivno) siledžijski karakter odnosa u bliskom okruženju, bio je na izložbi Ivane Smiljanić, pre četri-pet godina u jednoj beogradskoj galeriji , kada su na zidu u kontekstu psihološkog nasilja nad ženama bile ispisane reči koje sam čula desetinama puta svuda oko sebe. Bila sam šokirana, što sam odrasla u društvu u kome mi je govor nasilja prijemčiviji, prisniji i poznatiji nego neki feminizmi, ili nedajbože politički korektni izveštačeni novogovor, koji izmišlja nove reči koje se završavaju na škinja, ophodi se u rukavicama i sve zna najbolje. Naravno da sam imala odbojnost svim profesionalcima koji nam govore da smo mi neki nasilnici, da ne znamo kako da vaspitavamo decu, volimo i mrzimo, kako da se svađamo i najgore, dok bolnice i sudovi ili sigurna mesta ne rade, izgleda kao da od svega toga peru ruke. I verovatno i peru, na kraju krajeva.

 

Šta se krije iza naočara, rolke i dugih rukava?

 

Drugačija je slika među mladim, prelepim i "tako slobodnim ljudima". Imala sam drugaricu koja je nasilje koje trpi tumačila kroz "neverovatno strastan i prisan" odnos sa dečkom s kojim je bila. Jednom prilikom, pričala mi je o tome kako se ljubav, sastoji takođe i od bola i to je negde moglo i da prođe na kursu filozofije za neupućene, ali ja bih se o tome žučno raspravljala do unedogled. U prisustvu njenog dečka, gotovo svima je bilo neprijatno, zbog načina na koji se ponaša prema njoj.

Dok je prema drugima bio duhovit ili ljubazan, nju je tretirao kao poslednje đubre, na šta se ona neubedljivo smeškala ili u najboljem slučaju kao neka sredovečna supruga prevrtala očima iza njegovih leđa. U pauzama od iritantnog žvalavljenja, drapanja za dupe ili slično, uglavnom joj se obraćao s nipodaštavanjem, koristio je svaku priliku da je ćušne, a njegove stalne grubosti ili pretnje u porukama, ona je prevodila u nešto simpatično u stilu "on me voli na svoj način" (inače ovu himnu svih maltretiranih žena, napisao je Arsen Dedić u odbranu svih samoživih muškaraca). Ona leti gotovo da nije nosila kratke suknje, jer je na nogama i rukama imala brojne modrice i ujede i mi smo svi znali da ona negira činjenicu da je jebena žrtva nasilja.

Svaki put kada sam pokušala da pričam sa njom o tome, ona je ili negirala svoju nemoć da bilo šta učini predstavljajući se kao jaka ili samosvesna žena, ili je svoje odnose predstavljala kao postmodernu SM bajku u kojoj je nasilje legitimni deo izražavanja burnih osećanja. Nikad se nismo zaista zbližile, jer ja nisam mogla da podnesem to izopačeno licemerje u kome ona postaje napadno nadobudna i otvorena oko nekih pitanja, dok bi oko drugih bila pasivna i skretala s teme, lagala i sakrivala istinu koja je suviše bolna. Dugotrajno psihičko i fizičko nasilje koje žena trpi, čini da se njena ličnost izmeni do neprepoznatljivosti, a nesigurnost koju nasilje generiše postaje toksični deo svih ostalih međuljudskih odnosa. I danas nisam sigurna da li je kad teške traume koje ostave duboki trag, moguće učiniti nešto bez ozbiljne psihološke pomoći.

I istovremeno, šta da radimo mi posmatrači, kako se postaviti prema nasilju sa dovoljno isključivosti, kad je ono kao vinjeta svakog okruženja? Zaista se trudim da počistim svoj život, blokiranjem pristupa ljudima koji zagovaraju nasilje i svaki medijiski skandal uvek izbaci na videlo neke prostake koji se prave pametni relativizacijom svih vidova nasilja. Istovremeno, kada bih reagovala na svaki slučaj nasilja koji primetim, pretvorila bih se u dežurnu pandurku, a da pobegnem od svih koji reprodukuju i normalizuju nasilje morala bih da se izolujem u potpunosti, offline i online.

