Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Данче*]

Сила крста

Три девојке су ходале по железничким шинама кад се нађоше између два мимоилазећа воза али осташе живе. Ту у близини стајали су демони и жестоко се расправљали.

– Што ниси гурнуо прву девојку под воз? – викали су на једног. – Сад би њена душа припала нама.

– Нисам могао; на девојци је био крстић!

– А ти зашто си оклевао? На другој није било крстића! – викали су на другог.

– Она није имала крстић, али се осенила крсним знамењем.

– А зашто си ти зевао? Трећа је сасвим неверујућа!

– То јесте тачно, али њу је њена мајка закрстила пред полазак, рекавши: „Иди с Богом!“

У слободном преводу са руског за блог и причољупце причу је превела причалица.

преузето са Сила крста

[Драган Јашић]

ЗАМУКЛА ЗВОНА

 

Било је то на навечерје Успенија Богородице, храмовне славе манастира Ш…, који је надалеко чувен због своје чудотворне иконе Богородице и своја три милозвучна звона, чији је звук целу плодоносну удолину, којом влада манастир усред својих белих зидина и планине наовамо, освајао и побожно благосиљао.

Према древном обичају ова звона су звонила само о Успенију Богородице и о Васкрсу и увек их је први повукао својом руком старешина манастира. Тада се надалеко разлегао мелодични звук са звоника, снажан, гласан и свечан, као да је долазио право с плавога неба, ширио се снажним таласима, спуштао се до села, уздизао душе Богу и присиљавао свакога да упире очи горе, право до царства Божјег – пространи, сјајни небески свод.

И побожни из нових насеља велике удолине и из даљине, куљали су ка улазу старе лавре, да се помоле пред чудотворном иконом Богородице, да принесу дарове и измоле здравља телу и души.

Старац игуман отац Јоаким био је унутра – утом упре свој поглед у сунце које је већ допрло иза великог ораховог дрвета у манастирском дворишту, – тако да је сенка дугачког доксата прекрила допола малену цркву; обузе га узрујаност. Скоро је већ било време вечерњу, требало би да иде да звони.

Да ли је био спреман?

Погледао је своје руке, да ли су и оне чисте, баци поглед на пометено двориште и људе који су наоколо стајали у групицама и упирали погледе у звоник. Попе се за једну степеницу више, корачаше дуж широког доксата зграде, где су се поређале ћелије сабраће, сађе брзим корацима низ неколико високих дрвених степеница и изгуби се поново негде у дворишту. Већ два дана добри старац није имао ниједног минута мира. Требало је да све блиста и да је на свом месту. Требало је да све одише чистоћом. Наћи ће се свакојаких људи, скромнијих и угледнијих. И епископ би могао доћи. Свака паучина била је брижљиво обрисана, прегледао је сваки кутак. Камене плочице су биле свеже опране и углачане. Необична радост обузе игумана због златног ореола који је један богомољац даровао, да се украси глава чудотворне Богородице. Даровао је и завесу за Богородичин престо.

Више пута је одлазио отац Јоаким пред икону Богородице, исправљао наборе завесе и дивио се ореолу од чистога злата.

Све је било спремљено. Приближавао се свечан час. Братија по својим ћелијама се спремала за бденије. Али старешину је копкало да се увери још последњи пут, да ли је одиста било све у реду. Шта би било ако би се заборавило нешто, ако би се превидело? И поново уђе у стару црквицу, за коју нико није знао када је саграђена. У унутрашњост цркве већ се спуштао мрак и изгледао је као да се моли у подножју запаљених кандила, чији су се пламичци сјединили с благим осмехом светитеља. Предстојећи велики празник давао им је нарочити, очаравајући сјај.

Стари игуман застаде на прагу запрепашћен, јер се пред чудотворном иконом назирала тамна силуета једне жене, која је држала дете у своме наручју. Старца попаде бес. На данашње бденије није смео нико ући у цркву пре првог свечаног ударца звона. Такво је било предање.

Полако је пришао оној која је продрла и посматраше је изблиза. Била је прљава и подрпана, једна подерана марама је покривала њено лице, испод које су вириле само очи. Њене босе, окореле од прљавштине ноге остављале су трагове, и то је било довољно да разјари старог фанатика чистоће. Жена га није приметила. Гласно се молила и сузе су јој лиле. Она је ставила на степеницу престола Мајке Божје своје дете, које је болесно и бледо личило на прошлогодишњи увели цвет. Имало је затворене очи, тешко је дисало и цвилело, да се човеку сажали.

„Одржи ми га, света Мајко Божја, спаси ми га! То је једино што ја имам“ мрмољила је жена и пресавијала се горњим делом тела тако јако као дрво које тресе бура. Њене сузе су капале по хладном камењу као растопљени восак од свећа. Маши се груди и извуче из своје кошуље једну обичну чиоду с главићем и забоде је у нову скупоцену свилену завесу. „Прими ово од мене, Мајко Божја, то је све што ти могу дати!“

„Шта тражиш овде?“ љутито рече старац. „Још нису ни звона лупала. Не знаш ли ти за обичај?“

„Не знам, оче“, одговорила је сва збуњена жена.

„Излази одмах напоље. Дођи доцније, доцније!“

Смирено се окренула жена, притисла је чврсто своје дете у наручје и изиђе. Отац Јоаким је пратио погледом. и како је она корачала поново је приметио у сенци од светлости отвореног довратка, како је била одрпана и прљава.

Игуман је са згражањем гледао како су на каменим плочицама, где је баш она стајала, остали трагови од блата. Видео је на завеси просту чиоду с плавим главићем. Овај главић је одударао од лепе завесе као нека стеница и страховито је наружио. Отац Јоаким истрже чиоду и баци је негде у ћошак. Тада се прекрсти пред чудотворном иконом, пажљиво исправи завесу и изиђе. Све остало је било у највећем реду.

И простосрдачан као што је био, већ у том тренутку је заборавио на своју љутњу угледавши на окупу мноштво света у манастирском дворишту са свећама у рукама а који је упорно чекао да звона зазвоне, да би сви заједно могли у цркву. И побожни монаси су сашли из својих ћелија и пришли народу да поразговарају о предстојећем чину пуном светости.

Када се игуман појавио настало је комешање међу присутнима. Људи су му се дубоко клањали а жене су се сврстале да му целивају руку. Дошао је и свечани тренутак. Побожно узбуђење испунило је душу старчеву и гласом који је одјекивао надалеко, поделио је благослов.

Сунце је већ ниже сашло а слабији поветарац је ћарлијао с брда, лепршао је лишће ораховог дрвета и хитао је у долину да усталаса површину реке.

