Причам ти причу.... али праву и лепу...

[JESSY]

Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах. постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.

На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године. То је била година Првог српског устанка.

Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија, 8. новембра 1991. године.

[JESSY]

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i
nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji
dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali
možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš
čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim
stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li
njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li
zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća
stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od
studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.

I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima
otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka
ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…

Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio
življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga
ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti
tvoj život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se
prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće.
Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli
koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje
promene.

Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u
prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog
veka, umiranja vode u nova rađanja.

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se.
Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja
doba. I uči se od njega.

[JESSY]

Pet lekcija koje vas teraju da razmislite o tome kako tretirate ljude

1. Čistačica

Kada sam bila na prvoj godini fakulteta, profesor nam je dao iznenadni

test. Ja sam bila standardni štreber koji je letimično pročitao sva

pitanja i stigla do poslednjeg koje je glasilo: “Kako se zove gospođa

koja čisti naš sprat?”

Mislila sam da je u pitanju šala. Videla sam ženu nekoliko puta -

tamnokosa, pedesetih godina - ali kako sam mogla da znam njeno ime.

Predala sam papir, ostaviviši poslednje pitanje neodgovoreno. Jedan

drugi student je pitao da li će i poslednje pitanje ulaziti u ocenu.

Profesor je rekao “Naravno. Tokom vaših karijera, sretaćete mnoge

ljude. Svi su važni. Oni zaslužuju vašu pažnju i brigu, čak i ako se

samo nasmejete i kažete im ‘Zdravo’”.

Nikad nisam zaboravila tu lekciju. Takođe sam saznala da se ona zove Vera.

2. Pokupiti nekoga na kiši

Jedne noći tokom 60-tih godina prošlog veka, oko pola dvanaest, starija

crnkinja je stajala pored autoputa u Alabami, pokušavajući izdrži udare

kiše i vetra. Njen automobil se pokvario i ona je, promrzla i mokra,

pokušavala da zaustavi neka kola. Stao joj je jedan beli mladić. U tim

danima rasnog konflikta i segregacije, na američkom jugu je tako nešto

bilo ne samo neuobičajeno, već i nečuveno. Mladić ju je odvezao u grad

i pomogao joj da nađe taksi. Izgledalo je da je ona bila u velikoj

žurbi, ali je uspela da zapiše njegovu adesu. Nekoliko dana je prošlo,

i na mladićeva vrata je neko zakucao. Na njegovo veliko iznenađenje,

ogroman TV u boji, bio je dopremljen njemu na kuću. Uz televizor je

stajala poruka:

“Hvala Vam veliko što ste mi pomogli na autoputu pre nekoliko večeri.

Kiša me nije samo iskvasila, već je ubila i moj duh. Onda ste Vi

naišli. Zahvaljujući Vama uspela sam da stignem do muža koji je bio na

samrtničkoj postelji, samo kratko vreme pre nego što je preminuo. Bog

Vas blagoslovio zato što ste mi pomogli i što ste nesebični u pružanju

pomoći bilo kome.

Iskreno, gospođa Net King Kola.”

3. Uvek se setite onih koji vas uslužuju

U danima kada je sladoled koštao mnogo manje, desetogodišnji dečak je ušao u hotelski restoran i seo

za sto. Kelnerica je stavila čašu vode ispred njega. “Koliko košta

sladoledni kup?”, pitao je. “Pedeset centi”, odgovorila je ona. Dečak

je izvukao novčiće iz džepa i prebrojao ih.”Koliko onda košta obična

porcija sladoleda?”. “Trideset pet centi”, odgovorila je nestrpljivo

jer su je čekale ostale mušterije. “Uzeću običan sladoled, hvala.”

Kelnerica je donela sladoled, stavila račun na sto i otišla. Dečak je

pojeo sladoled, platio na kasi i otišao. Kada se kelnerica vratila,

počela je da plače dok je brisala sto. Tamo, uredno poslagano pored

prazne činije od sladoleda, stajalo je dvadeset pet centi. On nije uzeo

sladoledni kup, jer nije imao dovoljno da bi joj ostavio napojnicu.

