Страхови

[emilija]

"uzdam se u sebe a ne u Gospoda" pa svi se ceo vek svoj borimo protiv toga, ali treba da znash da to nije tragicno, ni to sto dozivljavas posle ispovesti, jer duhovni rast se ne bi zvao rast kad bi se savrshavao odjednom. Znaci, morash imati strpljenje i ici ces malim koracima kroz tu borbu (ne bi se zvala borba da je sve glatko i da lako pobedjujemo:) Ne muchi sebe, rekoh nikakvo preterivanje i zhurba nisu dobri. Kad imash neko pitanje bez odgovora, moli se, Gospod ce ti ga dati kad dodje vreme, a za to vreme stavi ga sa strane. Pa je l' rekao nash Patrijarh pok. Pavle da zamalo nije "skrenuo" od slicnih nedoumica za koje nije imao odgovore i odgovor je doshao i spasio ga...tako nekako...a ti imash tek 19 godina. Sviraj svoje bubnjeve, opusti se, razvijaj se duhovno i fizicki i ne shvataj nista tragicno, ne valjaj u svojoj glavi samooptuzivanje jer si doshao na ovaj svet da bi se radovao u hristu a ne mucio, pa to On od nas i zahteva, dakle imaj to na umu:) To sto te muci razmisljanje o gordosti, tuga, to je znak da treba da s mnogo manje intenziteta mislish na sve to! Duhovnost ima stepenice, ne mozemo preskakati spratove, a od izmedju svake stepenice treba da zhivish a ne da se mucish, jer odgovori ce doci ali ne istog casa:)

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/index.htm

izaberi ono sto ti je lako za citanje, a ako mislish da su ti neke nedoumice hitne, pitaj sveshtenika u svojoj parohiji, porazgovaraj s njim. Koliko puta ne zaspah od toga sto sebe mucim nekim strashim "grehom" a kad tamo ispostavi se da sam samo zaludu sebe terorisala. kad pocne tako, kazi sebi-niti je toliko crno, i nista nije toliko tragicno koliko djavo moze da uvelica u nasoj glavi, samo da bi nas sprecio da to vreme provedemo u toplom razgovoru s Gospodom, jer molitva je i moliti za nesto i zahvaljivati i traziti savet i cisto se ispricati sa Onim koji sve prashta i razume.

[Oglo]

@Hellblazer

nema lijeka brate,pomiri se sa tim

ti ne možeš sebe popraviti, zapamti!!

[emilija]

To sto kazes da si dobar, lep, pametan a da se bojish da to neko ne srushi je znak nesigurnosti, jer u stvari iskreno ne mislish tako o sebi, muche te fantomski gresi za koje se bojish da drugi ne vide i to anulira ono sto stvarno jesi. Svi smo sazdani isto, samo covek treba da nauci da su nam gresi urodjeni palom prirodom i da mi biramo da li cemo se boriti protiv njih ili ne.Tako da svoju borbu mozes pridodati tim svojim dobrim osobinama a ne da dozvolish da "gresi" poniste tebe kao licnost i da svoju licnost s naporom izrazavas u drustvu. Vec sam pomenula da nas ubija upinjanje da budemo savrseni. Nema shanse jer svi imamo grehe i grehe.Dakle greh je deo tvog JA,isto kao i ostale osobine i kad predstavu o sebi dovedesh u red da se prihvatish kakav jesi sve bure ce se smiriti. I onda natenane se "cistish "tako sto se trudish da budesh bolji a to traje dok si ziv. Gospod nije dolazio da spasi zdrave nego bolesne, buduci da smo svi bolesni nemoj se plashiti ni fantomskih kazni zbog toga sto si takav kakav si. Gospod vidi tvoj trud. Shvati to i smirices se.

@Hellblazer

nema lijeka brate,pomiri se sa tim

ti ne možeš sebe popraviti, zapamti!!

------------------------------------------------------------------------------------

U smislu, ne moze svoju palu prirodu izmeniti kao ni niko od nas

ali moze se boriti protiv grehova:)

[Oglo]

To važi i za tebe emilija!

