Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Guest ja]

Ово су приче које су писали разни људи (ја баш не знам све ауторе), и које су ми многи пријатељи слали мејлом,или сам их проналазио на другим местима и сајтовима.

[Guest ja]

LJUBAV SVE RESAVA

Jedna zena je izasla iz kuce i ugledala tri coveka sa dugim belim bradama kako sede na dvoristu. Nije ih poznavala. Rekla je: "Ne bih rekla da Vas poznajem ali mi delujete gladni. Molim Vas da udjete i pojedete nesto. "

"Zajedno ne mozemo uci u kucu,"odgovorili su.

"A sto ne?" pitala je zena.

Jedan od staraca poceo je da objasnjava:

"Njegovo ime je Dobronamernik", pokazao je na jednog od njih zatim pokazavsi na drugog rece:

"On se zove Uspeh, a ja sam Ljubav. Sada se vrati u ku´cu i dogovori se sa muzem kojeg od nas ho´cete da pozovete".

Zena se vratila u ku´cu i ispricala muzu sta joj je starac rekao. Muz se obradovao:

"Ovo je divno!! U ovom slucaju pozovimo Dobronamernika. Neka udje i nek nam napuni kucu dobrom namerom!"

Zena je predlozila:

" Zar ne bi bilo bolje pozvati ljubav? Kuca bi nam se napunila ljubavlju!"

Muz se slozio. Zena je izasla i upitala starce:

"Ko je od Vas Ljubav? Molim te udji i budi nas gost".

Ljubav ustade i krenu prema kuci. Druga dvojica su takodje ustali i pratili svog druga. Zena je iznenadjeno upitala Dobronamernika i Uspeh:

"Ja sam samo Ljubav pozvala, zasto vi dolazite?"

Starci su odgovorili u isti glas:

"Da si pozvala Dobronamernika ili Uspeh druga dvojica bi trebalo da ostanu napolju. Ali posto si pozvala Ljubav gde on ide tu i mi pripadamo".

Gde je Ljubav tu se moze naci i Dobra namera a i Uspeh!!!!!!

[Guest ja]

PRIJATELJ

»Moj se prijatelj nije vratio s' bojišta, gospodine. Tražim dopuštenje da se vratim i potražim ga« – reče jedan vojnik svome nadređenome. »Ne dolazi u obzir« - odgvori nadređeni, »ne želim da rizikuješ svoj život za čoveka koji je već verovatno mrtav«. Vojnik je, bez obzira na zabranu otišao i vratio se nakon pola sata teško ranjen, noseći mrtvo telo svoga prijatelja. Nadređeni je bio besan: »Rekao sam ti da je bio mrtav. Je li se isplatilo ići tamo samo radi leša?« Vojnik, umirući, odgovori: »Jeste gospodine! Kada sam ga pronašao još je bio živ i rekao mi: »BIO SAM SIGURAN DA ĆEŠ DOĆI.« Prijatelj je onaj koji dolazi i onda kada su te drugi već napustili.

[Guest ja]

San

Sanjao sam da razgovaram sa Bogom.

- Dakle , ti bi razgovarao samnom? - rece Bog.

- Ako imas vremena - rekoh

Bog se nasmesi.

- Moje vreme je vecnost. Sta si me hteo pitati?

- Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?

Bog odgovori:

- Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a zatim bi ponovo zeleli da budu

deca.

- Sto trose zdravlje da bi stekli novac, a zatim trose novac da bi vratili zdravlje.

- Sto razmisljaju tesno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost, na taj nacin ne

zive ni u sadasnjosti, ni u buducnosti.

- Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umru, kao da nikada nisu ziveli.

Bog me uze za ruku. Ostadosmo u tisini.

Onda upitah:

- Kao roditelj, koje bi zivotne puouke zeleo da tvoja deca nauce?

Osmehujuci se Bog odgovori:

- Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti.

- Da nauce da nije najvrednije ono sto imaju, nego ko su u svom zivotu.

- Da nauce kako se nije dobro uporedjivati sa drugima ...

- Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima nego onaj kome

najmanje treba.

- Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice,

a zatim su potrebne godine da se izleci.

- Da nauce da oprastati, tako da sami oprastaju.

- Da shvate kako postoje osobe koje ih nezno vole, ali to ne znaju reci, ni pokazati.

