Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Драгана Милошевић]

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfa1/v/t1.0-9/12002069_1888242498068324_7657910674031685303_n.jpg?oh=d6667943ce056ca732175bdc81c38e99&oe=56A32EB3

 

У једну малу варошицу дошао је нови пастир. Одмах је одлучио, да у првих пет дана обилази домове и породице, да би се представио варошанима позивајући их на његово прво богослужење које ће одржати у недељу.

 

Када је недеља дошла, црква је била потпуно празна. Нико није дошао. Онда је пастир одлучио да у локалне новине стави оглас. У огласу је писало: „Због смрти цркве у нашем граду, свако од нас је дужан да присуствује њеној сахрани. Сахрана ће се обавити у недељу, после подне. Пружимо нашој цркви пристојну хришћанску сахрану."
 

У недељу после подне велико мноштво знатижељног света окупило се на „сахрани". Испред проповедаонице у цркви налазио се један затворен мртвачки сандук окружен цвећем. Када је пастир одржао своју малу проповед, уобичајену за овакве прилике, отворио је сандук и позвао заједницу да приђу и одају последњу почаст њиховој преминулој цркви.
 

Људи су били веома знатижељни да виде шта је у сандуку, тј. како изгледа леш „мртве цркве", па су почели да устају и у реду прилазили сандуку. Чим је погледао у сандук сваки „ожалошћени" брзо је одврћао свој поглед и погнуте главе, и са осећајем кривице би одлазио.Пастир је у сандук поставио велико огледало, у коме је свако могао да види свој лик.

 

 

 

прича копирана са фејса

[Ненад Р.]

Кратка прича , али велику поруку носи.

[JESSY]

Два брата која су се волела

 

Два брата, један ожењен, други неожењен, поседовали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола је жита припадало једном брату, а друга половина другом.

На почетку је све било добро. Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио од сна и мислио:
«То није право. Мој брат није ожењен и добија половину урода са фарме. Са мном је жена и петоро деце, и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више ставити на страну за будућност неголи што то чини сада, и стога је он потребнији од мене.”

Са тим би мислима устао, прикрао би се кући свога брата и истресао би врећу жита у братову житницу.

Неожењеног брата почеле су салетати исте такве мисли. Повремено би се будио од сна и говорио би: “Ово једноставно није поштено. Мој брат има жену и петоро деце, а добио је половину урода са земље. Ја не морам никога прехрањивати осим себе. И је ли стога праведно да мој брат, чије су потребе очито веће од мојих, добије тачно толико колико и ја?” Тада би устао из кревета и однео би пуну врећу жита у житницу свога брата.

Једне ноћи обојица су устала из кревета у исто време и наишли су један на другога с врећом жита на леђима.

Много година након њихове смрти прочула се та вест. И кад су људи хтели подићи храм, изабрали су мјесто на којем су се два брата сусрела, јер у месту нису могли наћи светије мјесто од тога.

ЈВН 13:34 Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге.
ЈВН 13:35 По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.

 

http://www.crkvasvetogilije.com/%D0%B4%D0%B2%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%83-%D1%81%D0%B5-%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BB%D0%B0/

[Снежана]

Четири су свеће лагано гореле.
Била је тишина и могао се чути њихов разговор.

Прва је свећа рекла:
“Ја сам мир. Нажалост, људи ме не успевају сачувати – мислим да ћу се угасити.”
И одмах се угасила.

Друга је свећа рекла:
“Ја сам вера. Нажалост, многи људи имају површну веру и ја их не занимам. Нема смисла да и даље горим.”
Тек што је то изговорила, пухнуо је лагани поветарац и угасио је.

Трећа је свећа жалосно проговорила:
“Ја сам љубав. Немам више снаге. Људи заборављају на мене и то колико сам им потребна. Они не воле ни своје најближе.”
И без оклевања се угасила.

Одједном је ушло неко дете и угледало три угашене свеће.

“Шта је то?” упитало је.
“Ви сте требале светлити до краја.”
И рекавши то, почело је плакати…

У то је проговорила четврта свећа:
“Не бој се, док ја горим моћи ћемо упалити угашене свеће.
Ја сам нада.”

 

[JESSY]

непознати аутор
 

КАДА СИ УПОЗНАО ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТОСА?