[emilija]

naravno

slepa sam od rodjenja za sebe samu i svoje grehe, dobro je da ih sve ne vidim odjednom

ali ono sto mogu i sto vidim, trudim se kako znam i umem. uostalom nece me Gospod prigrliti zbog mog truda nego zbog svoje beskrajne ljubavi prema nama. Trud je nesto najmanje cime mogu da uzvratim...kapljica naspram okeana, ali tako je i ja tu ne mogu nista 

[ego]

Jedino je valjan strah od Boga i da ti je uvek stalo u Njegovim ocima kakav si a nikako u ocima drugih ljudi i to je najvaznije.

:policeman:

@Hellblazer

nema lijeka brate,pomiri se sa tim

ti ne možeš sebe popraviti, zapamti!!

Што је људима немогуће, Богу је могуће.  0102_laugh

[ego]

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС
Игуман Светог Манастира Григоријата на Светој Гори
ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА

ПРЕТПОСТАВКЕ ОБОЖЕЊА

Свети Оци нас уче да ми обожење можемо стећи искључиво у Цркви. Но, обожење је дар Божији, а не нешто што ми можемо задобити својим сопственим снагама. Природно је да ми треба - да хоћемо, да се трудимо, да се боримо и припремамо да бисмо били "достојни" и спремни да примимо и сачувамо тај превелики дар Божији, будући да Бог не жели ишта да чини без нашег пристанка. Обожење је, дакле, дар од Бога. Зато Свети Оци и кажу, да ми, са своје стране "примамо" обожење, док Бог, са Своје стране, "савршава" обожење.

Неколико је неопходних предуслова на човековом путу ка обожењу:

а) Смирење

По Светим Оцима, први предуслов обожења јесте смирење. Човек не може кренути стазом обожења, нити примити Божанску Благодат, нити постати присник Божији без благословенога смирења. Човеку је неопходно смирење, чак, и да би уопште појмио да је смисао његовога живота - обожење. Како ћеш уопште, без смирења, признати да се смисао твога живота налази ван тебе, то јест у Богу?

Све док човек живи егоистично, човекоцентрично, аутономно (од Бога), он себе поставља као средиште и као смисао свог живота. Он верује да може сам себе да усаврши, да осмисли и обожи. То је дух савремене цивилизације, философије и политике: створити бољи, праведнији свет, али свет аутономан од Бога, свет са човеком као својим средиштем, свет који не признаје Бога, који не признаје да је Бог источник (извор) свега доброга. Ту грешку је починио и Адам када је поверовао да може да постане бог и да се оствари својим сопственим снагама. Сва хуманистичка Вјерују свих епоха понављају ту Адамову грешку, јер не сматрају заједничење са Богом неопходним предусловом за човеково усавршавање.

Све православно јесте богочовекоцентрично, јер има Богочовека Христа за своје средиште. Све што није православно - било да се ради о папизму, протестантизму, масонству, Јеховиним сведоцима, атеизму... - све ван Православља има заједнички именилац: средиште му је човек. За нас, Христос је Средиште. Зато је лако бити јеретик, Јеховин сведок или масон или било шта друго, али је тешко бити православни хришћанин. Да би постао православни хришћанин, човек мора да прихвати Христа, а не себе као средиште свега.

И управо због тога почетак пута ка обожењу јесте смирење, то јест - свест о томе да смисао нашега живота није у нама већ у нашем Оцу, Творцу и Саздатељу.

Поред тога, морамо се смиравати да бисмо схватили да смо духовно болесни, да смо преиспуњени раслабљеношћу и страстима.

Онај који започиње путовање ка обожењу мора непрестано да се смирава да би постојано ходио тим путем. Јер, уколико прихвати помисао да оно што чини јесте добро и да он сопственим снагама напредује, постаће плен гордости. Изгубиће све што је стекао и мораће да крене из почетка, мораће изнова да се смирава, да сагледава своје слабости, своју духовну оболелост и да се више не ослања на себе. Човек мора да се ослања на Благодат Божију да би постојано ходио путем ка обожењу.

Управо зато, када читамо Житија Светих, смирење Светих оставља на нас тако снажан утисак. Иако су били веома близу Богу, иако су понекад сијали у светлости Божијој, чинили чуда и точили миро, они су, истовремено, веома смирено мислили о себи, сматрајући да су и даље удаљени од Бога, да су и даље последњи од свију људи. Управо их је то и такво смирење учинило боговима по Благодати.

...

