Православна чуда

[Данче*]

Нема чуда без вере, наде и љубави

Научила сам да верујем како случајност не постоји. Људско биће има потребу да увек зна шта је разлог неком дешавању, а будући да не налазе разлог, људима је само лакше да мисле како је нешто било пука случајност, него да претпоставе да постоји неки дубљи разлог иза свега. 

Тек када одустанемо од потребе да знамо све, овде и сада, тада можемо да живимо живот украшен предивном Божијом стазом. Бог нам је дао пуну слободу, слободу мишљења и слободу деловања. Али са нашим претрпаним умовима вежемо се у ланце размишљајући и превише о томе зашто се ствари дешавају, када ће се десити, и како ће се десити, уместо да прихватимо и живимо у тренутку.

Као мала девојчица знала сам да постоји Бог и разлог за све што се дешава. Једном сам питала тату да ли зна ко је најбољи доктор на свету, а пошто је моја мама доктор он је претпоставио да мислим на њу, међутим, рекла сам: “Не, ниси у праву, најбољи доктор је Бог“. Кад сам имала три године знала сам да кажем родитељима: “Имам толико питања које бих вас питала, али ви не знате одговоре, па вас нећу питати“. Тада сам знала да једино Бог има одговоре на сва моја питања, па када будем спремна он ће их поделити са мном.

Док растемо наилазимо на многе тешкоће и онда почињемо да сумњамо, а не би требало. Протеклих тринаест година живела сам са повредом која ме је спутавала у много чему. Била сам живахно дете, што се каже “није ме држало место“, није било спорта који нисам играла, песме коју нисам знала, детета које ми није било пријатељ, али све се променило када сам пала и повредила руке, лактове и колена. Дуже време нисам хтела да саопштим мојим родитељима да сам се повредила, делимично што сам била уплашена да ће се наљутити на мене што сам тако неспретна, а делимично да се они не брину, и све тако док више нисам могла трпети бол. Тада су кренуле посете лекарима и престале моје дечије забаве, или сам ја бар тако мислила. За две године нисам имала ни дијагнозу и када сам је коначно добила, била је погрешна. Такозвани најбољи доктор у Торонту је за мој случај предложио експериментални лек, што је, срећом, моја мама одбила знајући да то само може погоршати моје здравствене проблеме. Након одустајања од канадског приступа лечењу моја породица ме одвела у Игало у Институт за рехабилитацију, где су ми, морам признати, мало помогли, јер проблеми са мојим лактовима су поправљени, али су проблеми са рукама и коленима су и даље остали. У мојој глави је већ била одлука да ако ми ово не помогне, онда више неће бити помоћи и да ће све бити само губљење родитељског, и времена и новца. Истренирала сам се да живим са болом и ограничењима, будила сам се ујутру говорећи мојим родитељим да је све уреду. Било је бољих и лошијих дана али сам морала да се одрекнем многих ствари које сам волела, као што је свирање клавира, играње фолклора, или једноставно употреба дечијих игралишта попут друге деце. Хомеопатска терапија коју ми је мама давала је учинила да моје руке не буду горе, нити да се упале и боле као на почетку, (осим када би их превише употребљавала), али нису ни постајале боље. Свако јутро, нарочито за време зимског периода, требало ми је најмање један сат да се покренем из укочености у којој бих се пробудила.

Кад сам била 7. разред основне школе пожелела сам да постанем архитекта и две године касније рекла сам себи да ћу да студирам на Универзитету у Ватерлу. Кроз целу средњу школу припремала сам мој портфолио и трудила сам се да имам одличан успех како бих могла ући на Универзитет, знајући да примају само 5% студената од укупног броја који су аплицирали. Да није било мојих родитеља и оца Луке ( игумана манастира Карно ) питање је да ли бих уопште и имала портфолио, а у свему ми је пуно помогла и моја сестра Миња. 

Како сам одрастала моје руке су ми се све мање свиђале, успоравале су ме у свему и у глави сам створила слику како су и ружне. Али моји родитељи и отац Лука су ме индиректно терали да креирам разне ствари са рукама, укључујући и цртеже за конаке у манастиру Карно. 

Дан када сам сазнала да сам примљена на архитектуру, био је један од најсрећнијих у мом животу. А кад су почеле студије, било је као да су се остварили сви моји снови, чак и више… али је још увек један проблем постојао, што сам имала више идеја, што сам више послова обављала, моје руке су постајале мање покретљиве, а све су више болеле. Кријући бол од других, градила сам око себе невидљиви зид, како бих себе заштитила, не знајући да ако не допустим негативним емоцијама да изађу напоље, не бих могла ни примити позитивне. Покушала сам да се извучем, упорно радећи током године, често и до максимума, али када је завршни пројекат дошао на ред, нисам више имала снаге, нисам могла наставити… Плачући сам назвала родитеље и саопштила им да моје руке не могу да прате моју ум. Родитељи су одмах дошли, смирили ме, купили ми “лонгету“ за ручни зглоб, па сам уз пуно суза и зноја завршила успешно прву годину архитектуре.