  4. Prepreke na putu

U stara vremena jedan kralj je na sred puta postavio ogroman kamen.

Potom se sakrio da vidi ko će ga pomeriti. Neki od najbogatijih

trgovaca u kraljevstvu kao i mnogi dvorjani su prolazili tim putem i

ignorisali kamen. Neki od njih su čak krivili kralja što tako loše

održava puteve. Ali nijedan nije uradio ništa da bi sklonio stenu sa

puta.

Potom je naišao seljak noseći ogroman teret sa povrćem. Kada se

približio steni, spustio je svoj teret i pokušao da je skloni sa puta.

Posle mnogo guranja i napora, napokon je uspeo. Kada je ponovo uzeo

svoj džak povrća, primetio je da vrećica sa zlatnicima leži tamo gde je

bila stena. Uz nju je bila i cedulja od kralja na kojoj je stajalo da

je zlato za onoga ko pomeri stenu sa puta. Seljak je naučio ono što

mnogi od nas nikad ne razumeju: da je prepreka zapravo prilika da

poboljšamo svoje stanje.

5. Davati onda kada je to bitno

Jedan moj prijatelj je radio u bolnici kao volonter i tamo upoznao

devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i ozbiljne bolesti.

Njena jedina šansa za oporavak je bila transfuzija krvi od njenog

petogodišnjeg brata koji je preživeo istu bolest i razvio antitela na

nju. Doktor je objasnio situaciju dečaku, i pitao ga da li želi da da

krv svojoj sestri. Dečak je oklevao za trenutak, uzdahnuo i rekao:

“Hoću ako će to nju spasiti”. Kako je transfuzija napredovala, on je

ležao na krevetu do nje i gledao kao i svi ostali okolo kako se boja

postepeno vraća u njeno lice. Onda je on prebledeo i njegov osmeh je

nestao. Pogledao je doktora i pitao ga drhtavim glasom: “Hoću li ja

umreti odmah?”.

Posto je bio jako mali, nije razumeo doktora i mislio je da treba da da svu svoju krv sestri da bi je spasio.

Možda sve ove priče zvuče kao bapske, ali razmislite i o sledećem: ne

treba prosuđivati čoveka prema tome kako se odnosi prema

pretpostavljenima ili sebi jednakima, već kako se postavlja prema

ljudima ispod sebe. A ako Donald Tramp može da preporuči knjigu “Moć

ljubaznosti - The Power of Nice”, onda i mi možemo da učinimo da se

zapitate o načinu na koji tretirate ljude.

[JESSY]