 

 

Dobila šamar i šta s tim

U proteklih tri meseca, tri moje drugarice u tri potpuno različite i ničim uporedive situacije dobile su ćušku ili nešto više. Drugarica sam, prevencijom nasilja se ne bavim profesionalno, ne znam prave reči, praktične savete i ne mogu da rešim svoj lični problem straha i patnje što to postoji i enormnog saosećanja i ljubavi koju osećam prema svima koje sada prolaze kroz to. Imam samo trip da treba da slušam, da budem tu. Trudim se da ni jednim gestom drugaricama ne pokažem da osuđujem njihove izbore, ili da se nad nasiljem zgražavam i lamentiram, čak me i nerviraju svi koji se skandalizuju, get real – šamar je naša stvarnost! Iako ne mogu da budem neprekidno s njima mogu da im ponudim drugarski tretman iz prethodnog teksta, i u sauni, kod manikira ili kod frizerke, svim snagama želim da ih ubedim da postoji nesebična i nenasilna ljubav i da su je apsolutno vredne, da ne nasedaju na lažnu strast i odsustvo kontrole koje uključuje nečiju ruku koja se slučajno otkači. Volela bih da sam oštra i jasna, kao kada pišem o ljubomori, ljubavi, seksu ili raskidu ali nisam. Blaga sam i bez prave poente, i ovaj tekst pišem grbavo i obazrivo, kao da se iza svakog ćoška krije neko ko će me udariti po glavi. Možda se i krije. Jer statistike su neumoljive.

 

Verujem da svaka žena koja je doživela nasilje (dakle - svaka žena), prvo dobro razmisli o tome, preispita se, sigurna sam da pronađe i neki razlog ili opravdanje, i sama ne verujući da se nasilje javlja niotkuda, moguće čak i da se osvrne oko sebe, vidi da nije jedina, vidi da "to njeno" možda i nije nešto ozbiljno i nekad dugo dugo pamti, a nekad odmah zaboravi. Ona zna da je tamo izvan, negde drugde u društvu, kod mame, drugarice ili čak kod lekara, u policiji, na sudu ili u inostranstvu, ne čeka bog zna šta. Neki ljudi će je puno pitati, pamtiti ili zapisivati, neko će se zgroziti, neko će je zagrliti, a neko će se baš razbesneti poželeti da je "osveti", to će sve trajati dugo, a modrice često brzo prolaze i u nekom će momentu da se pokaje što je sve to "započela" (uvek postoji taj osećaj da žena nešto započne), što je ikad ikom i rekla. Ubediće se da je "čačkala mečku", da je bila drska, neverna, ljubomorna ili glupa, a i on se u međuvremenu izvinio, možda je i obećao da će se promeniti, čak i zaplakao (a svi znamo još od Bebeka da su muške suze "najteže"), i na kraju krajeva možda bi za sve bilo jednostavnije da sve bude kao pre. Pre udarca, ili pre svađe, pre uvreda ili pre nego što je sve otišlo predaleko. Iskreno, volela bih da se društvo izmeni taman toliko da se muškarci više plaše društvene osude za to što uvrede ili udare ženu, nego što žene slomi sramota i tuga što ih je neko uvredio ili udario. Ali nažalost, obrnuto je.

 

 

Šta da očekujete, dok čekate šamar

 

Kao žena, ponekad osetim strah koji me parališe, osetim strepnju da ću kad izađem na ulicu dobiti kamen ili šaku u glavu, da će se na mene obrušiti gnev botova koji govore ono "kurvo nedojebana", da ću dobiti otkaz ili da nikad više neću dobiti posao, ponekad mislim da će me silovati pa ubiti ili obrnuto, da će mojom glavom brisati trotoar, da će me vezati i tući ili da će svirepo kazniti mene i sve koje znam, možda čak i starog dedu ili psa. Toliko se bojim, bojim se i više, nego me sramota. Bojim se i istovremeno me sramota zato što sam žena, pička, kukavica, bojim se do nerođene dece, unučića i sto kolena unapred. Tako se otprilike plaše i sve žene koje su nekad dobile šamar. Sve žene, tojest.

