О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА

[Ljubić Nenad Šone]

Образац молитве Оче наш
А када се молите,не празнословите као незнабошци,јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите дакле слични њима јер зна Отац ваш шта вам треба пре но што заиштете од њега. Овако дакле молите се ви:
Оче наш који си на небесима,
да се свети име твоје;
да дође царство твоје;
да буде воља твоја и на земљи као и на небу;
хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење,но избави нас од злога.
Јер је твоје царство и сила и слава у све векове. Амин.
Јер ако опростите људима сагрешења њихова,опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова,ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша.

[Ljubić Nenad Šone]

О Молитви - Патријарх српски ПАВЛЕ


Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, Божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег - ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште које таласи не могу обурвати, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину. Она је кита учинила да постане дом Јонин, Језекију је вратила од врата смртних животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу.

Молитвом је свети Илија затворио небо, те не паде киша на земљу за три године и шест месеци (Јаков. 5:17). Кад ни сами апостоли нису могли изагнати нечисте духове, Господ им је рекао: Овај се род изгони само молитвом и постом" (Мат.17:21).Нема ничег драгоценијег од молитве у животу човечјем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом, сличан је неплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мат.7:19).
"Када управљаш ум и мисли ка небу", вели свети Макарије Велики,
"и хоћеш да се сјединиш са Господом, тада велико мноштво злих духова као црни облак надноси се над тобом да би ти спречИли пут небу. Но, као што су стари зидови Јерихона пали од силе Божје, тако ће и сада стене зла, које спречавају ум твој, бити оборене силом Божјом. Кад си на молитви, сети се пред ким стојиш. Буди глув и нем за све Што те окружава, призивај Господа у помоћ и Он ће ти помоћи. Потребно је из корена ишчупати свако осећање гнева и потпуно очистити убиствено осећање телесне жеље, ма чему она била управљена."
Учитељи Цркве и свети оци саветују да за време молитве сваки има смирење и скрушеност у срцу због својих грехова. Јер, ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову молитву. То се види и из молитве фарисеја и цариника. Молитва орошена сузама смирења и покајања, одмах бива услишана. Изливајући се из смирене душе она, по речима премудрог Соломона, пробија облаке и не задржава се док не дође до Господа.
Када је време молитви, не бави се никаквим послом, јер се ђаволи о томе и старају да нас у време молитве забаве каквим било послом. Ако се каквим речима молитве услади твоја душа, продужуј молитву, јер се тада твој анђео хранитељ моли заједно с тобом. Свети Нифонт виде једанпут једног монаха како идући чита молитву. Његова молитва, као пламен огњени, излазећи из уста, дохватала је небо. Монах је ишао, но и анђео Божји ишао је, спроводећи монаха са огњеним копљем у руци, којим је ђаволе одгонио од монаха.

"Непрестано молите се" рекао је свети апостол, да не паднете у напаст. Непрестана молитва састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку са напр: Боже, помози! Господе, благослови! На крају: Слава Ти, Господе! Благодарим Ти, Боже! У изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе, спаси! Боже, милостив буди мени грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешног! Пресвета Богородице, спаси нас!

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас леност, сан, заборав и остало, удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамљену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спушта двострука благодат Божја. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божја умножава ради духовне помоћи.

По општем мишљењу светих отаца, молитва, као кћи испуњавања заповести Светог Јеванђеља, у исто време је и мати свију врлина.

Да бисмо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци поручују да се ум - разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита или пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих отаца, онда треба тихо читати на глас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се молиш насамо.

У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким, али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они који се стварно осећају грешни пред Богом.

У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да ничију молитву не би реметила.

Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитвене. Ипак, таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва чиста.

За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу (Јаков 5:13).

Болести и остале несреће наше, последица су греха. Зато смо дужни молити Господа да нам опрости грехове, да би заједно с тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских. Када Бог пусти глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и осало, то долази од греха народа. Зато узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет, јавља се потреба да се молимо Богу за опроштај греха, да би, ослободивши се овога корена свих несрећа, били избављени и од свих природних зала, која на нас долазе у виду страшних природних појава.

Ако и бива да понеки проси од Бога штогод, а не добије, то може значити: да Бог услишава ту молитву, но по увиђавности својој испитује богомољца у трпљењу, па кад овај издржи трпљење до краја, онда у већој мери добива од Бога оно што је тражио; или значи да богомољац није добио оно за што се молио због тога, што би му то послужило на зло.

Но молећи се Богу појединачно, насамо, по наредби Господњој (Мат.6:6), не треба сматрати да је то довољно. У разним приликама и потребама живота: рођењу, смрти, женидби, градњи дома, сетви, поласку на дужи пут, болести итд., поред личне молитве, треба се обраћати благодатној и молитвеној помоћи цркве и свештеника, јер Свето Писмо и на то упућује (Јак. 5:14). Уз то не заборављати редовно учествовање на заједничкој молитви у светом храму, што су вршили апостоли и сви свети (Д.ап. 1:14, 12:12), јер је и то воља Божја (Мат. 18:20).

