Jump to content

Причам ти причу.... али праву и лепу...

Оцени ову тему


Guest ja

Препоручена порука

PLAVE LESTVICE

Постављена слика

Када Свети апостол Петар заврши свој земаљски живот и би позван на Небо, Господ му предаде небеске кључеве од рајских врата.

Са свесрдном свештеном ревношћу Свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужују небеска блаженства.

И тако је то много година ишло својим устаљеним и уобичајеним током.

Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу, целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори: "Господе, нека ме мимоиђе гњев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много дана како у пресветлом рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли тамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се, да нису посреди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа лукавства. Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема, ја сам непрестано у недоумици па чак и тузи."

Господ одговори: "Твоја је служба и твоја одговорност. Мотри пажљиво на оне што улазе у рај, па неће бити незваних гостију."

Прође неколико дана, кад ето опет апостола к Саваоту: "Боже велики и милосрдни, та сваког дана се све више и више туђих људи прокрада, не знам којим путем, преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости и власти. Ја сам немоћан, и мудрост је моја ништавна. Ти си једини Свезнајући."

Тада Бог рече: "Хајде за Мном, Свети Петре. Обиђимо заједно све крајеве раја, и сами испитајмо шта је узрок тим појавама, које су изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!"

И тако они кренуше. Напред Господ, за Њим апостол. Дуго су ишли, чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице, и кроз њене гране приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе, и шта угледаше? Под гором, на зеленом пропланку, засутом белим радама, стоји Пресвета Дјева и гледа доле са ивице дубоке провалије, одакле се види земља и сви људи. А у рукама Пречисте танане, једва видљиве лествице, изаткане од најтање плаве свиле.

Из провалије чују се жудни јауци, чују се паћеничке, пламене молбе. И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице. Оне се одмотавају, падају доле, и један за другим улазе по њима на пропланак јадни, измучени, преморени, заборављени људи, мушкарци и жене, и бојажљиво ишчезавају у рајске баште, цвећарнике и шуме.

И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис своје прекрасне руке и говори умиљато: "Господе мој и Боже, Ти све видиш, чујеш и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости ми што нарушавам мудри поредак Твог пресветог раја. Али ја сам живела на земљи, и сама сам мајка. Могу ли да одбијем мајку која моли за сина? И нисам ли ја мајка васцелог слабог, страдалног човечанства? Опрости мени грех мој."

Тада Господ спусти свемоћну руку Своју на раме апостола Петра и рече: "Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла…"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 969
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Шарен град

Постављена слика

Погледај, Теодуле, како се шарени свет око нас. Како се све шарени у разним бојама и облицима и мерама и размерама. И доле на земљи и горе на своду небесном. Шта је све то до прашина, исто као и моје и твоје тело, и моје и твоје очи, и моје и твоје срце?

Ваистину овај свет је Шарен град. Ко га сагради? Како га сагради? Због чега га сагради? То су три мучећа питања, и четврто не постоји. Ми знамо једино да га сагради из прашине.

Висине и низине су од прашине и прашина, венци планински и равнине подпланинске, шуме и стене, траве и цвеће, градови и дворови - све је од прашине и све је прашина. И људи; да, и људи. Седећи на овој прашини, ко зна на чијем лицу седимо, или на чијим очима, или на чијем срцу. Ветар је могао дићи прашину од мртвих тела и развејати по свету. И то је свакако учинио; и непрестано чини. Ветар је једна сила, која ни живе ни мртве не оставља на миру. Ветар спољашњи и - ветар унутрашњи.

И прашина је сила. Управо све силе природне налазе се у прашини. У њој је и земља и ветар и огањ и вода. У њој је и магнетизам и електрина. У њој су и молекули и атоми и електрони и протони, и још привлачна и одбојна снага. Неприметно она прима зраке из васионских светила, и неприметно сама зрачи. Као да прима дар и даје уздарје; или прима поздрав и отпоздравља. Кажу, ко би разумео једну трун прашине разумео би васиону.

До сад нико није разумео. Да ли ће ко икад разумети? Дељењем и уситњавањем људи су хтели разумети прашину. Но што год су долазили до мањих делова, наилазили су на већу тајну, на веће чудо. Најситнији делови једне труни прашине исто су тако велико чудо као и највеће звезде у васиони. Оно што људи виде кроз телескоп и микроскоп подједнако запрепашћује. Кад испитивачи мисле да су на крају, они су на почетку. Раздаљина између знаног и не знаног не смањује се никако; не, него расте. На лавиринту живота и бића људи нису могли сами од себе досад напипати ни врата ни прозор. Наилазе непрестано на нове окуке и превоје и вијуге; овде у овом лавиринту светском, али никако на врата или прозор.