Dzoni Lingo bio je veoma zgodan mladic i sposoban trgovac. Sto god da
je kupovao ili prodavao ostvarivao je dobru zaradu. Ziveo je na ostrvu
na kome je bio obicaj da se zene kupuju kravama.
Pristojnu zenu mogli ste kupiti za tri ili cetiri krave, a za pet - izuzetnu.
Jednog dana Dzoni je objavio da se zeli ozeniti Mahanom. Mahana nije
imala nikakve vrednosti ni ugleda u ocima drugih ostrvljana. Otac se
prema njoj odnosio kao da je neki porodicni otpadak. Govorio je da u
glavi ima slamu i da bi je dao za jednu mrsavi kravu samo da je se resi.
Kad su seljani culi da Dzoni planira njome da se ozeni, mislii su da je
to zbog toga mozda sto je moze dobiti besplatno. Bio je tako lep i
popularan da bi mogao da dobije svaku devoku sa ostrva. To sto zeli
Mahanu jednostavno nije imalo smisla.
Dosao je dan trgovine, Mahana je bila toliko uplasena, zbunjena i
posramljena da nije cak ni izasla iz svoje kolibe. Moki, Mahanin otac
trazio je za nju tri krave. Kad su okupljeni seljani culi tu njegovu
visoki cenu, svi su se glasno smejali . U zivotu nisu culi nesto
smesnije.
Medjutim, Dzoni je umirio seljane i rekao: "Dati tri krave za zenu je
mnogo, ali nedovoljno za moju Mahanu. Dajem osam krava za Mahanu." Svi
su ostali bez daha.
Moki je skoro pao sa stolice od iznenadjenja. Niko nikad u proslosti na
ovom ostrvu za zenu nije dao osam krava. Zasto je Dzoni ucinio tako
nesto kad ju je mogao dobiti i besplatno? Seljani su mislili da sujetni
Dzoni zeli da svi znaju kako je on prvi i jedini dao vise krava za zenu
od ostalih.
Najzad je dosla svadba, posle koje su Dzoni i Mahana odmah napustili
ostrvo i otisli na duzi medeni mesec. Vratili su se, naime, posle
nekoliko meseci. Stari trgovac doneo je u njihovu kolibu poklon za
Mahanu koji je Dzoni narucio.
Starcu je zastao dah od onog sto je video. Tu je Mahana. To vise nije
ona stidljiva, ruzna i zapustena Mahana iz oceve kolibe. Sada je
izuzetno lepa. Smesi se i govori umiljato. U njenoj je sjajnoj dugoj
kosi divan crveni cvet. U svojoj cistoj crvenoj haljini lici na
kraljicu.
Kad je Mahana otisla po vodu, trgovac je upitao:
- "Sta se dogodilo s Mahanom?"
- "To je zbog krava," - odgovorio je Dzoni.
- "Zbog krava?" - zacudio se prodavac, "Kako to mislis zbog krava?"
- "Mozete li zamisliti" - odgovorio je Dzoni - "kako se oseca zena koju
prodaju za jednu ili dve krave kad cuje da je neka druga zena prodata
za cetiri ili pet krava. Tako nesto ne bih mogao uciniti mojoj Mahani.
Zeleo sam da ona bude zena vredna osam krava i zato sam za nju dao osam
krava. Najvaznije je je kakvu vrednost zena ima u sopstvenim ocima" -
nastavlja Dzoni.
"U ocevoj kolibi Mahana nije imala nikakvu vrednost. Sada zna da vredi
vise od ijedne zene na ostrvu. Kad covek oseca da vredi za osam krava,
tek tada on to moze i biti."
Bilo je potrebno da Dzoni pokloni Mahani svoju ljubav da bi ona
shvatila svoju pravu vrednost. Svako od nas vredi, da se posluzim
izrazom iz Mahaninog zivota, osam krava samo ako ima ljubav u sebi.

[JESSY]

Istinska sreća

Luksuzna jahta usidrila se u jednom malom meksičkom ribarskom selu.

Vlasnik jahte je bio oduševljen kvalitetom ribe koju je tamo kupio od lokalnih ribara pa ih je upitao koliko im vremena treba da ulove tako dobru ribu.

"Ne treba nam dugo" - odgovoriše ribari.

"A zašto ne ostanete duže na moru i ulovite još više?"

Odgovoriše mu da je ono što ulove sasvim dovoljno za njih i njihove porodice.

"Pa šta radite sa tolikim slobodnim vremenom?"

"Spavamo, malo lovimo ribu, igramo se sa svojom decom a popodne siestu provodimo sa svojim ženama. Uveče izlazimo u selo, sastajemo se sa prijateljima, popijemo poneko piće i otpevamo par pesama. Naš život je do kraja ispunjen."

Gospodin turist im predloži: "Diplomirao sam ekonomiju na Harvardu i mogu da vam pomognem: lovite ribu duže svakoga dana, prodajte je i tim novcem kupite veći brod."

"I šta onda?"

"Uz veći brod ulovićete još više ribe, a onda tim novcem možete kupiti još jedan brod, pa još jednu čitavu flotu. Umesto da prodajete ribu posredniku, možete pregovarati direktno sa velikim proizvođačima; možete i sami postati jedan od njih. Zatim se možete preseliti iz ovog sela u Meksiko Siti, Los Anđeles ili čak Nujork ! Iz tih gradova možete voditi svoj veliki novi posao!"

"Koliko bi nam vremena trebalo za to?"

"Dvadeset do dvadeset pet godina".

"I onda?"

