Православна порука, мисао дана....

[JESSY]

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСИЈ КУЗНЕЦОВ – ЗАПАМТИТЕ; ГОСПОД НИЈЕ СУДИЈА КОЈИ КАЖЊАВА, ВЕЋ МИЛОСТИВИ ОТАЦ КОЈИ СПАСАВА
Христос Васкрсе!
Браћо и сестре
Од све душе поздревљам вас са празником Светле Пасхе!
Здравље и радост хоћу да вам пожелим и укрепљење свих нас у Христу!
О чему нам говори данашњи велики дан? О томе да је смрт могуће победити, да се она плаши љубави, светлости и верности. О томе да било колико да нам је тешко, ми можемо бити уверени – с нама је Бог. О томе да нас Он никада неће оставити, чак ако нам се чини да се наши греси не могу пребројати. Најважније је да се никада не окренемо од Христа, замолити Га за помоћ, благодарити Њему за све дарове које ми имамо. И запамтите; Господ није Судија који кажњава, већ милостиви Отац који спасава, лечи и ублажава наша страдања.
Ваистину Васкрсе Христос!

[Bokisha]

Хришћанин је човек који је саваскрсао са Господом Христом, и такав живи у овоме свету: као мртвац који је изашао из гроба, савладао све смрти, и хода кроз овај свет као бесмртник коме никаква смрт наудити не може. Не једна, него све смрти нека јуришају на Христовог човека, не могу му ништа! Бесмртник – јачи од свих смрти, он се чуди на сваку смрт и сатире је силом Васкрслог Господа. Ми, вели Свети Апостол, који у овоме свету живимо, Христос устаде, Христос васкрсе и ми у новом животу ходимо. То је наш подвиг, хришћански подвиг у новоме животу. Каквом? – Бесмртном животу.
(свети Јустин Ћелијски)

[JESSY]

МИТРОПОЛИТ КАЛИСТ ВЕР - ...ВЕЧНИ АД НИКОГА НЕ ИСЦЕЉУЈЕ И ЗАТО ЈЕ КАЖЊАВАЊЕ ТАКВИМ АДОМ БЕСМИСЛЕНО И НЕМОРАЛНО.
И тако, ако ми прихватимо ову тачку гледишта и почнемо посматрати казну у њеној преображавајућој и исцељујућој функцији – а само је ова врста казне достојна Бога - онда постаје очигледно да она не мора бити бескрајна. Ако је сврха казне исцељење, онда када се постигне исцељење, њено продужавање није потребно. Супротно томе, ако казна треје вечно, она не може бити усмерена на поправљање и васпитање. Вечни ад никога не исцељује и зато је кажњавање таквим адом бесмислено и неморално. Тако да наше треће гледиште на кажњавање неспојиво је са концептом о вечности адских мука, већ нас приморава на размишљање о нечему попут чистилишта после смрти. Но и њега морамо тада схветити као лечилиште, а не као ћелију за мучење, као болницу, а не као тамницу[18].

[JESSY]

 

Истина је, Христе мој, да Те никада нису разумели силници и „праведници“, „способни“ и „успешни“, они који су беспрекорни у својим спољашњим манирима, и они који су „савршени“. Разумели су Те искључиво они скрушени и понизни, изнурени животом, очајници и страдалници, грешници, блуднице и цариници кроз читаву људску историју, сви они који себе никада нису сматрали достојнима Твога небескога Царства;

Искључиво такви су Те препознали, признали и прихватили, јер су претходно прихватили своје промашаје и слабости, ту непробојну таму своје сопствене ледене ноћи.

Већ вековима пак, Христе мој, Ти истрајаваш у томе да волиш оне који, иако у паклу, миришу рајем. Заволео си, Христе, оне које нико никада није волео....

Отац Хараламбос Пападопулос

[JESSY]

Код нас постоји традиција и навика да свим црквеним обичајима накнадно додајемо духовно тумачење. На пример, старији парохијани неће отићи из храма док не пољубе крст. Догађа се да падну у несвест од дуге службе, али кући не иду, јер пише: ако крст после службе не целивате, сматрајте да и на литургији нисте били!
То јест, одстајати литургију, али не причестити се – то је нормално, али не дај Боже без крста из цркве изаћи - «тешки грех, неопростиви!»
Недавно ме је једна схимница упутила да је целивање крста тако моћна заштита да се и сама служба само ради тога и врши. Убеђивати у супротно је беспредметно. Али пажљиви људи разумију да ствар уопште и није у крсту и није у мистичној заштити, већ у елементарној љубазности: парохијани, уствари, не прилазе крсту већ свештенику – заблагодарити на служби и опростити се. Али с временом је првобитно значење заборављено, а затим ново није баш успешно осмишљено. А на место уљудности дошла је магија.