- Da nauce da se novcem ne moze kupiti sve.

- Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar, a videti je razlicito.

- Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... ali ipak ih voli.

- Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.

- Ljudi ce zaboraviti sta si rekao.

- Ljudi ce zaboraviti sta si ucinio.

- Ali nikada nece zaboraviti kakva si osecanja u njima probudio.

MISLIM NA TEBE

[Guest ja]

Sokrat

Sokrat je slovio za mudraca. Jednog dana ga potrazi neki covjek i rece:

''Znas li sto sam sve cuo o tvome prijatelju?''

''Trenutak.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego mi ispricas volio bih da prodjes jedan

brzi test. Da li si to sto mi zelis reci prosijao kroz tri sita?''

''Tri sita?''

''Da.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego ispricas neke stvari o drugome, dobro je da

uzmes malo vremena i prosijes ono sto zelis reci. To nazivam test od tri sita! Prvo

je sito Istine. Jesi li provjerio da li je istina ono sto mi zelis ispricati?''

''Ne, pa i nisam. Nisam vidio, samo sam cuo kako pricaju.''

''Dobro! Ne znas da li je to istina. Probajmo ponovo: pokusajmo prosijati drugacije,

sad cemo uzeti sito Dobrote. Ono sto mi zelis ispricati o prijatelju, je li nesto

dobro?''

''Ne, bas suprotno! Cuo sam kako se tvoj prijatelj lose ponio.''

''Dakle,'' nastavi Sokrat, ''zelis mi ispricati lose stvari o prijatelju, a nisi

siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuce! Jos uvijek mozes proci test,

jer je ostalo jos sito Koristi. Je li korisno da mi ispricas sve sto je moj

prijatelj uradio?''

''Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.''

''Dakle,'' zakljuci Sokrat, ''ono sto mi zelis ispricati nije Istina, ni Dobro, ni

Korisno, pa zasto bi mi onda pricao. Ne zelim nista znati od onoga sto si mi htio

ispricati, i tebi ce biti bolje da sve to zaboravis.''

"Medju prijateljima treba voljeti ne samo one koje rastuze vase nesrece, nego i

one koje nam ne zavide na sreci"

[Guest ja]

Била тако два пријатеља. Свако вече седели би крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но, догоди се да један од њих добије за шеика. Пресели се, дакле, у камену палату и седне у високу столицу од седефа. Многи му је народ долазио и клањао се новом старешини. Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хтеде одмах пустити к себи, него га остави да чека неколико дана. Најзад, нареди да му га доведу. Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумеде све, па се почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима.

- Тражим тебе, човече, где си? – одговори пријатељ.

Затим тужно додаде:

- Док си седео на малој столици није се видела столица од човека, а сад, ето, не види се човек од столице!

Што већа столица то мањи човек!

(Из књиге "Веронаука живота")

[Guest ja]

ДЕЛА БОЖИЈА

У некој далекој земљи, живео је цар, који се под старост забрину и запита:

- Ето- рече он – ја сам се у своме веку свачим задовољио и није било ствари у домашају човечијем коју нисам видео. Једно пак не познадох у животу. Нисам видео Бога. Хоћу да га видим!

Позове своје великаше, мудраце и свештенике и рече им:

-Aко ми не покажете Бога, све ћу вас лишити чина и љуто казнити.

И даде им рока три дана. Овлада брига у двору, оборише главе дворjани и снуждени почеше да премишљају. Трећег дана,о року, тачно у подне, зовне их цар. Умукли мудраци, свештеници и великаши, а страшне речи грмљаху из царевих уста. У том часу наиђе један пастир и рече цару:

-Допусти мени да испуним твоју жељу!

-Добро-одговори цар-само пази, глава ти игра у твом одговору!

Тада пастир изведе цара у двориште, показа сјајно сунце и рече:

- Гледај!

Подиже цар главу, хтеде гледати, но светли зрак сунца удари му у очи, а он сави главу и заклопи очи.

-Шта хоћеш? Зар да ослепим?!-викну цар пастиру.

-Господару-рече тада пастир-па то је само једно од дела Господњих. Само незнатни зрак величине његове, сићушно огњиште, пламтеће ватре Божије. Како ћеш ти прићи њему и видети га слабим сузним очима?