Међутим, завршетак прве године ми није пуно значио ако не могу, због руку, да наставим даље студирање. Будући да много волим архитектуру, нисам могла тако лако да одустанем. Савладала сам одбојност ка посетама лекарима и рекла сам родитељима да желим да ми се успостави права дијагноза и да урадим све што је могуће овог лета да поправим руке до тачке да могу да трпим бол и да наставим школовање. Док сам још била у Канади пронашли смо доброг физиотерапеута, свакодневно сам радила вежбе како би дошло до побољшања, али ништа није било загарантовано. Планирани годишњи одмор у Србији био је и у сврху проналажења доброг рехабилитационог центра, неке добре бање за побољшање мојих руку. Са мојом породицом сам отишла у бању Врујци. Ако ме питате зашто смо изабрали баш бању Врујци, од свих познатих бања у Србији, не бих знала разлог, али је све постало јасно недељу дана касније. Третман у бањи Врујци ми је личио на својеврстан затвор, бар такву слику сам створила у мојој глави, била бих свакодневно упакована у бањско блато, као свезана у пругасто одело, а после тога би физиотерапеут толико јако савијао моје ручне укочене зглобове да сам желела да вриснем свим својим плућима… Свакодневни бол удружен са мојим лошим расположењем се све више и више увећавао, па сам наговарала родитеље да се возимо у Ваљево и оближња места како бих бар на кратко побегла из “затвора“. 

Једног дана кад смо се возили натраг за бању, имала сам јаке болове у рукама, мој тата ме је упитао да ли бих могла и, само ако желим да на само неколико минута свратимо у манастир Јовања. Без размишљања сам рекла: “Да“, и то је, вероватно, моја најбржа и најбоља одлука до сада направљена. Ту, на манастирском имању под дрветом је седео игуман манастира, отац Михаило, који нас је дочекао широког осмеха и још ширег и топлог срца. Понудио нас да седнемо, и започео са нама разговор. Одмах ми је на почетку, и не знајуће за моје проблеме, рекао: “ Ти имаш јачи дух од тела, и мораш да вежбаш тело како би могло да прати твој дух“, и тако неколико планираних минута у манастиру се претворило у неколико сати. Од тог дана, после сваке терапије из бање бих “бежала“ у манастир Јовања. Отац Михаило је поменуо да ће ускоро водити групу ходочасника на поклоничко путовање у Грчку, и ја сам, поново, без размишљања, рекла како бих и ја волела да идем, знајући у дубини душе да би то било заморно путовање аутобусом, и да никога не познајем, и да бих пропустила да се видим са мојом широм породицом, коју, иначе, виђам само једанпут годишње. Аутобус је већ био попуњен, али отац Михаило је видео да ја, заиста, желим да идем и рече ми да ће ме протурити и да могу да седим поред њега. И онда, за неколико дана се, опет, неким “случајем“ отворило још једно место, и моја мама је могла да крене са нама. И тако, ја сам у аутобусу који вози ка светој Грчкој, ни не слутећи шта ће се догодити. Овом поклоничком путовању, се, у задњи час, и то сасвим “случајно“ придружила и девојка по имену Јована, која је у трену постала моја сестра, и уселила се у моје срце тако брзо, као звезда падалица.

11. јули 2015. године је дан којег никад нећу заборавити, и имам потребу да тај дан поделим са целим светом! Прича се да је Свети Нектарије са Егине рекао да нико њему не долази, а да га он није позвао, и нико од њега не одлази, а да није добио оно због чега је дошао код њега. Да будем искрена, нисам знала због чега сам дошла, знала сам да желим да ми руке буду боље, или сам можда само дошла по одговоре на питања које сам у себи постављала кад сам била мала девојчица. Први моменат у којем сам осетила да се догађа нешто чудно, нешто, заиста, ван овог света, је кад сам прекорачила праг и ушла у собу старца Нектарија Виталиса, живог сведока, кога је свети Нектарије Егински излечио од рака плућа. За трен, кад сам покушала да уђем у собу, нешто ме је зустављало, и нисам могла ући док нисам употребила сву своју снагу, а онда кад сам успела осетила сам како је нешто пукло у мојим грудима. Тај физички осећај пуцања грудног коша није био болан, далеко од тога, већ као да се отворио део мене, мени дотад непознат, и наједном сам почела да плачем, и плачем, као никад пре… Мама и Јована су дотрчале до мене питајући ме шта се десило, али ја им нисам могла рећи разлог мога плача, нити сам била тужна, нити сам била срећна. Сада схватам да сам се чистила од свих емоција које сам држала у себи свих ових година, и да је то, заправо, пукао “невидљиви“ зид који сам пажљиво градила како бих се “заштитила“.

