Православна чуда

[Дејан]

Чуда свакако треба да представљају дело Божијег милосрђа и Божијег присуства.

Вероватно да има много лажних чуда и народских прича које баш немају везе са везом.

О чудима других религија би се могло причати и на засебној теми.

Православни чудотворци за живота су говорили да чињење чуда није смисао Хришћанског живота већ је смисао стећи смирење у Христу.

[Милан Меденица :)]

чуда се дешавају као објаве Бога ради утврђивања вере, утешења верника, исцељења болесних, као и пријаве славе и благости Божје. чуда се не дешавају без вере, насумично и бесмислено, већ са пуним смислом, највећом могућом објавом и највећом радошћу.

[Дејан]

U svakom čudu postoji prostor za sumnju jer gde bi onda bilo mesto veri.

[Давидова]

U svakom čudu postoji prostor za sumnju jer gde bi onda bilo mesto veri.

Значи ли да ниво осећаја сумње (неверице) и вера требају бити на истом нивоу?

[Ignjatije]

Kakvog smisla ima pojava ovog cuda ?

http://www.youtube.com/watch?v=ehHbrgqp1jw&feature=related

[grigorije22]

Postoje odgovori skeptika i ateista u vezi cuda.

[Ignjatije]

Znam da ateisti imaju odgovar za svako cudo.Mene zanima kako nasi pravoslavci tumace ovo gore pomenuto cudo sa zmijama.Zasto bas zmije koje simbol zla I sotone da ucestvuju u Bozijem cudu ?

[Guest]

четвртак, 02. август 2012.

Недавно чудo старца Пајсија у Серу

Пре неколико недеља, у грчком градићу Сер догодило се најновије чудо Старца Пајсија. Описао га је Амфилохије, ипођакон Саборне цркве у Серу.

Млади Пантелис, иначе наркоман, имао је страшну незгоду са својим мотоциклом у непосредној близини свог града, којом приликом је задобио озбиљне повреде главе – претрпео је контузију мозга. У тренутку несреће вероватно је био под утицајем супстанци јер, иако је био на рехабилитацији, демон хероина није га напуштао. Примљен је на одељењe интензивне неге Опште болнице у Серу.

Лекари су га прикључили на апарате и закључили да је у коми. На крају, донето је мишљење да је Пантелис претрпео мождану смрт. Лекари су, немајући никаквих других могућности, саопштили његовој мајци, Анастасији, да је живот њеног сина сада искључиво у Божијим рукама.

Лекари су овакво мишљење донели 13. јула. Сутрадан, 14. јула, Пантелис би напунио 18 година, и уместо уласка у пунолетство, његова мајка је гледала како води битку, али не битку против дроге, већ битку за сам живот.

Дивна госпођа Анастасија није желела да исход чека скрштених руку. Са благословом њеног духовника, оца Атанасија, она је сутрадан аутобусом отишла до Солуна, а одатле у манастир Светог Јована Богослова у Суротију.

Знала је за величину Старца Пајсија, али није знала да се тог дана, 14. јула, навршавало тачно 18 година од његовог упокојења. Када је стигла и видела хиљаде људи који су дошли да се поклоне Старчевом гробу, била је изненађена, али када јој је речено да је њен син јединац рођен истог дана кад се Старац Пајсије упокојио, скоро се онесвестила. У том тренутку је осетила нешто што и даље не може да опише. Сагласје са божанским, ауру светог Старца, и уопште осећај да ће нешто добро проистећи из тога.

Упркос критичном стању њеног сина, она то није искористила да гробу приђе преко реда, већ је смирено чекала, клечећи четири сата, док најзад и на њу није дошао ред да се поклони месту на коме почива Старац Пајсије. Помолила се за своје дете и са гроба узела мало земље, од које је њен духовни отац направио амајлију. Госпођа Анастасија је затим отрчала у болницу и ставила је испод јастука њеног сина.

Те исте ноћи у сну јој се јавио Старац Пајсије, говорећи: “Не бој се, Пантелис ће бити добро.”

Следећег јутра Пантелис се пробудио и био је здрав, што лекари никако нису могли да објасне. Оштар мирис је испунио собу и убрзо су утврдили да долази из јастука на којем је Пантелис лежао, а под којим је његова мајка тајно поставила амајлију – грумен земље са гроба Старца Пајсија.