Да ли Шарен град има врата и прозоре? Да ли има кључеве, и ко држи кључеве Шарен града у рукама? То су прастара питања, која ни у једном покољењу нису излазила из ума нити силазила са језика људских. Једно је само било за све јасно: да се из прашине дижемо и у прашину сручујемо. Колевка никад није могла заситити гробље; нити се гробље могло одупрети ветру, да његову прашину дигне и употреби за нова тела.

Сунце показује различитост; мрак уједначује све. Облачна ноћ уједначује све као гроб. И у таквој ноћи Шарен град се не шарени. Тако и будан човек види различност, док човек успаван све уједначује као ноћ, као гроб. Зар не слутиш, Теодуле, да и у човеку има нешто и као сунце и као мрак? Како би иначе човек имао и особину сунца да разликује и особину ноћи да уједначује?

Шта је то прво а шта друго у човеку? И ово је прастаро питање житеља Шарен града и путника у лавиринту. Питање глодано но несварено; решавано но нерешено. То питање збуњује све који, као ја и ти до сад, говоримо о човеку само као о прашини. Јер изгледа да прашина бића људског није све прашина, и да она скрива нешто у себи што није прашина. Нешто што се малко диже изнад прашине као дављеник изнад потопа; што контролише прашину, што чак и влада над прашином.

Ај, Теодуле, морамо поћи у неку старију прашину. Ова на којој седимо сада изгледа да је млада, да је ветром скоро навејана, и да су људи на њој мало размишљали, те мало њених тајни докучили. Пођимо дакле у Индију, у земљу мајку свих философија, свих мисаоних напора и свих заблуда пре очекиваног Месије света.

Из књиге Светог Владике Николаја "Теодул"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Некада давно, била једна веома побожна и скромна жена, која је увек причала у свом селу о томе како је често видела Богородицу у току молитве. Такође је говорила да се десило и да је разговарала са њом. Када је свештеник у селу, чуо о овој жени он посумња иако је заиста желео да мисли добро о својим парохијанима али сада је тешко веровао да ова жена прича истину. Није је оптужио да говори лаж, али ако то није заиста истина, није хтео да ова жена настави са таквим причама свим људима у селу. Један дан посети жена свештеника и он је упита да ли су сва њена виђења истинита и рече јој:- Следећи пут, кад будеш причала са Богородицом, тражи да пита њеног Сина Исуса Христа, који је мој највећи грех.

Свештеник је наиме, у својој младости починио тежак грех за који је тражио опроштај. Он није поменуо то никада никоме али тај грех је увек стајао као сенка над његовим животом. Сада, ако жена није могла да каже ништа о томе, он ће знати да ли је она стварно говорила истину о њеним разговорима са Богородицом.

Жена би пресрећна што изгледаше да јој свештеник верује и обећа да ће поставити питање. Следећи дан дође жена код свештеника опет.

- Па, замоли ли ти Богородицу да пита Исуса за мој грех, упита свештеник?

- Да, али ....жена одговори неодлучно.

- Да, шта, упита свештеник мало озбиљније?

- Марија је рекла, да је Исус рекао да је то заборавио.

Баш као што је Исус опростио свештенику тако треба и ми да опростимо нашима ближњима. Највећи дар није само да се опрости, него и да се заборави опроштено. Јер који је значај опростити а не заборавити.

Јер често нам се дешава да верујемо да су наши греси опроштени али ипак се осећамо понижено пред другима, али тако апсолутно није. Исповест је једна од главних Светих Тајни и пут ка праштању и помирењу са Богом, када нас он извлачи из дубине и враћа нам наше достојање. Зато научимо да опроштај без заборава  не може никада достићи свој пун значај.

"Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим". Матија 6:2.

Или, Или, лама савахтани !

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Bio jednom jedan ucitelj koji je predavao citavoj grupi ucenika. Cilj ovog ucitelja je bio da prenese hriscansko ucenje ovim ucenicima. Ali sto je vrijeme vise odmicalo, sve manje ucenika dolazase na predavanje pa cak i na Liturgiju smanji se broj posjetilaca.Za vrijeme Vaskrsa dodje ih vise nego obicno, i tada ucitelj ugrabi priliku i isprica im jednu pricu:

-Bio jednom jedan veoma siromasan covjek koji lutase ulicama usamljen. Ovaj siromasan covjek srete jednog drugog covjeka od kojeg poce prositi novac. Ovaj covjek se sazali na onog siromaha koji trazase milostinju i otvori svoj novcanik u kojem je imao sedam dinara. On uze sest od njih i dade ih onome siromahu. Kad onaj siromah vide da on imase sedam dinara u novcaniku uhvati ga pohlepa i napade onog dobrog covjeka sto mu dade sest dinara. On je naime hteo svih sedam za sebe.