Стари игуман је прао руке испод бунарске луле. Млади црквењак пружио му је убрус којим се он добро обрисао. Отац Јоаким се свечано осени крсним знаком и пошао је на звоник, успињући се степеницама. Братија се сврстала у најбољем реду пред црквеним улазом, док се за њима сврстао сав народ, пун нестрпљења, у поредак као што је на литијама.

Игуман се прекрсти горе још једном, дохвати крај конопца, који је истовремено покретао сва три клатна звона, и поче да вуче. И истовремено се покренуше три језика тучана у умилним звуцима благословеним, устима тешких звона. Једанпут, двапут, трипут.

Али, звона су била заглушена и нису давала од себе ни најмањи звук. Занемеле су бронзане мајке небројених милозвучних позива.

Страшно је било погледати како су тешки тучани језици свом силином ударали о племенити метал, не изваравши му ни једног јединог гласка. Био је то ужасан и мучан призор. Три звона су се клатила као луда и упињала се на један начин достојан сажаљења према глувонемима, који би хтели да најаве ужасну опасност од пожара, а не знају како би се могли споразумети.

Старац је вукао свом снагом сагибајући се и опружајући се уз конопац, али звона су ћутала неумољивом упорношћу. Самртан ужас спопаде монаха. Дах га издаде, било му је црно пред очима. Конопац му исклизну из руку и он се опружи дуж уског пода од дасака.

Доле у дворишту стајали су људи и жене као да су сишли с ума, бијући се у прса, не усуђујући се да пусте гласка од себе. Пометња је овладала свим душама. Братија потрча на звоник, да виде шта је са старим. Подигоше га онако скљоканог и помогоше му да сађе са звоника. Он се наслањао на њих, самртнички блед, сломљен душом и телом, уништен од овог несхватљивог чуда, и мрмољио је без престанка:

„Знамење Божје, знамење Божје! Молите се, молите се моја браћо у Христу, јер смо навукли тежак грех на себе.“

Одвели су га у цркву. А за њим је поврвео сав свет и сви падоше на колена, прекрстише се и шапутаху молитве. Жене су на глас јецале, а деца смртно уплашена ужасно су плакала.

Отац Јоаким је метанисао пред чудотворном иконом, до лудила узнемирен и пун очајања. Челом је додиривао камене плочице и остао је дуже времена тако. Лице му је било овлажено сузама.

Свестан је био тога, да се нешто страховито морало догодити, што је у оваквој мери изазвало гнев Божји, да је некакав тежак грех морао навући на себе и да се овај одразио на цео скуп као неко проклетство. Није знао шта би заправо могло то бити, и није могао да нађе погодне речи да измоли милост Божју.

Беспомоћно је уздизао очи Мајци Божјој, која се из свог оквира од чистог злата благо осмејкиваше, између оба крила љубичастог свиленог застора…

И изненада се подиже, брзо се прекрсти, дохвати се као у сну завесе и његов поглед је несвесно блудео по иконама, столовима и каменим плочицама. У кутку постоља иконе сјајио је главић чиоде, коју је он бацио. Саже се, подиже је, несвестан свега што је чинио, врати се опет и забоде је на њено старо место на завеси.

У том тренутку разлеже се звук звона, која прослављаху Бога, разлегао се свечано тутњећи преко поља и улазио је у цркву, да би је испунио живим присуством Божјим.

Они који су се молили излетеше напоље, тискаху се у манастирској порти и падоше као покошени на колена.

Уопште се није мицала жива рука на торњу. Али тешка звона су се клатила тамо и амо, слободно, пуним звуком, лако и као с неописаном радошћу. Она су сасвим сама од себе најављивала велики празник.

                                                                                                                                          преузето са ЗАМУКЛА ЗВОНА

[Данче*]

Ово је истинита прича о осмогодишњој девојчици која је знала да љубав може бити чудесна. Њен мали брат је морао да умре због тумора на мозгу. Родитељи су били сиромашни, али су заложили сву имовину и учинили све да га спасу.
Једно вече отац је рекао уплаканој мајци: "Не може овако даље, драга. Мислим да смо дошли до краја, њега може спасити само чудо."
Девојчица је све слушала притајена у углу собе. Отрчала је у своју собу, разбила касицу и тихо отрчала до оближње апотеке. Стрпљиво је чекала, а кад је дошла на ред, пропела се на прсте те пред апоекара сасула свој ситниш.
"Шта би ти хтела, душо?"
"То је за мог брата, господине, јако је болестан. Дошла сам купити чудо."
"Нисам те најбоље разумео", рече апотекар.
"Зове се Андрија. Има нешто што му расте на глави, тата каже да је готово, да га само чудо може спасити. Ја јако волим свога брата, зато сам донела сав новац да купим чудо."
Апотекар се тужно насмешио и одговорио:
"Али ми не продајемо чуда."
"Ако нема довољно новаца, могу још потражити. Колико кошта једно чудо?"
У апотеци се затекао висок и наочит човек озбиљна лица који је са занимањем пратио разговор. Док је апотекар немоћно ширио руке, девојчица је скупљала своје новчиће.
Високи човек јој приђе и упита:
"Зашто плачеш, мала? Шта се догодило?"
"Господин апотекар ми не жели продати чудо и неће да ми каже колико оно кошта. То је за мог брата Андрију, који је јако болестан. Мама каже да мора на операцију, а тата да то не можемо платити и да Андрију може само чудо спасити. Зато сам донела све што сам имала."
"Колико имаш?"
"Долар и једанаест центи... Али знате", дода тихо, "могу потражити још новаца..."
Човек се насмеши.
"Мислим да неће требати. Чудо за твога брата кошта управо долар и једанаест центи!
"Једном је руком покупио ситниш, а другом нежно узео девојчицу за руку.
"Поведи ме својој кући", рече, "желео бих видети твог брата и разговарати са татом и мамом. Можда успемо пронаћи чудо које им треба."
Отмени високи господин и девојчица изађоше из апотеке држећи се за руке. Тај човек је био професор Карлтон Амстронг, један од најпознатијих светских неурохирурга.
Оперисао је малог Андрију, који се за неколико недеља потпуно опоравио.
"Ова је операција право чудо", рекла је мама. "Питам се само колико је коштала..."
Девојчица се насмешила не рекавши ништа, знала је да је чудо коштало долар и једанаест центи. Наравно, љубав и вера Андријине сестрице урачунати су у цену.

 

[JESSY]

Ruža u nama

поставио/ла Goran Miličić Bukovik

Jednog dаna je jedаn čovjek posаdio ružu i svаki dаn je zаlivаo i pаzio. Prije nego je procvjetаlа on je poče detаljno posmаtrаti i ugledа pupoljke koji će se uskoro otvoriti а i trnje po cijeloj stаbljici. Stade rаzmišljаti kаko je moguće dа se jedаn tаko divаn cvijet nаlаzi nа grmu punom trnjа. To gа onerаspoloži i on zаborаvi zаliti ružu kojа se nаkon pаr dаnа osuši i uvenu prije nego je i procvjetаlа.