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/ObozenjeCiljCovekovogZivota/ObozenjeCiljCovekovogZivota08.htm

[ego]

Дух овога света је, браћо, дух гордости и суровости, а Дух Божји је Дух кротости и благости.

Свети владика Николај

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена.Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје.

Свети Јустин Ћелијски

Свети владика Николај Српски: О духу овога света и Духу од Бога

И ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је из Бога. (II Кор. 2, 12)

Дух овога света је, браћо, дух гордости и суровости, а Дух Божји је Дух кротости и благости. Апостол Божји тврди, да следбеници Христови не примише духа овога света него Духа који је из Бога, тј. који из Бога Оца исходи као благоухани мирис из цвета, те се као добар мирис разлева по души човечјој, чинећи ову крепком, светлом, спокојном, благодарном и умилном.

Људи су по природи кротки и благи. Св. Тертулијан пише: „Душа човечја је по природи хришћанка.“ Али духом овога света она је раздражена и разбешњена, Дух овога света направио је од оваца вукове, док Дух који је из Бога прави од вукова овце.

Још апостол додаје, да смо примили Духа Божјег зато да знамо што нам је даровано од Бога. Да познамо, дакле, шта је од Бога у нама а шта није од Бога, и да осетимо сласт од онога што је од Бога и горчину од онога што није од Бога, него од духа овога света. Док је човек ван своје природе, испод своје природе, он сматра горчину за сласт а сласт за горчину. А када се Духом Божјим врати својој правој природи, онда он сматра сласт слашћу а горчину горчином.

Ко може човека вратити Богу? Ко може човека излечити од отрованости греховном горчином? Ко га може научити да опитом разликује праву сласт од горчине? Нико други осим Духа који је из Бога.

Зато се помолимо, браћо, да нам Бог дарује Духа Свога Светога, као што Га је даровао апостолима и светитељима Својим. А кад тај Дух Божји Свети дође у нас, дошло нам је Царство Божје, у коме је све сама сласт, само добро, сама светлост, сама кротост, сама благост.

О Душе Свети, Душе кротости и благости, приђи и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Јустин Ћелијски: О духу времена

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

...

http://www.bogotrazitelj.com/?p=1411

[nishizawa]

Elisabeth Kubler Ross: On Death and Dying

(Prevela: Snežana Tufegdžić)

Doktorka Ros je radila sa umirućim pacijentima. Rezultati njenih istraživanja su dati u knjigama, a jedna od njih je - "Životne lekcije: Kako nas naša smrtnost uči o životu i življenju".

VREME

Kada lekar pacijentu koji boluje od neizlečive bolesti saopšti koliko je teško bolestan, njegov doživljaj vremena postaje intenzivniji.

Iznenada on počinje da se plaši da ga neće imati dovoljno. Ovo je još jedna od životnih kontradikcija: usled pomeranja od apstraktnog ka realnom, po prvi put vidimo kako je naše vreme ograničeno. Mi nikada ne znamo kada ćemo umreti. Moramo da se suočimo sa realnošću ne-znanja. Dok ne saznamo koliko je naš život zapravo ograničen, vreme nam izgleda mnogo duže. Kao i onima koji preživljavaju smrt teško bolesnog.

Naš životni izazov je da u potpunosti iskusimo trenutak, ovaj trenutak – a to je veliki izazov. Upravo ovaj trenutak sadrži sve mogućnosti da budemo i osetimo.

STRAH

Kada počemo da koristimo prilike, da li iskoračujemo iz svojih strahova? Šta ako krenemo još dalje, ka ispunjenju svojih snova? Ako dopustimo sebi da iskusimo kako je to slobodno voleti i pronaći ispunjenje u vezi? Kakav bi to bio svet? Svet bez straha.

Postoji toliko toga u vezi sa životom što sebi branimo da iskusimo. Mnogo toga se stvara i postaje moguće od trenutka kada strah prestane da nas drži kao taoce.

Šta je strah? Strah je sistem upozorenja, koji nas dobro služi na primalnom nivou. Ako šetamo kasno noću opasnim delom grada, strah je tu da nas upozori da se čuvamo mogućih problema. U POTENCIJALNO OPASNIM SITUACIJAMA, STRAH JE ZNAK ZDRAVLJA .On nas štiti. Bez njega ne bismo dugo preživeli.