Допадне се то цару и он рече пастиру:

-Видим да си паметан и разуман и ценим твоје објашњење. Одговори ми још на питање:

-Шта је било пре Бога?

Рамисли пастир па одговори:

-Молим те, господару, не срди се, него број!

Цар поче:

-Један,два,три...

-Не, не-прекиде га пастир- немој тако, почни бројати пре један!

-Како се то може? Пре један нема ништа.

-Ето, видиш и сам, господару! Тако и пре Бога није било ништа.

Ово се још више свиди цару те рече пастиру:

-Обдарићу те богато само ми одговори и на треће питање:

-Шта чини Бог?

Види пастир да је омекшало срце царево и рече

:-Добро, ја ћу и на то одговорити. Али испуни ти најпре моју молбу. Да променимо за часак одело!

И цар скиде своју одећу коју обуче пастир, а сам обуче пастиреву одећу.

Пастир се успе на престо, узе скиптар у руку и показавши на збуњеног цара доле рече:

-Ето, шта чини Господ! Једне диже на престо, а друге обара и скида доле!

Затим обуче своју пастирску одећу.

Замисли се цар, дубоко му се у душу урезаше ове речи,и усхићен радосно повика:

ЕВО, САД ВИДИМ БОГА!

[Guest ja]

Једна млада жена је једног дана рекла нешто чиме је увредила своју најбољу пријатељицу. Она је одмах зажалила, и направила би све да повуче своје речи назад. Она је то рекла импулсивно, у моменту непажње, уз то да су биле тако блиске, није ни помислила на ефекте својих речи раније.

У настојању да оповргне оно што је урадила, отишла је код једне старе мудре жене. Објашњавајући ситуацију, и упитавши за савет. Стара мудра жена послушала је стрпљиво трудећи се да одреди колико је искрена ова млада жена, колико је стварно желела да испави ситуацију.

Мудрица је рекла, “Требаш учинити две ствари да би могла исправити ствар. Једна од њих је екстремно тешка. Вечерас, узми своје најбоље јастуке од перја, и отвори у свакој од њих мале рупе. Онда, пре изласка сунца, мораш поред сваког прага у градићу ставити по једно перје. Када завршиш први корак, врати се опет мени и рећи ћу ти другу ствар.”Млада жена се вратила кући да се припреми за свој посао. Целу ноћ је провела идући са једног у други праг. Прсти су јој се смрзнули, док је ветар био много оштар. Међутим она је ишла даље тамним улицама..

Након изласка сунца, млада жена се вратила код старе мудрице. Она је била исцрпљена, међутим осећала је олакшицу да ће њен труд бити награђен. “Моји јастуци су празни. Стављала сам испред сваког кућног прага по једно перје.”

Сада, рекла је стара мудрица, “Иди назад и напуни своје јастуке назад и све ће бити као раније.”Млада жена је била ошамућена. “Ти знаш да је то немогуће!” Ветар је сигурно одувао перја након остављања испред прагова! Ниси рекла да требам то покупити назад! Ако је ово твој други захтев, онда ствари неће никад бити исте.”

То је истина, рекла је мудрица. “Никад не заборави. Свака твоја реч је перје у ваздух. Једном казано, никакав покушај, ма колико био искрен неће вратити речи у твоја уста. Изабери добро твоје речи, и добро их чувај у присутности оних које волиш, зато запамти да једна добра реч може да греје три хладна зимска месеца.

[Guest ja]

Једном давно, сва људска осећања и сви људски квалитети нашли су се на једном скривеном месту на Земљи.

Када је Досада зевнула трећи пут, Лудост је, увек тако луда, предложила:

»Хајде да се играмо жмурке!

Ко се најбоље сакрије, победник је међу осећањима.»

Интрига је подигла десну обрву, а Радозналост је, не могавши да прећути запитала.:

«Жмурке? Каква је то игра?»

«То је једна игра» -започела је да објашњава Лудост, «у којој ја покријем очи и бројим до милион, док се сви ви не сакријете. Када завршим, полазим у потрагу, и кога задњег пронађем, тај је победник.»

Ентузијазам је заплесао, следило га је Одушевљење. Срећа је толико скакала да је наговорила на игру и Сумњу и Апатију које никада ништа није интересовало.

Али нису сви хтели да се играју.