Мислећи како је то унутрашње чишћење све што сам задобила овим путовањем, била сам више него задовољна, другачије сам посматрала свет и осећала сам се лакшом. Онда смо посетили манастир Пантократор за кога је свети старац Порфирије Кавсокаливит рекао да је највећа светиња на тлу Грчке, и прича се да је ходао по манастиру врло пажљиво јер је његовим очима видео мошти пострадалих мученика и није хтео да стане на њих. И ја сам зажелела да видим то што је видео преподобни старац, али је то за мене било немогуће… онда сам чула један нежан глас, који је допирао из средине окупљеног народа. Кад сам пришла мало ближе, видела сам да је то био глас игуманије манастира мати Стилиани, која је у том тренутку показивала на малом рачунару видео запис о младићу који је у манастир дошао у колицима, није могао да хода 20 година, и који је овде проходао. Каже како је рекла младићу да мошти мученика могу да му помогну само ако он верује у то. Тада сам рекла у себи: “ Ја верујем“, и у пола моје мисли, тета Маца, мајка оца Михаила, ме је зграбила и кроз окупљени народ провукла до моштију. Кренула сам да се поклоним моштима и она ми рече да ставим руке на њих, међутим, монахиња која је држала мошти је молила народ да се мошти не дотичу. Ухваћена између две ватре, одлучих да, ипак, само наднесем руке над свете мошти, али сасвим “случајно“ моја два прста дотакоше свете мошти.

Од тог момента ја чак ни не знам шта сам осећала, стога опростите ми што не могу да то све добро опишем, јер не постоје речи које би могле то описати. Када су моји прсти дотакли свете мошти, моментално сам осетила струјање кроз моје цело тело, а моји прсти су почели да трну, као да су укључени у струју. Онако збуњена, не знајући шта се то са мном дешава, стала сам у ред да бих пришла и игуманији Стилиани да ме благослови са другим светим моштима. Када је она то урадила, ја нисам осетила ону физичку енергију поново, међутим, моје круте руке, које сам увек осећала као камен, наједном су постале као спужва. Водопад суза који сам доживела код старца Нектарија, поново се вратио и почела сам толико да се тресем да сам села на под и плакала, плакала… Нисам чак имала снаге ни маму да потражим и да јој саопштим шта ми се десило, нисам могла да се концентришем ни на шта. Недуго затим, мама и Јована су дотрчале до мене и питале ме, поново, шта није у реду, зашто толико плачем. Нисам имала речи да им кажем шта се дешава, само сам подигла руке и стиснула прсте у песнице, јаче него икад до тад… Њих две почеше да плачу и да ме грле, и то је био први пут да сам истински доживела лепоту суза радосница. Јована је отрчала до оца Михаила да му каже шта се управо десило, а он је то саопштио мати Стилиани. Она ме је одмах позвала по имену, имајте на уму да је она говорила само грчки, али срећом ту је била Наталија која је све преводила. Када сам дошла до мати Стилиани, она је узела одређене свете мошти и њима закрстила моје шаке и руке до лактова. Електрицитет и утрнутост које сам осетила раније, сада су постали много јачи, све од рамена до врхова прстију. Осетила сам као да немам више руке него крила и као да летим. Иако је око мене било стотињак људи, ја сам једино видела мати Стилиани, и по први пут за тринаест година, дивне руке…

Наталија је превела игуманији да сам ја студент архитектуре и рекла јој за моју патњу са рукама, а мати Стилиане се, држећи ми руке, окренула ка мени и рекла: “Сада, користи ове руке, ради са њима све, и донеси диплому овде“. Завршивши са мном отишла је да помаже другима. Онда су други људи почели да ми прилазе, да ме грле и питају шта ми се догодило, и да будем искрена, нисам ни сама била сасвим сигурна. Али једна особа се нарочито истакла. Он је био студент теологије из Либана, питао ме је да ли причам енглески и да ли му могу објаснити шта се десило. Рекла сам му да сам имала 13 година стару повреду руку, која је управо исцељена. Питао ме је чиме се бавим, рекла сам му да сам студент архитектуре. За тренуак је застао и рекао ми: “ Могу ли ти нешто показати“? Испружио је своју леву руку. Онда је објаснио да је пре две године доживео саобраћајну несрећу и да од тада не може да савије прсте леве руке. Рече да се свакодневно моли Богу и светитељима како би повратио снагу и функцију леве руке. И онда је казао нешто што ја никада нећу заборавити: “Управо сам схватио зашто Господ није услишио моје молитве, не треба ми пуна функција руке, могу јести, могу возити ауто, могу бити студент теологије, али теби требају руке за архитектуру и Бог нам свима даје управо оно што нам стварно треба“.

Сада, зашто ми Бог није раније дао здраве руке, зашто је све трајало 13 година и зашто сам морала проћи кроз патњу и трпети бол? Можда зато да не бих користила моје таленте на зло, или можда да научим да се вредне ствари не могу постићи без бар мало, труда и жртве или је просто било да се овим чудом ојача моја вера, вера људи око мене и надам се, читаоче, и твоја вера. Не знам разлоге који стоје иза свега, али сам сигурна да они постоје и да није све само пука случајност. Све што знам је да ћу користити ове руке од сада на начин као што их и користим управо сада пишући ову причу и делећи је са вама.

Након што сам тражила помоћ од највећих стручњака из целог света, а доживела ово што се збило 11. јула, моја изјава као детета показала се истинитом: “Бог је најбољи лекар у свемиру“. Моје чудо се догодило 11. јула у Грчкој, али нико не зна када и где ће се његово или њено десити. 