Не можемо да пропустимо без пажње ни то, да се при молитви треба ограђивати крсним знамењем. Прекрстити се треба правилно, а не као они који, као да се стиде крста Господњега, па мотају пред лицем и грудима, ни прсте правилно не сложивши, ни метнувши их где је одређено. Немарно стављање Крста на себе ожалошћава Господа, и богомољцу се узима за грех. Такав Крст не само да нема никакве силе, но још радује ђаволе, јер тада није најстрашније оружје против њих. Грешник се не плаши толико места казне, колико ђаво дрхће од Крста и у страху бежи, не смејући ни да погледа на његову силу (јер је сила Крста сам Господ Исус Христос) који га пече као огањ. Наоружавши се светим Крстом мученици су ишли без страха на најужасније муке. Светитељи су силом Крста Христовога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, без опасности испијали отров, пролазили кроз огањ и воду.

Један од старих Хришћанских писаца, из првих векова Хришћанске цркве, сведочи да су ондашњи Хришћани, следујући апостолској уредби и предању, при сваком раду или покрету ограђивали себе крсним знаком. То су чинили при поласку, облачећи хаљине, обувајући обућу, при умивању, пред јелом и после јела, ложећи ватру, лежући у постељу, седајући после пута, једном речју: при сваком послу, покрету и догађају. А садашњи Хришћани обузети некаквим стидом, долазећи пријатељу на Славу и седајући за обед, чак и не мисле да се прекрсте, као да не знају шта је рекао Господ: "Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом роду прељуботворном и грешном, и Син Човечји постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима!" (Марко 8:38).

„Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав обнови у мени“ (Пс.51,10);

Патријарх српски ПАВЛЕ

[Драган άσημος :)]

Не говорећи из искуства, већ размишљајући, онако на суво, што би се рекло, мислим да архм. Емилијан тугу и бригу види као одсуство повјерења у Бога, сигурности у Њега, и хоће да каже да ми онда тражимо нешто своје, и да нисмо спремни да се предамо у руке Божије, а радост која произилази из повјерења и даје човјеку спокој је у ствари истинска молитва и преданост вољи Божијој. 

 

Мада то што каже да наша молитва не стиже до Бога, није ми јасно, јер свети Николај српски каже следеће:

 

РАСУЂИВАЊЕ - Охридски пролог - 15. јануар

 

Немој никад ни помислити, да те Бог не чује, кад му се молиш. Он чује наше мисли као што ми чујемо гласове и речи један другога. А ако ти не чини одмах по молитви, то је или зато што му се недостојно молиш, или зато што иштеш нешто што ће ти бити погубно, или пак зато што Он по мудрости и домостројству свом одлаже испуњење твоје молбе до подеснијег тренутка. Отац Јован Кронштатски пише: "Као што ми кроз електрични телеграф брзо општимо с лицима, удаљеним од нас, тако кроз живу веру, као кроз какав телеграф, ми брзо општимо с Богом, с анђелима и светитељима. Пусти по телеграфу вере молбу своју к Богу или светитељима и одмах ћеш добити одговор." И опет на другом месту пише: "Бог и створени духови и душе усопших и живих људи — то су бића мислена, а мисао је брза и некако свуда присутна. Помисли од свег срца о њима, и они ће ти бити присутни, и то Бог свагда неопходно, а остали по дару и власти Божјој."

[JESSY]

Ne treba molitvu napuštati, pa makar bila i nekoncentrisana

 

Prelazeći na molitvu vidite je kao nedostojnu i kažete: kakva je

ovo molitva? Istina je da je rđava, pa ipak nije farisejska, nego, čini
se, iako nije potpuno carinička, bliža je njoj. I ne treba je napuštati,
prekorevajući sebe zbog njene nedostojnosti i nastojeći da se izbavimo
od pomisli. A ako je napustite, kakvu ćete korist steći? Onako, u
najmanju ruku, zbog njene neispravnosti sebe osuđujemo, a možda, kada i
jedna reč može da umilostivi Boga, nama neznano, sami sebe smirujemo. A
napuštajući molitvu, potpuno ćemo ohladneti.

 

SVETI MAKARIJE OPTINSKI

[JESSY]

Bog prihvata molitve smirenih i određuje im vrednost, a ne mi sami

 

''...Kada se moliš ... neka imaš smirenost najveću i sećanje na svoje

grehe, moleći za pomilovanje; i čuvaj se koliko je moguće zavođenja u
umišljanje o sebi i traženja nečega uzvišenog. Sablazan je veoma blizu.

