Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Данче*]

ТРИ САВЕТА

Један човек је поставио замку и ухватио птицу. Птица му рече:

- О, ти велики човече, до сада си заклао и појео много оваца, коза и дева. Ако се ниси заситио са њима, како ћеш се заситити са мном? Ослободи ме и ја ћу ти рећи три савета. Први савет ћу ти рећи док сам још у твојим рукама. Други ћу ти рећи са крова, а трећи ћу ти рећи са гране. Веома ће ти користити ти савети.

Човек приста на договор, а птица му рече:

- Мој први савет гласи: Не веруј у оно што је немогуће, ко год да ти каже.

Након првог савета човек пусти птицу и она одлете на кров, па му рече други савет:

- Не жали за оним што је прошло. Не јадикуј због оног што си пропустио.

Након другог савета птица настави говорити:

- У мом малом телу налазе се бисери у непроцењивој вредности. Не свету им нема равних по вредности и квалитету. Ти бисери припадају теби. Они би требали донети срећу теби и твојој деци, али ти нису суђени.

Човек поче плакати и викати као жена која рађа дете, а птица му рече:

- Зар ти нисам рекла да не жалиш за оним што је прошло. Измакло ти је из руке, па зашто тугујеш? Је ли то ниси примио савет који сам ти рекла, или ти уши добро не чују? А рекла сам ти и да не верујеш у оно што је немогуће. Како би могли бити у мени такви бисери, када знаш да је то немогуће?!

Када је птица све ово испричала, човек се сабра и упита је:

- А који је трећи савет?

- Наводно си усвојио прва два, па бих требала да ти кажем и трећи, је ли? Слушај и добро га запамти:

Саветовати незналицу је исто што и бацати семе у неплодно земљиште. Туговати за оним што је прошло и што се не може вратити је глупост.

[Данче*]

КАДА ОСТАРИМ

Била једном једна слабашна старица која је, када је њен вољени муж умро, отишла да живи са сином, снајом и унуком. Сваког дана њен вид и слух су се погоршавали. Понекад су се њене руке толико тресле да би се грашак из њеног тањира откотрљао на под, а супа исцурила из шоље. Син и снаја нису могли да јој помогну, али их је нервирао неред који је правила. И једног дана су рекли – што је много, много је, па су за њу поставили мали сто у ћошку поред ормара за метле и дали јој да тамо сама једе све оброке.

За време јела, она би их гледала са другог краја собе, очију пуних суза, али они тешко да су разговарали са њом, осим што би је грдили кад би јој испала кашика или виљушка.

Једне вечери, управо пре вечере, мала девојчица је седела на поду играјући се са коцкама.

“Шта то правиш? – упитао ју је отац озбиљно.

“Правим мали сто за тебе и маму” – одговорила је, “Тако да можете сами да једете у ћошку када ја будем велика.”

Отац и мајка су занемили и то је изгледало као да траје целу вечност. А онда су почели да плачу.

У том тренутку су постали свесни онога што су урадили и туге коју су проузроковали. Те вечери вратили су старицу на њено право место за великим столом и од тог дана она је увек јела са њима. А кад би комадић хране пао на сто или би виљушка залутала на под, изгледало је да више нико не мари за то.

[Vladimir Vlada]

PRIČA O TRI STABLA

Bila jednom tri stabla na brdu u šumi. Razmatrali su svoje nade i snove kada prvo stablo reče: „Jednog dana, nadam se, ja ću postati kovčeg za blago. Možda ću biti ukrašen predivnom rezbarijom i svako će moći videti lepotu.“





Tada drugo stablo reče: „Jednog dana ja ću biti moćan brod. Nosiću kraljeve i kraljice preko voda i ploviću do krajeva sveta. Svako će se osećati sigurnim u meni zbog snage moga trupa.“





Konačno, treće stablo reče: „Ja želim narasti i biti najvišlje i najravnije stablo u šumi. Ljudi će me videti na vrhu brda, gledaće na moje grane i misliće na nebesa i na Boga i kako sam im blizak. Ja ću biti najznačajnije stablo svih vremena i ljudi će me se uvek setiti“.





