Причам ти причу.... али праву и лепу...

[JESSY]

БОГ ЗАИСТА ПОСТОЈИ…

Ево једног поучног „разговора”

Један човек је отишао код фризера да се ошиша и обрије. Како је фризер почео да ради, почели су разговарати. Разговарали су о много ствари и о различитим темама, да би се на крају дотакли и теме Бога.

Фризер рече: Ја не верујем да Бог постоји.
Зашто то кажете? Упита га муштерија.
Знате, довољно је да изађете на улицу и шватите да Бог не постоји. Реците ми, ако Бог постоји, да ли би било толико бoleсних људи?

Да ли би било толико напуштене деце? Ако Бог постоји, не би било ни патњи ни бола. Не могу замислити Бога који би дозволио све ове ствари. Муштерија промисли на моменат, али не одговори ништа, не желећи започињати расправу.

Фризер заврши са својим послом и муштерија напусти радњу. Само што је изашао из радње, виде на улици човека са дугом, непочешљаном, прљавом косом и необријаном брадом, изгледао је прљаво и запуштено.

Муштерија се врати назад у радњу и рече фризеру: Знате шта? Фризери не постоје. Како можете то рећи? Упита изненађени фризер. Ја сам ту, и ја сам фризер, и управо сам вас шишао и бријао!

Не! Викну муштерија. „Фризери не постоје, јер ако постоје, не би било људи са прљавом дугом косом и необријаном брадом, попут овог човека на улици.

Ах, али фризери ипак постоје!
Те ствари се дешавају јер људи не долазе код мене.”
Тачно, потврди муштерија. Управо тако!„

Бог, такође, постоји! Лоше ствари се дешавају кад људи не иду к ЊЕМУ и кад од ЊЕГА не траже помоћ ... Због тога постоји толико патњи и бола у свету”.

БУДИ БЛАГОСЛОВЉЕН(А) И БУДИ БЛАГОСЛОВ ДРУГИМА!!!

[JESSY]

Сила постоји и кад се не види

 

Др Николај Велимировић је био велики пријатељ Николе Тесле у Америци. Звали су се имењацима. Позове Никола Тесла Николаја да га посети у својој лабараторији.

Дочекао га је лепо – чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.

- Боже, имењаче, шта уради ти то? Каква је то сила? – пита га Николај.

- Имењаче ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? – одговори Тесла.

- Шта је то?

- Струја, имењаче!

- Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

- Никада – каже Тесла – док је света и века.

- Па што онда народ тражи, Бога да види? Сила постоји и кад се не види – на то ће Николај.

[JESSY]

