Православна мисија СПЦ у Јужној Африци (коју је водио бивши јеромонах Пантелејмон)

[RYLAH]

пре 5 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Тачно, бивши протосинђел Пантелејмон је у секти Марка Радосављевића званој "Артемијевци". Мислим да је црквено-правни поступак већ покренут за његово рашчињење и лишавање монашког чина, ако већ није и завршено. Његова мисија у Јужној Африци је, нажалост, у функцији стварања раздора у малобројној српској заједници на том континтенту и како се може закључити на основу фотографија из овога чланка објављеног на сајту Артемијеве парасинагоге зване "Епархија РП у егзилу" тренутно покушава да прошири број обожаватеља дела и лика началника своје секте. Жалосно идолопоклонство, уместо ширења православне вере. Веома је важно да наши верници буду обавештени и да знају да евентуалне прилоге које му дају иду на финансирање расколничких активности у Србији.

http://www.eparhija-prizren.org/?p=6012

 

Постојала је прича када је отишао да је нешто захтевао а да му Синод то није испунио.

Знате ли нешто о томе и можете ли рећи и нама осталима, опет у циљу правоваљане информисаности, да се спрече дезинформације да су "екуменисти покушали да затворе нашу мисију у Африци"?

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, RYLAH рече

Постојала је прича када је отишао да је нешто захтевао а да му Синод то није испунио.

Знате ли нешто о томе и можете ли рећи и нама осталима, опет у циљу правоваљане информисаности, да се спрече дезинформације да су "екуменисти покушали да затворе нашу мисију у Африци"?

Не знам све околности око Пантелејмоновог (Жељковог) одласка из Јужне Африке, али чињеница да је пришао једној секти и погазио Цркву која му је дала и монашки и свештенички чин говори да је реч, као и у случају осталих секташа, психички и духовно нестабилним особама. Он је својевремено почео као искушеник у Дечанима, али се одржао и од тада почиње његово лутање. Прозивање цркве за екуменизам, што је редовни изговор секташа када хоће да раде по својој вољи и газе црквене каноне како им је драго, је потпуно засновано на њиховој фантазији. СПЦ је отворена за дијалог са свима и треба да буде и то није спорно. Лично сам могао да се уверим на Криту да наши епископи не подржавају дијалог са неправославнима који иде на штету наше вере и у правцу прављења компромиса са јересима. Постоје извесне разлике у ставовима али никоме од наших епископа не би пало на памет да се причешћује са неправославнима или да њихове заблуде призна као истините. Ако ко зна шта нам је долазило од римокатолика кроз историју то је СПЦ: унијаћење, прогони, отворени злочини, а и данас видимо како је римокатоличка јерархија у Хрватској (част понеким изузецима) главни генератор фашисоидне мржње према свему српском и православном. Став Грчке Цркве (https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html ) о односу према неправославним заједницама и како се у њиховом тексту наводи јересима врло јасно показује да синкретистички екуменизам није прихваћен као вера Цркве и Бог ће дати да једног дана буде и званично саборски назван оним што јесте, јерес над јересима, по речима Св. Аве Јустина. Јасна сведочанства се чују од канонских и трезвених архијереја и богослова широм православља и у свим помесним Црквама. Али, православно, предањско сведочење вере, које је у својим белешкама Ава Јустин звао православни икуменизам, нешто је сасвим друго и има за циљ да заблуделе од вере поврати у крило Цркве, а не да са њима преговара о компромису над истином. То сведочење никада не сме да престане, иако, очигледно мора да се спроводи на такав начин да не узнемирава савест верних.

Спремност на разговор не значи спремност на компромис и можемо само да се надамо у Бога да ће и неправославнима да се просветли ум и да се врате једној и јединој Православној Цркви. Али они квази-ревнитељи који у име верности Цркви отворено газе десетине канона те исте Цркве не бране Цркву од јереси, већ цепају Тело Христово и чине највећу услугу јеретицима и онима који би са њима јер компромитују аутентични православни Икуменизам тј. сведочење, чему су нас учили Св. Марко Евгеник, Св. Ава Јустин, Св. Владика Николај и бројни наши светитељи који су се борили за чистоту вере. Свети оци када је било потребно били су спремни на разговор са неправославним ради сведочења истине коју нам је Бог дао, али никада им није пало напамет да се одвајају од своје Цркве и праве своје приватне заједнице (парасинагоге). Колико је само светитеља у Цркви у време најгорих јереси трпило и прогоне и страдања али нису формирали своје парасинагоге и приватне-цркве, већ су борбом и страдањем дочекали дан када је Црква победила јереси и православље тријумфовало. Просто је невероватно како следбеници лажних ревнитеља то не виде или неће да виде, и остају у заблуди своје самоизолације.

