Причам ти причу.... али праву и лепу...

[w.a.mozart]

ŽENA ME NE ČUJE!

Čovjek se bojao da mu žena više ne čuje onako dobro

kako je prije čula. Pomislio je da bi joj možda bili od

pomoći slušni aparati. No nije znao kako da joj to saopšti,

a da se ona ne uvrijedi. Odlučio je da pozove njihovog

kućnog doktora i da sa njim porazgovara na tu temu.

Doktor mu je rekao za vrlo jednostavan test koji će

primjeniti na ženi da bi doktor znao precizno o kakvom

gubitku sluha se radi.

“Ovako ćeš uraditi”, rekao je doktor, “odmakni se od nje

deset metara i tonom normalnog razgovora obrati joj se

da vidiš da li će te čuti. Ako te ne  čuje, priđi joj 2 metra

bliže pa joj se opet obrati istim riječima. I sve joj se tako

približavaj po dva metra dok ne dobiješ odgovor od nje.”

To veče, žena je bila u kuhinji spremajući večeru, a muž

je bio u dnevnom boravku. Muž reče sebi: ”Ok, sad sam

otprilike 10 metara udaljen od nje. Baš da vidim šta će

se desiti.”

Normalnim tonom joj se obrati: ”Draga, šta ima za večeru?”

Nema odgovora!

On se približi za dva metra u pravcu kuhinje i ponovi

opet normalnim tonom: ”Draga, šta ima za večeru?”

I dalje nema odgovora.

Približi se još za dva metra i ponovi isto.

Opet bez odgovora.

Došao je već do vrata kuhinje…”Draga, šta ima za večeru?”

Ništa!

Dođe joj do iza leđa i opet ponovi: ”Draga, šta ima za večeru?”

“O bože dragi!!!……pa po peti put ti već govorim, piletina i krompir. Šta je sa tobom?!!!”

[Тавита]

0110_hahaha confused confused klapklap klapklap klapklap

nadamo se josh...josh  0205_whistling

[Тавита]

nekada trebamo ispitati sebe.. jer tisina dolazi nekada od nas.. i nije problem kako ga mi pronalazimo u drugima  0202_238

[w.a.mozart]

RUČAK S BOGOM

Jedan dječak je želio sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do mjesta gdje on živi, pa je zato spremio svoj prtljag s omiljenim kolačićima i pakovanjem od šest flaša voćnog soka te krenuo u svoju pustolovinu. Kad je odmakao tri reda kuća, susreo je nekog starca. Sjedio je u perivoju i mirno hranio nekoliko golubova.

Dječak je sjeo blizu njega i otvorio svoj prtljag. Upravo se htio osvježiti voćnim sokom kad spazi da starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolačić.

Starac ga je zahvalno primio i nasmješio se dječaku. Njegov je osmjeh bio tako prijateljski da je dječak zaželio ponovno ga vidjeti, pa mu je sada ponudio bočicu voćnog soka.

Starac mu se ponovno nasmiješio. Dječak je bio izvan sebe. Sjedili su čitavo popodne jedući i smijući se, bez da su izgovorili jednu jedinu riječ.

U međuvremenu se smračilo, dječak je osjetio umor i ustao je da pođe, ali tek što je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrčao nazad do starca i snažno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveći osmijeh do sada.

Kada je dječak ubrzo otvorio vrata svoje kuće, majka je bila iznenađena radošću na njegovom licu. Upitala ga je:

“Šta je to što si danas učinio da te je tako obradovalo?”

Odgovorio je:

“Ručao sam s Bogom”. No, prije nego što je njegova majka uspjela odgovoriti, dodao je:

“Znaš šta! Bog ima najljepši osmijeh koji sam ikada vidio”.

U međuvremenu starac, takođe prožet radošću, vratio se kući. Njegov je sin bio začuđen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je:

“Tata, šta je to što si danas učinio da te je tako obradovalo?”