Kad ucitelj isprica ovu pricu postavi pitanje svim svojim ucenicima:

-Pa, ucenici sta mislite o postupku onog siromaha, je li bio u pravu kad je napao onog dobrog coveka?

Ucenici su bez trenutka razmisljanja poceli besno vikati:

-NE, KAKO MOZE ON BITI U PRAVU, ONAJ SIROMAH JE STRASNO POGRESIO.

Onda ucitelj svim prisutnima rece:

-Djeco moja, znate li vi ko je onaj covjek? Ucenici se pogledase i stvarno nisu znali ko je onaj covjek, naculjise usi i postase radoznali. Onda im ucitelj rece:

-Onaj covjek ste vi! Svi pogledase zaprepasteno u ucitelja i zacudise se na sta je mislio.

Ucitelj nastavi da prica i rece:

- Gospod nam je dao sedam dana u nedelji i jedino sto On zeli je da mu damo jedan od ovih sedam dana, a mi ni to ne mozemo, mi nemamo vremena, kazemo, mi radimo, hocemo sve vise i vise novca, ne mozemo se dici iz kreveta. Postali smo skroz pohlepni i zelimo svih sedam dana samo za sebe. Mi nijesmo nista bolji od onog siromaha sto napade onog milostivog covjeka koji mu dade sest dinara. Bas kako onaj siromah napade onog dobrog covjeka i uze mu i onaj sedmi dinar,tako i mi na isti nacin uzesmo Nedelju od Gospoda. Postujmo nedelju i dajmo je Gospodu. Ne dozvolimo da se zavaravamo i mislimo da je sve drugo vaznije na svijetu nego Bog. Daj jedan dan od ovih sedam dana Gospodu.

On sam kaze u svojim zapovijestima: Postuj sedmi dan i neka ti je svet (2 Mojsijeva 20:8 ). Gospod sam idjase svake subote u sinagoge, jer to bjese jevrejima sveti dan. Postujte i vrednujte Gospoda i nedelju.

Или, Или, лама савахтани !

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Био једном један младић, који је велики део свога живота провео у греху и срамоти. Много дугих ноћи, провео је са својим друговима у пићу и слављу а понекад је то могло довести до ситуације кад је упадао у невоље и свађе. Овај човек је био веран, али не до те мере да је читао Библију сваки дан, мада је ишао у Цркву сваке недеље и присуствовао служби и ништа више од тога. Прошло је пар година а младић је наставио да живи у разузданости. Проблем је био у томе што он није видио ништа лоше у томе што је урадио. Знао је да је добио слободну вољу од Бога, па зашто да не живи и ужива док је млад и здрав. Ова га је мисао могла коштати вјечног живота. Како је могао гарантовати да ће видети сутрашњи дан. Зашто не би радио добро и уздржавао се од греха од самог почетка када знамо да ће нам Бог судити.

Бог каже:

9. Радуј се, младићу, за младости своје, и нека се весели срце твоје док си млад, и ходи куда те срце твоје води и куда очи твоје гледају; али знај да ће те за све то Бог извести на суд.(Проповедник 11:9)

Он такође каже:

1. Али опомињи се Творца свог у младости својој пре него дођу дани зли и приспеју године, за које ћеш рећи: Нису ми миле;(Проповедник 12:1)

Овај младић зна да има слободну вољу али не сме да је злоупотреби:

16. Као слободни, а не као да бисте имали слободу за покривач пакости, него као слуге Божије.(2 петр. 2:16)

Покушајте да ходате Његовим путем да будете осигурани и не пропустите живот вечни. Поравнајте ваше стазе и скупљајте блага на небу.

Или, Или, лама савахтани !

Link to comment
Подели на овим сајтовима

MONETA BEZ VREDNOSTI

Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi zaradio za zivot. Ostavljao je utisak priglupog coveka, jer su mu ljudi cesto placali laznim novcem, ili su mu govorili da su vec platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na rec.