Једад живот, једна прича…

Постављено у рубрику (Књижевност) од o. Simon

 У Поточанима је честита Зорка Михаљевић, чија је кућа одмах поред нашег гробља. Та храбра жена у злим временима деведесетих, спасила је живот мојој тетки Босиљки Јагодић. Од 1978. године моја покојна тетка Босиљка била је једини чувар адресе, Село Поточани. Она је рођена 1919. године и стасала за удају почетком другог светског рата. После рата, лепотица о чијој лепоти су се певале и песме, иако је имала много просаца, није се удала. Разлог је што је поштовала реч своје мајке а моје баке, по оцу; једне отресите и православљу окренуте жене која је рекла да ће је проклети ако се уда за човека с којим се неће венчати у цркви. А моју тетку су просили, официри, чиновници, шумари и учитељи. Знамо да су после Другог светског рата, сви они обавезно били чланови Савеза комуниста. Моја драга тетка, живела је у нашј породичној кући, и у мају 1992. године, унуцима, оних који су јој убили оца, засметала је једна једина српска душа, од Ливна до Малована,па су јој запалили једне ноћи шталу и обесни богохулници нису је отворили него је моја Тетка скривена у великом грму зобике слушала, како полузапаљене врече њене козе и како горе штала и сено. Штала је удаљена од куће тридесетак метара, слутила је она да ће запалити и кућу под окриљем ноћи, јер им је и душа црна. Следећу ноћ спавала је код Зорке, а она јој је казала да знају да је она штити и да мора да напусти њене родне Поточане. Сметала је ова Српска старица на прагу седамдесет лета па је Зорка дојавила моме тати, који је остао у Ливну, шта се спрема и он је платио таксисти муслиману, једини који је хтео да га вози 100 немачких марака, за 12 километара вожње и отишао да довезе сестру која је била осуђена на ликвидацију следеће ноћи. Ову своју голготу, причала ми је пред смрт, у Аранђеловцу, моја храбра тетка.”Дошо, мој Благоја, и довео оног Циганина што таксира. А ја јадна видим да су дошле виле очима, да више нема ни огњишћа ни бакре. Како да спакујем моје ткало (мисли на ручни рад, ћилиме, торбе, прегаче) које сам у руво, девојачку спрему остављала, прела, бојила. Шта да радим са кокошкама, кад су козе већ изгореле? Кукала би до неба, али несмим, да ми Благоји неби наудили, (њеног брата којег је гојила, јер је мајка Мара морала да ради и мушке послове, удовица са четворо деце). Кокошке су остале да их храни Зорка а мог Пиргу ко цура кршног пивца, имо је пет кила, уфати Циганин и свеза. Оте и мој торбак ткани, ко цвиће шарен. А ја мислим, да неће срушит кућу, кад ја одем. Приварила сам се јадна ми мајка !!! Нисам скинула са зида икону мог Светог Николе, па ни четерес прве нису палили кућу. Запалише злотводи, а ја никад више нисам видила моје огњишће…“ Причала је још пуно тога , и туговала за њеним родним крајем моја племенита тетка. После годину дана, крајем јуна 1993. године, размењена је са мојим татом и заувек напустила Поточане, Ливно а и Босну. Иако смо, мој брат и ја са нашим породицама настојали, да заволи питому Шумадију, она је венула као биљка, спомињала њен крш и камен, њене козе и ливаде, и њену гробницу са спомеником и окречену, која и данас стоји празна на гробљу у Поточанима које је само двеста метара удаљено од наше куће. Моја Баја, како смо је од миља брат и ја прозвали, па јој тај надимак остао, упокојила се у Господу 7. новембра 1994.године и сахранишмо је на Митровдан. Бистра ума до задњег часа, плакала је за падом Купреса и говорила: “Боже дај да умрем!” А ја и сада искрено верујем да је њена душа у Поточанима, да сврати у гробницу и насмеје се мислећи да је нико није могао отерати, па она је сама, једина, Православне вере живела у Поточаним. У нашој кући је свештеник Мирко Јамеџија светио водицу последњи пут за Светог Николу 1991.године. Купили су мој отац и брат икону Светог Николе, славили славу и она са њима 1993. године. Ја сам је гледала у очи, а она је гледала у кандило и икону, па је дубоко уздисала, а из њених лепих очију текле су сузе. Једну је крсну славу дочекала у Шумадији, а следеће године за Светог Николу њена душа трајно се населила у Поточане. Љубица Радета

[JESSY]

Драгој браћи Константину и Јовану,
молим се за вас из све душе

Са великом радошћу, примио сам ваша два писма, која сам прочитао са великом ревношћу и марљивошћу. Моја је дужност да вам одговорим и да вас водим према томе. Ја ћу међутим, да упутим свој одговор обојици, јер сте обојица Богољупци, и обојица имате једнаку потребу духовног вођења и образовања. Ви сте према томе, обавезни не само да питате, већ и да слушате шта Оци говоре.

Истине је да сам био забринут, читајући у вашем писму да сте били немарни у својим обавезама и да сте упали у многе детиње будалаштине. Био сам такође веома радостан, да сте се покајали и желите да вас саветујем на путу покајања, са циљем да би могли да задобијете милост нашег Благог Бога, Кога сте, вашим дечијим, рђавим понашањем, веома ожалостили.

Увредити Бога и скренути са пута Његових заповести није необично; цела људска природа се лако спотиче и веома често пада у грех. Међутим, остати у злу је тешка заблуда, морамо бити веома опрезни, јер тешко нама, ако се нађемо непокајани у време нашег одласка.