Nakon nekoliko godina molitvi o njihovim snovima da postanu stvarnost grupa drvoseča dođe do stabala. Jedan dođe do prvog stabla i reče: „Ovo izgleda snažno stablo, mislim da ću biti u stanju prodati drvo tesaru.“ I počne seći stablo. Stablo beše srećno. Znalo je da će tesar umeti da od njega napravi kovčeg za blago.





Kod drugog stabla drvoseča reče: „Ovo stablo izgleda snažno; prodaću ga brodogradilištu.“ Drugo stablo beše srećno. Znalo je da je na putu da postane moćan brod.





Kada drvoseča dođe do trećeg stabla, stablo beše uplašeno. Jer, ako ga poseku, njegovi se snovi neće ostvariti. Jedan od drvoseča reče: „Ne trebam ništa posebno od svog stabla, pa ću uzeti ovo. I on poseče stablo.





Kada prvo stablo dospe kod tesara, napraviše od njega jasle za hranjenje stoke. Staviše ga u štalu i napuniše senom. To nije bilo ono što je on molio.





Drugo stablo je iskorišteno za izradu malog ribarskog broda. Završiše njegovi snovi o moćnom brodu koji nosi kraljeve.





Treće stablo je isečeno u velike komade i ostavljeno samo u mraku.





Godine su prošle, stabla zaboraviše svoje snove.





Jednog dana, čovek i žena dođu do staje. Ona se porodi i staviše dete u jasle koje su napravljene od prvog drveta. Čovek je radije želeo da je mogao napraviti kolevku za dete, ali i ove jasle će morati poslužiti. Stablo je, videći lepotu detetovu i njegovu neobičnost, osetilo važnost ovog događaja, predosećajući da u sebi čuva neprocenjivo blago svih vremena.





Godinama kasnije, grupa ljudi uđe u ribarski brod napravljen od drugog stabla. Jedan od njih beše umoran i ode spavati. Dok plovljahu po vodi, podiže se velika oluja i stablo uvide da nije dovoljno snažno da zaštiti ljude. Ljudi probudiše spavajućeg čoveka; on ustade, reče „MIR“ i oluja utihnu. Tada stablo uvide da je nosilo kralja nad kraljevima.





Konačno, neko dođe i uzme i treće stablo. Nošeno je kroz ulice dok su se drugi ljudi rugali čoveku koji ga je nosio. Kada dođoše do mesta, čovek beše pribijen na stablo i podignut u vis da umre na vrhu brda. Kada nedelja dođe, stablo uvide da je dovoljno snažno da stoji na brdu i da bude blizu Boga, jer Isus beše razapet na njemu.

[Vladimir Vlada]

VELIKA I MALA SRCA

Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine posmatrao prolaznike. Neka se devojčica približila trgovini i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasijaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta.



Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.



– To je za moju sestru. Možete li mi je zapakovati kao poklon?



Trgovac s nevericom pogleda devojčicu i upita:



– Koliko novca imaš?



Ona se podiže na prste, stavi na sto limenu kutiju, otvori je i isprazni. Bilo je tu nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.



– Hoće li biti dovoljno? – upita ponosno. Želela bih starijoj sestri kupiti poklon. Od kada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rođendan. Uverena sam da će je poklon veoma obradovati. Njene su oči iste boje kao taj dragi kamen.



Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrveni papir zapakovao kutijicu.



– Uzmi i pažljivo ponesi – reče devojčici.



Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno izađe iz trgovine.



Sat vremena kasnije u trgovinu uđe prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim očima. Stavi na sto kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakovao i upita:



– Ova je ogrlica kupljena u vašoj trgovini?



– Da, gospođice.



– Koliko je koštala?



– U mojoj trgovini cene su stvar poverenja; tiču se samo mene i mojih kupaca.