 

Једном је један човек причао са једним дечаком о Господу Исусу Христосу;
- Када си упознао Господа Исуса Христа, као свог Спаситеља?
- Тада, кад је пчела ујела моју мајку. - одговорио је дечак.
- Шта желиш тиме да кажеш?
- О, радо ћу вам то испричати. - рекао је дечкић, и наставио - Моја мајка ми је
често говорила о томе шта је за мене урадио Исус Христос на крсту. Како је умро
за моје грехе. Једном, док је радила у башти, ја сам се играо близу ње. Она је и ту
искористила прилику да ми говори о Христосу. Управо тада, док ми је о томе
причала, долетела је до мене бесна пчела и летела ми око главе. Пошто нисам
могао да је се ослободим, притрчао сам код мајке и сакрио се под њену сукњу.
Мајка ме је још покрила и својим рукама, да би ме што боље сакрила. Пчела је села
на њену руку - и убола њу. Кад је осетила бол, рекла ми је :"Изађи сине мој,
опасност је прошла. Ево пчеле што је хтела да те убоде." Погледао сам, и мајка ми
је показала мртву пчелу.
"Не мораш више да се плашиш. Погледај, убола је мене уместо тебе." рекла ми је
показујући отечену руку.
Онда ми је опет говорила о Христосу и његовој смрти за грешнике. Тада сам
потпуно разумео шта значе реци из Писма: "...Његовим смо ранама исцељени".
Разумео сам шта значи за мене, када је мој Спаситељ понео све моје грехе на
својим плећима. Никада нећу заборавити тај тренутак. Не могу ни рећи колико сам
од тада срећан. Без престанка захваљујем Богу, што је послао Господа Исуса, да
нађе и спаси такве грешнике као што сам био ја. Исус је мене нашао и спасио тада,
кад је пчела ујела моју мајку.
Колико има много људи, који не знају то шта зна овај дечак! Верују у Исуса Христоса, верују у
његову смрт и Васкрснуће, а ипак се плаше смрти. Исповедају веру, а ипак цео живот живе у
несигурности. Не познају благослов који доживљава душа, која је целим срцем узверовала, да је
Христос умро за њене грехе, и устао из мртвих, за њено оправдање и спасење.

[JESSY]

СВЕТИТЕЉ КОЈИ НИЈЕ ОПРОСТИО

 

Изван манастира, на великој клупи где су монаси седели после службе, опружио је своје уморно тело стари Авакум седе браде. А када га угледаше млађи монаси, брзо се окупише око њега да поберу речи љубави. Ретко је стари Авакум излазио у двориште, те тако монаси нису имали прилике за то.

- Који је грех највећи, Старче? запита отац Нил.

- Злопамћење је, одговори Старац, веома велики грех, толико велики да нас може лишити и самога Раја.

- Раја? Значи толико је велик? прекиде га млади монах Гаврило.

- Сећам се, настави Старац, једне приче из мученичких страдања древних хришћана.

Сви монаси заузеше бољи положај да чују душекорисну причу старог Авакума.

„Налазимо се у доба цара Валеријана. У једној далекој земљи на Истоку живео је један хришћански свештеник по имену Никифор. У том је граду живео и један други свештеник, Саприкије, кога је са Никифором везивало духовно и хришћанско пријатељство. Свештеник Саприкије био је Никифоров духовни водич. Али, Ааво је мрзео пријатељство ова два духовна брата. Некаква клевета која је доспела до ушију свештеника Саприкија била је довољна да раскине њихову хришћанску везу. За главног кривца клеветања сматран је Никифор, па свештеник Саприкије не само што није желео да га види својим очима, него га и смртно омрзну.

Много је пута Никофор покушао да му се приближи. Узалуд. Саприкије није хтео ни да чује. Слао је и друге људе да га убеде да поново постану пријатељи. Али ништа од тога. Страст злопамћења беше га заслепела. И што је време више пролазило, то је свештеник постајао све тврдоглавији.

Тада у Источним областима изби велики прогон Хришћана, жешћи од било којег до тада познатог. Младићи и старци, дечица и жене, одвођени су на стадионе и у арене да пострадају због љубави према Христу. Међу Хришћанима ухватише скоро међу првима и свештеника Саприкија и ставише га на муке да се одрекне своје вере. Одведоше га до Зевсовог златног кипа, али овај одби да му принесе жртву. Стога га бацише у тамницу где наставише да га муче још више.

Никифор гледаше свештеникова страдања и са много новаца убеди чувара да га пусти да уђе у тамничку ћелију.

- Опрости ми, оче, рече му плачући, ја сам крив за све. Опрости ми.

- Никада, рече Саприкије још тврдоглавије.

- Али, ускоро ћемо се раздвојити заувек. Како да се растанемо са непријатељством међу нама? Опрости ми, рече поново Никифор преклињући га.

- Никада. Одлази сместа. Чувару, одведи га, молим те, одавде, немам више ништа да му кажем, одговори одсечно Саприкије.

Никифор се збуни. Од Саприкија није очекивао толико супротстављање, нарочито сада, у тренуцима страдања. Тешка капија се затвори за њим, и Никифор се упути својој кући.

Следећег дана један војник читаше свештенику смртну пресуду. А џелат спремаше мач да му одруби главу.

- Опрости ми, викао је Никифор из мноштва народа које се беше сакупило.