Међу многим методама које ђаво – непријатељ и уништитељ наших душа – користи да обмане оне, који исправно живе Православно Хришћанство, посебно млади, јесте да постави другу замку, којом је у стању да обмане многе младе људе и да их у потпуности одведе у пропаст.

Зли поставља ову замку, Божију милост, под видом доброг и саосећајног, чинећи да се појављује као мамац за младе, мамећи их на слободу, смех, шалу и гестикулације, отвореност и коначно, на употребу и злоупотребу алкохола, на све оно што се не чини катастрофалним свету, која се називају средствима „слободе“ коришћењем политичких и лукавих покровитељстава.

Тако, навикнувши их на лоше навике, омладина постане испуњена страстима и онда бива наругана од стране ђавола и сличних људи. замка је покривена тешком сенком и апстрактним оправдањима, чинећи да изгледају као веома мали греси и да ће након проласка тог доба, све то проћи; и након свега, да су то ствари, које би само пустињаци и монаси у планинама требали да избегавају.

Када би само могли да схвате како велика невоља бива овим тврдњама, желели би да се одвоје од тих изговора и применљивих извињења као од смртоносне змије. Циљ је кушача сатане, да прво убаци у омладину све ове мале грехе и тако паралише њихова чула, подстичући их на шалу, непристојне слике, шаљивост и пијанство, што рађа све остале страсти.

Молим те да питаш, са много опреза, непокајаног, страсног пријатеља, да ти исприча како је привучен таквим одвратним страстима. Из одговора ћеш научити да је главни разлог и почетак страсти био у немару и равнодушности према узроцима које сам поменуо. Као што телесне страсти долазе из занемаривања малих ствари, тако је исто и у духовним; од дечије будалаштине, човек долази до нивоа непокајаности и очајања.

Истина је да је Господ наш Исус Христос, видећи спотицање људске природе, прима са отвореним рукама грешника који се враћа. У исто време, међутим, Он говори: „Бдите и молите се, јер не знате дан ни час када ће доћи Син Човечији.“ Он нас тако подстиче да увек будемо спремни и да у нашим судовима имамо уље покајања и сваку другу врлину, тако да не би били искључени из брачне ложнице као луде девојке. Истина, постоји покајање, и када је млади човек чист и избегава лоше друштво и пијанство, али мало одступа, тада покајање брзо брише свеже грехе.

Када, међутим, кроз лоше навике, тело постане роб греху, постаје веома тешко, и од многих само пар њих ће бити у стању да буде ослобођено од (непријатељевих) префињених замки.

Знајући ово, драги моји Константине и Јоване, од сада немојте, ради Бода, да се предајете паралишућој разлабављености ваших чула, флертовању ни шалама, пијанству ни лошем друштву, због којих се губи страх Божији и бивате заробљени од стране демона самољубља и раскалашности. Бирајте боље врлински живот према Богу, опонашајући вашег духовног оца у свему. Он је једини који ће вас обучити за стање, угодно Богу, и показаће вас као Небеске грађане.

Са циљем да путујете чврсто путем Божијим, морате:

1. Показати велику послушност, поверење и прихватање према вашем духовном оцу, говорећи му увек истину.
2. Престаните у потпуности са говорљивошћу и шалама, јер као што смо рекли, тамо где постоји говорљивост, страх Божији се губи.
3. Имајте одређено време сваке вечери за молитву, коју ће вам ваш духовник дати
4. Када сте у цркви, будите потпуно сконцентрисани на слушање Божије Литургије, тако да би благодат Светога Духа могла ући у ваша срца.
5. Држите без пропуштања све постове Цркве, и не опонашајте путеве пропасти данашње геберације.
6. Када год је могуће, избегавајте вино и посебно алкохолна пића која појачавају телесне страсти.
7. Када имате слободног времена, проводите га читајући Отачке књиге.
8. Чувајте се од неких духовника и учитеља, који се праве да вас уче врлинама и покајање, али представљају похотљивост, напуштањем постова и обесхрабривањем омладине од подвижништва, умерености и Отачких дела, и који такође говоре против монашког живота. Какву штету ово може донети младом човеку, бескорисно је рећи, јер само видео многе, који су били намамљени овим обмањујућим подстицајима, поставши несвесне жртве.
9. Имајте велико поштовање посебно према Нашој Госпођи Богородици, Која ће вас увек чувати на путу вашег спасења.