– Moja sestra je imala nešto sitniša… Sigurno nije mogla platiti ovako vrednu ogrlicu!



Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je devojci.



– Vaša je sestra platila najvišu cenu: dala je sve što je imala

[Vladimir Vlada]

DRVO I MLADIĆ

Jedan mladić imao je veliku porodicu .Svi su ziveli u jednoj kući.



U kući je vladala sloga i mir i međusobno poštovanje. Sve dok jednog



dana ,mladić nije počeo da se žali na svoj položaj u kući.



Svima je pričao kako nema privatnosti ,kako uvek mora da se bori za svoje mesto i kako nikad nema mira.



Svi su mu drugi smetali i na sve je bio ljut.



Kada je to čula stara baka ,pozvala je mladića u svoju sobu.



Rekla mu je: većina mladih ljudi u početku teže da žive sami , da im niko ne bi smetao , ali pre nego što se rešiš na taj korak, moram da ti ispričam jednu priču.



Mladić se nasmeja i reče : bako pa ja sam prerastao to , kasno je za priče.



Baka se samo nasmeja pa reče: za pravu priču nikad nije kasno i poče da govori:



U jenoj gustoj šumi živelo je jedno mlado drvo, koje je niklo na mestu



jednog starog oborenog drveta i celi život se probijalo kroz krošnje .



Nikada nije imalo dovoljno svetla ,kiše i hranjivih sastojaka koje zemlja pruža.



Zbog gustine drveća sve je to odlazilo na druga stabla.



Neka stabla su bila nasilna i udarala su ga svojim granama ,

krala mu sunčevu svetlost i čak se po nekad oslanjala na njega.



Mlado drvo je počelo vremenom biti jako tužno i depresivno.



Tad se stade moli Bogu da da ga oslobodi drugih stabala da i ono oseti slobodu i izobilje koje se mu druga stabla uskraćuju.



Videvši to Bog, smilova na njegovu tugu i sva ostala stabla su nestala, ostalo je samo.



Kilometrima u daljini nije bilo ni jednog drveta.



Sunce ,kiša , sva zemlja, sve je to sad bilo njegovo. Od sreće rašilrilo je svoje grane i uživalo u svojoj slobodi.



Trajalo je to neko vreme dok nije počeo duvati jak vetar ,koji se polako pretvarao u oluju.



Bez drveća oko njega da ga zaštiti , silina vetra je bez muke počela savijati mlado stablo .



Tada je drvo poželelo da oko njega stoji bar još neko stablo na koje se može osloniti da ga vetar ne bi polomio.



Setilo se i onih stabala koja su se na njega naslanjala i udarala ga svojim granama i tek sad je videlo zašto su ona to radila.



Sve muke i problemi koje su mu stabla zadavala u tom trenutku su bili nevažni.



Mnogo se pokajalo i ponovo se poče moliti Bogu da mu vrati onu staru šumu.



Tada mu Bog reče : moje mlado drvo , niko bolje od mene ne zna šta je tebi potrebno. I muke i problemi tu su da bi te oblikovali i naterali da porasteš.



Zar bi se ti uopšte trudio da rasteš , da oko tebe nisu stajale senke drugog drveća?



Ostalo bi malo drvce koga bi lako divljač iz šume obrstila i mali vetar polomio .



Sve što se nalazi tu oko tebe, nalazi se zbog tvog dobra.



Zato nikad nemoj da posumnjaš u to.



Mladić je dugo ramišljao i na kraju se nasmeja i poljubi svoju baku.



Oluje života su jake i silne i što više ljudi imamo oko sebe, lakše ih možemo prebroditi .



Nije važno kakvi su ljudi, oni su tu sa razlogom.

[Vladimir Vlada]

                                    Bogatas i siromah

Živeo jednom neki bogat čovek. Bio je široke ruke i rado je pomagao drugima.



Do njega je imao kućicu siromah koji se u životu nije nagledao obilja, nego što je imao, raspoređivao bi tako da što bolje poveže kraj s krajem.