- Никада. Никада, понављао је оштро Саприкије.

- Опрости ми, био је упоран Никифор. Али се Саприкијев одговор није мењао...

Међутим, Бог није хтео такве мученике. Нико не улази у Рај ако пре тога нема у себи љубави. Због тога Бог одузе од Саприкија своју благодат. Овај тада осети као да се пробуди из некаквог дубоког сна. Као да није знао због чега се ту налази везан. Без Божије благодати бејаше само један обичан човек.

- Ма шта ја то овде тражим? запита знатижељно Саприкије.

- Ти си осуђеник јер си Хришћанин и јер си одбио да идолима принесеш жртву, рече џелат гласно.

- Не, ево принећу жртву, принећу жртву, одговори уплашено Саприкије који беше изгубио Божију благодат.

Мноштво оста слеђено. Никифор се запањи. Управи свој поглед према небу и виде једног анђела спремног да овенча мученика. Али, када Саприкије порече Христа, венац остаде тамо чекајући неког новог мученика.

Тада Никифор излете из мноштва и чежњом мученика узвикну џелату и сакупљеној гомили.

- Христос данас жели једног мученика. Ја сам Хришћанин. Напред, дакле, шта чекаш? одруби ми главу. И тако Саприкијево место заузе Свети Никифор".

Сви остадоше непокретни, а Старац, завршавајући своју приповест, рече:

- Ово је, децо моја, прича из мученичких страдања првих Хришћана. Да се чувате, дакле, злопамћења и да молите Бога да нас испуни љубављу.

Млади монах, отац Гаврило, прекрсти се и помоли да му Бог подари љубави.

- Без љубави, дете моје, не можемо сведочити Христа нити мученички страдати за њега, рече опет Старац.

Монаси целиваше руку старом Авакуму и упутише се својим келијама добивши много овом причом.

 

http://www.spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/2013-08-03-20-41-26

[JESSY]

МАЛЕ СТВАРИ - ВЕЛИКЕ СТВАРИ

 

 

Замисли једну огромну слагалицу и да у тој слагалици фали неколико пузли. И иако видиш цијелу слику, има нешто што ти мути око. Нешто што слику чини непотпуном.

Замисли сад једну посуду. А одмах и замисли њено дно са неколико рупица, једва видљивих људском оку. Шта би се десило ако наспемо воду унутра? Посуда неће моћи да задржи течност, а недуго затим та течност ће и исцурити.

 

 

Замисли пак сада један моћан аутомобил. И замисли да му на мотору недостаје пар малих шарафа. Ако аутомобил крене, а ти шарафи фале…то може да проузрокује смрт људи у њему. Зар не!

А сада замисли свој живот, свакога дана испреплетен разноразним стварима. Неке од њих су од тако великог значаја да су у стању да ти измијене живот за 180 степени. А на друге си већ толико навикао да их доживљаваш као нешто свакодневно и потпуно природно – устајање, посао или школа, вечера, телевизија и спавање. А другога дана све се понавља изнова.

Али постоје и оне мале ствари које не примјећујеш баш увијек и не цијениш баш увијек. То су те мале ствари, нешто као састојци за справљање неког јела – може и без њих, али ако их не ставиш у јело…укус ће бити лош. Такве ствари можда и неће промијенити правац твог живота, али ће сигурно твој дан начинити смисленијим и испуњенијим.

Нажалост, често пропуштамо те мале ствари – један озарени осмијех који разиграно вири иза густих тамних облака; њежни цвркут птица које се радују надолазећем прољећу; весели смијех дјеце која се играју у дворишту…Има још много таквих ситница, које примјећујемо јако тешко. Можда и због тога  што смо навикли да су дио нашег окружења да ни не можемо више да их разликујемо од великих ствари. А права истина је уствари да чим научимо да их разазнајемо и да им се радујемо, тек тада ћемо почети да се наслађујемо пуноћом наших сопствених животá. И тек када започнемо дан захвални тим „ситницама“, тек тада ћемо и доживјети истинско задовољство у животу.

 

А ти?!

Како ти гледаш на те мале ствари? Успијеваш ли да их препознаш у своме дану? Цијениш ли их довољно?

Јер једино ти знаш одговор, и једино си ти тај који одлучује које састојке треба ставити у то Животно Јело.

Направи га тако, да ти буде и укусно и пријатно, и да ти причини и насладу и задовољство.

 

http://www.manastirtrojerucica.blogspot.rs/2010/08/blog-post_14.html

[JESSY]

СВЕТИТЕЉ ЋУТАЊА

 

Живела је једном у Малој Азији богата племићка породица. Били су то великодушни, доброћудни и верни људи. Син јсдинац, пошто одрасте и заврши школовање, зажеле анђеоски живот и одлучи се за пустињаштво. Трагао је дуго по скитовима египатске пустиње, док једног дана није срео једног веома строгог Старца. Сместа га племић замоли да га прихвати као свог послушника у скиту, и истовремено изјави како ће прихватити потпуну послушност свом Старцу.