To se često i namam samima dogаđа! U dubini svаkog od nаs krije se jedna ružа. Kvаliteti koji su nam podаreni nа dаn našeg rođenjа rаstu među bodljаmа nаših grešаkа. Mnogi među nаmа kаdа misle o sebi vide sаmo svoje greške.

Očаjаvаmo, misleći dа sigurno nećemo postići ništа vаžno u životu. Zаborаvljаmo zаliti DOBRO koje je u nаmа…i nа krаju ono umire. Nismo svjesni svojih mogućnosti. Ponekаd ne vidimo ružu kojа se krije u nаmа i zаto nаm je neko drugi trebа pokаzаti.

Nаjveće dobro koje jednа osobа može učiniti je proći kroz trnje i nаći ružu u duši neke druge osobe. To je prаvа ljubаv premа svom bližnjem, dа uz sve njegove mаne otkrijemo i sve njegove kvаlitete. Pomoći mu dа prebrodi svoje greške i ostvаri svoje snove, otkriti mu ružu kojа živi duboko u njemu i kojа se polаko probijа kroz trnje i nа krаju procvjetа stotinаmа cvjetovа.

Nаš zаdаtаk nа ovom svijetu je pomoći drugimа pokаzujući im njihove ruže а ne trnje, i sаmo tаdа ćemo moći dаti i osjetiti ljubаv premа svim ljudimа. Ako nаm to uspije ondа će i u nаšem vlаstitom vrtu procvjetаti ružа!

[JESSY]

Nikada ne napuštajte ljude koje volite

поставио/ла Goran Miličić 

Prilikom renoviranja jedne japanske drvene kuće, jedan građevinski radnik trebao je da popravi oronuli zid. Kuće u Japanu obično imaju zidove koji su izrađeni od drveta, a između vanjskog i unutrašnjeg zida postoje uglavnom šupljine, prazan prostor. Prilikom izmjene drvenih dasak na jednom oronulom zidu, radnik je primjetio malog guštera zaglavljenog u tom praznom prostoru. Gušter je bio živ, međutim jedan manji čavao, odnosno ekser prošao mu je kroz nogu i on je tu tako visio nepomičan. Bilo mu je žao guštera, ali istovremeno je bio i radoznao. Budući da je čavao (ekser) zahrđao očito je bilo da tu stoji već duže vrijeme. Kuća je bila sagrašena prije više godina i nije bilo logike da gušter može preživjeti toliki period bez hrane i vode. “Kako se ovo moglo dogoditi?” – pitao se radnik. “Kako je jedan mali gušter zarobljen u zidu već nekoliko godina mogao živjeti u ovakvim uvjetima?” U maraku, bez pomjeranja, bez hrane, to je nešto potpuno nevjerojatno i nema nikakvog smisla. Vođen znatiželjom odmah je prestao sa radom i počeo pažljivo posmatrati tog nesretnog guštera. Htio se uvjeriti u to šta on radi i kako preživljava. I onda, iznenada se pojavi neki drugi gušter koji je na njegovo čudo nosio hranu u ustima. Čovjek je ostao potpuno zatečen onim što je vidio. Ispostavilo se da je taj drugi gušter sve vrijeme brinuo o ovom svom zaglavljenom gušteru i to cijelo vrijeme. To je za radnika bio savršen primjer ljubavi u prirodi. “Ovo je čudo.” – pomislio je. Poučen ovim primjerom životne ljubavi možemo zaključiti :”Nikada ne napuštajte ljude koje volite i do kojih vam je stalo bez obzira u kakvom stanju bili i koji životni teret na leđima nosili.”

[Данче*]

Сети се комадића

Једном је старац разговарао са младим хришћанином о најважнијем човековом умећу: смиривати гнев у срцу, не дозвољавајући себи крајњу мржњу. Пажљиво саслушавши учитеља, хришћанин је збуњено признао да он још није спреман да опрости својим непријатељима, иако искрено стреми ка томе.

 

- Имам непријатеља - рече ученик - и хтео бих да му опростим али још никако не могу да избацим гнев из срца.

- Помоћи ћу ти, – рече је старац, скидајући са полице стари глинени чајник - узми овај чајник и са њим поступи тако као што би желео да поступиш са својим непријатељем.

 

Ученик, узевши чајник, са неверицом га је преврнуо преко руке, не одлучивши се нешто да уради. Тада је учитељ рекао:

 

- Стари чајник је само ствар, то није човек, не бој се да поступиш са њим како би хтео да поступиш са својим непријатељем.

 

Онда младић подиже чајник изнад главе и снажно га бацио на под тако да се разби на ситне комадиће. Старац погледа на под који је био посут комадићима разбијеног чајника па рече: - Видиш ли, шта се догодило? Разбивши чајник, ниси се од њега избавио већ га само претворио у мноштво парчића на које ти или они који те окружују могу да посеку ноге. Стога се сваки пут, не налазећи снаге да избациш мржњу из твога срца, сети тих комадића - рече учитељ и мало сачекавши додаде – а, боље је трудити се и не допуштати појаву пукотина тамо где их не би требало бити.

 

За Фондацију Пријатељ Божији са руског: чтец Дејан Ђуричић

http://www.prijateljboziji.com/_Seti-se-komadica/43123.html

[JESSY]

NEZABORAVNA VOŽNJA TAKSIJEM

Radio sam kao taksista prije dvadeset godina. Jednom, u sred noći, stigao sam na poziv u zgradu koja je skroz bila u mraku, osim jednog svijetla s prozora u prizemlju. Pod ovakvim okolnostima, mnogi taksisti bi zasvirali samo jednom ili dvaput, pričekali minut i onda se odvezli. Ali ja sam vidio previše siromašnih ljudi koji su zavisili o taksijima kao njihovom jedinom prevoznom sredstvu. Ako u vazduhu ne bih namirisao opasnost, uvijek bih otišao do vrata. Putnik bi mogao biti neko kome je potrebna moja pomoć, razmišljao sam. Pa sam otišao do vrata i pokucao.

“Samo trenutak”, rekao je krhki, stariji glas.

Čuo sam da se nešto vuče po podu. Vrata su se otvorila poslije duge pauze. Ispred mene je stajala niska žena u osamdesetim. Nosila je haljinu s uzorkom i šeširić na koji je bio pričvršćen veo, kao neko iz filma iz 40-ih. Pored nje je bio mali najlonski kofer. Stan je izgledao kao da niko u njemu nije živio godinama. Sav namještaj je bio prekriven plahtama. Nije bilo satova na zidovima, ni sitnica ili posuđa po pultu. U uglu je bila kartonska kutija puna fotografija i staklarije.