Са поштовањем, шаљем вам целив

Монах Данило,
Света Гора Атос

[JESSY]

Имао отац сина јединца, кога је неизмерно волео. Једнога дана  рече син оцу, да жели да пође по свету, да види какав је свет и како живи. Отац га је одвраћао од те намере, но кад виде да  син држи сво-је, даде му одобрење за пут. Радостан син спреми се за пут и дође оцу да се опрости пред полазак. Онда му отац даде један драги камен,па га одведе пред једно велико огледало и рече му:»шта видиш у  огледалу?
Видим два лица, тебе, оче, и себе . Како нас видиш?Опет упита  отац. Видим оче, тебе, мало већег од мене и себе мало мањег од тебе. Добро, рече отац, ево ти сад овај драги камен. Ово је камен среће. Докле њега будеш чувао цела и неокрњена, бићеш срећан на путевима својим и здрав ћеш се повратити мени; ако ли га окрњиш, поћи ћеш у пропаст и нестаће те. Чувши ову поуку, син узе драги камен, зави га метну у недра, па се крете на пут.

Путовао је дуго и дуго, и видео много и много. И срце се његово радовало свему што је видео и чуо. Но једног дана он, да се проведе у једном ноћном друштву, које је налазило задовљство у многом јелу и пићу. У том друштвупило се и јело до зоре. Кад је било у зору, а то све дрштво пијано и онај син. Онда му рече неко: Онакво задовољтво може се платити само драгим каменом. Чувши ово син се гордо маши у недра, извади свој драги камен, одби један делић од њега и даде. Сутрадан кад се син пробудио и трезан погледао у огледало, а то у огледалу види лик свога оца у природној величини и уз оца себе нешто смањеног.

Путовао син даље и даље, и све гледао и све слушао и свему се дивио. Једнога дана падне на конак у неки град, чувен због свог богатства и својих богаташа. Када се упозна са богаташима тога града, реккоше му, да они примају у своје друштво само богате људе, те ако жели живети с њима мора уложити бар најмањи драги камен да би им могао ортак. Онда син извади свој драги камен из недара, одби један делић и уложи у ортачину. На тај начин он би убројан у богаташе, и поста, у истини, врло богат човек. Али једног јутра када погледа у огледало, виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе доста смањеног.

Када му се досади живети у том граду, он узе своје благо и пође даље по свету. Путујући тако, дође он у једно место, чувено због свог разврата. Ухватише га неки људи и одведоше рђавим женама, које се отимаху о њега због његовог богатства. После дужег пребивања ту осети син досаду, па се реши ићи даље.

Но при поласку погледа у огледало у својој соби и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе много смањеног. Зачуди се он томе, па пође даље.

Путујући тако, дође он у неку државу, у којој беше умро кнез, и великаши се препираху међу собом, кога ће узети за кнеза. Јер сви се отимаху о то звање кад се немогаше договорити ни сложити, рекоше овом младићу да ће њега узети за кнеза, само ако он може и хоће да сваком од њих да неки бакшиш у виду драгог камења. Полакоми се син за кнежевску почаст, извади свој драги камен из недара, одби од њега неколико парчета и даде по једно парче сваком великашу. На тај начин постаде он господар једне државе. Живео и владао тако неко време, док му се и то не досади, па помисли да напусти своју кнежевину и пође даље. Опрости се дакле са свима и пође.
Но при поласку погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе сасвим малог као мало дете, једва оцу до колена.