Kada mu je kucnuo sudnji cas, pogledao je ka nebu i rekao: "Gospode, toliko sam laznih para primio od ljudi, ali ih nikada nisam osudio zbog toga; ogranicio sam se na misao da ne znaju sta cine. I ja sam moneta bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osudjivati"

Tada je zacuo glas: "Kako je moguce osuditi nekog ko nije osudjivao druge?"

Радост Христова је у овоме:

да останеш веран Њему у љубави и да не посустанеш,

макако тешка била искушења.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ДЕЛА БОЖИЈА

У некој далекој земљи живео је цар, који се под старост забрину и запита:

- Ето- рече он – ја сам се у своме веку свачим задовољио,и  није било ствари у домашају човечијем коју нисам видео.Једно пак не познадох у животу.Нисам видео Бога.Хоћу да га видим! Позове своје великаше, мудраце и свештенике и рече им:-ако ми не покажете Бога, све ћу вас лишити чина и љуто казнити.

И даде им рока три дана. Овлада брига у двору, оборише главе дворjани и снуждени премишљају.Трећег дана, о року, тачно у подне,зовне их цар .

Умукли мудраци и свештеници и великаши а страшне речи грмљаху из царевих уста. У том часу наиђе један пастир и рече цару:-Допусти мени да испуним вашу жељу!-Добро-одговори цар-само пази,глава ти игра у твом одговору!

  Тада пастир изведе цара у двориште,показа сјајно сунце и рече:

- Гледај! Подиже цар главу, хтеде гледати, но светли зрак сунца удари му у очи, а он сави главу и заклопи очи.-Шта хоћеш? Зар да ослепим?!-Викну цар пастиру.-Господару-рече тада пастир-па то је само једно од дела Господњих.Само незнатни зрак величине његове, сићушно огњиште пламтеће ватре Божје. Како ћеш ти прићи њему и видети га слабим сузним очима? Допадне се то цару и он рече пастиру:-Видим да си паметан и разуман,и ценим твоје објашњење. Одговори ми још на питање: Шта је било пре Бога? рамисли пастир па одговори:-Молим те, господару, не срди се,него број! Цар поче:-Један, два,три...-Не,не-прекиде га пастир немој тако почни бројати пре један!-Како се то може? Пре један нема ништа- Ето,видиш и сам, господару! Тако и пре Бога није било ништа.

Ово се још више свиди цару те рече пастиру:-Обдарићу те богато само ми одговори и на треће питање: Шта чини Бог? Види пастир да је омекшало срце царево,и рече:-Добро, ја ћу и на то одговорити. Али испуни ти најпре моју молбу. Да променимо за часак  одело! И цар скиде своју одећу коју обуче пастир, а сам обуче пастиреву одећу.

Пастир се успе на престо, узе скиптар у руку и показавши на збуњеног цара доле рече:- Ето, шта чини Господ! Једне диже на престо, а друге обара и скида доле! Затим обуче своју пастирску одећу.

Замисли се цар, дубоко му се у душу урезаше ове речи, и усхићен радосно повика:-

        ето сад видим Бога!

Или, Или, лама савахтани !

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЕКСЕРИ У ОГРАДИ

        Једном беше мали дечак који је имао лошу нарав. Његов отац дао му је кесу пуну ексера и рекао му да сваки пут када побесни и изгуби контролу над собом, закуца један ексeр у ограду. Првог дана дечак је закуцао 37 ексера у ограду,током следећих неколико месеци научио је да контролише свој бес и број укуцаних ексера смањивао се. Открио је да је лакше  контролисати своју нарав него закуцавати ексере у ограду.

            И тако је дошао дан ,да током целог дана дечак није побеснео. Рекао је то свом оцу, и отац му је казао да свакога дана  током којег успе да контролише своје понашање , из ограде ишчупа један ексер. Дани су пролазили, и једног дана дечак је био у стању да каже свом оцу да је почупао све ексере .Отац је узео сина за руку  и одвео га до ограде , те му рекао : »Добро си урадио, сине мој, али погледај све те  рупе  у огради. Можеш човека убости ножем и извући нож; после тога није важно колико пута кажеш да ти је жао ране остају »

        Вербална рана је исто толико болна колико и физичка. Пријатељи су заиста ретки драгуљи .Они чине да се смешиш, охрабрују те да успеш у нечему, они су спремни да те саслушају, да промене твој бол,

имају лепе речи за тебе и увек им је срце отворено  за тебе. Покажи твојим пријатељима колико ти је стало до њих.

    Молим те, опрости ми ако сам икада направио рупу у твојој огради..

Или, Или, лама савахтани !

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...