АРХИМНДРИТ САВВА МАЖУКО

[JESSY]

ОТАЦ АЛЕКСАНДАР ПИКАЛЕВ
... друга крајност коју је Христос често осуђивао а то је предање стараца (Мк. 7:3, Мт. 15:3)

И по чему се религија и мит разликују једно од другог? За човека је карактеристична тежња ка духовном животу, и жеђ за богоопштењем постоји код свакога, независно од националности, узраста или професије. Али УКОЛИКО ЈЕ ЧОВЕК ЛИШЕН ЗНАЊА О БОГОМ ОТКРИВЕНОЈ ВЕРИ, ОНДА ЊЕГОВ ДУХ ПОЧИЊЕ ДА РАДИ У «АУТОНОМНОМ РЕЖИМУ», ПРИРОДНИ ОСЕЋАЈ ЗА ВЕРУ ПОЧИЊЕ ДА СИНТЕТИЗУЈЕ СВОЈУ СОПСТВЕНУ ВЕРУ. Некада то бива масовно, некад индивидуално, дуготрајно или краткотрајно. Бог не спутава ничију слободу. Али истинска вера се не може измислити - њу Бог даје непосредно у откровењу. У прехришћанском периоду таква вера је била старозаветно јудејство, али су се сујеверја и предрасуде могле срести и тамо: то је непрекидно стремљење да се упадне у идолопоклонство, и друга крајност коју је Христос често осуђивао а то је предање стараца (Мк. 7:3, Мт. 15:3)

[Aleksandra_A]

"Ви морате имати душу која ће бити способна за три ствари
Да поднесе живот
Да заволи живот
Да жртвује живот.
Такву душу ви нећете имати ако сте песимиста. Душа ваша неће бити способна ни за једну од ове три ствари... "
Свети Владика Николај Велимировић

[JESSY]

(Поука ,,јуришницима'' на литургије и ,,многовернима'' где да јурушају и где могу да покажу многоверје)
МИТРОПОЛИ ПОРФИРИЈЕ
... Како се хришћани, како су се односили у трећем веку, када је владала куга у Александрији. Значи, став наш у страдањима треба да буде - жртве за ближње, то значи: ЖРТВОВАЋЕМО СЕ И ТИМЕ, АКО ПРЕПОЗНАЈЕМО И ПРОЦЕЊУЈЕМО ДА ТО ЈЕСТЕ ЖРТВА ШТО НЕЋЕМО УЧЕСТВОВАТИ И У БОГОСЛУЖЕЊИМА НА НЕКО ВРЕМЕ, жртвоваћемо се и тим физичким растојањем, дистанцом на коју нас позивају. Али ћемо се жртвовати, ако треба, и активностима, ако неће нико, ићи ћемо ми да посећујемо и старе и болесне, па ако треба и оне који су заражени. АКО ТО МОГУ ЛЕКАРИ, МЕДИЦИНСКО ОСОБЉЕ, КОМЕ ТРЕБА ДА ДАМО СВИ НАЈВЕЂЕ ОРДЕЊЕ, ПА ТЕК ОНДА МИ БИСМО ТРЕБАЛИ, КОЈИ СЕ ЗОВЕМО ХРИСТОВИМ УЧЕНИЦИМА, ТО ДА ЧИНИМО, НЕ ВОДЕЋИ РАЧУНА О СЕБИ.

[Smaragdni kamičak]

"...Опери ме сасвим од безакоња мога и од греха мога очисти ме..." Псалам 50

M.FACEBOOK.COM

---

"...Опери ме сасвим од безакоња мога и од греха мога очисти ме..." Псалам 50

 

[Биљана, два]

7:10 „Јер жалост по Богу доноси за спасење покајање, за које се не каје; жалост овога света смрт“.
(Коринћанима, друга)

[Биљана, два]

Погледајмо то и на овај начин. Много тога нам је за живот неопходно: ваздух, светлост, храна, одећа, саме природне силе и удови тела; но, не дешава се да је човеку све то увек и за сваку сврху потребно; него он користи сад ово, сад оно – већ према томе какву корист у тренутној потреби свака од тих ствари пружа. Наиме, облачимо одећу, али нам она не може бити храна, па кад нам затреба трпеза, нешто друго морамо потражити. Светлост, опет, не можемо удисати, а ваздух нам не може бити зрак уместо ње; нити располажемо увек дејствима чувстава и удова нашега тела, нити се увек њима служимо, већ понекад бива да око или рука буду неделатни кад нешто треба чути; а опет, када хоћемо нешто да дотакнемо, довољна је рука, но кад нешто треба омирисати, или чути, или видети, она нам више није од користи, па оставивши њу, обазиремо се на друге моћи. А Спаситељ је увек и на сваки начин уз оне који у Њему живе, тако да им пружа оно што им је за сваку потребу довољно – Он постаје њима све, и не допушта да се обазиру на било шта друго нити да ишта друго и откуда траже. Тако да нема ништа што је светима потребно а да им то не пружа Он Сам: јер Он и раћа, и подиже, и храни, Он је и светлост и дисање; Он саздаје у њима око да Га могу угледати, и опет, просвећује их Собом и нуди Се како би Га могли видети. Он је истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута. Ми смо удови, Он је Глава; кад се треба борити, Он се бори заједно са нама; кад треба почаст да примимо, Он је Тај Који је уручује; кад побеђујемо, Он је истински венац славе.
свети Никола Кавасила 

[Smaragdni kamičak]

[Milica Bajic]

[Flojd]

https://www.cudo.rs/никола-пејаковић-чим-се-људи-опусте-и-к/?fbclid=IwAR3Y2-txpuLEwi42x7jGOJwBQypazaPbLb1v1wSrOWF3lp7rF5XMH9azis8

[JESSY]

Bog nije tamo gde se svrsavaju velika dela ,dela koja ce zabeleziti istorija,nego je i tamo gde majka podize svoje dete,gde covek s trudom zaradjuje hleb svojoj porodici;Bog je tamo gde covek voli,gde covek podnosi zrtve radi drugoga,gde se covek raduje coveku.
(Blazenopocivsi vladika Hrzostom).