Они који добро познају случај Артемијеваца знају јако добро да он није "склоњен због антиекуменизма" или због Бајдена јер је годинама био један од честих посетилаца Стејт Департмента, већ да је због непоштовања поретка Цркве и улажења у расправу са Синодом и Патријархом преко медија опомињан најпре неколико пута са надом да ће схватити да се са Патријархом и браћом епископима не комуницира преко јавних медија већ у складу са црквеним поретком. Потом је Сабор СПЦ тражиио санкционисање Виловског Дејана који је био његова десна рука у покушају да се Епархија Рашко-призренска потпуно одвоји од СПЦ као самостална прћија једног епископа и његових сарадника. Тадашњи еп. Артемије то није прихватио и држао је Виловског као клирика истовремено и СПЦ и Еладске Цркве (што је неканонски и подлеже канонским казнама). Када после више опомена то није стало, Синод је донео најпре привремену одлуку о суспензији, после које је извршена детаљна истрага црквено-правног пословања епархије. Установљено је на ужас многих да је новац ишао на приватне рачуне, да су представљани лажни финансијски извештаји, да је продавана црквена имовина и много тога другог, све то поред свих канонских неправилности односа према Синод у Патријарху јер Епископи морају да буду у сагласности са првим. Тада ниједном Артемије није помињао екуменизам и саслуживао је редовно са патријархом и другим епископима иако је СПЦ била у Светском савету Цркава. Екуменизам је само изговор и прича за неупућене јер се и сам Артемије сусретао са бискупима и хоџама, као што је имао четири сусрета са Медлин Олбрајт и највишим представницима НАТО и европских земаља. Године 2000 је чак са Кушнером учествовао у формирању Верског већа Косова уз присуство представника других вера и заједница. Где је ту био антиекуменизам о коме сада он и његови следбеници причају на сав глас?

На Сабору СПЦ 2010 суочен са документом о црквено-правној одговорности тадашњи Еп. Артемије је својом вољом прихватио пензионисање како би се избегао судски процес у коме је могао остати без чина, али и срамота да све те информације оду у јавност. Епископима суде сабори, а када нису сабори у заседању формира се суд од најмање 12 епископа. С обзиром да је ово све било на сабору, сабор је у случају да није прихватио пензију могао да донесе судску пресуду. Она није донесена само зато што је он самовољно пристао на пензију и повукао се  у један манастир који му је одређен. Дакле испоштовани су сви канони и он није насилно склоњен јер зашто би сам пристао и потписао. Али, након четири месеца подстакнут својим јастребовима еп. Артемије повлачи сагласност за пензију и Синод га привремено ставља под забрану свештенодејства због непоштовања одлука Сабора (што стоји по канонима). У току новембарског сабора 2010. године еп. Артемије противно забрани свештенодејства и претходно прихваћеном одлуком о пензионисању упада са својим следбеницима у манастир Дубоки Поток и тамо обавља неканонско свештенодејство и покушава да окупира манастир епархије која му више не припада. Сабор је био у току и Епископи су одмах узели у разматрање ово грубо кршење канона Цркве и донели канонску одлуку, без иједног гласа против, да му се одузме чин. То је била канонска и саборска и судска пресуда. Након тога монах Артемије је ипак наставио са неканонским деловањем и након више покушаја од стране више епископа да се он врати у наручје Цркве и канонског поретка то се није догодило. Када је дошао на идеју  да сам поставља "епископе" (што нису радили чак ни расколници отпали од других Цркава) Св. Арх. Сабор га одлучује од црквене заједнице тј. трајно искључује из Цркве до евентуалног покајања. С њим су из Цркве трајно искључени и лажни-хороепископи. Тиме је један од некада поштованих духовника и епископа наше Цркве себе свео на ниво распопа Мираша Дедејића и слично њему наставља да обмањује људске душе и води их на пут цепања Цркве и вечне пропасти. Бог да му подари покајање пре одласка из овога света. Епископ Теодосије Епархију је наследио практично испражњене касе, док су Артемије и његови следбеници одмах кренули да граде нове објекте и чак и даље примају донације из иностранства тобоже као прогнаници са Косова. Вредност њихове имовине данас премашује више милиона евра. Одакле им све то да нису ојадили своју Епархију и новац који је упућиван страдалном народу пребацивали на своје приватне рачуне са који и сада финансирају рад секте. Судски процес који је у току заснива се на оптужници отужења најмање два милиона евра колико је извлачено на приватне рачуне само у разлици пријављивања трошкова градње разних објеката и стварно утрошених средстава. Рађена су врло детаљна вештачења. Колико је још узимано на разне друге начине од помоћи државе, верника, епархија, само Бог зна и њихова савест.