Međutim, lako je osetiti strah i kada opasnost ne postoji, kada nije realna.To je vrsta straha koja je izmišljena, koja nije realna. Možda samo osećanje nama izgleda stvarno, ali ono nije zasnovano na realnosti. Uprkos tome, strah nas drži budnim noću i sprečava nas da živimo. Ovakav strah nema milosti, on paralizuje i slabi naš duh, ukoliko se ostavi bez nadzora.

Akronim za englesku reč fear (strah) je False Evidence Apearing Real (Lažni dokaz koji izgleda realno). Ova vrsta straha potiče iz prošlosti i oslobađa strah od budućnosti. Ovi izmišljeni strahovi služe jednoj svrsi: daju nam mogućnost da izaberemo ponovo, nešto drugo, da uradimo drugačije neke stvrari.

***

Kejt, energična 45-godišnjakinja, govori o svojoj bliznakinji Kim:

„Pre deset godina Kim je otkrila da ima rak creva. Na svu sreću, njen rak nije bio toliko agresivan i uz to je rano dijagnostikovan. Osim toga što je u meni njena bolest probudila osećanje da će ako ona umre, umreti i deo mene, Kimina bolest – i njen život – su me zaista iz temelja protresli. Pošto smo identične bliznakinje, dobro smo poznavale jedna drugu i znale smo uvek šta ona druga oseća. Tako sam i ja sada videla kako je strah zaustavio Kim, kao i da se to nije desilo odjednom, preko noći, već da je to tako bilo dugo pre nego što se javo kancer. Kada sada pogledam naš život, shvatam koliko smo imale straha.

Tako npr., kada smo bile na Havajima, želele smo da naučimo hula ples – ali to nismo učinile zato što smo se plašile da ćemo izgledati smešne. Zatim, duže od deset godina smo radile za jednu ketering kompaniju, i svo to vreme smo želele da otvorimo sopstveni restoran. Međutim, plašile smo se da nećemo uspeti, pa tako nikada zaista nismo dublje istražile ovu ideju. Onda, nakon mog razvoda, razmišljale smo o tome kako bismo volele da idemo na krstarenje. Ali nismo otišle, zato što smo se plašile da idemo same.

Sada su naši životi potpuno drugačiji. Uvek smo mislile da imamo čega da se plašimo. Nakon Kimine bolesti i njene operacije prošle smo kroz svoj najveći strah. Ako smo to preživele, čega se još bojati?

Tek sada shvatam kako većina naših strahova nije morala da se desi. Jer naši strahovi obično nisu povezani sa onim što nam se događa u realnosti.“

***

Većina onog što nam život nudi dolazi bez uvoda straha i brige.

NAŠI STRAHOVI NE ZAUSTAVLJAJU SMRT, ONI ZAUSTAVLJAJU ŽIVOT.

Više nego što smo spremni da priznamo, više nego što i znamo, naši životi su posvećeni suočavanju sa strahom i njegovim posledicma. Strah je senka koja blokira sve - našu ljubav, prava osećanja, sreću, suštinu našeg bića.

Mi smo odgojeni u strahu i sa strahom, i u budućnosti vidimo samo strah. Naša kultura prodaje strah, zapravo.

“Zašto hrana koju jedemo može biti opasna?”

”Zašto je opasno sunčati se?”

”Zašto je opasno avionom?”

Ove i slične poruke straha čujemo svaki dan. Osiguravajuće kompanije zarađuju na našim strahovima. One nam govore istinu, a to je da se većina naših strahova nikada neće ostvariti. I one su u pravu, jer obrću milione dolara svake godine.

Nije stvar u tom da mi ne treba da se osiguravamo, ne. Ali velike su šanse da ćemo se dobro provesti ukoliko se bavimo izazovnim sportom. Šanse su takođe da ćemo preživeti i čak postići uspeh u poslovnom svetu, uprkos rizicima. A na društvenim susretima ćemo susresti mnogo ljudi i možemo se dobro zabaviti. Ipak, većina nas živi svoje živote kao da su prilike protiv nas.

Jedan od najvećih životnih izazova je da pokušamo da prevaziđemo svoje strahove. Jer, život nam predstavlja mnoge mogućnosti, ali mi moramo da naučimo da nešto učinimo sa njima.