Путујући све  даље и дуже, пође син у једну земљу незнабожачку, где се није знало за једнога Бога, и где су прву реч водили гатари и призивачи духова. За њега беше то нешто ново и необично.и пожели да сазна гатарске тајне те земље.
Онда  му рекоше гатари, да ће му открити све своје тајне и довести га у везу са духовима, ако им да један драги камен.
Али у сина беше остало само једно мало парче од оног драгог камена што му отац при поласку даде. Извади он, дакле, оно последње парче и даде га гатарима. И уведоше га гатари у своје друштво и показаше му своје тајне. И научи син, како дапризива духове из подземног света и да разговара с њима. И предаде се потпуно њима у власт. Но и то му се досади, те он пожели да путује даље. Кад је хтео поћи, он погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини, али себе не виде никако. Гледајући тако, он се чуђаше како то да нема њега у огледалу. У том неста из огледала и лик његовог оца. На место оца појави се подземни дух мрака, рогат, злобан и ужасно накарадан. Удари син у огледало и разби, али се јави иза његових леђа подземни дух мрака, веза га за руке и за ноге и одвуче у своје подземно царство.

Није ли ова прича јасна? ОТАЦ је сам Господ Бог. СИН то је човек. ОГЛЕДАЛО је завет Бож’ји. ДРАГИ КАМЕН је душа човечја. Удаљивши се од свога оца преко воље очеве, син плаћа душом својом варљива задовољства овога света; и то нај пре похот за јелом и пићем, па похот за богатством, па похот телесну, блудну, па похот за влашћу инајзад похот за знањем помоћу злих духова. На тај начин крњила се и смањивала његова душа, тај драги камен од Бога оца, док се на послетку није сасвим истрошила и коначно упропа-стила. Што је син видео оца увек уистој величини, то значи, да се Бог не мења, него остаје увек исти. Што је отац најзад постао невидљив у огледалу, то значи, да је син, изгубивши душу изгубио био и сваку везу са Родитељима својим. А што се зли дух тиме јавио у огледалу и у стварности, то значи, да је син своју душу био већ свршено продао том злом духу таме. Тако је зли дух, као власник душе, задобио власт и над остатком човека, то јест телом његовим.

Свети Владика Николај Велимировић

[JESSY]

Епископ осечко-пољски и барањски Лукијан

У књизи Постања пише да је Бог „створио мушко и женско“, рекавши им: „Рађајте се и множите, и напуните земљу, и владајте њоме…“ (1Мојс. 1,27–28).

Текстови Старога завета сматрају безчадије грехом – казном Божјом. Захарија и Јелисавета моле се Господу да им подари пород. И, гле, док праведни Захарија служи у храму и приноси жртву, анђео Господњи јавља му се саопштавајући да ће његова супруга Јелисавета родити сина. Не поверовавши анђелским речима, бива кажњен – постаје нем. Али, велика је милост Господња: Јелисавета рађа сина, и Захарија му даје име Јован. Родитељи добијају дете – највећег рођеног од жене, великог пророка и Крститеља Господа нашега Исуса Христа.

Јоаким и Ана у сузама су измолили од Господа ћерку Марију, чије име преведено с јеврејског значи „сузама исплакана“. Марију, мајку Онога кога небеса не могу обухватити, Ана носи у благословеној утроби својој.

Господ наш Исус Христос је дошао да спасе род људски који лежи у тами и у греху (ср. 1Јн 5,19). Бог је љубав, и Он нам открива овај свет, даје нам заповести како да живимо и како да се спасавамо: „Љубите једни друге“ (1Јн 4,7). Снага Христове заповести коју Он изговара својим ученицима и свима нама састоји се у овим речима (Јн 13,34–35; Јн 15,12; Јн 15,17; Еф. 5,2). Исус нас опомиње и усмерава да љубимо једни друге, као што Он нас љуби.

На ову богочовечанску љубав опредељују се хришћански супружници поверавајући се једно другоме док постају једно тело (Еф. 5,31). Тако, муж остварује свој позив и своју мисију волећи своју жену, као Христос Цркву, спреман жртвовати и самога себе. Жена, пак, прихвата ту мужевљеву мисију да буде вољена (Еф. 5,21–25). Доживљавајући брачну заједницу, они продубљују међусобну љубав, као Свету тајну из које црпе снагу за све тешкоће и невоље које прате брачну заједницу и породицу у овоземаљском животу. Господ наш Исус Христос је благословио брак уздигавши га на Свету тајну, када је у Кани Галилејској присуствовао и учествовао са својом Мајком на свадби, и ту учинио прво чудо – воду је претворио у вино (Јн 2,11).