“Hoćete li, molim Vas, odnijeti moju torbu do auta”, rekla je.

Odnio sam kofer do taksija, a onda sam se vratio da pomognem ženi. Uzela me je pod ruku i hodali smo polako prema ivici trotoara. Stalno mi je zahvaljivala za moju ljubaznost.

“Ma, nema na čemu”, rekao sam joj. “Ja se samo pokušavam odnositi prema mojim putnicima kao što bih volio da se drugi odnose prema mojoj majci.”

“Oh, Vi ste tako dobar dečko”, rekla je. Kad smo ušli u taksi, dala mi je adresu i onda me upitala: “Da li bismo se mogli provozati kroz centar grada?”

“To nije najkraći put”, brzo sam joj odgovorio.

“Nema veze”, rekla je “Meni se ne žuri. Na putu sam za hospicij.”

Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj svjetlucale.

“Nemam više nikoga od porodice”, nastavila je. “Doktori kažu da neću još dugo.”

Neprimjetno sam se nagnuo i isključio taksimetar. “Kojim putem biste željeli ići?”, upitao sam.

Vozili smo se po gradu sljedeća dva sata. Pokazala mi je zgradu gdje je nekad radila kao operater liftova. Provezli smo se kroz kvart gdje su ona i njen muž živjeli kao mladenci. Molila me da se zaustavim ispred jednog skladišta za namještaj koje je nekad bilo plesni salon u koji je odlazila kao djevojčica. Ponekad bi od mene zatražila da usporim ispred neke zgrade ili ugla, i sjedila je zureći u tamu, ne govoreći ništa. Kad se prvi zrak sunca počeo pojavljivati na horizontu, iznenada je rekla:

“Umorna sam. Krenimo sada.”

U tišini smo se vozili do adrese koju mi je dala. To je bila niska zgrada, poput doma za rekonvalescente, s kolnim prilazom koji je prolazio ispod trijema. Dva mladića su prišla taksiju čim smo se zaustavili. Puni obzira i pažnje, pratili su svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Otvorio sam prtljažnik i odnio mali kofer do vrata. Žena je već sjedila u invalidskim kolicima.

“Koliko Vam dugujem”, upitala je, otvarajući torbicu.

“Ništa”, odgovorio sam.

“Od nečega morate živjeti”, odgovorila mi je.

“Ima i drugih putnika.”

Skoro bez razmišljanja, nagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto se držala za mene.

“Pružili ste staroj ženi jedan trenutak sreće”, rekla je. “Hvala Vam.”

Stisnuo sam joj ruku i odšetao u maglovito jutarnje svjetlo. Iza mene, vrata su se zatvorila. To je bio zvuk završetka života.

U toj smjeni nisam više uzeo ni jednog putnika. Samo sam besciljno vozio, izgubljen u mislima. I ostatak toga dana, jedva da sam progovarao. Šta bi bilo da je žena dobila nekog ljutog vozača, ili nekog ko je nestrpljiv da završi svoju smjenu? Šta bi bilo da sam ja odbio vožnju, ili zasvirao jednom i onda se odvezao? Kad malo razmislim, mislim da je to najvažnije što sam napravio u svom životu. Osuđeni smo na to da mislimo da nam se životi vrte oko važnih trenutaka. Ali važni trenuci nas često uhvate nespremne, prekrasno zapakovani u ono što bi neki nazvali nevažnim.

Kent Nerburn

[Данче*]

Украдена пшеница
 
Исповедајући се, један човек је признао да је од свог суседа украо сто снопова пшенице. Пре него што ће му отпустити грехове, свештеник је упитао:

-И колико пута сте морали ићи по њих?
-Четири пута, оче мој. Сваки пут сам односио по двадесет снопова.
-Али, то је само осамдесет снопова!
-Да, осталих двадесет ћу донети после исповести.
Тај који иде на исповест а не покаје се за своје грехове, сличан је том човеку који се опет спремио да краде пшеницу. Када је кајање искрено, онда грех изазива осећај гађења.
 

За Фондацију Пријатељ Божији са руског: чтец Дејан Ђуричић

http://www.prijateljboziji.com/_Ukradena-psenica/43258.html

[Данче*]

Два кофера злата
Један богати верник, умирући, молио је Бога да му дозволи да са собом узме два кофера злата.

- Шта ће ти злато у рају? - пита га Бог.
- Могу ли да га узмем, молим Вас... - преклиње Га тај човек.
На крају, Бог се сагласио.
Онда је човек умро. Стоји испред врата Раја и дочекује га апостол Петар говорећи:
- О брате, чекали смо те, припремили смо ти обитељ, ући! Када је свети Петар видео кофере упитао га је: А шта је то?
Мушкарац је одговарио:
- Злато.
Свети Петар се осмехнуо:
- Зашто си донео асфалт са собом?
То што је драгоцено у очима овога света ништа је за Бога. То што је драгоцено у очима Божијим ништа је за овај свет.
 

За Фондацију Пријатељ Божији са руског: чтец Дејан Ђуричић

http://www.prijateljboziji.com/_Dva-kofera-zlata/43291.html

[Данче*]

Непобедиво оружје Хришћана
Пре пар година, на једној слави код породичних пријатеља, ушао сам у разговор са једним старим пријатељем мог оца, кога доста дуго нисам видео. Док су остали водили уобичајене разговоре о политици и сличним темама, нас двојица пронашли смо се на теми Православља. Испоставило се да је доста религиозан, па је мени тада, као некоме ко је тек озбиљније закорачио у Православље било јако пријатно да разговарам са њим. Тада ми је испричао причу из своје малдости, како се он преобратио. Причу сам запамтио, али ми је постала кристално јасна тек годинама касније.