Ово, дакле, није само проблем духовне заблуде, канонских аномалија и слично, већ отвореног моралног лицемерја и крађе Цркве која је и Артемију и његовим следбеницима дала све што имају. Без Цркве би били анонимуси, као што ће и остати у историји, уколико устрају у свом безумљу и не врате се Цркви Св. Саве.

Један број материјала о случају Артемије сабран је на сајту Епархије Рашко-призренске и доступан је на овом линку:

http://www.eparhija-prizren.com/sr/arhiva2

 

[Страле]

Оче Саво, колико ми се чини овај раскол је погубнији по нашу Цркву од  оног случаја са Акакијем. Много више људи је пришло ''ЕРП у егзилу'', него ''СИПЦ''.

[PredragVId]

Верска (незгодна) питања из Зоне сумрака

Нама лаицима није баш познато о коликом броју монаштва се ради у секти Артемијевци. Калкулише се од неколико стотина монаха па навише. Колико ли је прави број расколника? Ево, управо сам сазнао за линк сајта горе поменутог, www.pastirdobri.com и ју туб канал pastirdobri1's channel исте скупине. Заиста, превирања и одласци из српске православне цркве, су огромни по броју оних који им приступају. Не прете ли исти, на тај начин, да озбиљно уруше нашу цркву? Нису ли већ и сувише далеко отишли у томе? Можда једног дана, број "монаха" артемијеваца премаши број монаштва Српске православне цркве? Шта ће се онда десити? Тема је исувише тужна да би се њоме бавили али, зашто се дешава баш нама? Да ли ће се можда једног дана десити оно што се десило са руском званичном и руском заграничном црквом? Да ли смо свесни, да је вера темељ свих животних дешавања, и оно што се на верском плану дешава убрзо постаје реалност, и на државном плану? Говормо да имамо и сувише мало монаха, али шта ћемо да радимо ако се и тај мали број преполови? 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 21 минута, PredragVId рече

Верска (незгодна) питања из Зоне сумрака

Нама лаицима није баш познато о коликом броју монаштва се ради у секти Артемијевци. Калкулише се од неколико стотина монаха па навише. Колико ли је прави број расколника? Ево, управо сам сазнао за линк сајта горе поменутог, www.pastirdobri.com и ју туб канал pastirdobri1's channel исте скупине. Заиста, превирања и одласци из српске православне цркве, су огромни по броју оних који им приступају. Не прете ли исти, на тај начин, да озбиљно уруше нашу цркву? Нису ли већ и сувише далеко отишли у томе? Можда једног дана, број "монаха" артемијеваца премаши број монаштва Српске православне цркве? Шта ће се онда десити? Тема је исувише тужна да би се њоме бавили али, зашто се дешава баш нама? Да ли ће се можда једног дана десити оно што се десило са руском званичном и руском заграничном црквом? Да ли смо свесни, да је вера темељ свих животних дешавања, и оно што се на верском плану дешава убрзо постаје реалност, и на државном плану? Говормо да имамо и сувише мало монаха, али шта ћемо да радимо ако се и тај мали број преполови? 

 

пре 1 сат, Страле рече

Оче Саво, колико ми се чини овај раскол је погубнији по нашу Цркву од  оног случаја са Акакијем. Много више људи је пришло ''ЕРП у егзилу'', него ''СИПЦ''.