Sveti Isaak Sirin, pišući o molitvi, poučava: "koji o sebi ne
pomisli da je grešan, molitva njegova Bogu ugodna nije" (Slovo 55).

Ti, čitajući starca Pajsija o molitvi, o njoj i maštaš; a pogledaj
se - u duhu smetenom kakva će molitva biti? Ne molitva, nego maska
molitve, po reči sv. Makarija... A sv. Simeon Novi Bogoslov u trećem
načinu molitve kako zapoveda da se njoj pristupa? "Čuvati spokoj duševni
prema Bogu, prema bližnjemu i prema stvarima". A mi, koliko je moguće,
treba da se staramo da sa osećanjem carinika svakom molitvom Boga
prizivamo, i Isusovom, ali da ne maštamo u sebi da ćemo dosegnuti
nekakve darove blagodatne, koje će jedan od hiljade zadobiti
izvršavanjem zapovesti i molitvom smirenom. Božija blagodat dopire do
svih, ali ne istom merom; i u"skladu sa našim smirenjem vrši darivanje.
Ne traži uzvišene, nego se smirenih drži.

Kada za molitvu mnogo vremena nemaš, zadovolji se onim koliko imaš,
a Bog će primiti tvoju dobru volju; pamti da je osećanje carinikovo
Bogu u molitvi drago, i čuvaj se određivanja vrednosti svoje molitve: to
je stvar Božija, a ne naša.

Ogorčenje tvoje zbog toga što nisi mogla vatreno, usrdno da se
pomoliš, neispravno je ... Može li smireni nekad pomisliti da se on
dobro moli? On uvek vidi svoju slabost i ne sanja o uzvišenosti molitve,
nego vapije, kao carinik, a Bog prihvata molitve smirenih i određuje im
vrednost, a ne mi sami.

... Žališ se na svoj nesređeni život i na suvoparnu molitvu bez
radosti. Ako li moramo u trpljenju da zadobijamo duše naše, onda se i u
tom slučaju treba prepustiti trpeljivosti. Vatrena i utešna molitva dar
je Božiji i nagrada; ali ona se ne poklanja toliko radi činjenja našega,
koliko radi smirenja; a kada smo i u delanju još siromašni onda se još
više smiriti moramo, a ne tražiti nagradu. Molićemo se molitvom
carinika, koji nije tražio zadovoljstvo, nego je molio za milost
grešniku. Molitvu našu ne možemo sami proceniti, nego ćemo se moliti
smireno; a kada ni utehe nema, moramo se smiriti, molitvu ne napuštati i
utehu ne tražiti; jer pošto je dobijemo, možemo se sablazniti, a pošto
izdržimo oskudicu,dobićemo milost.''

[Nektarija]

Izvinjavam se za ove citate nikako da postavim kako treba .mislise.

[JESSY]

Mi ne treba da se molimo samo za sebe , vec i za nase bliznje . Svako
jutro i svako vece , a takodje i kada smo u Crkvi , mi treba da
pominjemo nase rodjake , bliznje , prijatelje , neprijatelje i za sve da
prinosimo molitvu Bogu . To je veoma vazno jer su ljudi medjusobno
povezani neraskidivim vezama , i cesto molitva jednog coveka spasava
drugog od velike opasnosti .

U zivotu svetog Grigorija Bogoslova se desio ovakav slucaj . Kada je on
jos bio mlad , i nekrsten , putovao je brodom Sredozemnim morem .
Odjednom je pocela jaka oluja , koja je trajala nekoliko dana , i niko
vise nije imao nade za spasenje , jer je brod bio skoro potopljen .
Grigorije se molio Bogu i za vreme molitve je video svoju majku koja se u
to vreme nalazila na obali , a kako se potom pokazalo osecala je
opasnost i usrdno se molila za sina . Brod je nasuprot svim ocekivanjima
srecno doplovio do obale . Grigorije se uvek secao da je za svoje
spasenje duzan molitvama svoje majke .

 

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/o_molitvi/

[JESSY]

Jednom sam imao saobracajnu nesrecu i moze se reci cudom ostao ziv , jer
se automobil survao u provaliju , prevrnuvsi se nekoliko puta . Od
automobila nista nije ostalo ali smo ja i vozac ostali citavi i
nepovredjeni . Desilo se to rano ujutru negde oko pet sati . Kada sam se
tog dana uvece vratio u Crkvu u kojoj sam sluzio zatekao sam tamo
nekoliko vernika koji su se probudili oko pola pet osetivsi opasnost i
poceli da se mole za mene . Njihovo prvo pitanje je bilo : “ Oce sta se s
vama desilo ? Mislim da sam zahvaljujuci njihovim molitvama ja i
covek koji je sedeo za volanom bili spaseni od nesrece .