Једина ствар коју је Пантелис запамтио из свог дубоког сна је фигура старца обученог у црно, који му је рекао: “Хајде, момче, устани и пођи са својом мајком. Твоје жито још није скувано. Проћиће још много времена пре него што ћемо га појести.”

Од тог јутра Пантелис презире дрогу, здрав је и планира да упише факултет. Исповедио се код духовника његове мајке и жели да се о овом чуду, које је његова породица доживела, прочује, уз помоћ ипођакона Амфилохија.

“Бог, понекад, када нека особа не разуме добро, пошаље јој искушење, како би се опаметила. Када не би било мало бола, болести, итд, људи би постали звери, и никада не би пришли Богу.” - Старац Пајсијe

Glogovac Monastery

[Toma]

Слава теби Господе!

Оче Пајсије, моли Бога за нас.

[Guest]

Слава теби Господе!

Оче Пајсије, моли Бога за нас.

[kirios1]

Православна породица се нашла у Индији, у граду Мумбаију, треба да славе св.Луку, да им се освешта колач, а тамо нема ни правосл.свештеника ни цркве, Промислом Божијим, негде у то време се 300 Индијаца јавља молбом свештенику РПЦ да дође тамо да их крсти, Мумбаи му успутна станица. Преко листе светосавље сазнаје за ову породицу, договарају се, стиже им у кућу дан пред славу, остаје 2 дана,у кући им служи Литургију на дан славе, крштава 2 особе (дете из мешовитог брака другарице те жене која је допутовала из Русије, и њеног мужа, који није био православан, али ту на лицу места решава да се крсти). Заиста фасцинантно, тамо негде у Индији, доби на дан славе и православног свештеника, и Литургију, и освештан колач, и 2 крштења приде у свом дому, од којих једно преобраћеник у православље. Слава Богу

[Јадранка-Дервента]

Господе Боже,слава ти и хвала.

Могу замислити срећу у тој породици.

[Дејан]

Slava Bogu

[Ромејац]

Чудо Часног Крста у Конгу

 

 

 

Први део
“Невероватне ствари дешавале су се у Конгу,” говорио је отац Василије Муамба пред публиком, у амфитеатру Кананга мисије. “То су невероватне ствари које остављају људе без речи.”
Испричао је следеће: ”Године 1996, кренуо сам на мисионарско путовање у Димбеленг, у пратњи једног дечака, који је био појац у Кананга мисији. Још један дечак кренуо је са нама на пут. Када смо стигли на одредиште, дочекао нас је један старији, крштени верник и још неколико људи, који су желели да се крсте. Дали су нам кућу у којој смо требали да живимо, док будемо боравили код њих. Међу онима који су чекали на Свето крштење, био је и један врач, који је уз помоћ магије “призивао” громове и муње, и том магијом је већ био усмртио многе људе. Старешина села га је казнио, забранивши му да пије воду из локалне реке Мукамбе. Крстио сам све оне који су чекали крштење, а међу њима и тог врача. Увече сам умесио и оставио просфору да нараста за сутрашњу Свету Литургију. Сво троје, деца и ја, отишли смо на спавање. Око 4 сата ујутро почео је да дува јак ветар, од кога се тресла читава кућа. Скочио сам из кревета и чуо децу како плачу и како ме дозивају: ”Оче, ми умиремо, дођи, спаси нас.”