Рекох, недавно, монаху Јакову из манастира Тврдош за ово чудо, а он ми рече: „Дивно и драго ми је због тебе, али чуда се дешавају сваки час. Много је веће чудо то што ти тинејџер, у данашње време и у оваквом свету, имаш веру и идеш у цркву редовно“.
Нисам сигурана које је веће чудо, али знам ниједно није могуће без вере, наде и љубави.

Миа Милановић (студент архитектуре) 
Извор: http://iskra.co

http://www.prijateljboziji.com/_Nema-cuda-bez-vere,-nade-i-ljubavi/39847.html

[Дијана.]

Anđelsko pojanje snimljeno na vrhu Atosa

 

имамо и тему за дискусију о овоме: 

https://www.pouke.org/forum/topic/6274-%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

[Данче*]

Како сам дошао до Бога

''Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!'' (псал. 42,1.)

Различити су начини којима нас Господ призива себи, а промисао Божији је за наше ограничено схватање недокучив. У то смо се увјерили и моја супруга и ја. Сада само могу да кажем слава и хвала Богу за сву милост коју је подарио нашој породици и што нас је са широког пута погибли извео на уску стазу спасења и вјечнога живота. Ово је наша прича:

 

Проживјели смо слична дјетињства. Обоје смо одрасли у породицама у којима су родитељи били пасивни или обредни вјерници, како отац Гаврило има обичаја да каже. Чак не бих могао да кажем ни обредни, јер се тек неколико година пре почетка рата почело са држањем традиције и обиљежавањем хришћанских празника. Иако смо одрастали у окружењу из кога нисмо могли научити како да сачувамо и утврдимо зрно вјере у себи, наше дјетиње душе су свака на свој начин тражиле Бога. Молили смо се својим ријечима или молитвама наученим из црквеног календара и тако тражили сигурну луку у којој ћемо се склонити од свих животних бура. Тако је у наше душе бачено прво зрно али тада није пало на плодно тло. То се највише осјетило у пубертетском узрасту када смо се пред понудама и насладама овога свијета почели окретати свјетовном начину живота. Наш пут је почео да задобија другачији правац. Живећи тако без Божијег благослова и притискани разним бригама, савијали смо се пред проблемима као класје под налетима јаких олуја. Проналазили смо циљ живота у погрешним стварима. Све што би нас чинило сретним било је кратког даха и брзо је ишчезавало. Овакавим начином живота почели смо постепено да се изобличавамо и у нама је полако блиједио лик Божији. Тада је почела да се јавља савјест и да нам говори да нешто није у реду, да се нешто у нама мијења али не на добро, да тонемо у гријех као у живи пијесак. Још увијек несвјесни опасности и своје немоћи покушавали смо се из свега извући сопственим снагама. Због тога смо само тонули још дубље.

Када смо се упознали обоје смо већ увелико попримили овосвјетска схватања и усвојили данашњу културу живљења. Према таквим начелима смо засновали међусобни однос. Мислили смо да је тако исправно. Обистиниле су се ријечи Јаванђеља да „Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мат. 7,18.). Супруга је прије брака почела осјећати здравствене тегобе које су се прво одразиле на њено физичко стање а послије и на душевно. По природи њежна и крхка прва је осјетила посљдице оваквог начина живота. Наравно ни мене није мимоишао морални и духовни пад. Постало је немогуће и неиздрживо овако наставити даље. Негативности су се редале једна за другом. Када смо ступили у брак међу нама није било договора, слоге ни разумијевања. Можда је боље рећи није било хришћанске љубави. Посљедице тог пада биле су видљиве у сваком аспекту живота. Гордост, сујета, завист, љубомора и остали плодови „злог дрвета“ су полако изједали наше душе. Гријеси су се међусобом испреплитали и правили мрежу из које се човјек сопственим снагама не може извући. Раскинути те свезе могуће је једино уз Божију помоћ. За то су потребни духовни мач и штит. Потребни су пост и молитва као духовна крила а исповијест и причешће као огањ који спаљује све гријехе. Било је неопходно започети нови живот на Јеванђелским принципима и разрачунати се са старим јер „Свако дрво које не рађа добра плода сијече се и у огањ баца“ (Мат. 7,19.).

То смо тешко могли остварити јер о томе нисмо ништа знали. Ја сам се мјесецима чудио како се упркос мојој жељи и труду да постанем бољи ништа није дешавало. Покушавао сам сопственим снагама да нешто промијеним. Сваки такав покушај се распршивао као пепео на вјетру и сав труд је био узалудан. Гледао сам супругу како се мучи са својом болешћу и са мојим себичним понашањем. Тада смо осјетили сву нашу слабост и постали свједоци ријечи „ ...јер се моја сила у немоћи показује савршена“ (2 Кор. 12,9.). Бог је љубав и својим промислом свако зло окреће на добро. Тако је и нама када смо већ клонули у борби и били на измаку свих снага послао помоћ и утјеху.