Истина је била против скривања, а и зашто би се скривала? Ионако је увек, на крају, сви пронаðу. Понос је мислио да је то глупа идеја, иако га је заправо мучило што он није био тај који се сетио да предложи игру. Опрез није хтео да ризикује.

«Један,два,три...» Почела је да броји Лудост.

Прва се сакрила Лењост која се, као увек, само бацила иза првог камена на путу. Вера се попела на небо, Завист се сакрила у сенци Успеха који се уз муку попео на врх највишег дрвета. Великодушност никако није могла да одлучи где да се сакрије, јер јој се свако место чинило савршеним за једног од њених пријатеља. Лепота је ускочила у кристално чисто језеро, а Срамежљивост је провиривала кроз пукотину дрвета. Красота је нашла своје место у лету лептира, а Слобода у даху ветра. Себичност је пронашла скровиште, али само за себе!

Лаж се сакрила на крају дуге (лаже, била је на дну океана), а Пожуда и Страст у кратеру вулкана. Заборав је заборавио да се сакрије,али то није важно…

Када је Лудост избројала 999.999,

Љубав још није пронашла скровиште, јер је све било заузето. Угледавши ружичњак,ускочила је,прекривши се прекрасним пупољцима.

«Милион!»-завикала је Лудост и започела своју потрагу.

Прву је пронашла Лењост, иза најближег камена. Убрзо је зачула Веру како расправља о теологији с Богом, а Страст и Пожуда су искочиле из кратера од страха. Случајно се ту нашла Завист, и наравно, и Успех, а Себичност није требала ни да се тражи, сама је излетела из свог савршеног скровишта које се показало пчелињом кошницом.

Од толиког тражења Лудост је ожеднила, и тако у кристалном језеру пронашла Лепоту. Са Сумњом јој је било још лакше, јер она није могла да се одлучи за скровиште, па је остала да седи на оближњем камену.

Тако је Лудост, мало по мало, пронашла готово све.

Таленат у златном класју жита, Тескобу у изгорелој трави, Лаж на крају дуге (лаже,била је на дну океана), а Заборав је заборавио да су се уопште играли.

Само Љубав није могла нигде да пронађе. Претразила је сваки грм и сваки врх планине и кад се већ разбеснила, угледала је ружичњак. Заша је међу руже, узела суву грану, и бесна и изнемогла, почела је да удара по прекрасним ружиним пупољцима.

Одједном се зачу болан крик. Ружино трње изгребало је Љубави очи.

Лудост није знала шта да учини.

Пронашла је Победу, осећај над осећањима, али Љубав је постала слепа.

Плакала је и молила Љубав да јој опрости и на крају је одлучила да заувек остане уз Љубав и помаже јој.

Тако је Љубав постала победник над осећањима, али је остала слепа, а Лудост је прати где год да иде...

[Guest ja]

Магарац и човјек

Једног је дана сељаков магарац пао у бунар.

Животиња је сатима сажаљиво плакала док је сељак покушао смислити шта да уради.

Напокон је одлучио-будући да је животиња стара а бунар ионако треба прекрити, није вриједно труда спасавати магарца.

Позвао је све суседе да му дођу помоћи. Сви су зграбили лопате те почели набацивати ђубре у бунар. На почетку је магарац схватио шта се дешава те је почео очајницки плакати. Тада се на опште чуђење примирио. Након неког времена сељак је напокон погледао у бунар. Био је запањен оним шта је видео. Са сваком лопатом ђубрета које је погодило његова леђа магарац је радио нешто задивљујуће. Истресао би леђа и попео се једну степеницу више. Како су сељак и суседи наставили убацивати ђубре на животињу, он би је отресао и попео се. Ускоро, сви су задивљено посматрали магарца који је закорачио преко ивице и сретно искочио!

Живот ће на тебе истресати ђубре, разне врсте прљавштине. Трик како да изађеш из бунара састоји се у томе да то отресеш и попнеш се преко тога једну степеницу више.

Свака наша недаћа је степеница. Можемо изаћи из најдубљег бунара једноставно не посустајући. Никад не одустај! Отреси то и попни се једну степеницу више.

Запамти пет једноставних правила за срећу:

Ослободи срце мржње - Опрости.

Ослободи ум брига – Већина се никад не оствари.

Живи једноставно и цени оно шта имаш.

Дај више.