"Onda? E, prijatelji, sada postaje zanimljivo. Kad vam se posao dobro razgrana, možete početi s prodajom i kupovinom deonica i zaraditi milione!"

"Milione? Stvarno? A onda?"

"Onda možete otići u penziju, živeti u malom selu na obali, spavati do mile volje, ići na pecanje, igrati se s unucima, provoditi sijeste sa ženama, a večeri s prijateljima uz piće i pesmu."

"Svaka čast, gospodine, ali to je ono što već imamo sada. Zašto bismo uzalud potrošili dvadeset pet godina?", upitaše Meksikanci.

Pouka: U životu uvek morate znati šta je istinska sreća, jer ona je verovatno već tu u vama!!!

Izvor

[Драган Јашић]

Син: Тата, могу ли да те питам нешто?

Отац: Наравно. Шта је било?

Син: Тата, колико зарађујеш на сат?

Отац: То се тебе не тиче. Зашто питаш?

Син: Само хоћу да знам. Молим те реци ми колико зарађујеш на сат?

Отац: Ако баш мораш да знаш, 400 дин.

Син: Аха...

Син: Тата можеш ли да ми позајмиш 200 дин?

Отац је побеснео.

Отац: Ако је једини разлог зашто ми тражиш новац то што би хтео да купиш неку глупу играчку или урадиш неку другу којештарију, моментално да си се спаковао у кревет! Убијам се од рада да бих зарадио за све нас, а ти само мислиш о себи и својим прохтевима!

Дечак је покуњен отишао у собу и затворио врата.

Отац је сео за сто и бивао све беснији због питања која му је дечак поставио. Како се усуђује да пита такве ствари? Након сат времена, отац се смирио и размислио мало о свему: 'Можда му је нешто заиста било потребно, па ми је зато тражио 200 дин. Уосталом, ретко када ми тражи новац.' Отац је потом отишао у синовљеву собу.

Отац: Спаваш ли, сине?

Син: Не тата, будан сам.

Отац: Размишљам нешто...можда сам био превише груб. Данас ми је било напорно на послу па сам се истресао на теби. Ево ти оних 200 дин које си тражио.

Дечак се насмејао и раздрагано рекао: 'Хвала ти тата!' Потом је узео згужване новчанице, које су биле под јастуком. Отац је приметио да он већ има нешто новца, па је опет кренуо да се љути. Дечак је полако пребројао новац, и потом погледао оца:

Отац: Шта ће ти још пара, ако већ имаш толико колико си тражио?

Син: Нисам имао довољно, али сад имам...Тата, имам сад 400 дин! Могу ли да купим 1 сат твог времена? Молим те дођи сутра раније с посла, да бисмо сви вечерали заједно!

Отац се осећао сломљеним. Загрлио је свог сина и молио га да му опрости.

 

 

[JESSY]

NEIZVEDENA PRIREDBA

               Skupili se na jednom drvetu gavrani. Danas je proba komada "Gavran i lisica".

   Jedan gavran stoji na drvetu i drži parče sira.

   Drugi gavran stoji pod drvetom i igra lisicu. On govori:

   - Čula sam da si ti ptica koja najlepše peva. Hajde zapevaj neku pesmu!

   I sad onaj gavran na drvetu treba da ispusti sir, ali on pomisli: bolje je da ja pojedem ovo parče sira, nego da ga pojede onaj dole. I gavran

 pojede parče sira.

   Sad se upravnik pozorišta naljuti i dovede drugog gavrana da glumi. Ali i onaj drugi gavran pojede sir. Onda upravnik pozorišta dovede

 trećeg gavrana, pa četvrtog, pa desetog. I svi su pojeli po parče sira.

   Kad upravnik vide da više nema sira, odloži probu i izjavi:

   - Nezgodno je da ovaj komad prikazuju gavrani.