Брак није само друштвена обавеза, него је то заједница мушкарца и жене, како је Бог одредио у почетку стварања земље и света. Заједнички живот мушкарца и жене усмерава на ону првобитну заповест: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме“. Ове божанске речи треба да чују сви наши супружници и да их испуњавају својим животом – да рађају децу.

Деца су најлепше и највеће благо којим Бог дарива супружнике, јер са децом стварају породичну живу цркву (ср. Фил. 2). Деца су круна брака, и у тој круни деца су најлепши драгуљи. Добра деца су радост у породици, а лоша су туга живота. Зато молимо без престанка и саветујемо наше младе супружнике да рађају децу, и да их подижу и васпитавају у хришћанском и православном духу, да буду добри људи, да воле своје родитеље који су их изнедрили, своје учитеље, наставнике, професоре, пријатеље и сву децу са којима стасавају, и опет: да воле све људе са којима живе и сусрећу се на овим просторима. Сви смо одговорни пред Богом, Црквом, заједницом и државом, како ћемо нашу децу најбоље васпитати и образовати. „Пазите на време, јер су дани зли“ (Еф. 5,16) – то је упутство и смерница васпитања деце.

Верујемо да ће здрав разум и љубав превладати код наших младих супружника, и да ће рађати децу радујући се њиховом животу.

Добре мајке, српске мајке, рађајте и васпитавајте децу – да ходе путевима Господњим, јер Бог нас гледа.

Бог мира и љубави да буде са свима вама!

[JESSY]

Једној образованој жени, којој се подсмевају што ходи у Цркву



На подсмех одговори осмехом.
Њихов подсмех потиче из злобна срца; твој осмех нека буде без злобе. Незнању приличи подсмех, а знању осмех. Подсмехом својим они повишавају цену твојој молитви пред вечним Судијом. Јер Богу је најмилија молитва одважне душе, окружене стрелама злобе, мржње, пакости и подсмеха. Све су те стреле тупе врхом а оштре дном, те одбијајући се од тебе стварају ране самим стрелцима.
Цар Давидова жена Михаила подсмехнула се једном одушевљеној молитви свога мужа. Од тога подсмеха Бог се нађе више увређен него ли цар Давид. Зато Свевишњи казни Михаилу, и Михаила кћи Саулова не има порода до смрти своје. Ко пажљиво прати судбе људске и догађаје, тај се може уверити, да и у наше дане Бог оштро кажњава подсмеваче светиње.
А ти реци подсмевачима својим - то јест ако мислиш да је икаква реч јачи лек за њих од ћутања - реци им: варају ли ме очи или видим ли добро, како се ви сваки дан молите трговцима, и кметовима, и пандурима, те за ово те за оно? Зашто се онда ви подсмевате мени, кад се ја молим вечном Створитељу нашем? Није ли смешније молити се немоћним него Свемоћном? Није ли луђе клањати се прашини него Животодавцу и Господу?
Речено је негде код пророка: проклет човјек који се нада у човјека. Ко полаже наду у смртна човека, у један пролазни мехур, а не полаже је у Бога Сведржитеља, очигледно је проклет. И ово проклетство на њему и на дому његову може се утврдити посведневним искуством. Јасно је, да је исто тако проклет човек који се моли само човеку а не моли се Ономе који држи све и може све. Али, пази, понекад је ћутање корисније и од ових речи.
Први подсмех смућује молитвену душу. Но ти си га већ преживела, и од молитве ниси одустала. А поновљени подсмех јесте подстрек. То си и сама, велиш, искусила. Сад ти је некако Бог ближи, и црква милија, и молитва слађа. Знај, доћи ће време, кад ће то подсмевање престати а настати одобравање и дивљење и похвала; и тад ће душа твоја бити у већој опасности него што је сада. Сада се учиш смерности, а онда ћеш се бранити од гордости. Али то је друго питање, друго искушење.
Знај, они који нас муче подсмевањем - они баш и јесу непријатељи наши. И на њих је мислио Господ кад је заповедио: љубите непријатеље своје. Не знајући шта чине они нам чине добро. Огорчавајући и стешњавајући нас они распаљују буктињу божанског пламена у нама. Лајући иза леђа кад ми ходимо у храм Божји они нас гоне ближе Богу. Чинећи нам земљу досадном они нам чине небо милим. Мраз и ветар не мисле дрвету добра, али му и нехотично доносе добро. Тако и непријатељи твоји теби.
Зато опрости им, и благослови их, и моли се Богу за њих, и - оно што је врхунац света - љуби их као највеће своје добротворе после Бога.
Али ако душа твоја не отрпи то ништавно сиктање праха земаљскога, те се застиди Христа, онда ће ти се смејати не само људи но и демони.
Посећуј што чешће домове туге. Посећуј и гробља. Мисли о крсту Христовом, и целуј га што чешће. И о крају живота мисли. Све ће ти то помоћи да се утврдиш у молитвеном расположењу и достигнеш до пуне победе.Мир ти и милост од Бога.