 

Uz tekst koji pišem, poslala sam poruku svom dečku u kojoj mu se zahvaljujem što je dobar i nežan, što se pored njega osećam sigurno i što iskreno verujem u to da mene ili bilo koju drugu ženu nikada ne bi udario. On je rekao da pišem gluposti i da to nije potrebno. Ja nekako mislim da jeste, jer nikada ne pohvalimo divne ljude oko sebe, koji se bore da sve bude drugačije. Poslala bih najlepšu ljubavnu poruku svim divnim muškarcima, koji se ne plaše da prijave nasilje umesto žena koje se plaše, spremni su da zaštite i odbrane poznatu ili nepoznatu ženu, spreče tuču ili uče i ohrabruju decu da budu promišljeni i stabilni, a nasilnike isključe iz prijatelja ili ako ništa bar opomenu. Ti divni ljudi svakoga dana prolaze kroz isti stres, iste muke, borbu i nikad ne podiđu svojim slabostima, strastima i odvale bar jedan šamar. Da im lakne.

 

Uz rizik da se niko ne složi sa mnom, mislim da nasilnici najčešće nisu evil mastermind psihopate koji žene namerno drže u strahu i pokornosti. Već deo siledžija rekreativaca oko nas su patetični slabići i razmažene seronje koji ne vide dalje od svog nosa, koji ne izbroje do deset, ali koji takođe i ne idu okolo i zvekaju šljage svakome ko im zasmeta, jer bi u suprotnom odavno bili u bolnici ili zatvoru. Ti ljudi imaju veoma razvijene društvene nazore, deo su zajednice, lepo kažu dobardan, čak često istupaju javno protiv nasilja i najverovatnije nikada neće snositi kaznu što su uvredili ili udarili ženu, najčešće partnerku što je najgore. Ali u imaginarnom suđenju za nasilje u partnerskim odnosima na koje nikad neće otići, kao posebnu otežavajuću okolnost bih navela to što ne vide i da ta osoba koju ponižavaju, sa kojom se koškaju, štipaju, kojoj uvrnu ruku kad niko ne gleda ili je šutiraju ispod stola u gostima, ima bar desetak kilograma manje od njih, ne vide ni da je ona uglavnom nežna i dobronamerna, da ujutro sprema doručak i uveče večeru, voli ih ili im se raduje veći deo dana.

Pomislim često nespretno, da ti prosti umovi koji realizuju poriv da udare ženu, barem na kratko pomisle kako njihova psovka, uvreda, ruka, kaiš ili motka nije nikakva samoodbrana, pravednički osvetnički mač, vaspitno sredstvo ili božija volja, već štaka nesmišljenih odgovora, neizgovorenih reči, neveštih zagrljaja ili nešto nesvesno, prljavo i podlo što živi u njima. Kao što živi i u svima nama, pa opet nismo svi nasilnici. S obzirom na to da nikad neću biti u prilici da ih optužim, kaznim ili bar javno šejmujem, osećam razarajuću tugu, potmuli bes i želju za nekom kosmičkom pravdom (kad već ova obična ne radi i sistem nije u stanju da zaštiti žene od nasilja) u kojoj će svi koji povrede slabije od sebe, sami potražiti stručnu pomoć, i do kraja života obavljati društveno-koristan rad na kontroli besa i prevenciji i zaustavljanju nasilja. Što bi rekla Maja Pelević u jednoj predstavi, "šamar nije cilj".

 

 

*Sve što sam napisala važi i obrnuto, za žene koje su nasilne prema ženama ili muškarcima, jer sam imala tu nesreću da upoznam neke od njih, ali kako statistika kaže da su više od devedeset procenata žrtava nasilja ipak žene, ovaj tekst sam pisala misleći na njih.