Као младић био је јако немиран, често правио проблеме. Иако је одрастао у време комунизма, његова мајка била је истинска православна жена- смирена, трпељива и пуна љубави. Умела је да пређе преко свих његових лоших поступака и да му опрости све увреде. Средом и петком, када би се вратио из школе, чекала га је посна храна. Бесан због тога, лупао би по столу, викао на мајку и тражио масну храну. Чак када је нешто посно на столу затицао осталих дана, не би се бунио, али средом и петком из ината није желео да једе посну храну. Мајка се никада није љутила, мирно би из узимала и спремала нешто друго. То се стално понављало, све док једног дана није негде у кући пронашао малу књижицу, која га је из неког разлога заинтересовала. То су биле житије светог Серафима Саровског. Каже да их је прочитао у даху. Затворивши књигу, у сузама је почео да се ваља по кревету. Сетио се свих својих грехова, сетио се како се понашао према мајици која је сваке среде и петка без поговора испуњавала његове жеље. Плакао је сатима и молио Бога да му опрости његово опхођење. Од тада, сам је тражио да пости средом и петком.
Ова прича учи нас начину борбе истинског Хришћанина. Оружје Хришћана су пост, молитва, али пре свега Љубав и трпљење, које им даје њихова несаломива Вера. Вера се не шири осуђивањем других, бацањем камења, и наглашавањем туђих грехова. То није начин којим се Христос усађује у срца људи, већ је одувек постојао само један начин за то- истинска хришћанска дуготрпељива Љубав. Зато не осуђуј свог брата који у време Поста једе масну храну, не уздижи се и не сматрај да си ти већи и бољи. Уместо што осуђујеш, помоли се за онога ко је одбацио веру, а Онај који брине о свима нама побринуће се и за њега.
 

Извор: http://smrt-svetu.blogspot.rs

[JESSY]

Školjka i šljuka

Jednog lepog sunčanog dana školjka izađe na obalu mora, otvori se i stade se sunčati. Nedaleko od nje slete jedna šljuka. Spazivši otvorenu školjku kako se bezbrižno sunča, zalete se i zari kljun u njeno meso. Ali školjka brzo zatvori ljušturu i priteže šljukin kljun. Šljuka, iako ju je mnogo bolelo, ne hte da pusti školjkino meso, a školjka isto tako ne hte da pusti šljukin kljun. Šljuka zlobno procvile:

"Ako danas i sutra ovde ne padne kiša, ti ćeš ovde umreti, jer ti neću dozvoliti da se vratiš u more."

Na to joj školjka, ne sa manje zlobe, odgovori:

"A ja ni danas ni sutra neću otvoriti ljušturu i ti ćeš ovde umreti od gladi".

Tada naiđe jedan ribar i bez po muke obe stavi u svoju torbu.

 

Kineska narodna priča

[Натан]

(O HRISOS MOSHOS, HRΥΣΟΣ ΜΟΣΧΟΣ)

 

«A oн узeвши из руку њихoвих,
сaли у кaлуп, и нaпрaви тeлe
сaливeнo. И рeкoшe: Овo су
бoгoви твoји, Изрaиљу, кoји тe
извeдoшe из зeмљe eгипaтскe»

(Излaз.32,4)

 

Дрaги мoји, говоримо о Светом Писму. Рeкли смo, дa јe првa књигa Стaрoг Зaвeтa - Гeнeзa. Сeћaтe ли сe oнoг гoлубa, кoји јe oдлeтeo из Нoјeвe бaркe, и, нe нaшaвши мeстo нa кoјe би мoгao стaти, врaтиo сe нaзaд.

И ти, душo мoјa, дoбрa гoлубицe, кoјa нигдe нe нaлaзиш oдмoрa, врaти сe у бaрку, у Цркву. Тaмo ћeш нaћи свoј мир и oдмoр.

Сaдa oтвaрaмo другу књигу Стaрoг Зaвeтa, a тo јe Излaзaк. Какав јe сaдржaј тe књигe? Чујтe!

 

***

 

И З Л A З A К сaдржи јeдaн дeo истoријe изрaиљскoг нaрoдa, и тo oлујни пeриoд њeгoвoг живљeњa. Чуднoвaтa јe истoријa тoг нaрoдa. Изрaeл јe нaстao из јeднoг кoрeнa. Кoрeн тoг нaрoдa биo јe велики чoвeк, личнoст кoјa изaзивa дивљeњe; нe сaмo збoг врлинa које су га красиле, вeћ прe свeгa збoг њeгoвe вeрe у Бoгa. Биo јe тo Aврaм. Сaмo јe oн, мeђу милиoнимa људи, вeрoвao у истинитoг Бoгa! Њeму јe Бoг дao oбeћaњe, дa ћe сe њeгoви пoтoмци умнoжити кao звeздe нeбeскe. Исaк јe биo њeгoвo јeдинo дeтe. Унуци су му били Јaкoв и Исaв. A двaнaeстoрo Јaкoвљeвe дeцe, Aврaмoви су прaунуци. Oни су живeли слoбoдни, у прeлeпoм прирoднoм oкружењу свoјe дoмoвинe.

 

Нo, штa чини глaд! Стрaшнa ствaр! Збoг глaди, кoјa јe жeлa људe, били су примoрaни дa нaпустe свoју дoмoвину и дa, зaјeднo сa свoјим стaрим oцeм, Јaкoвoм, дoђу у Eгипaт, гдe јe гaздoвao изaбрaни син, Јoсиф. Oтaц, дeцa, жeнe, унуци пo приспeћу у Eгипaт брoјaху укупнo 75 душa. С Бoжијим блaгoслoвoм oвaј сe мaли брoј члaнoвa пaтријaрхoвe пoрoдицe изнeнaђујућe пoвeћao. Рeчицa јe пoстaлa рeкa. Кoрeн јe пoстao oгрoмнo стaблo сa бeзбрoј грaнa и листoвa. Нaрoдa бeшe, oтприликe, oкo три милиoнa. Јeстe дa су били мaњинa, aли итeкaкo вaжнa у eгипaтскoј империји. A живeло се чврсто везано за прeдaњa.

 

Нo Eгипћaни, кoји су имaли влaст, пoчeли су их злoупoтрeбљaвaти. Изрaиљци су пoд тeшкoм eгипaтскoм рукoм пoстaли рoбoви. Нису имaли имeтaк и штo јe јoш гoрe –слoбoду. Рaдили су нa рaзнoрaзним принудним и тeшким рaдoвимa, дoк су у плoдoвимa њихoвoг трудa уживaли Eгипћaни. Тeрaли су Изрaиљцe дa прaвe нoсeћe стубoвe и дa грaдe вeличaнствeнe двoрцe, кao и oгрoмнe грoбoвe, гдe су сe сaхрaњивaли бaлзaмoвaни крaљeви Eгиптa. Ти грoбoви, пoзнaтији кao Eгипaтскe пирaмидe, сaчувaни су дo дaнaс и привлaчe мaсу туристa, кoји у њимa видe мoшти стaрoг свeтa. A кoликo ли јe сaмo знoјa и крви из рoбoвa истeклo дa би сe пирaмидe изгрaдилe! Oнe и други aрхeoлoшки спoмeници јeсу свeдoчaнствo рoпствa милијaрди људи стaрoг свeтa.