Очекуј мање.

А САДА ………

Доста је било фолирања…

Магарац се касније вратио и угризао сељака који га је хтео закопати.

Посекотина од угриза се инфицирала и с временом је сељак умро у агонији од

тровања.

Закопали су га у бунару.

ПОУКА ЛЕКЦИЈЕ:

Кад урадиш нешто лоше, и покушаш се сачувати, то се увек врати и угризе те

[Guest ja]

Неки човек,његов коњ и пас путовали друмом. Кад су се задесили поред једног огромног дрвета,удари гром и све их покоси. Али човек није схватио да је напустио овај свет,па је наставио пут са своје две животиње,понекад и мртвима треба времена да схвате шта их је снашло...

Пут је био дуг и тежак. Стално су се пењали узбрдо,сунце је пекло и били су преморени,знојави и жедни. Иза једне окуке угледаше велелепну капију,сву од мермера,која је водила на трг поплочан златним плочама,а насред трга стајала је чесма из које је текла кристално бистра вода. Путник се обрати чувару на улазу:

"Добар дан."

"Добар дан"-одврати стражар.

"Које је ово лепо место?"

"То вам је небо".

"Срећа наша што смо стигли на небо,јер умиремо од жеђи"

"Можете слободно да уђете и да пијете до миле воље"-показа стражар на чесму.

"Али мој коњ и пас су такође жедни."

"Жао ми је" рече стражар "али животињама је забрањен улаз".

Човек је био страшно разочаран,јер га је морила неиздржљива жеђ,али није хтео сам да пије. Захвалио је стражару и наставио пут. Још дуго су тако ходали узбрдо,кад наиђоше на другу капију,овога пута трошну и оронулу,од које је водила земљана стаза оивичена дрвећем. У хладу испод једног дрвета лежао је неки човек са шеширом натученим преко лица и вероватно дремао.

"Добар дан"-рече му путник.

Човек само климну главом.

"Страшно смо жедни,ја,мој коњ и пас."

"Тамо у стени има један извор" рече човек показујући прстом."Можете да пијете до миле воље."

Човек,коњ и пас одоше на извор и утолише жеђ. Путник се врати да захвали човеку.

"Дођите кад год хоћете",одговори човек.

"Само нешто да вас питам. Како се зове ово место?"

"Небо."

"Небо? Али,стражар испред мермерне капије рекао ми је да је оно Небо!"

"Оно није небо,оно је пакао."

Путник је био збуњен."Треба да им забраните да се користе вашим именом! Тај лажни назив сигурно ствара велику збрку!"

"Ни говора. Напротив,они нам чине велику услугу. Јер,тамо остају сви они који су у стању да изневере најбоље пријатеље..."

[Guest ja]

ПРОСЈАК У ДЕЧЈЕМ ВРТУ

Неки стари, стари просјак створи се једне недеље пред градском црквом. Свима се учини врло необичан; није личио на друге просјаке. Глас му је био много блажи, очи су му биле много лепше него код других просјака. – И одело његово, мада је све било искрпљено, изгледало је друкчије него код осталих просјака. Зато су га људи, излазећи из цркве, неповерљиво или радознало гледали и скоро га заобилазили.

Једни су говорили:

- Овај нам се просјак чини много сумњивим, мора да је нека ухода!

Други су говорили.

- Овај просјак има тако беле руке, као свеци на иконама!

Трећи су говорили:

- Овај просјак има благ глас, као да је дуго у цркви певао!

Неки од њих пружише му коју пару, а неки га мимоиђоше, журећи својим послом. А чудновати просјак помисли:

„Људи су или неповерљиви, или равнодушни, код њих нећу много напросити. Идем да потражим децу, она су сигурно много боља.“

Тако рече просјак и изиђе полако из порте.

Ишао је тако, ишао, па наиђе на неки врт, где су се деца играла.

Просјак уђе унутра и седе на прву клупу, посматрајући их. Деца су, као зечеви, скакутала међу дрвећем, шаренила се по врту као огромни лептирови, и просјак како беше дошао из краја много лепшег него што је земља, није могао од од њих ока одвојити.

После неког времена он помисли:

„Е, сад ћу да видим какво срце имају“. И устаде са клупе.

- Оголио сам, немам шта да обучем, удели ми штогод Бога ради! – рече он некој малој трогодишњој девојчици.