Све је почело са даном када смо се одлучили да кречимо стан. Позвали смо мајсторе које нам је препоручила супругина тетка. Она је била презадовољна њиховим радом у шта смо се на посљетку и сами увјерили. То су били отац и син из једне веома побожне породице. Они су добро знали како живјети хришћански. То се одмах дало примјетити по њиховом смирењу и односу према послу. У разговору су били умјерени и нису причали ништа што би их могло окарактерисати као просјечног свјетовног човјека. Није било псовки, ни оговарања. Није било огорчености ни незадовољства тренутном животном ситуацијом што је иначе одлика многих људи данас. Били су задовољни оним што су имали и на њима се није примјетила тежња ка стицању материјалног благостања што је одмах привукло нашу пажњу. Свој рад су скромно наплатили.

Разговор о вјери између нас је почео спонтано. Причали смо о посту јер је била чини ми се сриједа или петак а ми нисмо имали неки избор посне хране у кући. Отишао сам у продавницу да купим нешто чиме би их могли угостити, иако су ме они одговарали говорећи да је било шта посно што имамо, довољно. Теме којих смо се дотицали биле су осјетно душекорисне за разлику од наших свакодневних прича које су промашивале смисао живота и постојања. Желећи упити што више из ових разговора заптикивали смо све што нас је интересовало, а нисмо знали о нашој вјери. Ни у једном моменту нисмо осјетили да су нам својим поступцима наметали причу. То је одлика хришћанског смирења и поштовања слободе воље сваког човјека. Ми смо самим својим поступцима током читавог нашег живота бирали желимо ли или не желимо Бога у својој близини. Било је потребно да сами отворимо душу и да у њу пустимо Христа који је увијек куцао пун љубави и бриге за своју творевину. Човекољубиви Христос је стрпљиво чекао да затражимо опрост за сва лоша дјела и да се кроз покајање вратимо Оцу као блудни син. Тако смо уз Божију помоћ почели полако мијењати курс ка ономе којим плови мајка Црква.

У почетку је то било јако тешко. Требало је донијети чврсту одлуку и не окретати се више за старим начином живота. Не схватајући то у потпуности ја сам очекивао неко чудо које ће изненада ријешити све наше проблеме. Надао сам се тренутном исцјељењу болести моје супруге. Тако смо се један радни дан обрели у манастиру Лепавина. Моје схватање хришћанског начина живота у том периоду се није много разликовало од оног свјетовног који смо до тада водили. Супруга је некако у себи осјећала да неће бити инстант рјешења док сам ја мислио да би пар одлазака у манастир или у цркву могли одједном све да поправе. По Божијем промислу у вријеме наше посјете манистиру отац Гаврило се опорављао од скорашње операције. Због тешког здравственог стања није био могућности да нас прими и да разговара са нама. Тада сам почео да схватам да ће за наше оздрављење требати много труда. Моја намјера је од самог почетка била погрешна. Некако сам у себи осјећао да нам чудотворно исцјељење због дотадашњег изопаченог духовног живота не би било на корист. Вјероватно би се недуго након тога вратили старом начину живљења. Требало је времена да зрно вјере пусти дубоко коријење на плодном тлу наше душе како како би схватили да смо лозе на истинском чокоту и да би напослијетку могли донијети многи плод (Јн. 15,1-5).

Помолили смо се пред иконама Пресвете Богородице Лепавинске и Иверске и оставили имена за помињање. Послије тога смо сјели у манастирски конак да се мало окријепимо прије повратка кући. Разговор наших сапутника са монахом Марком који нас је љубазно угостио био је врло интересантан и душекорисан. Супруга и ја смо ћутали и слушали разговор који се некако односио и на нас иако нисмо учествовали у њему. Монах Марко је својим ријечима погађао баш у она болна мјеста на души и као да је осјећао неистину у ријечима наших сапутника. Његова питања и савјети су у потпуности разоткривали ту неистину иако то није отворено показивао. У једном моменту супруга је заплакала и ја сам са њом изашао испред конака да се мало смири. Сад ми се чини као да је Господ у том моменту преко својих слуга започео операцију на нашим душама. Тај први рез је за нас био болан али крајње неопходан. Знам да ће временом бити потребно још много таквих резова како би човјек на крају духовно оздравио. Свака ријеч, сваки савјет који смо добили били су отрјежњујући. Сада је остало на нама да се и сами потрудимо како би нам Господ по својој милости и човјекољубљу подарио духовно здравље.

Вратили смо се у конак да се прије поласка опростимо са монахом Марком који нас је у име читавог братсва примио и угостио и да се захвалимо на указаној пажњи и љубави. Поуке које смо чули тога дана остаће заувијек закључане у нашим срцима као успомена на божанствено зрно које је годинама чекало да падне на плодну земљу и да донесе добар плод у своје вријеме. Наш изненадни духовни заокрет најтјешње је повезан са манастриом Лепавина, молитвама, савјетима и духовним радом овог братства како преко модерних информатичких средстава тако и живим примјером, у шта се могу увјерити сви ходочасници којима Господ укаже милост да се једнога дан нађу лицем у лице са чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске, иконом Пресвете Богородице Иверске, и са свијетлим ликовима архимандрита Гаврила и монаха овог Богом нам даног братства. Нека их Господ још дуго поживи и сачува у здрављу како би овакав њихов несебични труд, у име Божије, уродио многим плодом на спасење великог броја душа и како би благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога духа били са свима нама.