 

http://www.vice.com/...pela-je-nasilje

 

[DankaM]

I jos jedan, sa istog izvora, cisto da se vidi koliko je ovo kompleksna tema, i kakvo sve nasilje moze da bude: 

 

http://www.vice.com/rs/read/kao-feministkinja-bila-sam-rtva-nasilja-u-porodici

 

Kao feministkinja bila sam žrtva nasilja u porodici

January 5, 2015

by Megan Koester

U deset sati prepodne jednog ni po čemu posebnog četvrtka, poslao mi je poruku u kojoj me je obavestio da je "spreman da razgovara sa mnom na neutralnom terenu". Reći da nisam očekivala poruku od njega bilo bi suviše blago. Poslednji put kada smo imali bilo kakav kontakt tukao me je mojim kišobranom na Holivud bulevaru. To je bilo pre četiri godine.

Kada sam ga zamolila da objasni tu poruku iz vedra neba, odgovorio mi je sa: "Stekao sam utisak da imaš nešto da mi kažeš. Čini mi se da imaš problem da pređeš preko svega."

Jesam li imala problem da pređem preko svega? Prošle su četiri godine; za to vreme sam samo napredovala u životu. Više me nije emotivno i fizički zlostavljao neko koga volim. Obnovila sam sposobnost da poštujem samu sebe koju je naša veza oštetila. Bila sam jaka osoba, bolja osoba. Ali, uprkos svemu tome, da li je problem ostao? Jeste, priznala sam. Ostao je. Ispostavilo se da mi je bilo veoma teško da prihvatim i pređem preko toga da sam dozvolila sebi, zakletoj feministkinji od malih nogu, da postanem žrtva zlostavljanja u porodici.

Oduvek sam mrzela reč "žrtva". Ukazivala je na stepen nemoći koji ja, smatrala sam, osoba od karaktera, ne mogu da posedujem. Uvek sam bila riba sa jezičinom, izrazito samostalna i naizgled nesposobna da na svojoj koži trpi iskaljivanje budala. Nisam bila tipična žrtva, ako takvo nešto uopšte postoji, i zato tako dugo nisam govorila o svom zlostavljanju.

 

•  
•  

 

Dok sam odrastala, nasilje u porodici sam doživljavala kao nešto što se dešava drugim ženama — ženama koje nemaju nimalo poštovanja prema sebi, nisu obrazovane, izgubile su svaku nadu. Ženama koje nisu čule za Džermejn Grir; ženama koje ne znaju da se riot grrrl piše sa tri "r" i bez ijednog "i". Tipu žena koje bih gledala kako slomljeno i neutešno ridaju u Lajftajmovim filmovima sa ispraznim naslovima i još ispraznijim dijalozima, prepunim varijacija na temu: "Ako ja ne mogu da te imam, niko neće."

Odrasla sam u domaćinstvu u kom je pretnja porodičnog nasilja stalno visila u vazduhu, ali se nikad do kraja nije ostvarila. Moj otac se izgleda zadovoljio rezultatima koje je postigao napravivši rupu u zidu tik kraj glave moje majke, izbegavši nezgodne pravne nevolje koje su mogle nastati da je pomerio pesnicu udesno još petnaestak centimetara. Moja majka je rešila problem zjapeće rupe u zidu od gipsane ploče tako što je preko nje okačila uramljeni portret moje sestre i mene. Tako je to bilo. Znala sam da njihov odnos nije zdrav, nije "normalan". Ali makar je, tešila sam se, nije stvarno udario.

 

•  
•  

 

Nikad nisam sažaljevala niti prezirala majku, ali sam je osuđivala zato što je ostala s njim. Zašto se izlagati tolikoj nepotrebnoj traumi, hraniti povređeni ego muškarca koji je bio suviše ponosan da prizna da ima problem sa kontrolisanjem besa, kada je mogla jednostavno da zbriše? Kada ga je konačno napustila, pomislila sam, Dugo ti je trebalo. Govorila sam sebi da nikad neću dozvoliti da se nađem u takvoj situaciji. Godinama sam držala to obećanje — sve dok, naravno, više nisam.