Већ сам у мојим одговорима раније поменуо разлику између раскола и парасинагоге. Раскол имамо нпр. у Македонији где се неколико канонских епархија СПЦ неканонски отцепило и прогласило неку врсту аутокефалности. Реч је о канонским епископима са епископским прејемством, свештеницима који су канонски рукоположени и монаштву. Са МПЦ нисмо у евхаристијској заједници, као ниједна друга православна канонска помесна Црква, док се не врате у канонски поредак и Богу се молимо да се разговори наставе и на радост васцеле Цркве да се браћа и сестре из Македоније врате у евхаристисјско општење Цркве. Зато нико од садашњих епископа МПЦ није рашчињен и њихове тајне нису невалидне, али због нарушавања канонског поретка њихови клирици не могу да служе у другим помесним православним црквама.

Случајеви Мираша Дедејића (самопроглашеног митрополита црногорског),  Артемија - Марка Радосављевића (самопроглашеног епископа РП у егзилу), Филарета Денисенка (самопроглашеног патријарха кијевског) и Немање Станоковића (самозваног епископа Акакија тзв. Српске истините православне цркве су другачије природе. Мираш, Артемије, Филарет и Немања-Акакије не само да нису у евхаристијској заједници Цркве тј. не признаје их ниједна канонска православна црква у свету, него су лишени свог ранијег свештеног чина (који је Станковић ионако неканнонски добио), не признаје им се звање монаха и коначно одлукама Сабора СПЦ и Московске Патријаршије они су избачени (тј. одлучени) из Цркве. Њихове групе (секте) нису зато расколи у правом смислу, дакле ни приближно ситуацији у Македонији, већ се црквеном терминологијом зову парасинагоге, дакле лажна парацрквена зборишта. Њихова крштења нису крштења, њихове евхаристија није евхаристија, њихов благослов није благослов већ проклетство. У прошлости се искључење из Цркве чешће називало анатемом и постојали су чак и посебни јавни обреди анатемисања. Ово је јако важно да се разуме. Ове парасинагоге, секте, не могу ни да се пореде са тзв. Америчким расколом у СПЦ од 1964 до 1989.год јер је епископ Дионисије био рашчињен, али не и избачен из Цркве. Иако је раскол био тежак он је Божијом помоћу исцељен јер у основи није био црквене већ политичке природе.

Тачан број "клирика" и "монаха" у Артемијевој парасинагоги тешко је проценити јер је у међувремену неколицини десетина монаха, монахиња и искушеника (отприлике мање од 100) колико их је самостално напустило канонску Епархију Рашко-призренску придодат један број нових "монашких лица". Према сведочанствима оних монаха и монахиња који су се вратили из секте у Цркву и који су примљени у покајању ситуација је врло хаотична и зависи искључиво од култа личности самог Артемија. Велика узданица Артемијеваца били су неки грчки ултра-традиционалистички кругови у канонској Цркви који су олако примили вести из Србије да је Артемије прогнан због свог правоверја. Томе је доста допринео Симеон (Дејан Виловски) који је нашао уточиште код протојереја Теодора Зисиса и круга око њега, уз покровитељство митрополита Пирејског. Ова идила је трајала првенствено до сулуде одлуке Артемијеваца да крену да производе нове "епископе". Будући да чак и расколници у Православној Цркви поштују правила да је за хиротонију потребно барем тројица епископа Артемијевци су имали избор, или да још двојицу поред свог самозваног нађу међу разним лутајућим неканонским и њима сличним "епископима" међу разним сектама и парасинагогама (пре свега међу грчким старокалендарцима) или да се нађе друго решење. Може се претпоставити да нису ишли на прву опцију како не би изгубили подршку Зисиса и његовог круга јер најоштрији грчки антиекуменисти мрзе своје старокалендарце више него паписте, па би аутоматски изгубили ту подршку која је како су године пролазиле ионако била све слабија. Просто је нејасно одакле су нашли решење о постављању тзв. хороепископа који у древној Цркви нису били редовни архијереји, већ оно што би данас највише одговарало архијерејским намесницима који су бринули о сеоским парохијама и нису имали иста овлашћења као епархијски архијереј. На Кипру се хороепископима још зову помоћни епископи тј. викарни епископи. Играјући се произвољно са канонима и користећи необавештеност народа који им лаковерно следује Артемије именује сам тројицу "хороепископа" који су одмах потрчали да се украсе свим ознакама епархијских архијереја (жезло, митра, панагија) и који се тако и понашају. Ово је изазвало згражање чак и ултра-конзервативаца у Грчкој јер их је посетило на сличне манипулације својих старокалендараца тако да је чак и Виловски, некадашња Артемијева десна рука, прекинуо односе са сектом и данас живи у некој врсти канонског међупростора између Српске и Еладске Цркве. Српска Црква га је као редовног клирика СПЦ рашчинила и избацила из Цркве, а будући да га је Митрополит Пирејски, како је сам објаснио не знајући да је истовремено и даље клирик СПЦ примио у Грчку Цркву, он данас вероватно користи тај папир иако избегава појављивање у јавности. Да је подржао постављање "хороепископа" вероватно би га и Зисис и његови одмах најурили из Солуна.