        

[JESSY]

Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktuelnim događajima. Najednom unuk upita deda:
- Deda, koliko ti imaš godina?
Deda odgovori:
- Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcina za dečju paralizu, fotokopir-aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta.
Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu još izumeli klima uređaje, perilice, sušilice (rublje su jednostavno prali i obesili da se suši na svežem vazduhu).
Čovek nije bio na mesecu, nisu postojali mlaznjaci. Venčao sam se sa tvojom bakom i živeli zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama.
Reč "gay" je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca.
O lezbijkama nismo uopšte čuli, muškarci nisu nosili minđuše.
Rođen sam pre računara, paralelnog studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće.
Do 25. godine starosti sam svakog muškarca oslovljavao sa gospodine, a žene sa gospođo ili gospođice.
Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa ušla u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno, išli su da kupe kartu za nju i doneli joj.
Muškarci su hodali rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, njih se prve propuštalo u lift i iz njega, muškarci su im uvek primaknuli stolicu kada bi sedale. Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne bi ustali ako su sedili. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala, pa i samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i ženama pomagali skinuti ogrtače.
U moje vreme nevinost nije prouzrokovalo rak i takve devojke su predstavljale krepost porodice i čistoću za svoje muževe.
Naš život je bio određen sa 10 zapovedi, treznim rasuđivanjem, poštovanjem starijih, ponašanje prema zakonu, te se ispunjavalo plodnim suživotom sa bližnjima i odgovornoj slobodi.
Naučili su nas razlikovati dobro od lošeg i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.
Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.
Ozbiljna veza je značilo da smo u dobrim odnosima sa braćom, sestrama i ostalom daljnjom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.
Time sharing je značilo da porodica letuje sa drugim porodicama, a ne da deli prostor sa neznancima.
Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo. Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare.
Notebook je bila beležnica.
Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ne satovi, ni kućni aparati nisu imali svetlećih prikazivača. Kada već govorimo o mašinama, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio-budilnika. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..
Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno-bele, a za razvijanje je trebalo pričekati barem 3 dana. Fotografija u boji također nije bilo.
Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda sa natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije ni bilo.
Nismo čuli za Pizza-cut ili McDonald's, ni za instant kafu, veštačke zaslađivače. U trgovini je bilo moguće kupiti nešto za 5 do 10 centi. Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće stajalo je 10 centi.
Novi automobil je stajao 1.000 $, ali ko je imao toliko novaca?
U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.
Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena treba muža da bi imala dete..
Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?
- E, deda... Više od 200 godina!? - odgovori unuk.
- Ne, dragi moj, samo pedeset!

[Ignjatije]

ИСТИНИТА ПРИЧА – МОЋ МОЛИТВЕ: Кад жабе не крекећу поред манастира

(bastabalkana.com)

Феномен који се десио у руском граду Казању, жабе су престале да крекећу и узнемиравају Раифски Богородичин манастир.

Када жабе престану да крекећу зелена жаба и Раифски Богородичин манастир КазањРуски град Казањ се налази у Републици Татарстан у централном делу Русије. Казањ је чувен по томе што је у њему пронадјена у средњем веку чудотворна икона Богородица Казанска за коју се сматра да је спасила Русију у другом светском рату. Поред тога, Казан је град на реци Волги, осми је град по броју становника у Русији и има неколико познатих манастира, џамија и синагога.

 И у Казању се десио један занимљив феномен, жабе су престале да крекећу.

Наиме, Раифски Богородичин манастир који је у 17 веку основао испосник Филарет налази се на Раифском језеру. Манастир је имао бурну историју, рушен је и затваран, посебно након Октобарске револуције и доласка комуниста на власт. Задњи монаси у храму су брутално побијени 1930 године од стране совјетске комунистичке власти и од тада манастир није живео.

Године 1990 је манастир враћен Руској Правсолавној Цркви да би 1991 манастир био званично отворен и у њему борави мушко монашко братство. Монаси су почели са службама и молитвама. Манастир се иначе налази на Раифском језеру окружен лепом шумом и крај је пун жаба које су јако крекетале.

Ко није имао прилику да се упозна како крекетање жаба зна да буде гласно и да нервира, тај не зна о чему се овде ради. И због тог крекетања које није престајало, монаси су стално били мање или више узнемирени. И један монах одлучи да се молитвом обрати Богу и умоли га да сам Господ ућутка жабе, да жабе престану да крекећу.