Moj bivši je zaveo kontrolu od starta. Mnogo toga u vezi sa mnom mu se nije dopadalo, uključujući činjenicu da pušim; prestala sam da bih sprečila buduće svađe oko toga. Kad god bih pod stresom krišom zapalila, svaki put bi to otkrio, namirisavši dim na mojoj odeći ili u mom dahu, te bi se u nedogled izdirao na mene zbog moje neuviđavnosti.

Sve što bih uradila bio je samo povod za beskrajne svađe, zbog čega bih mu se beskrajno izvinjavala. Plakala bih slomljeno i neutešno dok ga molim za oproštaj i obećavala mu da se, šta god da sam uradila, više neće ponoviti. Posle nekoliko dana agresivnog ćutanja, on bi popustio; prešli bismo preko svega kao da se ništa nije desilo.

Za naše probleme uvek sam bila kriva ja, jer je on u svakoj situaciji uporno odbijao da preuzme odgovornost. Ja sam bila ta koja uvek izaziva sukob; ja sam bila ta zbog koje mora da bude tako prokleto ljut. Zašto ne mogu da prestanem da se ponašam kao glupača? Kad bih to uspela, sve bi bilo divno i krasno. Davala sam sve od sebe, ali bih svaki put uprskala stvar.

Nisam imala prijatelje a moje porodične veze bile su, najblaže rečeno, slabe. Nisam imala s kim da pričam, a ne bih imala ni šta da im kažem. Došla sam do stadijuma u kom sam mu verovala kada mi je govorio da nemam karakter, da sam užasna osoba i ružna. Na kraju krajeva, da nisam, zar ne bih imala bar neki privid odbrambenog mehanizma? Kao moj jedini stalni saputnik, njegova reč je postala zakon.

U domu koji smo delili, pretnja nasiljem je stalno visila u vazduhu, baš kao i u mom porodičnom domu. Bacao je stolice i izricao pretnje, ali ih nikad nije ostvarivao. Mislila sam da su njegove pretnje, baš kao i pretnje mog oca, bez pokrića — prazna obećanja koja nikad neće ispuniti. Uprkos tome, počela sam da gajim mržnju prema njemu i ja sam mu, zauzvrat, uradila neke gnusne stvari. Prevarila sam ga i na kraju se iz pakosti udala za tipa sa kim sam ga prevarila. Za to sam mu se iskreno izvinila. On nikad ni za šta nije.

Kada je konačno ostvario svoje pretnje, nismo čak ni bili u vezi. Raskinula sam sa mužem, obnovila kontakt s njim i dozvolila mu da odsedne kod mene dok se ne snađe kada se preselio u Los Anđeles. Sećam se prve noći kada se to desilo; njegovog divljačkog pogleda kada mi je pocepao odeću i oborio me na zemlju. U to vreme još nisam imala prijatelje, nisam imala kome da se izjadam. Brzo sam se vratila starim navikama, prihvatajući njegovu reč kao sveto pismo. Zato što sam ga prevarila, objasnio je, sada je imao pravo da me tuče. I to je i radio.

Dok se sve to dešavalo, počela sam da radim nemoguće — sklapam prijateljstva po prvi put u svom odraslom životu sa ljudima koje bih upoznala na svojim komičarskim nastupima. Ali mi oni, moj bivši bi me prosvetlio, nisu prijatelji. Muškarci koji su govorili da sam smešna samo su želeli da spavaju sa mnom. Žene su se družile sa mnom iz koristi, nisu imale pojma ni o čemu i nije im se moglo verovati. Svi su osim njega bili neprijatelji.

 

•  
•  

 

Ne sećam se tačno trenutka kada sam odlučila da ga više ne slušam — bila je to mešavina nekoliko faktora, uključujući vezu sa nekim ko nije sociopata, sklapanje novih prijateljstava i kreativni ventil za koji sam dobijala pohvale od ljudi. Što su se ljudi više ponašali prema meni kao osobi koja ima šta da kaže i pokaže, njegov glas je bio sve tiši. Na kraju je bio potpuno zagušen.