***

Troj je oboleo od AIDS-a. Ostao je bez posla, i jednog dana mu je njegov prijatelj rekao da sestra njegovog prijatelja umire od AIDS-a i da porodica za nju traži nekoga ko bi joj pomagao i brinuo se za nju. Posao je bio dobro plaćen.

U prvi mah, Troj je odbio. Onda je razgovarao sa svojim prijateljem koji mu je rekao da ide da upozna devojku, i da ne mora ništa da odluči. I da bi bilo vreme da se suoči sa svojim strahovima. Pitao se zašto je porodica izabrala baš njega da mu ponudi taj posao. Prijatelj mu je rekao: „Verovatno misle da se ti ne plašiš bolesti zato što je i sam imaš“. Troj je pomislio: "Bogami, izabrali su pogrešnu osobu.“

„Nisam mogao to da uradim, bio sam previše uplašen. Plašio sam se i da je sretnem. Pitao sam Vinsenta da mi pravi društvo. Kada smo ušli, ona je sedela u invalidskoj stolici i bila je sva kost i koža. Imala je najveće smeđe oči koje sam ikada video. I toliko je straha bilo u njenim očima!

Morao sam sebe da prisilim da ostanem tu i da pričam sa njom. A onda, u jednom času sam rešio da prevaziđem svoj strah, zatvorio sam oči i rekao joj da mogu da počnem da radim i danas. Kasnije sam saznao da se njeni roditelji plaše boesti i da zbog toga ne žele ništa da imaju sa njom. Samo su čekali da umre. Prijatelji su joj svraćali na kratko i retko. Od pola radnog vemena, počeo sam da radim puno radno vreme, a zatim sam postao i njen prijatelj. Uspeo sam da se pomaknem kroz moje strahove, uspeo sam da je zavolim.

Pred sam kraj, bila je hospitalizovana i želela je da budem uz nju. Bila je uplašena. Poslednjeg dana njenog života, bolnica je pozvala njene roditelje, ali su oni ostali u čekaonici. Ja sam sedeo sa njom, gledajući u te duboke smeđe oči. Mogao sam da osetim njen strah. Rekao sam joj: “Zakorači napred, to nema moći nad tobom. Ja ću sada držati tvoju ruku, Džeki. Ostaću ovde i držaću te za ruku sve dok te ne odvedu na drugu stranu. Tada će oni početi da te drže za ruku. Bez straha Džeki, bez straha.”

I kada je umrla, pogrebnik je odbio da je stavi u kesu zbog AIDS-a, pa smo sestra i ja to uradili. Zaista, bio sam umoran od te količine straha oko nje.“

Troj se izborio ljubavlju. Ljubav uvek prevazilazi strah.

Mi se plašimo mnogih stvari u životu. Naši strahovi su složeni i sastoje se iz mnogobrojnih slojeva. Svaki od njih se, kao luk, može oljuštiti dok se ne dođe do dna, do osnove na kojoj počivaju svi ostali strahovi. A to je strah od smrti.

Pretpostavimo da se neko ekstremno plaši da se bavi nečim što inače voli da radi, npr. slikanjem, knjigama. Ili se plaši da piše, ili da promeni posao i da otkaz, ili da se bavi, npr., dizajniranjem odeće. Neko neće slikati zašto što se plaši da to neće uraditi dobro, a ispod tog straha je još slojeva, npr. od ismevanja, gubitka vremena, posvećivanja. Još dublje, naići ćemo na strah od toga da nećemo preživeti, što je esencijalno strah od smrti. Upravo ovaj strah od (ne)preživljavanja leži u osnovi mnogih finansijskih i drugih strahova u vezi sa poslovima.

Pretpostavimo da neko želi nekog drugog da pozove na sastanak, ali on to ne učini zato što se plaši odbijanja i toga da ne postoji neko za njega. Ispod je strah od toga da neće biti voljen, a ako nisi voljen, kako je moguće preživeti?

U osnovi svega je strah od smrti, uzrok svih naših nesreća. Mi iz straha povređujemo one koje volimo. Mi sebe, lično i profesionalno, zadržavamo i ne dozvoljvamo sebi pokret ka napred, iz istog razloga.

I pošto svaki strah ima koren u strahu od smrti, učiti da se bude opušten u vezi sa strahom koji okružuje smrt, dopustiće nam da se sa svim drugim suočimo sa mnogo većom lakoćom.