Мисонарска писма, св.Владика Николај Велимировић

[Zero]

Jedna stara nordijska legenda priča o nekom čoveku koji je verovao da ga goni neko zlo biće koje pokušava da mu zagorča život. To strašno biće razorilo je krov njegove kuće, razbilo prozore i uništilo baštu. Ubilo mu je stoku i pokvarilo letinu! Ovaj čovek to više nije mogao da izdrži pa je odlučio da se bori sa čudovištem. Otpočela je velika bitka. Pali su na zemlju i kotrljali se okolo. Ishod je bio neizvestan. Najzad sakupivši svu svoju snagu, čovek je pritisnuo čudovište i čvrsto ga držao. Izvukao je nož da ubije neprijatelja, ali u tom trenutku vetar je razdvojio oblake i sjajan zrak mesečeve svetlosti obasjao je lice čudovišta. Čoveku je zastao dah. Lice je bilo njegovo!

Pouka: Svako je samom sebi najbolji prijatelj - ili neprijatelj!

[JESSY]

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je
siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da
ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je
neizmerno voleo. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u
kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u
dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi.
Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice:
jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
" Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti- dobro ih
čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori
belu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro."

Mladić je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju činiju za
hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da
zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji
su ga izrabljivali , spavao napolju... Zimi je bio srećan ako bi ga
neko primio da zanoću na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao
izradjen, nesrećan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek
je imao samo zdelu pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce ce se izlio i poplavio polja i oranice,
nastala je opšta glad i za mladića više nigde nije bilo ni posla ni
nade. Lutao je bespućima , spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli
ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino
što je imao- zdelu za pirinač , pamučnu košulju i dva juana... Potekle
su gorke suze i mladić je rešio da se ubije... Sklopio je ruke,
zatražio oproštaj od neba za pretstojeći čin, i dok ih je spuštao niz
telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa- dve kutijice
nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više.
Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je : " Ovo će proći! "

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio
se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih
seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo
da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao,
pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je
potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba
hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da
on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine . Radio je
teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi
neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili
protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio
pravedan čovek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao
a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da
živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog
imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve više umesto
samog gradskog starešine koji je star i onemoćao poverio svom mladom
pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić
oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo
dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do
neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj
u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa
svojom voljenom ili učeći svoje sinove komplikovanim kineskim
karakterima, čitajući Konfičija i prvi put u životu je bio savršeno
srećan.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prohodao od
najgore bede do kompletne sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje
želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije
koju mu je otac dao...

Otvorio je crnu kutijicu. U joj je bili smotan komad pirinčanog papira.
Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano : " I ovo će
proći."

[JESSY]

Jednoga dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali,
trazeci od Njega sve i svasta. Zato je resio da se sakrije na neko
vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih:
- Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?
Jedan mu je odgovorio:
- Na vrh najvise planine na svetu.
Drugi je rekao:
- Na dno okeana, tamo te niko nece pronaci.
Treci je dodao:
- Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Meseca, to je najbolje mesto, ko bi te tu pronasao?