Odgovorio je:

“Jeo sam kolačiće u perivoju s Bogom”. Za svaki slučaj, prije nego što je njegov sin odgovorio, dodao je:

“Znaš šta! Puno je mlađi nego što sam mislio.”

[Тавита]

У некој прастарој причи вели се како је одмах након стварања света човек веома брзо прешао границе дозвољенога и да је та чињеница Творца веома забринула.

Бог је одмах након тога сазвао седам архангела на савет и рекао: “Створио сам човека и сада од њега нећу имати мира. Људи ће стално и стално ићи преко границе дозвољенога, а потом ће се жалити на свој несрећни живот. Где да се од њих сакријем?”

Архангели су о томе дуго размишљали. Један од њих предложио је Богу да се скрије на врх Евереста. Али, Бог му рече: “Иако се то још не зна, но људи ће веома брзо стићи на врх Евереста.” Други архангел је предложио Богу да се скрије на дно океана, трећи да се скрије на Месецу... Било је заиста много предлога, али Бог их је све одбацио.

На крају је један од архангела рекао: “Скриј се у срце човеково. Тамо Те нико неће узнемиравати, а пронаћи ће Те само човек отворена срца.” Тај предлог се Богу веома допао па је то и учинио.

"Raduj se, mladicu, za mladosti svoje, i neka te veseli srce tvoje dok si mlad, i hodi kuda te srce tvoje vodi i kuda oci tvoje gledaju; ali znaj da ce te za sve to Bog izvesti na sud." (Knjiga Propovednikova 11;9)

[Тавита]

kriminalac crvenilo 1405_love crvenilo https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0442_feel.gif 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel

[Тавита]

[Тавита]

„Ако језике човечије и анђелске говорим,а љубави немам онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи, ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вијеру да и горе премијештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича; не надима се; не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу; не радује се неправди, а радује се истини... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима"

[Тавита]

Tumaram bez cilja, misao tupa.

Ulažem napor posljednjih snaga i kriknu duša moja:

- Gospode, gdje se nalazim? U pustinji?

- U pustinji!

- Reci mi, molim Te, kako da ovako umoran, pronađem put k Tvome Putu?

- Hodeći!

- Zar i padajući?

- Da, i padajući i posrćući i puzeći…

- A izranjenost mojih nogu?

- Važno je ići i važno je ne vraćati se natrag. Idi, hodi, jednom ćeš dostići i stići.

- Ali kako da saznam, je li ovo put koji vodi k Dobru?

- Hodeći, nikako drugačije. Hodeći ćeš otkrivati staze koje su ti već znane, hodeći ćeš naići na Blizinu koju slutiš, hodeći me možeš naći. Jer i ja sam u hodu. Ja, koji te tražim i koji bdijem nad tvojim korakom.

- A šta sa mojim umorom? Ja bih zastala (ponekad i stala), da se odmorim i čekam.

- Čekajući se ne ide, stojeći se ne osvaja prostor, ne prevaljuje Put. Umor može varati. Pokušaj ići, hod neka te odmara, opusti se. Nauči se odmarati u hodu…

- A noć, divlje zvijeri, utvare?…

- Ne boj se! Vjeruj! Budi hrabra! Ta svaki je tvoj korak dar, svaki napor milost. Na tebi je da prihvatiš ili ne prihvatiš; i da kreneš, da se odlučiš. To je tvoje, to sam ostavio tebi: slobodu da biraš, da izabereš stajanje ili hod…

- Biram hod!!! Biram umor, biram krst i samoću. I pustinju i tmine i strah biram. Biram sve što vodi k Tebi:

makar izgledalo da nikakva smisla nema

makar izgledalo da put ovaj i ne vodi k Dobru

makar mrklina bila tamna kao grijeh

makar sve izgledalo prividno…

Biram hod!!!

Jer Ti si u Hodu - k meni,

A ja u hodu – k Tebi !!!