- Врати се назад у твоје крајеве, рече му Старац, и потруди се да учиниш оно што је рекао наш Господ. Скупи, дакле, своју имовину и раздели је сиромасима. Када то урадиш врати се опет овде и примићу те.

Младић начини метанију и врати се послушно у своју отаџбину. Распрода сву своју имовину, а новце раздели сиромасима. Задовољан што је послушао старчев савет, упути се, сада сиромашан, назад у пустињу и скит. Старац га радо прихвати и када постаде монах позва га једног дана па му рече:

- Од сада ћеш живети у оној келији поред стене и нећеш упоште причати ни са ким.

- Нека је благословено, одговори монах па оде и настани се у келији коју му је назначио Старац. Тамо остаде пет година и подвизаваше се строго не изговоривши ни једне једине речи. Његова преданост и стрпљење нису могли остати скривени од остале братије, која му се дивила и веома га поштовала. Монах настави да се подвизава у својој келији, кад га једном посети његов Старац који му рече:

- Видим, дете моје, нешто што ме жалости. Ти овде немаш никакве користи. Од братије слушаш многе похвале, које уистину не завређујеш, и тако си у опасности да изгубиш своју душу. Треба, дакле, да одеш из Египта; зато се спреми. Одлучио сам да те пошаљем у општежиће.

Монах саже своју главу и, не рекавши ништа, показа послушност Старчевој вољи. Сместа спреми оно мало својих ствари и пђе на велики пут. Мало пре поласка Старац му даде писмо са препорукама за игумана манастира у који га шиљаше. Међутим, Старац се није сетио да свом послушном ученику каже да ли тамо где иде треба да говори или не. А монах, пошто Старац не рече ништа, настави да следи његову ранију заповест те држаше уста затворена. Његова реч се више није могла чути.

Када је стигао у општежиће, игуман га прихвати и монах тамо поново отпоче свој подвиг. Већина отаца из манастира држаху да је нем. Игуман је, међутим, имао неке недоумице па хтеде да их рашчисти. Стога га позва па му рече:

- Желим, оче, да одеш изван насеља, на велику реку и да пређеш на супротну обалу да би нам донео неке намирнице за манастир.

Монах послушно саже главу прихватајући заповед. Упути се, дакле, према реци, али пре одласка игуман посла и неког другог монаха да га прати. Добро је игуман знао да је река преплавила и да никоме није могуће да пређе на другу обалу. Зато је и послао тамо младог послушника, јер вероваше да ће овај, пошто неће моћи да пређе, бити приморан да се врати назад и да му то саопшти, па ће се тако уверити да ли је овај заиста био без гласа.

Чим послушни монах стиже на реку и суочи се са поплавом, схвати да је немогуће прећи преко. Без много размишљања клекну и поче да се топло моли са сузама у очима, али са устима стално затвореним. Кад је завршио са молитвом приђе му један крокодил из реке и стаде поред њега. Тада се монах попе на њега, а велики гмаз, секући реку, пренесе га на другу обалу.

А сабрата, који га је по налогу игумана пратио, овај чудновати догађај запањи и задиви се монаховој врлини и снази његове молитве. Врати се у манастир трчећи, па исприча све што се догодило. И игуман се задиви догађају и од тог тренутка сви су монаха изузетно поштовали и сматрали су благословом за манастир то што један такав монах живи са њима.

После само неколико година овај монах, који је био пример послушања, предаде своју душу Господу и цело општежиће утону у тугу што су изгубили једног светог човека. Игуман посла писмо првом монаховом Старцу да га обавести о блаженом крају његовог овоземаљског живота. Писмо се завршавало реченицом:

"Иако си нам послао немог човека, поживе међу нама као прави анђео."

Старац послушног монаха, пошто прочита писмо, задиви се послушности свог блаженог послушника, и пошто написа истину о њему, посла је игуману. А игуман позва све оце из манастира и прочита им следеће Старчеве речи:

„Свети игумане, блажени човек кога сам ти пре неколико година послао, уопште није био нем. Напротив. Благодарећи заповеди свог духовника, проведе све ове године у ћутању. Сада када га је Господ позвао себи, нека његове молитве буду са нама."

[JESSY]

ВЕНЦИ СТРПЉЕЊА

 

 

У дубинама Египта постоји једна негостољубива пустиња. Њсн песак и стеновите планине дању горе а ноћу се мрзну. У тој пустињи, у Тиваиди, живљаху, подвизаваху се и посветише се десетине светих наше Цркве. По целој тој пустој земљи простиру се скитови али и манастири у којима су молитве и подвичи отшелника давали тој земљи укус духовног живота.