Број следбеника тзв. Артемијеве парасинагоге такође не може лако да се процени. Зашто. Зато што Артемијевци обмањују верни народ Цркве да они могу да иду и да се чак причешћују и код њих и у канонским епархијама СПЦ. Такође, на снимцима њихових "богослужења" на којима се појављује сам Артемије, обично се сакупљају њихови следбеници из свих крајева Србије и снимају се редовно слике које имају за циљ да створе утисак о великој подршци. Поред тзв. грешног Милоја који је такође својевремено избачен из Цркве и који им је први помогао, број верника који се редовно појављују на њиховим окупљањима није већи од пар стотина. Нажалост, постоје и симпатизери, тј. људи који нису обавештени о чему се ради и који сматрају да је ово само пролазна ситуација и да ће Црква Артемија и све њих ђутуре опет признати и прихватити. Ситуација је ту много компликованија и била је много једноставнија док су и Артемије и они са њим били само рашчињени али и даље на известан начин гледани као чланови СПЦ који су се одметнули од поретка. Са избацивањем Артемија и његова три "хороепископа" из Цркве тј. њиховим анатемисањем створена је ситуација у којој се штанцују нови свештеници и монаси који чак и по највећој икономији не могу бити признати од стране Цркве јер их постављају лица која нису уопште ни православни хришћани за Цркву. Повратак неких монаха који су имали монашки чин пре одметнућа од Цркве је много једноставније решити јер уз покајање може да им се призна монашки чин и хвала Богу они који су се вратили духовно су препорођени. Црква ће вероватно морати да нађе начин како да се реши питање оних који су у међувремену "крштени, венчани, замонашени, рукоположени" од анатемисаних лица. Да је у питању обичан раскол, понављам, било би много једноставније. 

Коначно, каква је њихова будућност. То наравно зна сам Бог коме се молимо да им да покајања. Међутим ако Артемије оде са овога света без покајања он неће моћи да буде сахрањен ни од стране једног канонског свештеника нити на једном гробљу наше Цркве. Иза њега ће остати тројица или ако још иштанцују више "хороепископа" који немају апостолског прејемства и који чак и по највећој икономији не могу бити ни након покајања признати као епископи. По највећој икономији би могли да добију неки манастир за покајање са забраном било каквих свештенодејстава, саветовања или јавних наступа. Имајући у виду њихову међусобну суревњивост и несллогу коју сада покрива ауторитет Артемија, највероватније да ће се слично грчким старокалендарцима поделити на неколико група које ће се с временом међусобно анатемисати и отпуживати ко је најаутентичнији Артемијев следбеник. Она група која буде држала Лелић где Артемија намеравају да сахране највероватније ће одмах прогласити његово светитељство како би осигурала ауторитет. То је већ виђени сценарио код грчких старокалендараца и то је велика трагедија. Вероватно ће тада добар део верника, који то већ не види, видети да ове групе немају никакву везу са Светосавском Црквом и вратиће се Мајци Цркви. Они који буду већ толико усвојили секташки менталитет наставиће и даље да иду на њихове скупове. Овакве и сличне секте, расколи и парасинагоге трајали су у црквеној историји и по неколико десетина година, па чак и пар векова али све су завршавале редовно на маргинама историје и повратком Цркви оних који су коначно увидели своју заблуду.