 

Вишe oд чeтири вeкa Изрaиљци су живeли пoд бичeм тирaнскe влaсти. Aли жeљa у њихoвим срцимa зa oслoбoђeњeм нијe сe гaсилa. Бoг јe слушao уздaхe пoрoбљeнoг нaрoдa и oдлучиo јe дa гa oслoбoди. Учиниo јe тo нa чуднoвaт нaчин прeкo свoг вeрнoг слугe Мoјсијa.

Фaрaoн, кoји сe oглушиo o пoзив Бoжији дa мирним путeм oслoбoди Изрaиљ, кaжњeн јe, зaјeднo сa својим нaрoдoм, сa 10 рaнa, свe јeднa гoрa oд другe, a пoслeдњa, смрт првeнцa Eгиптa, билa јe нaјстрaшнијa и увила јe Eгипћaне у тeшку жaлoст.

Фaрaoн јe пoтписao нaрeдбу o oслoбaђaњу. Сaв Изрaиљски нaрoд нaпуштa зeмљу рoбoвaњa, кoју јe с тoликo сузa и крви нaтoпиo и, с Мoјсијeм нa чeлу, oдлaзи у oбeћaну зeмљу.

 

Пут, вeлик и дивaн. A фaрaoн, кoји сe пoкaјao штo их јe oслoбoдиo пa крeнуo с нaoружaнoм вoјскoм зa њимa како би их пoнoвo учинио свoјим рoбoвимa, кaжњeн јe oкрутнo. Свa њeгoвa вoјскa, кoњaници и кoчијe, и oн сaм, удaвили су сe у Црвeнoм мoру. Нaрoд Бoжији, кoји јe глeдao тo чудo, слaвиo јe Бoгa и, сaдa вeћ нeoмeтaн, крeнуo јe нa пут кa Обeћaнoј зeмљи свaкoднeвнo сe крoз чудa увeрaвaјући дa јe Бoг с њимa. Пoјиo их јe кристaлнo чистoм вoдoм. Хрaниo их јe нeбeскoм хрaнoм, мaнoм. Вoдиo их јe у ступу oд oгњa. Нaкoн путoвaњa стигли су нa гoру Синaј и ту, где је нa врху oвe гoрe пoдигнут данас мaнaстир Свeтe Eкaтeринe, пoпeo сe Мoјсијe. И дoк су муњe и грoмoви пoтрeсaли мeстo, oн јe прeузeo oд Бoгa дeсeт зaпoвeсти. A oдмaх пoтoм, Мoјсијe стаде јeднo извeснo врeмe избивaти из синaгoгe, кaкo би oпeт рaзгoвaрao сa Бoгoм; у међувремену се нaрoд Изрaиљски - прeмдa пoсeдoвaше тoликo дoкaзa љубaви Бoжијe - пoчe жaлити пa и пригoвaрaти збoг његових изoстaнaкa, дa би нa крaју пoсустaли прeд нoстaлгијoм зa Eгипaтским идoлимa. Зaтрaжили су oд Aрoнa, брaтa Мoјсијeвoг, дa им нaчини идoлa у лику тeлeтa, како би гa мoгли пoштoвaти кao бoгa. Aрoн јe пoпустиo тoм зaхтeву. Свe су жeнe дoнeлe свoјe злaтo, нaруквицe и минђушe, a мaјстoр јe тo oтoпиo и тeлe сaчиниo. Пoстaвили су га у свoј кaмп и пoчeли дa гa слaвe кao бoгa: дa му сe клaњaју, принoсe жртвe, a, удaрaјући у тимпaнe, дa плeшу oкo њeгa и зaбaвљaју сe.

 

Изрaиљци су пoстaли идoлoпoклoници. Кaдa сe Мoјсијe врaтиo сa плoчaмa у рукaмa нa кoјимa јe билo зaписaнo дeсeт зaпoвeсти, и кaдa јe углeдao oвaј стрaвичaн призoр, он, рaзбeснeвши сe, бaци плoчe, кoјe сe у судaру сa зeмљoм прeтвoришe у кoмaдe. Три хиљaдe људи јe, њeгoвoм нaрeдбoм, тaд убијeнo. Тaкoђe јe зaпoвeдиo и дa сe злaтнo тeлe прeтвoри у прaх, a oвaј у вoду кoју су пили (види 32,19-20).

Дрaги мoји! Читaјући књигу Излaскa и уочивши гдe нaрoд, кoји јe упoзнao Истинског Бoгa и видeo тoликo чудeсa, нaпуштa Господа зaрaд нeкoг злaтнoг тeлeтa, кoјег, умeстo Њeгa, oбoжaвa и слaви, закључујемо да је преокрет невероватан. Изaбрaни нaрoд дa oбoжaвa неког идoлa!

 

Мeђутим, истинa јe. Oд oбoжaвaњa Бoгa Истинитог дoшли су дo идoлoпoклoнствa.

Чeму дa oтпужујeмo и нa стуб стaвљaмo Изрaиљцe штo су oбoжaвaли злaтнo тeлe? Кaд јe и нoвoизaбрaни, хришћaнски нaрoд, кoји јe чуo нaјлeпшe учeњe свeтa и видeo узвишeнијe ствaри oд oних, кoјe јe у сeнци слушao и глeдao Изрaиљ, кaд јe oн, у вeћини, нaпустиo Бoгa и пoнoвo oдлaзи у идoлoпoклoнствo, тe oбoжaвa идoлe сa нoвим ликoвимa и облицима. Јeдaн бoг, кoји јe бoг oвoг вeкa, јeстe и мaмoнa, кaкo јe Христoс нaзвao oбoжaвaњe нoвцa. Људи уснaмa пoштују Христa, aли у њихoвим срцимa бoг кoјeг oбoжaвaју и збoг кoгa чинe нaјвeћe злoчинe и спрeмни су дa бaцe чoвeчaнствo у крвoпрoлићe, јeстe злaтo - мaнијa за нoвцем. Срeбрoљубљe и пoхлeпa прeдстaвљaју злaтнo тeлe.

 

Људи нe oбoжaвaју Христa, вeћ злaтo. И нaјвeћa злa чoвeчaнствa пoтичу збoг њeгa. Срeбрoљубљe јe кoрeн свију зaлa.

Кo ћe сaдa, кao други Мoјсијe, сићи с врхa Синaјскe гoрe, дa смлaви, бесно и срдито, злaтнo тeлe, и дa пoнoви бeсмртнe Христoвe рeчи, кoјe смo сaсвим зaбoрaвили: «Нe мoжeтe служити Бoгу и мaмoни»? (Мaт. 6, 24).

 

 

+ Августинос Митрополит Флорине

"Кратак осврт на панораму Светог писма"

Са грчког превела А. М.

 

http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/generalna/2015/12/02/zlatno-tele

[Натан]

300!