***

AKO BISTE MOGLI DA ZAMISLITE DA NEKO MOŽE DA UĐE U VAS I UKLONI SVE VAŠE STRAHOVE, BAŠ SVAKI STRAH, KOLIKO BI RAZLIČIT VAŠ ŽIVOT OD TOG TRENUTKA MOGAO DA POSTANE?

Razmišljajte o tome.

Ako ne bi bilo ničega što bi vas sprečavalo da pratite svoje snove, vaš život bi verovatno bio potpuno drugačiji.To je ono što umirući nauče.Umiranje čini da naši najgori strahovi dođu na površinu da bismo se tu sa njima suočili direktno. Ono nam pomaže da vidimo kakav nam je život još moguć i da nam, u viziji istog, ukloni strahove.

Na žalost, do trenutka do koga naš strah nestane, većina nas je ili previše stara ili bolesna da učini stvari koje je mogla u nekom ranijem dobu. One stvari koje smo mogli da učinimo ranije, da nije bilo straha da nam blokira vidik.

Mi ostarimo i postanemo bolesni a da čak ni ne pokušamo da ostvarimo svoje strasti, da pronađemo posao koji nas zaista zadovoljava, da postanemo ljudi kakvi bismo želeli da budemo.

Ako bismo se bavili stvarima za kojima žudimo, ne bi se promenila činjenica da ćemo ostariti i razboleti se jednog dana – ali bar nećemo biti ispunjeni žaljenjem.Nećemo završiti život napola živeći.

I tako, jedna lekcija se kristališe: bilo bi dobro da se izborimo sa svojim strahovima dok još uvek možemo da činimo stvari o kojima sanjamo.

Sreća, napetost, radost, odbojnost - sve su to mnoge reči za emocije koje iskušavamo tokom života. Duboko dole, u našoj suštini, postoje samo dve emocije: ljubav i strah. Sve pozitivne emocije dolaze i nastaju iz ljubavi, sve negativne nastaju iz straha. Iz ljubavi dolazi sreća, zadovoljstvo, mir i radost. Iz straha dolaze ljutnja, mržnja, anksioznost i krivica.

Zapravo, tačnije bi bilo reći da postoji samo jedna emocija, a to je ili ljubav - ili strah.

Ne možemo ove emocije osetiti istovremeno, zato što su suprotne. Ako se plašimo, nismo u ljubavi. Kada smo na poziciji ljubavi, ne možemo u isto vreme biti i na poziciji straha. Možete li se setiti trenutka kada ste u isto vreme osećali i strah i ljubav? To je nemoguće.

Ipak, čak iako ste odabrali ljubav, to ne znači da nikada više nećete osetiti strah. Čovek može da bira da služi nešto veće od svog straha, nešto značajnije, kao što je to Troj učinio.

Svi naši strahovi sadrže ili prošlost ili budućnost. Samo se ljubav odvija sada. Kad god smo sada, mi smo u ljubavi sa svojim postojanjem, primećujemo ga i uvažavamo. Strah se zasniva uvek na nečemu što se desilo u prošlosti i što uzrokuje da se plašimo nečega što mislimo da može da nam se desi u budućnosti. Da bismo živeli u sadašnjosti, moramo da naučimo da volimo sebe.

***

Svi mi živimo sa mogućnošću smrti. Umirući žive sa izvesnošću o tome.

Šta oni čine sa povišenom svesnošću?

Rizikuju više, zato što više nemaju šta da izgube.

Pacijenti na samom kraju života će vam reći da su pronašli neverovatnu sreću u uvidu da nemaju čega da se plaše, da nemaju šta da izgube.

STRAH JE TAJ KOJI NAM DONOSI NESREĆU, A NE STVARI KOJIH SE PLAŠIMO.

Praktikujte svakog dana iskoračenje iz svojih strahova.

Činite male stvari koje se plašite da činite.

Ako ste stali zato što se plašite da ono što ste učinili ili to što jeste nije dovoljno dobro, pronađite malo saosećanja za same sebe. Bićete iznenađeni rezultatima. Otkrićete da ćete sa saosećanjem koje imate prema sebi i drugima, lakše moći da se približite drugima. Jer ako živite u strahu, vi zaista i ne živite. Živeći u strahu, iz straha samo stvarate još straha.