[Тавита]

НОВАЦ

Један богаташ, страшно шкрт, да би сачувао своје новце, одлучио је да начини ковчег за њих. Његове размере су биле огромне а његова висина је била већа од висине његовог власника. Поставио га је са пажњом у мрачни део подрума у својој кући; тако је осигурао своје новце. Сваки час је силазио доле, откључавао ковчег и проверавао своје благо у препуним врећицама. Тако су се његове очи радовале, а срце му се увесељавало.

Али једног дана богаташ је нестао. Његови познаници су га свуда тражили, али нико није могао да каже неку позитивну вест. Само је варилац, који је начинио ковчег, препоручио, после неког времена, да провере подрум куће несталог. Родбина је отворила ковчег и, изненађена, угледала је унутра мртвог богатог шкртца. Несрећник је ушао у ковчег, затворио је нагло поклопац и заборавио је на  кључ с друге стране. Тако, премда се чувајући од нечег сличног, умро је од глади и жеђи; у ономе што је волео, беспотребно, највише од свега - у свом благу. Његова страст је била кажњена окрутно.

Страшна је и жалосна страст љубав према новцу. Међутим, сваки човек који тражи радост и срећу у новцу, на крају се претвара у идолопоклоника. Јер је новац средство а не циљ.

[Тавита]

ОПАСНОСТ ВЕЛИКИХ ЖЕЉА

Некада и негде догодило се у великом китајском царству ово што ћемо сад испричати.

Путовао друмом неки стари свештеник, путовао па се уморио, сврнуо са пута па простро сеџаде по трави и сео да се одмори. Украј себе спустио он своју торбу. У том наиђе туда један млад човек, земљорадник из околине. Био је одевен у кратко одело као тежак, а не у дугачко као брамин или књижевник.

Седе младић поред свештеника и њих два убрзо ступише у пријатељски разговор. Но мало после погледа млади човек уза се и низа се на своје грубе хаљине, уздахну и рече:

- Погледај ме, како сам ја једно бедно створење!

- Како то говориш? - рече му свештеник. - Ја те видим као младића здрава: зашто наједном да се жалиш како си ти једно бедно створење?

На то одговори младић:

- Какво јадно задовољство могу ја наћи у оваквом мом животу, радећи сваки дан од раног јутра до позне вечери? Ја бих волео да будем велики генерал и да бијем бојеве и добијам битке; или да будем богаташ, па да имам најбољих јела и пића и да уз музику се проводим; или да будем доглавник нашем цару да се прославим са својом филозофијом. То је право задовољство. Волео бих да се високо уздигнем у свету, а овако шта сам? Зар то није жалосно? Изговоривши све ово, младић поче да дрема. Видевши то свештеник извуче из своје торбе један јастук, пружи га младићу и тихо му рече:

- Метни главу на овај јастук и спавај, па ће ти све жеље бити испуњене. Чудан је то јастук био. Од танког и финог порцулана, а унутра шупаљ.

тек што је младић спустио своју главу на тај јастук, а то се наједанпут нађе у својој кући. Заиста, то је било чудесно. Али оно што долази још је чудније. Ускоро затим он се ожени неком угледном девојком и поче да стиче новац. Онда се одену у најлепше рухо и пође мудрацима да се код њих учи. Био је бистар и учио је добро. Кроз кратко време постане судија и као судија прочује се свуда. Мало, мало и постане милионер и опет мало, по мало, па га цар узме за свога везира.

Као везир цара китајског он се прочује и прослави на све стране царства. Трудио се свом снагом да учини што више добра и своме цару и своме народу. Тако то ишло дуго и дуго. И за све то време цар је имао пуно поверење у свога везира.