Jednom zgodom bogataš, zanesen svojim dobročinstvima, navede pred ljudima razgovor o tome ko je koliko vredan, pa u želji da pecne svog siromašnog suseda, reče:



– Vidiš kolikima ja pomažem? A ti, kako živiš, nemaš dovoljno ni za sebe samoga.



Siromah ga pogleda, pa odgovori:



– A kad bi ti znao koliko puta sam ja ljudima u nevolji dao sve što sam imao, do poslednjeg novčića? Hajde, ti to učini samo jedanput!



Bogataš tada spusti pogled i ćuteći se udalji osećajući mnoge poglede na svojim leđima.



(Jevanđelje po Marku 12, 41-44)



41.I sjede Isus prema hramovnoj blagajni i gledaše kako narod meće novce u nju. I mnogi bogati metahu mnogo.



42. I došavši jedna siromašna udovica metnu dvije lepte, koje čine jedan kodrant.



43. I dozvavši učenike svoje reče im: Zaista vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od sviju koji meću u hramovnu blagajnu.



44. Jer svi metnuše od suviška svojega; a ona od sirotinje svoje metnu sve što imaše, svu imovinu svoju.

[Vladimir Vlada]

Dečiji osmeh je najveće bogatstvo!

Bila je jednom jedna jako siromašna žena koja je imala samo jedno predivno dete koje je mnogo volela i koje joj je bila jedina uteha u njihovoj neimaštini.



Međutim strašno je zavidela bogatima i često je govorila sebi da bi najviše volela da ima zlato, novac, bogatsvo i da bi onda bila najsrećnija.

Jedne noći u snu joj se pojavio jedan bogato odeven čovek, koji joj je rekao da je došao da joj ispuni želju i da će je odvesti do jedne prostorije pune blaga i zlata i da odatle može da uzme šta god poželi, ali da kada krene kući ne zaboravi ono što joj je srcu najmilije.

Opijena toliko željenim bogastvom koji je bio svuda oko nje, žena je bila presrećna. Satima je ostala u sobi, halapljivo kupivši blago, zlato, sve što joj se činilo vredno i što je mogla da ponese.

Kada više nije mogla ništa da ponese, tražila je da je puste. Čovek joj je rekao da još jednom pogleda da li je uzela sve, da nije slučajno zaboravila nešto, nešto što joj je najmilije. Pogledavši u ogromnu količinu blaga kojeg je nosila, ushićeno je rekla je da je to sve što je oduvek želela i da joj je to najmilije u životu.

Žurno je istračala iz prostorije a velika vrata su se za njom zatvorila. Tek kada je stigla do kućnih vrata shvatila je da je njeno dete ostalo unutra.

U tom momentu očajno kriknuvši trgla se iz sna i ugledala pored sebe svoje milo dete kako mirno spava. Čvrsto ga je zagrlila a suze radosnice su joj ispunile oči.

Tada je shvatila koliko veliko blago poseduje, samo ga nije bila svesna.

Kada u životu pomislite, „zašto nemam ovo ili ono“…setite se ove priče!

[Vladimir Vlada]

SAVRŠENO SRCE

Neki je mladić imao savršeno srce.



Nije bilo ožiljaka ni zareza na njemu.



Svi su se slagali da je njegovo srce najlepše.



Mladić je bio jako ponosan i sve se više

i glasnije hvalio svojim prelepim srcem.



Iznenada se pojavio starac i rekao:



– Zašto tvoje srce nije tako lepo kao moje?



Starčevo srce je snažno udaralo, ali je bilo puno ožiljaka.



Na nekim su mestima komadići bili premešteni a na druga stavljeni,

ali nisu potpuno odgovarali.



A bilo je puno mesta gde su celi komadi nedostajali.



Ljudi su gledali starca s nepoverenjem:

kako može i pomisliti da mu je srce lepše od mladićevog.



Mladić je pogledao u starčevo srce i nasmejao se.



– Mora da se šališ, rekao je.