Зато се не треба много бринути јер Бог чува своју Цркву као што је чувао вековима. СПЦ наставља свој пут на стазама Св. Саве и великих светитеља који су просијали у роду нашем, св. Василија, Св. Петра Цетињског, бројних пећких Архепископа, Св. Стефана Дечанског, Лазара Косовског и других. Они који следују секти Артемија и мисле да то није ништа лоше добро треба да размисле о свом спасењу јер када оду на онај свет и тамо виде у заједници Господа оне које су мрзели и клеветали неће осетити радост већ збуњеност, а знамо шта такво стање значи. Зато, браћо и сестре који следујете Артемијевским баснама и причама о издаји Цркве, о епископима јеретицима и другим измишљотинама, памет у главу.

У Цркви Православној је увек било борби и проблема јер је Црква живи организам. Али пример св. Аве Јустина нас најбоље учи да је у време највећег заноса синкретистичким екуменизмом у Цркви он и даље остао верни син Светог Саве и није формирао своју секту и себе прогласио за Епископа. Уместо да шири по српском народу клевете, он је плакао у молитви и дан данас се моли да се Црква избори са разним неправославним учењима која нас спопадају и која нам поједини покушавају набацити. За истину у Цркви се бори у Цркви, а не ван ње. Тако је радио и Св. Марко Евгеник кога данас славимо. После флорентинске уније није формирао своју Патријаршију већ је сведочио истину са многим оним који су остали верни истини православља и који су дочекали да се пар десетина година касније на Сабору у Цариграду одбаце латинске јереси и срамна унија из Фиренце. Св. Златоуст кога је злобна Франкиња и ромејска царица Евдоксија прогнала из Цариграда није упућивао своје ученике да формирају своју Цркву, што су неки чак и желели, већ их је учио да следују његовом епископу наследнику, а Бог је оправдао Златоуста и овенчао га венцем исповедништва због његовог трпљења и верности Цркви. Тако је било и са св. Нектаријем Егинским лажно оптужњним, пониженим и оклеветаним на правди Божијој, који је смирено примио неправедну осуду и подносио увреде чекајући да га Бог оправда, па данас нема цркве у Грчкој где нема његове иконе. Они пак који себе правдају тако што цепају Цркву, какво оправдање од Бога могу да очекују? Поготово ако су претходно газили бројне каноне за чију се чистоту тобоже боре. 

Веома је важно браћо и сестре који ово читате да ово имате у виду. Цркви требају ревнитељи, али ревнитељи по разуму. Десетине година је требало да се иконоборство прогласи за јерес и борци за истину су то дочекали али нису формирали паралелну јерархију већ су се борили и били спремни на стардање за истину. Они који данас хоће да се боре против јереси које нападају Цркву тако што формирају своје парасинагоге не бране Цркву, већ је цепају и понижавају и неће наћи удела са светим исповедницима, већ са свима онима који су цепали ризу Христову. 

Двери Цркве остају отворене свима који су спремни за покајање. Покајање није срамота нити значи прихватање нечијих заблуда, већ само смирено признање да се за истину морамо борити унутар Цркве као синови Цркве, а не као уљези који је подривају споља.

["Tamo daleko"]

пре 2 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Став Грчке Цркве (https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html ) о односу према неправославним заједницама и како се у њиховом тексту наводи јересима врло јасно показује да синкретистички екуменизам није прихваћен као вера Цркве и Бог ће дати да једног дана буде и званично саборски назван оним што јесте, јерес над јересима, по речима Св. Аве Јустина. Јасна сведочанства се чују од канонских и трезвених архијереја и богослова широм православља и у свим помесним Црквама. Али, православно, предањско сведочење вере, које је у својим белешкама Ава Јустин звао православни икуменизам, нешто је сасвим друго и има за циљ да заблуделе од вере поврати у крило Цркве, а не да са њима преговара о компромису над истином. То сведочење никада не сме да престане, иако, очигледно мора да се спроводи на такав начин да не узнемирава савест верних.