Чуо сам децу, али нисам могао да се померим. Нисам могао да одем до њихове собе. Схватио сам да сам жив, јер сам осећао главу. Али, цело моје тело било је парализовано. Уз себе сам имао крст, који ми је отац Харитон дао једном у Цикамви. Оставио сам га на столу те вечери. Хтео сам да га дохватим и да се помолим. Али, нисам могао да померим руку. Деца су све гласније плакала. Са муком сам приближио своју руку нози, начинио над њом крсно знамење и одједном био у стању да корачам. Седео сам на кревету, али ме је ветар бацао од једног до другог зида. Са тешкоћом, љуљајући се напред - назад, изашао сам из собе на веранду, где сам видео свој бицикл, окренут наопако. Одмах сам ушао у дечју собу. Ушао сам унутра и ухватио децу за руке. Њихова одећа била је скоро сасвим подерана, а они скоро сасвим наги. Повраћали су и имали дијареју. Било је око 6 часова у зору. У дворишту је био ноћни чувар, који је са својом породицом живео у кући на истом имању. Чуо је шта се дешава у нашој кући и дошао, али није могао да приђе да нам помогне. Извео сам децу напоље и рекао им да остану на веранди, а ја сам се вратио унутра. Почео сам да дозивам чувара. У једном тренутку он је стигао. ”Да ли ти разумеш шта се овде дешава?” упитао ме је. ”Зар не схваташ шта се овде догађа цело јутро?” “Чуо сам све,” рекао ми је, ”али нисам имао храбрости да вам се приближим.”
Молио сам га да оде и да позовео неког од мојих рођака, који живе у том подручју, као и верујуће људе. Ујутру сам се спремио да служим Свету Литургију. Многи од верника пришли су ми и рекли: ”Све што се догодило у току ноћи догодило се јер си крстио старешину магова који су у стању да бацају муње. Његови пријатељи (други магови) помислили су: - Ми ћемо му послати невољу, сада када је крстио нашег старешину.”

На тренутак сам изашао из просторије у којој сам се спремао да служим Св. Литургију. Неколико верника и неколико некрштених ми је рекло:

”Оче, хтели су да те убију (као што су и друге убили), али нису били у стању то да учине. Ми такође верујемо да је твој Бог моћан, истинит. Ми те молимо да и нас крстиш”. Крстио сам их а старешина 'муња' ојачао је још више у вери да је наш Бог - прави Бог. Завршио сам путаовање и вратио се у Канагу. А када је требало да кренем на поновно путовање у исто место, владика ми је дао крст, рекавши: ”Када стигнеш тамо, баци овај крст у реку и наложи верницима да уђу у воду и пронађу га.”
Бацио сам крст. Многи од верника су ушли у воду да га пронађу. Онај који га је пронашао био је некадашњи врач. Представио сам епископу верника, који је пронашао крст. Владика је од њега преузео крст и даривао му поклон. Тај човек је имао обичај да хода бос, али је сада почео да носи ципеле. Такође, почео је да пије води са извора, воду која му некада била забрањена за пиће. Митрополит централне Африке Игњатије

 

http://www.johnsanidopoulos.com/2013/04/a-miracle-of-holy-cross-in-africa.html

 

Презето са фејсбук странице оца Гаврила лепавинског

[Ромејац]

Други део:

 

 

У манастиру Светог Нектарија (Колвези - Конго), међу девојчице у интернату, довели су још двоје деце – девојчицу Деспину, стару 11 година и дечака Ангела, старог 6 година. Његово присуство у интернату било је изузетак. Али, ова деца су имала специфичну прошлост. Сестринство манастира пронашло их је напуштене на улици. Сестре су их довеле у манастир, а полицију обавестиле да им пронађе родитеље. Међутим, сазнало се да је њихова мајка била врачара. Извршила је чедоморство над осталом децом, а њих научила врачању, и потом оставила на улици. На такав начин они су требали да зараде 'хлеб' за живот. Са благословом оца Мелетија Манделидиса, шефа мисије, деца су крштена. Од тада су имали силу и просветљење од Бога да испричају мати Текли какву магију су вршили и колико људи су њоме усмртили. Рекли су јој да су магијом убијали људе, да су узимали њихову крв, и стављали на шиваћу иглу. Онда су ту иглу качили на себе, и ноћу били у стању да прелете километре, да изврше своју враџбину и да убију друге људе. Када их је игуманија упитала, да ли их демони и даље нападају, одговорили су :

”Они долазе по нас. Вуку нас да нас одвоје од крста који носимо око врата. Али, када се осенимо крсним знамењем, они нестају. Једном су дошли и молили нас да их пратимо, али нису могли да нас поведу са собом.”

Ово је лако разумети, демони се плаше Крштења, крста и Свете водице, коју деца пију свакога јутра. “Ова деца,” рекла нам је игуманија Текла, “имају јаку личност, због чега им дајемо да једну само једном дневно. Сваког јутра пију Свету водицу, а када је Света Литургија, причешћују се Светим Тајнама”.

 

http://www.johnsanidopoulos.com/2013/04/a-miracle-of-holy-cross-in-congo-2.html