Godinama sam ćutala o svemu što mi se desilo, poverivši se samo šačici bliskih prijatelja. Nisam želela da me ljudi sažaljevaju; nisam želela da me doživljavaju kao žrtvu. Međutim, što je više ljudi čulo moju priču, više sam podrške dobijala — nisu me doživljavali kao žrtvu. Nisu me doživljavali kao nemoćnu. Bila sam samo osoba koja se zatekla u usranoj situaciji iz koje se, na sreću, izvukla. Pozicija u kojoj sam se našla nije umanjila činjenicu da sam žena, da sam feministkinja. Prestala sam da krivim sebe za sve. Prešla sam preko svega — u meri u kojoj to, naravno, bilo moguće.

 

[DankaM]

I sad mi pade na um jedna situacija kojoj sam prisustvovala pre godinu i vise dana: kasnim na posao, jurcam preko Zelenog venca, kad vidim devojka sabila uza zid nekog momka, oboje imaju manje od 20 godina,i urla na njega i vrlo nervozno ga gura uza zid. Vidim, ljudi zagledaju, ali svima je prilicno neprijatno. I meni nesto bi bezveze, ali pridjem, prodjem bezobrazno izmedju njih dvoje, i u tom trenutku je kucnem po ramenu i kazem joj: Dobro, devojcice, znas li da se to zove nasilje? I ona i on bulje u mene k'o blesavi. Rekoh, da,da to sto radis, to je nasilnistvo. Nema veze sto ga ne samaras, ali urlas na coveka na sred ulice; sta god da je zgresio, prilicno sam sigurna da mozete da resite to civilizovanije. Njih dvoje i dalje bulje u mene kao dva soma, ali vec je njima neprijatno. I ja krenem da mudrujem kako treba da svoje nesuglasice resavaju u privatnosti, na kulturan nacin, jer ovo definitivno ruzno i prema nama ostalima, a tek je ruzno sto to rade jedno drugom. Ono, kad sam otisla, ostalo mi je da se nadam da su bar nesto od toga uzeli u obzir. 

 

Stvarno uvrnuta situacija kad vidis dvoje jos-tinejdzera kako u 8 ujutru prave gluposti i maltene se tuku po ulici. A jos uvrnutije sto ama niko ne reaguje. 

A da ih vidis, oboje kulturno obuceni, sredjeni, izgledaju kao dvoje tipicnih srednjoskolaca.... 

 

Mada, kad malo razmislim, i moj dobar drug, inace pravnik, me neverovatno neprijatno iznenadio kad mi je ispricao da se potukao sa svojom tadasnjom devojkom, ali njihova prica se zavrsila u Lazi Lazarevicu, posto se sve desavalo na Brankovom mostu. Hvala Bogu, nisu vise zajedno, a on je skapirao da mu pice bas i ne pomaze da kontrolise temperament. Sa njom ne znam sta se desilo, posto je on odbio da se pomiri sa njom; iskreno se nadam da je i ona potrazila pomoc psihoterapeuta, posto je citava njihova veza bila pomalo...uvrnuta. 

Drugo, ono sto me isto iznenadilo u vezi sa ovim incidentom je to sto smo najvecu frku oko toga digle majka tog mog druga i ja. Svi ostali su bili u fazonu: ma, mladalacke ljubavi. I raspitam se ja malo kod svojih drugara i drugarica, ispade da je maltene svako od njih imao takvu neku vezu, gde su se ili potukli, ili su bili na ivici da se ozbiljno pobiju. I svi su u fazonu "mladalacka glupost". Iako mnogi od njih bas i nisu bili mladi kad su se te stvari desavale. I cesto su i ostajali u tim vezama nakon incidenata, i raskidali iz potpuno drugih razloga.

U cemu je fora, sta mislite? Cemu tolika tolerancija na nasilje u vezama? To su ljudi koji svakako nisu finansijski zavisili jedno od drugog, niti je bilo dece, pa jos i da pokusas da razumes citavu stvar...