Slobodu pronalazimo u stvarima kojih se najviše plašimo. Preskakanjem nećemo izgubiti život, već ćemo ga pronaći. Ponekad, življenje sigurnog života, ispunjenog poštovanjem prema našim strahovima, brigama, jeste najopasnija stvar koju sebi možemo da učinimo.

Puštajući strah, ili bar učeći kako da živimo uprkos strahu, iznenađujuće i paradoksalno, može da nas oslobodi i dovede do sigurnosti. Tada možemo voleti bez oklevanja, i brinuti bez samoodbrane.

Kao što bi Helen Keler rekla:

„ŽIVOT JE ILI IZAZOVNA AVANTURA, ILI JE NIŠTA.“

(Helen Keler (1880-1968) čuvena američka autorka, aktivista i predavač. Bila je slepa i gluva, ali i prva takva osoba koja je završila koledž. Imala je ispunjen i veoma aktivan život, putovala je i borila se za prava žena i radnika i za socijalističke ideje.)

http://forum.trablmejker.com/viewtopic.php?f=17&t=1129&p=12550&hilit=false+evidence#p12550

[ego]

...jer sam stvorio u svome umu sliku da sam dobar...

Нема се рашта ни трудити, нико није добар до једнога Бога. 

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/AvaJustin/SabraneBesedeSvetiJustin/SabraneBesedeSvetiJustin96.htm

[SANJA]

Ja sam velika plašljivica i paničar. Imam često panične napade, najčešće u gužvi tako da se sa strahom suočavam svaki dan. Svaki dan je nova borba i Bože daj da savladam svoje grozne fobije!

Je l' ima ovde još neko ko ima panične napade? 0102_laugh

[anajrim]

.........draga moja plasljiva sestro Sanja,bilo bi pravo cudo da se nas dvije ne sretosmo ponovo na jednoj bas ovakvoj temi 0102_laugh......strah...da,svaki se dan suocavam......i nekako ga dijelim na dva straha,strah 'bez' Boga,i strah s NJim.........strah 'dok nisam znala za Boga' mi je bio kazna,i samo bol,bol,bol.....ali mislim da me je On njime cuvao i koocio da ne budem djubre vece od onog sto sam bila..........a ovaj strah sada osjecam kao NJegov blagoslov,da znam da cijenim ono malo kad ME on posjeti,kad nikakav strah ne postoji.......i sigurna sam da je ovaj moj strah samo posljedica toga sto Ga ne volim dovoljno,sto ne znam da mu se prepustim,sto ne gledam NJega,ve c samo oko sebe i kuda talasa.......ALI kad,ipak u tome uspijem onda su mi svi strahovi obicna mizerija....znaci to je samo do nas 0442_feel.......Ti si sav moj bol......EKV

[ВИЛМА]

Ja sam velika plašljivica i paničar. Imam često panične napade, najčešće u gužvi tako da se sa strahom suočavam svaki dan. Svaki dan je nova borba i Bože daj da savladam svoje grozne fobije!

Je l' ima ovde još neko ko ima panične napade? nesiguran

thank_you777  dizzy999 

[SANJA]

Ja sam velika plašljivica i paničar. Imam često panične napade, najčešće u gužvi tako da se sa strahom suočavam svaki dan. Svaki dan je nova borba i Bože daj da savladam svoje grozne fobije!

Je l' ima ovde još neko ko ima panične napade? bangin

bangin  bangin  girl_jumping

girl_jumping bliss jeeee bliss jeeee

[ВИЛМА]

Ja kad se malo otuđim od Boga odmah imam žute minute, sve mi smeta i razdražljiva sam, razljutim se očas posla. Grozna sam, groznaaa!!! Imam užasnu ćud, nepodnošljiva sam i samoj sebi a kamoli drugima! bliss jeeee I malo ko može da me razume jer znam odakle potiču ti strahovi. To su neke nepodnošljive traume za koje znamo samo Bog i ja. Nekad mi se čini da je bol tako jak da ću od njega poludeti. Neke stvari su mi se desile u detinjstvu i nema tu leka. Bog mi pomaže, ali posledice ostaju zauvek. bangin girl_jumping

Као да сам писала о себи . Иста таква сам и ја ... грозна нарав, и много траума ...комбинација боли глава  girl_jumping.

Панични ме пуцају сваки дан  bliss jeeee