– Usporedi svoje srce s mojim, moje je savršeno,

a tvoje je prepuno ožiljaka.



– Vidiš, svaki ožiljak predstavlja osobu kojoj sam darovao ljubav

– izvadio sam komadić srca i dao joj ga.



Najčešće su i oni meni poklonili komadić svoga srca

koji nije baš savršeno pristao na prazno mjesto u mojem.



Kadikad sam poklonio komadić srca,

a da nisam dobio drugi zauzvrat.



Tu su nastale velike praznine i udubljenja.



Iako su otvorene praznine bolne,

podsjećaju me na ljubav koju smo delili.



I za te ljude gajim nadu da će se jednoga dana vratiti i ispuniti ih.



Mladiću, vidiš li sada šta je istinska lepota?



Mladić je neko vreme uronio u misli.



Prišao je starcu, posegnuo za svojim mladim,

savršenim srcem i otrgnuo komadić te ga drhtavim rukama pružio starcu.



Starac je prihvatio komadić mladićevog srca,

odlomio komadić svoga i smjestio ga na ranu mladićeva srca.



Mladić pogleda u svoje srce, ne više tako savršeno, ali lepše nego ikada.

[Vladimir Vlada]

JELKA ROŽDESTVA HRISTOVOG

Kada se Gospod naš rodio od Prečiste Djeve Marije, ona Ga je nežno povila u pelene i smireno i s ljubavlju, Cara svih, položila u obične jasle, na seno.



Sa neba su sleteli anđeli da se poklone Caru nad carevima. Videvši jednostavnu pećinu oni su tiho govorili jedan drugom: “Zar Gospod da spava u pećini u običnim jaslama? Ne tako ne sme biti! Moramo ukrasiti pećinicu da bude što lepša i svečanija, jer u njoj spava sam Hristos, Sin Boga Živoga!”



I anćeli su odmah poleteli da traže ukrase za pećinicu. Jedan od njih je krenuo na Jug. A tamo je uvek toplo i uvek cveta predivno cveće! Anđelak je nabrao mnogo ruža, jarko crvenih kao jutarnje rumenilo neba, ljiljana, belih kao sneg, veselih zumbula svih boja. Nabrao je i buket nežnih mimoza, kamelija, magnolija, a otkinuo je i nekoliko krupnih, žutih lotosa. I sve te darove Juga anđeo je doneo u pećinicu.



Drugi anđeo je poleteo na Sever. Ali tamo je tada bila zima. Polja, šume i cela priroda je spavla pod teškim snežnim pokrivačem. Anđeo je leteo i tražio, ali uzalud. Sve je bilo belo i hladno! Pošto na Severu nije našao ništa što bi poneo sa sobom na dar, on se tužan spremao da krena nazad. Odjednom mu je pogled pao na zelenu jelku koja ja usamljeno stajala usred snežne beline.



Anđeo se zamislio, a potom je odlučio: “Ovo drvo je sasvim obično, sasvim jednostavno, ali je jedino budno među svim severnim rastinjem. Zato neka ono bude i jedino koje će videti Gospoda.” I anđeo je poneo sa sobom skromnu zelenu jelkicu.



Kako je lepo i svečano postalo u pećini, nadomak Vitlejema, kada je cveće ukrasilo njene zidove, pod i jasle. Cvetovi su znatiželjno zagledali u jasle u kojima je spavao Gospod i šaputali jedan drugom: “Psst… Tiše. On je zaspao.”



Mala jelka je prvi put u životu videla tako prelepo cveće, a onda se rastužila, pa uzdahnuvši prošaputala: “Eh, zašto sam ja tako obična i bodljikava? Kako bih želela da imam nešto lepo da prinesem Gospodu, nešto čime bih Ga, i ja, darovala. A sve što imam su moje iglice. Kako ću takva stati pred Gospoda?” I gorko je zaplakala. Videvši njene suzice anđeo se ražalostio.