Девојчица му пружи своју марамицу говорећи:

- Ево, нека ти мама сашије кошуљу.

Чудновати просјак тада приђе малишану, што се играо на гомили песка.

- Обосио сам, немам шта да обујем, удели ми што Бога ради!

Дечак скиде своје мајушне ципелице, и пружи му их говорећи:

- Ево ти моје ципеле, само немој у њима много да трчиш, брзо ће се поцепати.

Просјаково лице бивало је све светлије. Он приђе двема девојчицама што су се лоптале.

- Гологлав сам, сунце ме пржи у теме, уделите ми штогод да главу заклоним!

Обе девојчице скидоше одмах са главе своје мале, налик на играчку шешире, и пружише му говорећи:

- Ево, стави их на главу, па ти неће бити врућина.

Просјак пође даље. На клупи угледа дечака, где једе колач напуњен вишњама.

- Гладан сам – рече му просјак – од јутрос нисам ништа јео!

Дечак беше принео колач устима, али га брзо пружи просјаку говорећи:

- Ево ти мој колач. Да видиш само како је сладак.

Онда просјак са својим даровима оде и седе на неку усамљену клупу. А у близини њега играло се пиљцима једно сиромашно дете, па кад виде јадног, усамљеног старца, би му га много жао, те му притрча и пружајући своје пиљке рече:

- Можда ти је досадно? Ево ти моји пиљци, па се играј!

Просјак узе пиљке из детиње руке, и како их узе, тако га наједном нестаде. Детету се учини да се просјак на некој златној љуљашци подиже у небо.

И збиља се подигао на небо, јер није био просјак, већ Анђео Божји, који је сишао на земљу, да види јесу ли људска срца чиста. Кад исприча драгом Боги за дечији врт, а Бога рече:

- Нека девојчици, која ти је дала мараму, увек звезда у сну светли. Нека су дечку, који ти је дао ципелице, сви путеви отворени. Нека девојчице, које су ти дале шешириће, увек сачувају младу душу. Нека малишану, који ти је поклонио колач, трпеза буде увек благословена. Нека сиротом детету, које ти је само пружило своје пиљке, срећа одсад сам излази у сусрет!

Десанка Максимовић („ПОБОЖНЕ ПРИЧЕ“)

[Guest ja]

Све боје света

Једном давно све боје света су започеле свађу. Свака је тврдила да је баш она најбоља, најважнија, најкориснија, најомиљенија.

Зелена рече:

«Јасно је да сам ја најважнија. Ја сам знак живота и наде. Изабрана сам за траву, дрвеће, лишће...Без мене, угинуле би све зивотиње. Баците поглед на природу и видећете да мене има највише.»

Плава је прекине:

«Ти само мислиш на земљу, али узми у обзир небо и море. Вода је извор живота, помоћу облака из плавог мора. Небо даје простор, мир и ведрину (спокојсто). Без мог мира ви бисте били махнита тела.

Жута се закикота:

«Ви сте тако озбиљне. Ја доносим смех, радост и топлину у свет. Сунце је жуто, месец је жут, звезде су жуте. Сваки пут када погледаш сунцокрет, цели свет почиње да се смеши... Без мене не би било забаве.»

Наранџаста је била следећа која је засвирала своју песму:

«Ја сам боја снаге и здравља. Можда сам ретка, али сам драгоцена, јер служим унутрашњим потребама људског живота. Ја носим све најважније витамине. Сетите се само шаргарепе, наранџи, диња, плода манга... Ја се не повлачим све време около, али када испуним небо за изласка или заласка сунца, моја лепота толико бљешти да нико ни на једну од вас не помисли.»

Црвена више није могла да издржи. Викнула је:

«Ја сам владар свих вас, крв живота. Ја сам боја опасности и храбрости. Вољна сам борити се с разлогом. Могу запалити крв. Без мене би земља била пуста као месец. Ја сам боја страсти и љубави, црвене руже и мака.»

Пурпурна се дигла до своје пуне висине. Била је висока и говорила је са великом помпом:

«Ја сам боја владања и моћи. Краљеви, челници, владике - увек су ме бирали, јер ја сам боја ауторитета и мудрости. Људи ме не питају, него слушају и покоравају се.»