За крај овога писма оставио сам догађај који се недавно десио као потврда свега што сам овде са вама подијелио. Прва искрена молитва коју сам након дуго година лутања упутио Господу и Пресветој Мајци Његовој била је она пред иконом Пресвете Богородице Иверске, док се супруга молила пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Од тог дана наше срце чезне за овим светим манастиром и његовом светом обитељи јер је то био једини пут када смо обрели тамо. Ове године док су наши поменути пријатељи кречили у манастру Лепавина ми смо се присјећали те посјете и у души горили у од жеље да принесемо благодарне молитве Господу на том истом мјесту и пред тим истим иконама за духовни препород.

Истог дана, потпуно неочекивано, по повратку наших пријатеља, стигао је благослов из манастира. На поклон смо добили велику икону Пресвете Богородице Иверске која је у наш дом дошла као потврда нераскидиве духовне везе и унијела дјелић свештвене атмосфере и трепета који су осјетили сви који су некада походили ово свето мјесто.

Данашња сиутуација у којој живимо је неуспоредива са оном у којој смо се налазили свих година нашег лутања. Када се Господ дотакне нечијег срца и срце позитивно одговори, у њега се усељава неописиви мир. Свака мука и свака невоља лакше се подноси и човјек свим срцем пожели да се никада, ни под коју цијену не одвоји од Божанске љубави.

Брат Драган
Преузето: Манастир Лепавина

[Данче*]

Замироточила икона преподобног Сергија Радоњешког у Покровском храму града Смела Черкаске области у Русији

 

Замироточила је икона преподобног Сергија Радоњешког у Покровском храму града Смела Черкаске области, саопштава портал Православни живот, позивајући се на прес службу Черкаске епархије.

Чудесну појаву примијетили су запослени у храму, ујутру 21 сентября прије почетка празничног богослужења у част Рођења Пресвете Богородице. Затим је мироточење видио настојатељ цркве протојереј Петар Дмитрук и парохијани.

«Ово није прва необична појава, коју смо примијетили на тој икони. Прије ње видјели су се потоци суза: свети Сергије је плакао», – саопштавају у епархији.

Али сад се миро примијећује на икони Свете Тројице, коју преподобни држу у рукама. Уљани потоци у јасном облику крста видни су на фигури анђела који се налази у центру композиције познате иконе.

Пред фреском је одслужен молебан. Вјерници са молитвеним страхопоштовањем прилазе икони.

Са руског: Марија Живковић

Извор: Православие.ру

[Данче*]

Гроб Светог Великомученика Георгија мироточи!

Господе Свесилни и Славни,молитвама Светог Великомученика Георгија ,помилуј и спаси нас!

[Bokisha]

http://www.prijateljboziji.com/_Nerukotvoreni-lik-prepodobnog-Gavrila/41068.html

[Данче*]

Mиро текло и на под...
Празновање Преподобног Прохора Пчињског у њему посвећеном манастиру, праћено је обилним изливањем мира какво није забележено у новијој историји ове светиње.

Више од 1000 верника који су празник Преподобног оца нашег Прохора прославили на литургијском сабрању у овој светињи, били су сведоци ове чудесне реке мира које је пчињски Чудотворац излио јасно показавши да је благодат Господа нашега Исуса Христа, по обећању Његовом, вазда са онима који га љубе. Како нас је обавестила настојатељица ове свете Обитељи, игуманија Стефанида, миро је потекло учи свечаног празничног бденија, да би наставило током целе ноћи и сутрашњег празничног дана. 
Миро се из пукотине на зиду у којем су зазидане мошти светог оца Прохора, а која је настала вековима уназад, сливало квасивши чак и под испод малог кивота са моштима (руком светог Прохора и свете Великомученице Марине), да су га свештеници морали сакупљати са пода.

Епископу врањском Г Пахомију, који је началствовао светом архијерејском литургијом, саслуживали су архимандрит Иларион, архијерејски заменик епископа рашко-призренског и косовско-метохијског (игуман манастира Драганац на Косову и Мерохији), јеромонаси Рафаило (Бољевић) из манстира Подмаине, Јован (Јеленков) и Дамаскин наупарски, као и сестринство манастира Грачанице.
Свечаном литургијском сабрању присуствовали су и генерали Војске Србије: Милосав Симовић и Зоран Лубура, командант жандармерије пуковник Горан Драговић, те војници и жандарми који су у свечаној литијском опходу око древне светиње носили крстове, рипиде и иконе.
Патроналној Слави манастира Светог Прохора Пчињског присуствовао је и градоначелник Врања, г. Зоран Антић

 

http://www.prijateljboziji.com/_Miro-teklo-i-na-pod.../41254.html

[JESSY]

О чудесним исцјељењима по молитвама старца Гаврила Ургебадзеа (видео)

Многа чудесна исцељења дешавају се људима који су макар једном ишли на гроб оца Гаврила (Ургебадзе). Била су таква чуда и са мном, и у мојој породици, и са мојим друговима и блиским људима. Чудо – то је један тако велики догађај који сигурно човеку није откривен потпуно.