U ovako radosnom danu za sve nas niko ne sme biti tužan. Sirota jelkica, plače jer misli da nema šta da prinese Gospodu, a ne zna da njena ljubav i smirenje mirišu lepše od najmirisnijeg cveća i sijaju lepše od najsjajnijih zvezda. Anđeo se najpre zamislio, a onda je brzo odleteo do zvezdica i zamolio ih da mu pomognu. Najpre je sa neba poletela jedna velika i sjajna zvezda i spustila se na vrh jelke, a onda su jedna za drugom zvezdice svih boja počele da sleću i na ostale jelkine grančice.



Pećina je zablistala još jače nego ranije. Svetlucanje zvezdica koje su okitile jelkcu, probudilo je Bogomladenca Hrista. Videvši ih tako blistave na zelenim grančicama, On se smehnu i radosno pruži Svoje ruke ka jelci. Cvetovi su je sa divljenjem gledali i došaptavali se: “Ah, kako je ona postala lepa!” A jelka je polagano prišla Gospodu i duboko Mu se poklonila.

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=yWhYxbCietM#t=91

nije prica, ali je korisno....

[JESSY]

Причају да је неки човек у Бухари послао свог слугу на пијац

и да је слуга дотрчао кући као без душе, бацио корпе и казао

свом господару да је видео Смрт.

Још причају да је замолио свог господара да му позајми коња да бежи у Самару

и да му је господар дао коња, па је слуга у највећој журби и највећем страху,

одјахао према Самари.

Онда је, кажу, господар узео оне одбачене корпе и отишао на пијацу по поврће и

тамо видео Смрт!

Када је угледао смрт, причају да је господар питао зашто му је уплашила слугу,

а Смрт онда рече;

”Нисам га ја уплашила, само сам се изненадила откуда он овде, у Бухари,

кад вечерас имамо састанак у Самари!”

[Vladimir Vlada]

LEGENDA O NEMOJ CRKVI

Postoji stara legenda koja upečatljivo kazuje zašto ponekad naše molitve bivaju besplodne.



Davno, davno, živeo je neki starac koji se mnogo molio i često brinuo o ljudskim gresima. I čudnim mu se učinilo zašto se ponekad dešava da ljudi idu u crkvu, mole se Bogu, a ipak i dalje žive loše.



“Gospode, mislio je on, da li ti odgovaraš na naše molitve? Evo, ljudi se neprestano mole, da bi živeli u miru i pokajanju, a nikako ne uspevaju. Nije li možda sujetna njihova molitva?“



Jednom je sa tim mislima utonuo u san. I na njegovo iznenađenje, Anđeo sav u sjaju, obavivši ga krilom, ponese ga visoko iznad zemlje… Kako ga je nosio sve više i više, sve slabije su se čuli zvuci sa Zemlje. Nisu se čuli ljudski glasovi, utihnula je pesma, zvuci, čitav žamor sujetnog ljudskog života. Samo su s vremena na vreme odnekud dolazili harmonični nežni zvuci, kao zvuci daleke laute.



Šta je to? – pitao je starac.



– To su svete molitve – odgovori Anđeo,- samo se one ovde čuju!



– Ali zašto su tako tihe? Zašto je tako malo tih zvukova? Evo sada se sav narod moli u hramu…



Anđeo ga pogleda tužnog lica.



-Želiš da znaš?.. Pogledaj…



Daleko dole video se veliki hram. Čudesnom snagom su se otvorili njegovi zidovi i starac je mogao da vidi sve što se dešava unutra.



Hram je uvek bio pun ljudi. Na klirosu se video veliki hor.



Sveštenik u punoj odori je bio u oltaru. Tekla je služba! Kakva služba – nije se moglo reći jer ni jedan zvuk se nije čuo. Videlo se, kako je stojeći na levom klirosu čtec nešto čitao brzo-brzo, mrmljajući, ali reči gore nisu dopirale.



Na amvon je brzo izašao đakon gromadnog rasta, odsečnim pokretom zagladio kosu, zatim podigao orar, široko otvorio usta, i… ni zvuka!