 

«Тако три чете затрубише у трубе и
полупаше жбанове, и држаху у левој
руци лучеве а у десној трубе трубећи,
и повикаше: мач Господњи и Гедеонов»
(Суд. 7, 20).

 

Седма, драги моји, седма књига Старог Завета је Књига о судијама. Она обухвата, отприлике, 300 историјских година, када су Израиљским народом управљале такозване судије. Ко се називао судијама? Предочићемо укратко.

 

Као што смо рекли у прошлом излагању, Исус Навин је, после Мојсијеве смрти, управљао Израиљом у трајању од 25 година и након многих борби, с Божјом помоћи, сместио је изабрани народу у Обећану земљу. Генерација која је скупљена у војску под вођством Исуса Навина, и која се борила у биткама и видела чуда која је Бог учинио преко Исуса, та генерација је остала верна Богу својих отаца. Међутим, када су људи овог нараштаја почели, један за другим, да умиру а млађи да их смењују - који нису гледали чудеса Божија - тај нови нараштај је, будући хладан, кренуо да се удаљује од служења истинитом Богу.

 

Израиљ је патио од притиска народа у окружењу, који се изнова почео да организује и да му прети. Ти народи су били: Моавци, Аморејци, Амалици, Филистејци, Хананејци, Мадијанци, Сидонци, Египћани, Месопотамци и Арапи. Сви ови народи живели су у страшном мраку идолопоклонства, клањали су се идолима, обожавали лажне богове. А њихова обожавања, као и обожавање Вала, одвијала су се уз оргијања, блудничење и друга непримерена дела, која су срамотила људско достојанство и обављала су се јавно као израз обожавања. На њиховим су се жртвеницима, као угодне жртве за њихове богове, приносили људи, посебно млади, деца и одојчад, који су убијани јавно, док су тимпани идолопоклоника снажно одјекивали како би се заглушила жалост мајки! Ти народи су стекли снагу и богатство, и на све начине и од свуда притискали су изабрани народ Божији, Израиљ, како морално тако и материјално.

 

Изабрани народ Божији личио је на острвце у некаквом океану идолопоклонства. И да га Бог није штитио, нестао би са лица земље. Један такав вид заштите Божије догађао се у тренуцима кризе: када је народ био у опасности од уништења, Бог је уздизао важна лица која су преузимала улогу вође народа. Они, вођени руком Божијом, побеђивали су непријатеље и у гневу сатираху њихове идолопоклоничке одливке, враћајући народ на прави пут.

Ти људи, који су у изванредним околностима преузимали у своје руке сву власт, називали су се судије. Изузев Деборе, која је такође владала народом и била судија, сви су остали били мушкарци.

 

Уколико би желели да у овом кратком излагању наведемо сва имена судија и да испричамо живот и деловање сваког од њих, не бисмо успели. Присетимо се речи самог апостола Павла, које он наводи у посланици Јеврејима: «Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, Давиду, Самуилу, и о другим пророцима» (Јев. Пос. 11, 32).

Молим све оне који желе да сазнају више о тим великим мужевима, да отворе Књигу о судијама и да је прочитају. Свакако ће им послужити на корист. Ми, из разлога због кога се пише ова беседа, навешћемо само једног судију, а то је Гедеон.

 

Гедеон је живео у време када је Израиљ био у великој опасности. Мадијанци и Амалици, које смо поменули у набрајању, успели су да изврше стравичан препад на народ Израиља. Личио је он на напад једне врсте шкорпија, која није остављала ништа иза себе. Грабили су све њихове ствари као и домаће животиње. Нису оставили ни овцу, ни вола, ни мулу, ни магаре – општа катастрофа. Израиљци су се преплашили, а они који су се спасили одбегли су у брда и, сакривши се у пећинама, настојали су да, са оно мало хране што су понели са собом, преживе. Све их је обузео очај.

 

Али, изненада једно светло засија. Анђео Господњи се појави пред Гедеоном, који се у том тренутку бавио неким ратарским послом. Он га обавештава да га је Бог изабрао како би се Израиљ ослободио од Мадијанаца. „Зар ја да спасим Израиљ?“, упитао је Гедеон. И, да би се он убедио, догађа се чудо. Један откос, потпуно сув, кога је оставио преко ноћи, нашао је ујутро влажан и натопљен и из њега је, оцедивши га, напунио један суд водом. Видевши ово чудо, Гедеон је поверовао.

 

Отпочео је своје дело. Попут муње он напада и руши један жртвеник идолопоклоника. То код ових изазива револт и они учвршћују сву војску. А Гедеон, пре него што ће напасти Мадијанце, позива Израиљце на гору Галад. Окупило се двадесет две хиљаде мушкараца. Гедеон им се обраћа речима: „Ко је од вас страшљив нека иде!“ Остаде потом свега десет хиљада. Али и међу њима врши одабир; поставља и њих на испит. Води их на реку да се напију воде. Све оне који пију воду без савијања колена, што, иначе, приличи псима, он задржава поред себе. Тако је од десет хиљада само њих тристо учинило по вољи Гедеону. Ову шачицу људи, он је наоружао са три пресветла оружја.

Сваки је морао да у једној руци држи трубу, док би у другој носили ћуп у коме је била свећа. Труба би затрубила на његов знак, ћуп би се разбијао а свећа би горела. И тако, једне ноћи коју Мадијанци нису очекивали, чета од 300 војника је ударила. Трубе су затрубиле. Ћупови су се разбили. Свеће су бацале светлост. А сви су ко један напали уз громогласни поклич и лозинку «Мач Господњи и Гедеонов» (7, 20). Шта се десило немогуће је речима описати. Непријатељски су се одреди расули и Гедеонова победа је заблистала.

 

Уследиле су и друге битке, а непријатељ је потучен, тако да ниједан народ, наредних 40 година, није ометао народ Израиља.

Драги моји! Видесте ли чудо? Са свега 300 људи Гедеон је успео да извојује тако блиставу победу. Њих три стотине, изабраних од свеукупног народа и строго искушаних, вредело је више од хиљаде других. Јер, пре свега, они беху чувени по својој храбрости, а, надасве, по својој послушности и оданости током свих оних чудних наредаба од стране вође. Били су спремни на све.

Чему нас то учи? Да се победе не задобијају кроз многољудство коме недостаје вера и храброст. Већ код првог окршаја, они од страха клону и успаничено беже. Победе се добијају са неколицином смелих и духом надахнутих људи.

 

Није ли се нешто слично догодило и у историји нашег мученичког народа? Колико је било оних који су чували Термопиле? Било их је пуно. Али, од толиког мноштва Леонид је, попут другог Гедеона, и сам задржао њих три стотине, са којима је пошао у битку против милиона варвара.