У том овоземаљском, благословеном, рајском месту живљаше и један Старац подвижник заједно са својим смиреним послушником. Сједињавала их је љубав Христова и настојали су да заједно донесу корист својим душама. Сваке вечсри су Старац и послушник служили Повечерје у маленој Цркви свога скита. Обичавали су да се после службе попну до Старчеве келије где јс Ава са пажн.ом слушао послушникову исповест и давао му савете за наставак његовог духовног прегнућа. Завршавајући разговор Старац би благословио послушника и тако би се млади калуђер повлачио на спавање.

Старац беше чувен по својој врлини, па је мноштво верника вз Александрије и цругих градова често долазило у скит да се исповеде и да чују његове речи утехе. Деси се да је једнога дана дошло толико много света да је Старац непрестално био са њима и тек је каосно увече, када су већ били отишли сви посетиоци, успео да се попне до своје келије. Његов умор је био очигледан, али Старац ни овога пута није пропустио благословени обичај. Позва послушника к себи и овај одмах поче да се исповеда свом Старцу.

Док је послушник говорио, Старац, будући исцрпљен, заспа. Млади калуђер не рече ништа. Поштовао је Старчев напор и чекао да се овај пробуди и да га благослови па да и он оде у своју келију. Време је пролазило а Старац, који је запао у дубок сан, није се будио. Послушник, непомичан и нем, помисли да причека још мало. Извади своју бројаницу и прекрстивши руке на грудима поче да се моли у себи.

Ноћ је одмицала, али се Старац није будио. Калуђер и сам поче да осећа умор и поче да му се спава. Помисли да оде без благослова па да се и сам опружи. Али одмах промени одлуку.

„Како да одем?", размишљао је, „а ако се Старац пробуди и не нађе ме овде? Забринућу га. Не, ипак ћу остати. Уосталом, пробудиће се кад-тад". Тим мислима се охрабри и настави да се моли.

Мало касније послушнику се поново врати иста мисао. Али када помисли на труд Старца, који је целог дана не жалећи се остао са посеттиоцима скита да их исповеди, постиде се своје помисли и реши да не напусти своје место.

До поноћи му та помисао, да оде без благослова, дође још два пута, али је он силом бројаница превазилажаше. Већ се рудио нови дан, а Старац се још није био пробудио. Послушник је, међутим, још увек био поред њега будан. До тог часа успео је да победи искушење да оде, укупно седам пута.

Тада се Старац пробуди из свог дубокот спа и. угледавши младог монаха пред собом, још увек будног на истом месту, рече му зачуђен:

- Ти, дете моје, не оде у своју келију да легнеш?

- Не, мој Старче. Како да одсм? Нисам био добио благослов, одговори послушник.

- Па зашто ме, дете моје, ниси будио ранијe да добијеш благослов, упита Старац.

- Били сте уморни од исповедања, Старче. и било ми је жао да вас пробудим, рече младић и пошто начини метанију пред Старцем попеше се обојица у Цркву па заједно појаше Јутрење.

Потом Старац рече послшнику да оде у своју колију да сс одмори, а сам остадс у Црквици да настави своју молитву. Но, док се Старац молио паде у свети занос.

Угледа изненада пред собом у једној бљештавој светлости, анђела Божијег како га узима за руку и води на једно место неописиве лепоте. Тамо је био један велики украшени престо који је зрачио небеском светлошћу. На трону се налазило седам вснаца од чистог злата. Старац се смете пред величанственошћу трона, те запита анђела:

- Свети анђеле Божији, чији је ово прекрасни престо?

- Ово је престо твог ученика, Аво, одговори анђео па настави. Ово место и овај престо му је, одавно, спремио Владика и Господ, због његове добре и савршене послушности. Али ових седам венаца од чистог злата задоби све зајсдно ове протекле ноћи.

Са овим речима анђела виђење ишчезе и Старац се поврати из заноса. Сместа позва к себи послушника и замоли га да му открије помисли које је имао претходне вечери када је остао да бди. Младић, пошто мало размисли, сети се и откри Старцу:

- Седам пута, Старче, док сте ви спавали, дође ми помисао да одем у кревет без благослова, али снагом молитве успех да се одупрем.

Кад чу ове речи, Старац се задиви стрпљењу свога послушника. Не откри му, међутим, своје виђење да овога не би захватила себичност и гордост па да зато изгуби душу. Но, касније је обичавао да прича ову причу и ви-ђење другим послушницима и посетиоцима да би ови из ње извукли корист и добар пример. А стрпљиви послушник није сазнао ништа о овом виђењу све до дана када га је Господ позвао у вечни живот.

[JESSY]

Моћ вере

 

 

Вера је, дете моје, за човека све и сва. Без ње човек не живи, стално је изнова говорио Старац са густом седом брадом, младом калуђеру који је тога часа чистио остатке пепела.