Mi treba da se molimo za svoje bliznje ne zato sto Bog ne zna kako da ih
spase , vec i zato sto On zeli da mi ucestvujemo u spasenju jedni
drugih . Naravno, On Sam zna sta je potrebno svakom coveku – i nama i
nasim bliznjima. Kada se molimo za bliznje to uopste ne znaci da mi
zelimo da budemo milosrdniji od Boga. Ali to znaci da mi zelimo da
ucestvujemo u njihovom spasenju. I mi u molitvi ne treba da zaboravimo
ljude s kojima smo se sretali u zivotu i o tome da se i oni mole za nas.
Svako od nas moze uvece lezuci da spava, reci Bogu: „Gospode molitvama
svih koji me ljube, spasi me?.

[JESSY]

Zasto je neophodno da se molimo za neprijatelje? To nije potrebno samo
njima, vec i nama. Mi treba da nadjemo u sebi snage da se pomirimo sa
ljudima. Arhimandrit Sofronije u svojoj knjizi o prepodobnom Siluanu
Atonskom kaze: „ Oni koji mrze i odbacuju svoga brata su ostecenog bica
jer ne mogu da nadju put ka Bogu, koji sve ljubi? To je pravedno. Kada
se u nasem srcu useli mrznja prema coveku, mi ne mozemo da se
priblizimo Bogu. I sve dotle dok u sebi imamo taj osecaj put ka Bogu nam
je zatvoren. Eto zasto je neophodno moliti se za neprijatelje.

[Оливера Г.]

Митрополит Иларион (Алфејев)


Молитва за ближње


           Морамо се молити, не само за себе, него и за наше ближње. Свако јутро и свако вече, или налазећи се у цркви, морамо се сетити наших рођака, ближњих, пријатеља, непријатеља и за све приносити молитву Богу. То је јако важно, зато што су људи међу собом повезани невидљивим нитима, и често молитва једног човека за другог спашава га од велике опасности.
 

Светом Григорију Богослову догодило се следеће. Још у младости, када још није био крштен, пловио је преко Средоземног мора бродом. Одједом је започела велика бура, која је трајала неколико дана и нико се више нија надао спасу и избављењу, брод је био скоро сасвим потопљен. Григорије се молио Богу и за време молитве видео је своју мајку, која се у то време налазила на обали, али како се касније разјаснило, предосетила је опасност и непрестано се молила за сина. Брод је, упркос свим околностима и очекивањима, срећно пристао на обалу. Григорије је увек памтио да су за његово избављење заслужне молитве његове мајке.
 

Неко може рећи:  „Ево још једне приче из живота древних светих. Зашто се нешто слично не догађа данас?“  Уверавам вас да се и данас догађа. Знам много људи, који су молитвама својих ближњих спашени од  смрти или велике опасности. И у мом животу било је много примера  када сам избегао опасности молитвама моје мајке или других људи.
 

Једном сам имао саобраћајну незгоду и може се рећи, чудом сам остао међу живима, зато што се аутомобил сурвао у провалију, преврнувши се неколико пута. Од аутомобила ништа није остало, али возач и ја смо остали живи и неповређени. Десило се то ујутро, око 5 часова. Када сам се увече вратио у цркву где сам служио, затекао сам неколико верница, које су се пробудиле у пола пет ујутро, осетивши опасност, и почеле да се моле за мене. Њихово прво питање је било: „Шта се десило, баћушка?“ Мислим да смо захваљујући њиховим молитвама возач и ја спасени од невоље.
 

Морамо се молити за своје ближње не ради тога, што Бог не зна како да их спасе, него што Он жели да учествујемо у спасењу једни других. Наравно, Он Сам зна, шта је потребно сваком човеку – и нама и нашим ближњима. Када се молимо за ближње, то уопште не значи да желимо да будемо милосрднији од Бога. Али то значи да желимо да учествујемо у њиховом спасењу. И не смемо у молитвама да заборавимо на људе са којима нас је живот спојио и о томе да се они за нас моле. Свако од нас може увече пред спавање рећи Богу: „Господе, молитвама свих оних који ме воле, спаси ме.“
Сетимо се живе везе између нас и наших ближњих спомињимо увек једни друге у молитви.

Фонд „Хришћански живот“, Клин 2001
Игуман Иларион Алфејев. О молитви.


Превод за Поуке. орг - Оливера Г.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[мирођија]

Предиван текст, пуно хвала Оља.

[Дејан]

Tekst je zaista genijalan,kao i sve što mitroplit  govori a Olja prevede

[Лидија Миленковић]

Оља, у право време си поставила овај текст. Хвала ти ! srcee

[Оливера Г.]

bliss jeeee

[Ljubić Nenad Šone]

Divno, Olja :-D . Naravno čovek ne treba brinuti samo o svom spasenju jer bi se tu izostavila zapovest voleti bližnje kao sebe samoga.

Svakom novom se radujemo koji pođe putem Hristovim.