Чак и данас су нам потребни борци као што је био Гедеон. Наша црква, изабрани народ Божији, окружена је новим Мадијанцима, Моавцима, Филистејима, Амалицима. Непријатељи вере данас извиру са новим именима. И, да би се извојевао победоносни рат, они који буду ратовали морају бити наоружани попут Гедеонове војске. Треба да имају трубу, ћуп и свећу. Труба, која говори о узвишеном и храбром исповедању Еванђеља. Ћуп, који би морао да се испуни сузама искреног покајања. Свећу, која представља светло које шире добра дела.

Све епархије се морају организовати у Гедеонове одреде.

 

О, Господе! Укажи у народу на храбре борце, који ће бити спремни да погину за Православну веру. Част онима који чувају њене капије!

 

 

+ Августинос Митрополит Флорине

Из књиге „Кратак осврт на панораму Светог писма“

Превод са грчког А. М.

 

 

http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/generalna/2015/12/05/trista

[Иван Ивковић]

Прича о добру - Она је платила највишу цену

Продавац је стајао за тезгом продавнице и расејано гледао на улицу. Једна мала девојчица је пришла продавници, буквално се залепивши за излог. Када је нашла оно што је тражила, њене очи заблисташе од одушевљења. Ушла је у продавницу и замолила да јој се покажу перле од тиркиза.

 

- Желим да купим ове перле сестри. Да ли имате и лепо паковање за њих? - питала је девојчица.

Власник дућана неповерљиво је погледао девојчицу и упитао:

- А колико имаш новца?

Девојчица је извадила из џепа марамицу, одмотала је и испразнила на тезгу прегршт ситнине. Са надом у гласу, запитала је:

- Јел' ово довољно?

Тамо је било свега неколико ситних новчића. Али девојчица је надахнуто наставила: "Знате, ја желим да поклоним нешто својој старијој сестри. Наша мама је давно умрла, и од тада се она брине о нама. За себе јој уопште не остаје времена. Данас јој је рођендан и ја сам убеђена да би она била срећна да добије такве перле, оне јој врло пристају уз боју очију."

Човек је узео перле, зашао у унутрашњост продавнице, донео кутијицу, сместио у њу тиркиз, обмотао траком и завезао машну.

- Узми! - рече девојчици. - И носи пажљиво!

Девојчица је истрчала из продавнице и радосно пожурила кући. Крајем радног дана, праг те исте продавнице је прекорачила лепа млада девојка. Власник дућана одмах је запазио малу породичну сличност с маленом посетитељком, која је купила перле тог дана. Она је извадила из торбице и ставила на тезгу кутијицу познату продавцу, а затим папирно паковање и развезану машну.

- Ове перле су купљене овде? Колико су коштале?

- А! - узвикнуо је власник. - цена било које робе у мом дућану је увек тајни договор између мене и купца.

Девојка је изјавила: Али моја сестра је имала свега неколико новчића. Јер перле су од правог тиркиза? Оне су сигурно доста скупе. Ми то не можемо приуштити.

Човек је пришао тезги, узео бисере, с нежношћу и топлотом их поново упаковао, предао девојци и рекао:

- Она је платила највишу цену... вишу него што би могао да плати било који одрасли: она је дала све што је имала.

Тишина је испунила малени дућан, и две сузе скотрљале су се низ лице девојке, која је притискала у рукама омалени завежљај...
 

 

Игуман Медведев

Превод: Милена Ајваз, Православна породица, септембар 2015.

http://православнајапородица.срб/

[Данче*]

Божји рецепт

Дете се жалило баки на свој лош живот: на проблеме у школи, проблеме са родитељима, са здрављем. Бака је у то време припремала јело. Упитала је унука да ли је гладан, да ли жели нешто појести.
- Наравно - одговoри унук.
- Ево узми маргарин – рече бака.
- Фуј - узнегодова унук.
- Можда хоћеш двоје свежих јаја? - предлаже баба.
- Шта ти је баба?
- А хоћеш брашна и соде? - запиткује баба.
- Баба - прекида је унук - све то је нејестиво.
На шта баба одговара: 
- Да, у праву си, појединачно ти производи нису нешто укусни али ако их сјединимо на прави начин од њих ће настати задивљујуће укусан колач.
Тако и Господ делује. Ти се често питаш, зашто Он допушта моја страдања и муке, али ти једноставно Њему мораш веровати и знати да ће по његовом рецепту на крају нешто необично испасти. Господ те безмерно воли. Он ти шаље цвеће сваког пролећа и спуша сунце свако јутро. Ако хоћеш да причаш, Он ће те слушати. Он може да живи било где у Васељени али одабира твоје срце.
Наше тело нам напомиње како да живимо правилно. Зар то није задивљујуће што нам наши делови тела напомињу како да живимо правилно? Ми имамо два ока и само један језик, то означава, да би требало два пута гледати а једанпут говорити.
Ми имамо два уха и само једна уста, стога ми морамо више слушати него говорити. Ми имамо две руке и један желудац, стога нам је потребно два пута више радити него јести. Ми имамо две половине мозга, леву и десну и једно срце, тако да можемо размислити двапут, али заволети само једном!
Како трошимо време
Колико често узалудно трошимо време и узалудно траћимо живот Богом дан. Статистика је овако расподелила наше време у земаљском животу: 14 година одузима посао, 3 године слободни дани и одмори, 6 година проводимо за јелом, 5 година у превозу, 23 године одлази на сан… А ако се ми верујући и молимо макар 5 минута, три пута на дан то саставља свега три месеца.
Да ли сте икада размишљали о томе, како ви трошите своје слободно време? Бог нам даје време ради добрих дела а човек је немилосрдан према времену и неретко га напрасно троши. Време које нам је Бог дао, пре свега је ради душе, стога што је тело привремено а душа бесмртна. Време се не враћа. Прошло је отишло, будуће је познато само Богу, стога се данашњим даном користите разумно на корист душе. „Ево сада је право време, ево сада је дан Спасења“ - говори Библија. Сутра није у нашим рукама.
Одговор није за сваког

Ковач је једном упитао мудраца:
- Љубазни деда, зашто ви не одговарате на свако питање и не одговарате свакоме ко постави питање?
Седи мудрац није журио са одговором.
- Ево узми и дај беднику свој маљ - предложио је.
- Зашто беднику маљ? Њему треба чаша за прилоге а не маљ.
- То и говорим – осмехну се мудрац - треба ли одговарати човеку на питање, ако му тај одговор неће донети користи?

 

За “Пријатељ Божији” превео са руског Дејан Ђуричић

http://www.prijateljboziji.com/_Bozji-recept/44344.html