Na klirosu je regent raširio notni tekst: hor se spremio da peva.



«Aha, hor ću sigurno čuti…» – pomislio je starac.



Regent je dao intonaciju, podigao ruke i dao znak za početak, ali kao i ranije -carovala je potpuna tišina.



Bilo je sasvim čudno gledati: regent je mahao rukama, davao takt nogom, basovi su se zacrveneli od naprezanja , tenori zapinjali, visoko podižući glavu, svi su otvarali usta, ali pesme nije bilo. «Šta je ovo?» – pomislio je starac.



Preneo je pogled na ljude koji su se molili. Bilo ih je veoma mnogo, raznih uzrasta i položaja: muškaraca i žena, starih i mladih, gospode i prostih seljaka. Svi su se krstili, klanjali, mnogi su šaputali, ali se ništa nije čulo.



Čitava crkva je bila nema.



– Zašto je tako? – pitao je starac.



– Spustimo se, i ti ćeš videti i razumeti… – rekao je Anđeo.



Brzo i nevidljivo za ostale u hramu, spustili su se u sami hram. Obično odevena žena stajala je napred i izgledalo je da se usrdno moli. Anđeo joj se približi i tiho je dodirnu rukom… I odjednom je starac video njeno srce i razumeo njene misli.



«Ah, ta prokleta ženetina! – razmišljala je ona. – Opet je u novoj odeći!



Muž – pijanica, deca – nevaspitanci, a ona ne obraća pažnju!.. Samo se licka!..»



Dalje je stajao lepo obučen gospodin i zamišljeno posmatrao ikonostas. Anđeo je dodirnuo njegove grudi, i pred starcem su se otvorile njegove tajne misli: «…Teška dosada! Loše sam trgovao… izgubio sam hiljadu a možda i hiljadu ipo…»



Dalje je stajao mladić. On se već nije molio, sve vreme je gledao levo, gde su stajale žene, crveneo i premeštao se s jedne na drugu nogu. Anđeo ga je dodirnuo, i starac je pročitao njegove misli: «Ah kako je dobra Dunjaša!.. Kod nje sve vredi: i lepa i ima dobar posao… Takvu bih ženu hteo! Da li bi me htela?»



I mnoge je dodirivao Anđeo, i svi su imali slične misli, prazne, svetovne. Pred Bogom su stajali ali o Bogu nisu mislili. Samo je izgledalo kao da se mole.



– Razumeš li sada? – pitao je Anđeo. – Takve molitve do nas ne dolaze.Zato i izgleda tako- svi oni su zaista nemi…



Tog trenutka zvonki dečji glasić je jasno progovorio:



– Gospode! Ti si blag i milostiv…Spasi, pomiluj, isceli moju sirotu mamu!..



U uglu, na kolenima, pribijen uza zid, stajao je dečačić. U očima su mu blistale suze. Molio se za svoju bolesnu majku.



Anđeo ga je dotakao i starac je video dečje srce.



Tamo su bili briga i ljubav.



Evo molitve, koja do nas dopire! – rekao je AnĐeo.



Eto zato, naše licemerne, čisto formalne molitve do Boga ne dolaze i plod ne donose.
 

[Vladimir Vlada]

DA LI STE VI BOG?

Jedne hladne večeri za vreme Božićnih praznika, dečak od šest ili sedam godina stajao je pred izlogom jedne radnje. Nije imao cipele, a odeća mu je bila sva u ritama. Jedna mlada žena, koja je tuda prolazila, zapazila je čežnju u njegovim svetlo – plavim očima. Uzela je dete za ruku i uvela ga u radnju. Tamo mu je kupila nove cipele i toplu odeću.



Izašli su ponovo na ulicu i žena reče dečaku: „Sada možeš da se vratiš kući i neka ti je srećan praznik.“Dečak je pogledao u nju i upitao: „Da li ste vi Bog gospođo?“



Ona se osmehnula i odgovorila: „Ne sine ja sam samo jedno od njegove dece.“ Dečak na to reče: „Znao sam da ste u nekakvom srodstvu.“

[Vladimir Vlada]

OČINSKO STRPLJENJE

Jedan stari čovek seđaše u dvorištu svoje kuće zajedno sa sinom koji upravo završi visoke studije.