Али дође кобан тренутак. Неки завидљивци оптуже везира цару како је он склопио заверу да убије цара па онда сам да се зацари. Цар брзо уклони свога везира са положаја и стави га под суд. Дуго је везир лежао у тамници док се истрага водила и дуго плакао и уздисао и страховао. Најзад га осуде на смрт. После осуде поведу га кроз град везана конопцем са још неколико зликоваца, осуђених на смрт и доведу до места извршења казне. Јадни везир је сав дрхтао и гласно јецао, али помоћи није било ни са које стране. Напротив, гомила света која га је посматрала, шкргутала је зубима и била је готова да га растргне. Џелат је одсецао мачем главу једном по једном зликовцу, док не дође ред на везира. Кад везир дође на ред, нареди му џелат да клекне и стави главу на пањ. Онда замахну џелат дугим и оштрим мачем и таман да одсече главу, али у том страшном тренутку везир се пробуди..

Диже главу са порцуланског јастука сав дрхтећи. Крупне капље зноја падале су му са чела. Крај њега је седео стари свештеник. Младић је дуго дрхтао и ћутећи размишљао о томе, шта је сан, а шта јава. Трљао је своје очи и пипао своју главу. Кад је потпуно дошао себи и осетио своју главу здраву на раменима, он се диже, па радосно ускликну и поклони се до земље старом свештенику.

- Хвала ти, - рече му, - за јаку поуку коју си ми данас дао преко овог магичног јастука. Сад тек знам колико сам срећан.

И рекавши ово, брзо оде на свој посао.

Рече Господ: Не иштите прва места... Јер сваки који се подиже, понизиће се, а који се понизује, подигнуће се (Лука, 14,8).

[Тавита]

КРСТ

Један човек се непрестано жалио на своју неправедну судбину. Након једног великог искушења, он не издржа, и рече:

- Господе, дао си ми претежак крст!

Тада му се јави Господ и рече:

- Дођи, изабери крст који желиш и даћу ти га.

И одведе га Господ у једну велику дворану, у којој је било много разних крстова: великих, малих, златних, сребрних... Човек је дуго ходао, додиривао крстове, гледао облик и материјал.

Након дугог времена и тражења, пронашао је један мали, дрвени крстић. Тада рече Господу:

- Господе, дај ми овај крст.

А Господ му рече:

- Па то и јесте твој крст.

[Тавита]

[Тавита]

Prozor

Dva muskarca, obojica jako bolesni, zajedno su lezali u bolnici. Jedan od njih je svakoga dana mogao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluca. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.

Drugi muskarac je morao stalno lezati na ledjima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pricali su o svojim porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svakog dana je muskarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video napolju.

Muskarac na drugom krevetu je poceo ziveti za te trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pricao o dogadjajima i bojama spoljasnog sveta.

Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spustala svoje camce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni setali uz cvece svih boja. Veliko , staro i snazno drvece je ulepsavalo kraj, a u daljini su se videla svetla grada.

Kada je muskarac do prozora detaljno objasnjavao sve to, njegov je

prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oci i zamisljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muskarac do prozora opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira sto njegov prijatelj nije cuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi . Tako su prolazili dani i nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronasla telo muskarca koji je u snu mirno umro. Bila je tuzna i pozvala je medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muskarac zamolio da ga pomakunu do prozora. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinuvsi se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put pogledao spoljasnji svet. Konacno je imao priliku da sam uziva u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muskarac je pitao koji je to razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljasnjem svetu. Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora.

Sestra je odgovorila: "A mozda je ipak hteo usreciti vas."

[Тавита]

ПРИЧА О МАЛОМ ЛАЗАРУ

          У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана јутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.

        Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

        Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто се тако кратко моли и како моли.

      "Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети". То је била његова молитва.

      " И то је све? "- питао је даље свештеник .

      " Све ", рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.

      Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.

        А онда га једног дана није било, па другог... и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

        Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава  цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен, колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

      " Чему се Лазаре радујеш? " питао је.

      " Исусу " одговорио је Лазар.

      " Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? " питао је даље свештеник.

      " Да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:

      " ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ. "

    Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.