Пре десет година иза левог уха појавила ми се израслина величине препелициног јајета. Јако сам била забринута, због великих болова нисам могла да спавам ноћу, било је немогуће да ставим главу на јастук. Болест се погоршавала такође сваки пут при промени времена. Нисам могла да изађем на улицу: питали би ме шта се дешава са мном и све је то било веома непријатно.

Доктор је рекао да обавезно треба урадити пункцију а затим и операцију. Упозорили су ме да се израслина налази на месту где су основе за говор и слух и да због тога може да се деси да последице не буду баш сјајне, то јест – може да се деси да изгубим слух или да престанем да говорим. Решила сам да не радим ништа. Од такве пресуде доктора није ми било лако.

[JESSY]

                                               

 

Моја комшиница Наира Болквадзе, знајући све то, пажљиво ми је рекла да постоји једно чудотворно уље старца Гаврила, од кога се људи лече. Она ми је објаснила како је потребно користити то уље, сама је долазила и два три пута дневно стављала на болесно место уље из кандила старца Гаврила. Тада о оцу Гаврилу нисам ништа знала. У року од три месеца израслина је сасвим ишчезла. То је било такво чудо да сви који су видели ту израслину нису могли да схвате на који начин је она могла да нестане. Ето тако је у мој живот ушао отац Гаврило. Ишла сам у цркве и хвалила Господа за све. Сигурно да ни ја сама тада до краја нисам разумела и схватала све оно што се десило.

[JESSY]

                                                                                

 

Кроз неколико година се разболела моја ћерка, Надежда Меликишвили. Њена болест: леукемија, обољење крви – целу породицу је оставила у таквом шоку да смо једва преживели то тешко време. Одвели смо је у Институт за крвна обољења. Резултати анализа су били час добри час лоши. Једног дана ћерка нас је сама замолила да пођемо на гроб старца Гаврила у Мцхету. Ми смо се, разуме се, сложили са тим и брзо пошли. Молили смо се непрестано, мазали је уљем и оставили све у Божијим рукама. Дошло је до тога да се она – потпуно излечила.Господ, Пресвета Богородица и старац Гаврило, дали су ми по други пут моје дете.

Мој муж има друга кога су болели зглобови. Током дугог низа година он је користио разне лекове али ништа му није помагало, никаквог резултата није било. Имао је такве болове да није могао ни прст да подигне, да савије колена. Предложила сам му да на оболела места ставља уље са гроба старца Гаврила. Гледао је на мене и смејао се. Видела сам да је у њему остало сасвим мало вере.

Једног прелепог дана он је дошао до нас у таквом стању да није могао ни да савије руке, ноге..једва се попоео уз степенице и изговорио: „Молим вас, одведите ме на гроб старца Гаврила“. Супруг, ја и наше две ћерке смо без речи кренули. На путу сам са ужасом гледала како човек не може да ухвати волан и како једва држи ногу на педали. Молила сам се и одједном ми је пришла мисао, да је он, наш пријатељ, по вероисповести грегоријанац а ми га водимо на гроб православног старца. Нисам знала шта да радим, да ли је могуће или погрешно њега водити на гроб старца Гаврила, али видевши са каквом је вером пошао ућутала сам и у души изговорила: ако је то грех, нека тај грех на мене иде. Када смо дошли у Мцхету, у манастир Самтавро, он је једва изашао из аутомобила. Када смо дошли до гроба није могао да се поклони и ми смо му помогли. Он се молио и ми смо се молили такође за њега код благословеног старца Гаврила. Прошло је отприлике 15-20 минута и он је устао, исправио се и ми смо у тишини пошли ка колима. Удивили смо се тој лакоћи са којом је устао, а када је са обе руке узео волан од радости нико није могао ни реч да изусти. И тек када смо дошли у Тбилиси он је схватио шта се десило!

После тога се излечио и није осећао више ужасне болове.

Ето таква чуда ствара наш старац Гаврило, прослављајући име Божије а ми, грешни људи, настављамо да грешимо.

На томе се чуда оца Гаврила не завршавају већ се продужују!

[JESSY]

2010 године родила ми се унука, Анастасија Зурабашвили. Детету се, када је имала 4 месеца, иза увета појавила црвена флека. Показала сам унуку педијатру и почели смо да водимо рачуна о томе. Флека је почела да мења боје, из јарко црвене прешла је у бордо да би се затим увеличала и почела да крвари. Педијатар је дао дијагнозу: хеманигиом. Послали су нас на онколошку клинику. Анастасији је било тада 4 месеца. Главни хирург болнице је рекао да је потребна операција. Питали смо: „Ако сада не уради операцију, колико још имамо времена?“ Доктор је рекао, неколико месеци и то под условом да хемангиом не настави да се шири. И наравно, знали смо куда треба да идемо, са криком за помоћ следећег дана смо дошли у Мцхету на гроб старца Гаврила. Наше молитве су биле услишене, и кроз неколико месеци хемангиом је сасвим нестао. Доктори су говорили да је са медицинске тачке гледишта то потпуно необјашњиво. А ми већ знамо ко је направио чудо!