S obzirom da razne predrasude o ekumenizmu poticu iz straha, neznanja, pogresne informisanosti I sl., da li smatrate da je potrebno razjasniti ljudima, cinjenicu da je samo jedan od duhovnih cada Sv. Justina Celijskog zloupotrebio njegovo ucenje o pravoslavnom ikumenizmu I omogucio zilotima da stalno proturaju naseg Svetog Avu Justina za primer antiekumeniste, a sada znamo da je to cinio I cini do danas, upravo Artemije I njegovi istomisljenici?! Da li se dovoljno cuje glas savesti koji poput preosvecenog vladike Atanasija nastoji da se mnogo vise cuje o pravoslavnom ikumenizmu Sv.Justina a ne da se insistira na antiekumenistikoj perspektivi njegovog zivotnog svedocenja vere?

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 30 минута, "Tamo daleko" рече

S obzirom da razne predrasude o ekumenizmu poticu iz straha, neznanja, pogresne informisanosti I sl., da li smatrate da je potrebno razjasniti ljudima, cinjenicu da je samo jedan od duhovnih cada Sv. Justina Celijskog zloupotrebio njegovo ucenje o pravoslavnom ikumenizmu I omogucio zilotima da stalno proturaju naseg Svetog Avu Justina za primer antiekumeniste, a sada znamo da je to cinio I cini do danas, upravo Artemije I njegovi istomisljenici?! Da li se dovoljno cuje glas savesti koji poput preosvecenog vladike Atanasija nastoji da se mnogo vise cuje o pravoslavnom ikumenizmu Sv.Justina a ne da se insistira na antiekumenistikoj perspektivi njegovog zivotnog svedocenja vere?

Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру. Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено).

Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива.

Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на:  https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html

Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017:

*****

" - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.

- Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.

- Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.

- Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 

-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."

*****

Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. 

[Milan Nikolic]

Оче Саво, мени је мало необично то да можемо избацити термин ,,екуменизам'' верујући да ће тиме бити лакше да савладамо овај актуелни изазов за Цркву. Можда је то тако изводљиво, али немамо никакву гаранцију. Можда је само довољно да сведочимо прави смисао (православни смисао) тог термина. Као што изрека каже, клин се клином избија. У питању је ипак нешто што означава васељенскост Цркве, и у том циљу екуменизам би могли да једноставно преобразимо из погрешног значења и схватања у правилно. Ако је проблем у разликовању екуменизама, онда је можда довољно да само нагласимо да ми сведочимо православни екуменизам.

Сличну дилему можемо имати и са термином ,,католичанство''. Вероватно неких 95 процената верних, ако не и 99, поистовећује тај термин са римокатолицима. Али тај термин не бисмо смели да преименујемо, на пример да га скроз заменимо за термин ,,саборност''. Једно је ,,саборност'', а ,,католичанство'' означава нешто ипак дубље. Означава то да једна, појединачна, локална Црква има ,,пуноћу Цркве'', и то сасвим супротно од значења ,,католичка'' код римокатолика. Значи, како сматрам, требало би препородити значење тог термина, знање о томе. А то што ће понеко бити саблажњен, и то ко зна на какав начин - стварајући парасинагоге -, шта ћемо с тим? Нека то Бог среди, нека се Бог побрине за то.

Можда бисмо могли да производимо нове речи, нове термине или мењати њихова значења, нешто попут онога што су црквени Оци учинили са речју ,,ипостас'' да би у потпуности дали праве поставке и јасна објашњења.

Хтео сам рећи још нешто, има везе и са овим што сам поменуо, али сматрам још битније у другим важним сегментима у учењу Цркве. Рекли сте да нама није потребан дијалог ради тражења истине. Да православни нису одступили од предања у суштинским стварима. Сматрам да ту треба много више појаснити. Јер управо свим хришћанима недостају нова објашњења, проширења досадашњих схватања и тумачења одређених теолошких учења која се тичу подела међу Црквама, конкретно између католика и православних, а исто тако и оријенталних. Сматрам да не постоји други начин да разрешимо те поделе осим уколико не порадимо на појашњавању оног истинитог у шта верујемо. Треба да тражимо како да изразимо истину на начин који нам недостаје зарад јединства, као што је то одувек и био разлог тражења истинитог веровања - због подела у Цркви, ради чега су и сазивани велики сабори.