- А докле може да стигне ова вера, Старче? прекиде га у недоумици млади монах.

- Не можеш је измерити, одговори Старац. Зависи од тога колико ко воли Бога. Колико волиш, толико верујеш и колико верујеш, толико волиш.

- Не могу то да разумем, поново рече млади калуђер.

- Па ипак, врло је једноставно. Довољно је да оставиш своје срце слободним да заволи Бога, рече Старац и вадећи своју бројаницу поче молитву.

Пролазили су дани у скромној колибици која се налазила у близини једног градића. Свет је прилично често долазио у малу молчалницу да чује Старчев савет, да подели своје проблеме и да чује коју душекорисну реч. Чак су и сиромашни просјаци долазили и просили мало хлеба или било шта друго што би се затекло у малој колибици.

Те године, међутим, град је уништио летину земљорадника, и народ поче да гладује. Сељани нису имали посла, мајке нису имале ништа да скувају а деца су се вртела гладна. Туга и несрећа свуда. Сви су се упућивали према племенитом Старцу који је стално давао од оно мало хлебова који су му још преостали. А бескрајни низ гладних сељана све више се увећавао. Од истока до запада сиромаси су у тој малој кућици налазили љубав и саосећање.

- Старче, векне понестају. Немамо да им дамо ништа. И ми ћемо гладовати, говорио је млади калуђер.

- Бог, дете моје, који је нама послао своју малу браћу, побринуће се и за нас да не гладујемо, одговараше предобри Старац.

Време је пролазило а гладних је било све више и више. Једнога дана млади калуђер, веома тужан због стања које је владало, дође и рече Старцу:

- Аво, желим да поделимо надвоје наше хлебове. Да ми даш колико ми припада. И од сада да дајеш само од својих. Ја не желим да гладујем.

Старац је био изненађен. Није очекивао овакво реаговање свог послушника.

Ипак, да га не би онерасположио, подели хлебове надвоје, даде и више свом послушнику, а надаље даваше милостињу од својих векни.

- Нећу да гладујем, мрмљао је послушник. Ако жели, нека гладује Ава. Просјацима никад краја, а векнама се крај већ назире.

- Те године зима је била тешка. А просјаци никако нису престајали да долазе. Но, Бог, који је видео Старчево добро срце, благословио је векне и ових није понестајало. С друге стране, послушникове векне понестајале су веома брзо.

Једнога дана послушник бојажљиво поново отиде Старцу. 

- Молим те, Старче, ако би хтео и ти да опет једемо заједно, рече и обори свој поглед.

- Са задовољством, рече Старац не додајући ништа више. Несрећа се, међутим, настављала. Просјаци нису престајали ни вечером да узнемиравају Старца. Али Старчево срце било је препуно љубави која никада није престајала.

А послушник поче поново да гунђа незадовољан.

- Ево, векне понестају. Ма зар је могуће да непрестално дајемо?

- Дете моје, Бог нас неће оставити да гладујемо, говораше Старац покушавајући да смири нестрпљивог послушника.

Био је зимски дан и послушник је сишао да очисти просторију у којој су месили хлеб. Гледао је полице, које су некада биле пуне врућих векни хлеба, а сада угледа само једну векницу. Барем имамо још једну. Пошто је завршио попе се горе и седе са Старцем да плету корпе. Напољу је беснео ветар па се куцање на вратима није добро чуло.

Чуо га је послушник, али не рече ништа. Биће да је то опет неки изгладнели и да ћемо му дати последњи хлеб. - Неко куца, рече Старац.

- Не, то је ветар, рече послушник.

- Па ипак неко јесте, рече Старац и устаде да отвори, читајући срце свог послушника.

Један сиромашни просјак, помодрео од зиме, тражио је мало хлеба.

- Причекај овде. Стани мало, рече Старац и даде знак свом послушнику да приђе ближе. Сиђи доле и донеси једну векну, рече му.

- Не долази у обзир. То је наш последњи хлеб. Остаћемо без хране. Гладоваћемо, одговори послушник.

- Молим те сиђи и погледај боље, био је упоран Старац.

- Али мало пре сам силазио и знам да имамо само једну векну, рече задрто послушник.

- Иди, дете моје, и имај поверења у Бога, додаде Старац. Послушник се невољно упути према просторији у којој су држали хлеб. Али како прилажаше, осећаше неки неодољиви мирис који се ширио одајом.

- Немогуће, то се моја глад игра са мном, помисли послушник. Па ипак, подрум је мирисао на врућ хлеб. Улазећи унутра збуни се. Цела просторија је била пуна векни хлеба које су се пушиле. Сместа отрча назад к Старцу.