Индиго је говорила најтише од свих, али врло одлучно:

«Замислите мене! Ја сам боја тишине. Једва да ме примете, али без мене све сте ви сувишне. Ја зрачим мисао, сумрак и дубине. Требате ме за равнотезу и контраст, за молитву и унутрашњи мир.»

И тако су се боје наставиле хвалити, свака уверена да је она најбоља. Њихова свађа постајала је све гласнија.

Одједном бљесну сјајна бела светлост, зачује се гром и прасак. Поче јака киша. Све се боје скупише од страха и стиснуше једна уз другу.

Киша проговори:

«Ви, глупе боје, борите се међу собом!Свака покушава владати над осталим.Зар не знате да вас је све Бог створио? Сваку за своју посебну сврху, јединствену и различиту. Он воли све вас. Ухватите се за руке и пођите са мном. Он ће вас прострти преко неба у великом луку боја као подсетник да вас све воли и да можете живети заједно и у миру. Обећава да је Он са вама, знак наде за сутра.»

И тако сваки пут када Бог користи јаку кишу да опере свет, он ставља на небо дугу.Када је видимо, сетимо се да треба ценити и друге људе!

[Guest ja]

Слагање Божанског мозаика

Многи покушавају да сложе каменчиће свог животног мозаика. Не успевају, јер не примећују да су они сами део много веће целине коју неко други слаже...

МОЗАИК

Сваки човек је од Бога добио један или више дарова које су налик каменчићима мозаика који треба сложити у једну велику и хармоничну целину. Од човека се очекује да буде сарадник Божји на изради овог божанственог дела. Треба узети материјал који је Бог обезбедио, обрадити га у складне коцкице, и тако припремљене, утиснути их на место које им припада.

Да би рад на овом велелепном уметничком делу био завршен, биће потребно да прође пуно времена. За тако огроман посао потребни су многи сарадници, и зато су људи свих покољења позвани да узму учешће.

ДАРОВИ

Јединствене и непоновљиве дарове који нас издвајају од осталих људи свако поседује. Као и каменчићи мозаика, дарови се разликују и по броју и по вредности, али су сви подједнако важни.

Неко је добио да утисне три златна каменчића у позадину, неко са десетак сивих треба да започне драперију, а неко има два црна за зенице. Ма које парче мозаика да изостане, губитак лепоте постаје ненадокнадив. Недостатак само једне коцке је довољан да се примети празнина.

ЦРКВА

Људи окупљени око Христа, који под Његовим вођством раде на мозаику, чине Цркву. Данас је све више радозналих хришћана који не учествују у настанку дела, него поступак пасивно посматрају са стране. Они се мувају по радионици, коментаришу оно што се догађа и углавном сметају онима који раде.

ДУХ СВЕТИ

Када под водитељством Христовим, задатак добијен од Бога, успешно испунимо до краја, наши умножени дарови ће коначно Духом Светим бити утиснути у божанствени мозаик повезујући нас са свима онима који су на овом великом делу радили пре нас. Ко не учествује у заједничком делу него ради сам за себе нема Духа Светога.

СПАСЕЊЕ

Завршетак нашег дела посла још увек није гаранција спасења. Докле год не буде био утиснут и последњи каменчић нико неће примити своју плату. Бога не интересује то што су неки фрагменти сложени, ако преостале каменчиће још нико није поставио. Половичан рад се не плаћа. Човек се не може спасити сам, ма колико добро радио, него само у заједници у којој је свако завршио свој део посла.

ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ

Свако полако постаје свестан да само његове коцкице у мозаику нису довољне! Недовршени мозаик, ма колико му делови били добро урађени, неће завршити у Божјим рукама. Да би сви примили своју плату важно је да ништа не недостаје. Ако било ко подбаци, ризикује да обезвреди и оно што су други направили.

Суштина хришћанске љубави је да се свакоме помогне да препозна своје дарове, да их умножи и да их на славу Божју употреби. Човек сам скоро ништа не може да уради. Без заједнице, без међусобног разумевања, као и без узајамне помоћи и сарадње, тешко је започети своје животно дело, као и поново кренути ако се стало на пола пута.

Хришћанска љубав није сентименталност којом другима треба испунити њихове разноразне жеље, иако већина људи од хришћана управо то очекује. Напротив, хришћанска љубав је врло строга и непопустљива према свима онима који прегршт својих дарова не употребљавају на Богом благословени начин.