 

                                          

 

Господ је заступањем старца Гаврила спасио моју унуку, која сада има три године. Када смо ишли у Мцхету, она је села на колена и својим малим ручицама је мазила гроб старца, прислањала главу на гроб, крстила се. Када смо је питали шта ради, рекла нам је да разговара са вољеним оцем Гаврилом. Чак и то мало створење разуме и осећа каква благодат долази од нашег вољеног старца Гаврила.

Драга браћо и сестре, са љубављу у Христу вас молим: не очајавајте, молите Бога, замолите оца Гаврила, и сваком ће бити дато по вери његовој. Старац Гаврило је је увек сејао и изливао љубав на оне који га окружују, укрепљавао људе ка вери и давао им наду.

 

http://www.mitropolija.com/o-cudesnim-iscjeljenjima-po-molitvama-starca-gavrila-urgebadzea-video/

[Данче*]

Џес, ја сам већ ову тему отворила, ево линк:https://www.pouke.org/forum/topic/40944-%D0%BD%D0%B5%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D0%BB%D0%B8%D0%BA-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0/

[Bokisha]

Чудо у Луганску

У ратом захваћеној Новорусији, православни верници све више размишљају о трагичном и чудесном догађају у Луганску, који је већ назван „Луганским чудом“. Наиме, приликом бомбардовања Луганска православни свештеник, отац Владимир, будући смртно рањен, клечао је на коленима и до последњег издисаја се молио да остале касетне бомбе, бачене из авиона, не експлодирају. „Усрдним молитвама умирућег свештеника Господ је пројавио чудо – неексплодирале бомбе лагано су падале на земљу“ – сведоче очевици

Свештеник Георгијевског храма у Луганску, протојереј Владимир Кресљански, отац петоро деце, враћао се кући после вечерње службе. Његова кућа је већ била потпуно срушена у бомбардовању, али је он претходно супругу и децу склонио у руски Орск (он је такође могао да сачува свој живот, вративши се у родни крај, али није желео да остави своју парохију и своју паству).

Његова супруга Светлана испричала је православним новинарима о последњем телефонском разговору ћерке са оцем. „По речима Олге, отац се понашао чудно. Говорио је да су му се јавили његова баба и отац Григорије, духовник породице (обоје покојни). Ћерка је помислила да је он то сањао. Међутим, отац је рекао да их је видео на јави... У недоумици, она га је упитала да ли је са њиме све у реду. Он је одговорио да јесте“ – рекла је она.

„Отац Владимир је био необичан свештеник. Његове главне особине биле су смирење и простосрдачност. У њему није било гордости ни строгости. Волео је људе, и према њему су се сви опходили с топлином. Ко год би од њега заискао молитву, он би га услишио, за сваког се помолио. Када је служио Литургију, свагда се дуго молио, ишчитавајући сва имена која су му давали за помињање. Сећам се случаја парохијана нашег храма. Муж и жена су се јако посвађали, дошли су у храм, а у сусрет им је изашао отац Владимир, који је, држећи велике свеће у рукама, говорио: „Данас ћемо се помолити за умножење љубави“. Зацело, некако је видео, осетио, шта је потребно овим супружницима.

Увек је понављао: „Мање се треба гордити, да не би било невоља“. Непосредно пред смрт, покуцао је на прозор једне породице, његових парохијана, и рекао им: „Хитно се спремите и бежите, за сат времена на вашу кућу ће пасти граната“. Они су га послушали, и тачно за сат времена баш на њихову кућу пала је граната, али су људи успели да се спасу. Он сам није се спасао. Рањен у експлозији бомбе, пао је на колена и у молитвеном предстојању умро. Био је заиста свештеник – слуга Божији! Цео живот се молио. Господ га је удостојио мученичке кончине“ – рекла је парохијанка Олга Љамзенко.

Друга житељка Луганска испричала је да је отац Владимир 15 минута пре експлозије био у њеној кући. „Дао ми је крст на ланчићу и рекао: „Молите се! Носите крст на грудима!“ – рекао је свештеник који ће кроз неколико минута бити покошен бомбом укро-фашиста.

О подвигу оца Владимира, о томе да његовим молитвама украјинске касетне бомбе, које су редом падале, нису експлодирале, а које би неминовно убиле много мирних житеља, говоре многи очевици.

Овaj догађај je назван Луганским чудом. Гробу оца Владимира, сахрањеном поред Георгијевског храма, у коме је служио, без обзира на близину фронта и гранатирање, притиче много људи. Они молитвено помињу оца Владимира и изражавају наду да ће баћушка бити проглашен за првог свештеномученика Новорусије.

http://www.prijateljboziji.com/_Cudo-u-Lugansku/41359.html

[Рапсоди]

svsvee

Светлост на икони царских мученика Света Гора 

[Рапсоди]

Пресвета Богородица на Атосу