- Старче, узвикну успаничено послушник. Опрости ми. Сада разумем докле може да стигне вера у Бога.

- Тако је, дете моје, рече му Старац. Колико смо милостиви, толико ће нам и Бог бити милостив. Колико дајемо, толико нам даје Бог.

- Од онога дана послушник би послушао све што би му Старац говорио и имао је поверења у Бога. Онај који је слао гладне у њихову келију, не би оставио монахе да гладују.

 

http://www.spcognjilane.com

[Данче*]

Један младић је отишао код свог духовног старца и рекао му:Учитељу, ти си ме саветовао да стално понављам у мислима фразу,"Ја желим радост у своме животу!" Ту реченицу изговарам сваки дан много пута, а радости у моме животу нити је било, нити је има.Ја сам и даље једнако усамљен као што сам и пре био. И шта сада да радим?

Мудри старац је тихо положио испред младића предмете који су му први допали руке – кашику, чашу и свећу – и упитао га:
-"Реци ми, шта би желео да имаш од ових предмета?"
-"Кашику" – оодговори младић.
-"Изговори то сада пет пута." – затражио је старац.
-"Ја хоћу кашику.Ја хоћу кашику…" – понови ученик пет пута.
-"Ето, видиш ли",рече му учитељ,"можеш понављати и пет милиона пута на дан да хоћеш кашику, али је нећеш имати.Треба да пружиш руку и да је узмеш!
Саме речи нису довољне,треба нешто и да урадиш."

[Данче*]

ПИСМО ГОСПОДУ
Пренувши се од сна, ношен чистим дечијим осећањима, из безазленог срца, која су оличење вере по речима Спаситељивим: ”Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.” (Матеј 18 глава, стих 3 ), мали Анастасије, написао је писмо у којем се пожалио Господу:

Христе мој, Ти знаш колико те волим и увек чујеш моје молитве и дајеш ми што год Ти затражим. Молим Те, преклињем Те, пошаљи ми одећу и обућу, јер ово што имам, поцепало се. Како ћу да идем у Твој храм и како да се крећем међу светом!?
Потом је писмо ставио у бели коверат и адресирао: Мом најслађем Господу Исусу Христу на Небесима
Чим је свануло пошао је до поште да пошаље писмо. Успут га је срео Коста, његов сусед и власник једне трговачке радње. Када је Коста видео, по јутарњој хладноћи, дечака са поцепаним оделом и прслим ципелама, упитао га је: “Дечаче, где идеш тако лоше одевен по овом мразу?” – Анастасије му одговори: ”Идем до поште, носим газдина писма и имам једно моје.”
Коста га сажаљиво погледа и препоручи му да он однесе писма до поште јер и он иде по пакет, а да Анастасије оде да се греје. Дечак је тај предлог прихватио, јер већ га је хватала дрхтавица од зиме. У пошти, сва писма која је Коста предао, била су примљена осим Анастасијевог, због сасвим неуобичајене адресе: Мом најслађем Господу Исусу Христу на Небесима.
Ни сам угледни трговац Коста није знао шта да одговори поштанским службеницима. Били су сви у чуду!
Отворио је писмо и када је прочитао његов садржај, није успео да сакрије сузе од присутних. Вративши се у свој породични дом, прочитао је писмо супрузи, потом су обоје одлучили да Анастасију купе све што је у писму од Христа тражио. То су и учинили и у току дана даривали Анастасију. Дечаковој срећи није било краја, што је Господ Исус Христос, тако брзо одазвао се његовој молби, преко ових дивних људи.

 

ИЗ НОВЕ КЊИГЕ ОЦА НЕНАДА АНДРИЋА
текст преузет са Свети Нектарије Егински Чудотворац

[JESSY]

Шта је опроштај?

Марија Мељникова

Кроз децу нам се понекад отварају друге, необичне, одавно заборављене или непознате истине. Дечје очи виде више. Осећања деце, која нису спутана искуством и правилима, тананија су и изоштренија него код одраслих. Понекад дете каже нешто не размишљајући, као да се то подразумева само по себи, и игра се, а ми стојимо занемели и не можемо да схватимо где у неуком малишану, који уопште није прилагођен животу, може да се крије таква мудрост...

Да ли се то заиста десило? Како човек да зна... Можда је то само измишљотина која се шири преко интернета, али нам нешто говори да је истина. Само генијални одрастао човек или дете могу тако нешто да кажу.

...Петогодишњи дечак је цео час седео на коленима своје маме и ћутао. А кад је предавач упутио питање:

— Шта је опроштај?

Пренуо се из својих мисли које су се на тренутак досађивале и уместо маме је одговорио:

— То је мирис који цвет поклања кад га неко гази...

Затим је озбиљно погледао кроз прозор, али се одједном осмехнуо и поново претворио у дете...