И десило се чудо. Жабе су заћутале и ћуте и не крекећу и дан данас у близини манастира.

Научници су почели да испитују феномен шта се десило. Жабе нису нестале, само су заћутале, не крекећу. То јест не крекећу до километар удаљености од манастира. Када се однесу километар даље од Раифског манастира одмах почну да крекећу из све снаге. Али поред Раифског Богородичиног манастира не крекећу.

Онда су увезли жабе из Француске, да испитају да ли је то утицај само на локалне жабе или и на друге жабе. И француске жабе су ућутале поред манастира.

И ћуте још увек. Не крекећу. Не нарушавају молитву Богу.

[Дејан]

Koliko se sećam,otac Pajsije svetogorac je imao žabu koja se molila Bogu ,ispred raspeća

[Ignjatije]

Koliko se sećam,otac Pajsije svetogorac je imao žabu koja se molila Bogu ,ispred raspeća

 

Видела жаба да се човек моли, па и она... 

 

Шалим се мало, не поричем то као чудо.   Нисам знао за то. Дај постави неки линк. 

 

Иначе су жабе једне од ретких животиња које се помињу у Откровењу. Што са овим нема веза, али и само помињање као да указује на, можда само симболички, значај ове живуљке. 

[Рилски]

Mитрополит Амфилохије је био очевидац тог догађаја код старца у  келији .. 

[мирођија]

  Шта ли ће још да учине да испитају жабе?

[Ignjatije]

  Шта ли ће још да учине да испитају жабе?

Можда утицај климатских промена на пределу око манастира доводи до наглог пада гласовних способности код тих жаба. Или је ово нагло захлађење проузроковало прехладу па не могу да крекећу. Они из комунистичке партије Русије можда пронађу лош утицај обнове манастира на околину... ма све је могуће код таквих 'мудраца', све осим вере.

[JESSY]

Luksuzna jahta usidrila se u jednom malom meksičkom ribarskom selu. Vlasnik jahte je bio oduševljen kvalitetom ribe i zapitao ribare koliko im vremena treba da ulove tako dobru ribu.
"Ne treba nam dugo" - odgovoriše ribari.
"A zašto ne ostanete duže na moru i ulovite još više?"
Odgovoriše mu da je ono što ulove sasvim dovoljno za njih i njihove porodice.
"Pa šta radite sa tolikim slobodnim vremenom?"
"Spavamo, malo lovimo ribu, igramo se sa svojom decom a popodne provodimo sa svojim ženama. Uveče izlazimo u selo, sastajemo se sa prijateljima, popijemo poneko piće i otpevamo par pesama. Naš je život ispunjen."
Gospodin turista im predloži: "Diplomirao sam ekonomiju na Harvardu i mogu vam pomoći: lovite ribu duže svakoga dana, prodajte je i tim novcem kupite veći brod."
"I šta onda?"
"Uz veći brod ulovićete još više ribe, i tim novcem možete kupiti još jedan brod, pa još jedan, čitavu flotu. Umesto da prodajete ribu posredniku, možete pregovarati direktno sa velikim poizvođačima; možete i vi sami postati jedan od njih. Zatim se možete preseliti iz ovog sela u Mexico City, Los Angeles ili čak New York! Iz tih gradova možete voditi svoj veliki novi posao!"
"Koliko bi nam vremena trebalo za to?"
"Dvadeset do dvadeset pet godina".
"I onda?"
"Onda? E, prijatelji, sada postaje zanimljivo. Kad vam se posao dobro razgrana, možete početi s prodajom i kupovinom deonica i zaraditi milione!"
"Milione? Stvarno? A onda?"
"Onda možete otići u penziju, živeti u malom selu na obali, spavati dugo, ići na pecanje, igrati se s unucima, provoditi popodneva sa ženom a večeri s prijateljima uz piće i pesmu."
"Svaka čast, gospodine, ali upravo to radimo sada. Zašto bi uzalud potrošili dvadeset pet godina?" - upitaše Meksikanci.

Pouka: U životu uvek moraš znati gde si se uputio jer, možda si već tamo!!!