Iznenada, vrana slete na zid.

Otac upita sina: “Šta je ono?”

Sin odgovori: “To je vrana.”

Nakon izvesnog vremena, otac upita ponovo: “Šta je ono?” Sin odgovori: “To je vrana.”

Prođe nekoliko minuta a otac ponovo upita, treći put: “Šta je ono?” Sin odgovori: “Oče, upravo sam ti rekao da je to vrana.” Ne prođe dugo a otac opet upita: “Šta je ono?” Ovoga puta na sinovljevu licu mogla se videti mala usplahirenost: “Oče, to je vrana, vrana!” Ponovo otac upita: “Šta je ono?” Ovaj put sin odgovori grubim tonom: “Oče, non-stop pitaš jedno te isto, iako ti stalno odgovaram da je to vrana. Zar nisi u stanju razumeti?”

Otac ustade i ode do sobe. Ubrzo se vrati noseći svoju staru svesku-dnevnik. Otvarajući stranicu, reče sinu da pročita ono što je na toj stranici zapisano. Sin pročita:

“Danas je moj maleni sin sedeo sa mnom u našem dvorištu, kad dolete vrana. Sinčić me je dvadeset i pet puta upitao: ‘Šta je ono?’, i dvadeset i pet puta mu odgovorih, nimalo iznerviran, da je to vrana. Ono što osećah bila je ljubav prema mome nevinome sinčiću.”

Tada je otac objasnio sinu razliku između očeva i sinovljeva stava:
“Kada si bio malešan, postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i niti jednom nisam bio iznerviran tvojim pitanjima, već ti uporno odgovarah. A kada sam ja tebi danas postavio isto pitanje, ali ponavljajući ga samo pet puta, ti si se iznervirao, ljutnuo i bio nestrpljiv sa mnom.”

[ivanaika]

DIOGEN I ALEKSANDAR VELIKI

Aleksandar Veliki krenuo je u osvajanje, pa se prvo zaustavio kod svog mudrog prijatelja Diogena. Pozdravili su se s mnogo privrženosti, jer su bili stari prijatelji, a nisu se ni videli već neko vreme. Diogen se udobno odmarao na svom omiljenom ležaju, dok je njegov uznemireni prijatelj hodao gore-dole.

Diogen započe razgovor:”Gde ideš ovog puta?”

Aleksandar odgovori: “Prvo idem osvojiti Malu Aziju.”

“A gde posle toga?”, upita Diogen svog ambicioznog prijatelja. Aleksandrovi podvizi uvek su u njemu pobuđivali radoznalost.

“Onda ću ići u osvajanje Indije”, odgovori Aleksandar.

“A zatim šta?”, upita mudrac.

Aleksandar odgovori: “Osvojiću celi svet.”

Zamišljeno se smešeći, Diogen podignu pogled prema Aleksandru s izrazitim izazovom u očima i reče mu: “Jednom, kada osvojiš celi svet, šta ćeš onda raditi?”

“Ah,” reče Aleksandar, “onda ću se moći odmarati i opuštati.”

Ovaj odgovor navede Diogena na histeričan smeh. Pa zovnu svog stalnog pratioca, psa koji se  nedaleko odmarao: “Čuješ li šta je ovaj ludak upravo rekao?”

Diogen poveri psu: “On će se odmarati nakon šta osvoji svet. Pa mi se već odmaramo, a da nismo osvojili ništa!!!”

Potom se Diogen okrenu prema Aleksandru i reče: “Ako je odmor i opuštanje tvoj krajnji cilj, zašto se ne pridružiš meni i mom psu u ovoj udobnoj sobi? Dovoljno je mesta za svu trojicu. Zašto bi sve to radio kad se već sada možeš odmarati s nama?!”