[Рапсоди]

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ    Људи муве и људи пчеле.  8086.gif

[Данче*]

СВЕТИТЕЉ ЋУТАЊА

Живела је једном у Малој Азији богата племићка породица. Били су то великодушни, доброћудни и верни људи. Син јсдинац, пошто одрасте и заврши школовање, зажеле анђеоски живот и одлучи се за пустињаштво. Трагао је дуго по скитовима египатске пустиње, док једног дана није срео једног веома строгог Старца. Сместа га племић замоли да га прихвати као свог послушника у скиту, и истовремено изјави како ће прихватити потпуну послушност свом Старцу.

– Врати се назад у твоје крајеве, рече му Старац, и потруди се да учиниш оно што је рекао наш Господ. Скупи, дакле, своју имовину и раздели је сиромасима. Када то урадиш врати се опет овде и примићу те.

Младић начини метанију и врати се послушно у своју отаџбину. Распрода сву своју имовину, а новце раздели сиромасима. Задовољан што је послушао старчев савет, упути се, сада сиромашан, назад у пустињу и скит. Старац га радо прихвати и када постаде монах позва га једног дана па му рече:

– Од сада ћеш живети у оној келији поред стене и нећеш упоште причати нисаким.

– Нека је благословено, одговори монах па оде и настани се у келији коју му је назначио Старац. Тамо остаде пет година и подвизаваше се строго не изговоривши ни једне једине речи. Његова преданост и стрпљење нису могли остати скривени од остале братије, која му се дивила и веома га поштовала. Монах настави да се подвизава у својој келији, кад га једном посети његов Старац који му рече:

– Видим, дете моје, нешто што ме жалости. Ти овде немаш никакве користи. Од братије слушаш многе похвале, које уистину не завређујеш, и тако си у опасности да изгубиш своју душу. Треба, дакле, да одеш из Египта; зато се спреми. Одлучио сам да те пошаљем у општежиће.

Монах саже своју главу и, не рекавши ништа, показа послушност Старчевој вољи. Сместа спреми оно мало својих ствари и пђе на велики пут. Мало пре поласка Старац му даде писмо са препорукама за игумана манастира у који га шиљаше. Међутим, Старац се није сетио да свом послушном ученику каже да ли тамо где иде треба да говори или не. А монах, пошто Старац не рече ништа, настави да следи његову ранију заповест те држаше уста затворена. Његова реч се више није могла чути.

Када је стигао у општежиће, игуман га прихвати и монах тамо поново отпоче свој подвиг. Већина отаца из манастира држаху да је нем. Игуман је, међутим, имао неке недоумице па хтеде да их рашчисти. Стога га позва па му рече:

– Желим, оче, да одеш изван насеља, на велику реку

и да пређеш на супротну обалу да би нам донео неке намирнице за манастир.

Монах послушно саже главу прихватајући заповед Упути се, дакле, према реци, али пре одласка игуман посла и неког другог монаха да га прати. Добро је игуман знао да је река преплавила и да никоме није могуће да пређе на другу обалу. Зато је и послао тамо младог послушника, јер вероваше да ће овај, пошто неће моћи да пређе, бити приморан да се врати назад и да му то саопшти, па ће се тако уверити да ли је овај заиста био без гласа.

Чим послушни монах стиже на реку и суочи се са поплавом, схвати да је немогуће прећи преко. Без много размишљања клекну и поче да се топло моли са сузама у очима, али са устима стално затвореним. Кад је завршио са молитвом приђе му један крокодил из реке и стаде поред њега. Тада се монах попе на њега, а велики гмаз, секући реку, пренесе га на другу обалу.

А сабрата, који га је по налогу игумана пратио, овај чудновати догађај запањи и задиви се монаховој врлини и снази његове молитве. Врати се у манастир трчећи, па исприча све што се догодило. И игуман се задиви догађају и од тог тренутка сви су монаха изузетно поштовали и сматрали су благословом за манастир то што један такав монах живи са њима.

После само неколико година овај монах, који је био пример послушања, предаде своју душу Господу и цело општежиће утону у тугу што су изгубили једног светог човека. Игуман посла писмо првом монаховом Старцу да га обавести о блаженом крају његовог овоземаљског живота. Писмо се завршавало реченицом:

„Иако си нам послао немог човека, поживе међу нама као прави анђео.“

Старац послушног монаха, пошто прочита писмо, задиви се послушности свог блаженог послушника, и пошто написа истину о њему, посла је игуману. А игуман позва све оце из манастира и прочита им следеће Старчеве речи:

„Свети игумане, блажени човек кога сам ти пре неколико година послао, уопште није био нем. Напротив. Благодарећи заповеди свог духовника, проведе све ове године у ћутању. Сада када га је Господ позвао себи, нека његове молитве буду са нама.“

преузето са СВЕТИТЕЉ ЋУТАЊА