СВЕТОСТ

Светитељи нису Духа Светога задобили само зато што су људи без мана, морално савршени или безгрешни. Бог је највише погледао на то што су они открили своје аутентичне дарове, умножили их и уградили у живот Цркве. По томе се највише и разликују од обичних хришћана.

У раној Цркви је било мало чланова, али су сви били активни саслужитељи Божји. Зато су и могли да се међусобно називају светима. Временом, хришћани се све више задовољавају да остану само пасивни посматрачи. Диве се ономе што су Свети урадили пре њих, а све је мање оних који додају нове каменчиће мозаику.

ОПРАШТАЊЕ

Бог опрашта, јер људе не мери толико по учињеним гресима, колико по умноженим даровима. Правила понашања у Божјој радионици постоје, и свако ко их крши наљутиће Господа. Међутим, ако заврши свој део посла, Бог ће му на крају ипак опростити.

Постоје и они који стриктно поштују сва правила понашања, али ништа не чине са својим даровима. Ником не сметају, али ништа ни не доприносе.

УБИСТВО

Многи се питају зашто хришћанство толико инсистира на опраштању и поштовању туђег зивота чак и када се ради о непријатељу. Ако некога убијемо, део мозаика који је он требао да попуни заувек ће остати празан. Нико други не може да то заврши уместо њега, јер нити има одговарајући материјал, нити може да своје парче остави празно крпећи туђе. Правдање да нам је тај кога смо убили био непријатељ Бог не уважава, јер се тиме празно место које је остало неће попунити само од себе.

АТЕИЗАМ

Савременог човека не интересује да размишља о Богу, јер је заузет неким другим, за њега важнијим стварима. Он је као савремени уметник који је пронашао и обликовао материјал који је њему био намењен, али га негде са стране ређа по својој, а не Божјој замисли. Ма колико лепо то његово дело може да испадне, сви ти употребљени каменчићи ће недостајати на великом мозаику. Правећи своје дело, он заправо разграђује Божје.

ХРИШЋАНСТВО И ДРУГЕ РЕЛИГИЈЕ

Бог је свога Сина поставио да води израду мозаика. Сви они који се Христа одричу раде за конкуренцију, али са малим изгледима да се дело које начине свиди Богу. Када посао буде готов, у најбољем случају Бог ће им рећи: „Леп је ваш рад, али мени није потребан. То није оно сто сам наручио."

СТРАХ ОД СМРТИ

Страх од смрти је страх од изласка пред Господа необављеног посла. Богом дани животни задатак, вапије да буде испуњен, не пуштајући душу да се пре тога одвоји од тела. Сваки онај који је у животу учинио оно што је Бог очекивао од њега, лако умире.

Жеље савременог човека да му наука продужи живот је сразмерна његовој духовној изгубљености. Ма колико продужавао свој јадни живот, он изнова и изнова не зна шта с њим да учини.

Док време које му стоји на располагању троши за забаву, количина страха која га изнутра обузима постаје све већа.

То је страх од гнева газде који му је поверио вредан материјал, а са којим он није учинио ништа.

ЗЛО

Што више рад на мозаику одмиче, све је већа хрпа отпадака који настају обликовањем комадића. Када мозаик буде био готов, Бог ће само почистити своју радионицу.

Милан Радовановић

преузето са сајта: Искон

[marija]

Uhapsen jedan covek na pravdi Boga i osude ga vladar na smrt.

Pre smrti covek zatrazi da nesto vazno saposti vladaru. Rece mu da je on jedini na svetu koji moze da nauci konja da leti i ako ga pogubi nestace te vestine. Vladar zapita sta mu treba da mu dokaze svoju vestinu. Covek zatrazi godinu dana, najbpljeg vladarevog konja, hranu za sebe, porodicu i konja. Vladar mu dade sve to uz napomenu da ce ga nakon godinu dana pogubiti najstrasnijom smrcu ako ne nauci konja da leti. Ode covek kuci. Veseo jede, pije i uziva u lepom konju.

Gleda ga zena pa mu rece kako ne zna zasto je tako veso jer ce godina brzo proci.

Covek joj odgovori da je godina duga i da moze on da umre prirodnom smrcu, moze vladar da umre a mozda i konj poleti.