Na kraju , Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:
- Gde da se sakrijem?
Andjeo se nasmesio i odgovorio mu:
- Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze.

[JESSY]

MUDROST ODABIRANJA
Ovaj zivot je ispit.
On je samo proba.
Da je stvarni zivot,
Dobili biste
Dalja upustva
kuda da idete i sta da radite.

Zidne novine

[JESSY]

Kada sam bila na prvoj godini fakulteta, profesor nam je dao iznenadni
test. Ja sam bila standardni štreber koji je letimično pročitao sva
pitanja i stigla do poslednjeg koje je glasilo: “Kako se zove gospođa
koja čisti naš sprat?”

Mislila sam da je u pitanju šala. Videla sam ženu nekoliko puta -
tamnokosa, pedesetih godina - ali kako sam mogla da znam njeno ime.
Predala sam papir, ostaviviši poslednje pitanje neodgovoreno. Jedan
drugi student je pitao da li će i poslednje pitanje ulaziti u ocenu.
Profesor je rekao “Naravno. Tokom vaših karijera, sretaćete mnoge
ljude. Svi su važni. Oni zaslužuju vašu pažnju i brigu, čak i ako se
samo nasmejete i kažete im ‘Zdravo’”.

Nikad nisam zaboravila tu lekciju. Takođe sam saznala da se ona zove Vera.

[JESSY]

Indijska legenda

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se
rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu, citamo u prici, sa svih
strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova
palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i
deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za
skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu,
svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila
vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom
zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga:
" Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu
koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove
kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao
kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem
mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je
ikad postojao.

[JESSY]

Ако желиш…

Ако желиш бити први, ти буди последњи. 

Ако желиш господарит’, буди слуга. 

Ако желиш да те чују, ћути. 

Желиш ли имати, подај.

Ако желиш купити, прво штеди. 

Желиш ли васпитано дијете, требаш га одгојити. 

Ако желиш дијете учено требаш га научити. 

Ако хоћеш да те дијете воли, требаш га први вољети. 

Ако желиш да те поштују, први их поштуј. 

Ако желиш да те цијене, воли људе око себе. 

Ако желиш да те воле, дуго трпи, милокрван буди, не љути се, не величај, не надимај се. 

Љуби ближње па ћеш и ти љубљен бити. 

Ако желиш Божји бити, чини добро за живота, поштуј брата старијега, и тебе ће млађи твоји. 

Ако желиш благодат Духа Светога, Богом мисли, Богу живи, побожан буди. 

Од Савла Павле постани. 

Све што желиш са трудом се стиче. 

Без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не сакова. 

Не очекуј да ће ти „добро“ само доћи. 

У Твој дом ти мораш „добро“ уградити и веома пазити. 

На пјеску си и тло мочварно ти је под ногама. 

За час паднеш и упрљаш се. 

За час изгубиш све што си стицао. 

За час распеш све што си сакупио. 

За час љубав мржњом замјениш, образ ти затамни. 

Све знање ти се у незање и глупост претвори. 

Углед твој подсмјех постане. 

Поштовање у поругу. 

Од смиреног, мирног и љубазног, буром страсти у гњев, свађу и оговарање претвориш… 

О, Господе над војскама, буди Вођ животу мом! 

Ти Једини дајеш незаслужнима, љубиш гдје љубави нема, исцјељујеш гдје је вјера изгубљена, милујеш гњевом испуњене, лијечиш оне што ти се ругају. 

Твоја Љубав неисцрпна, срца весели и даје нам наду. 

Без тебе Творче, смисла нема, живот се у таму најмрачнију претвара. 

Са тобом пунота, без тебе ништа. 

Сила нам буди, помоћ и снага. 

Да те не заборављамо, него увијек поштивамо и љубимо над овоземаљском паром и димом. 

Ако желиш имати, Господом напој срце и ум. 

Све ћеш имати. 

Он је „Све и Сва“ и изнад свега и у свему, Кога желимо и Коме жудимо. 

Њега је жедна душа наша. 

Њему нека је слава; Оцу, Сину и Светоме Духу, сада и у вијек и у вијекове вијекова. Амин. 

о. Симон

[JESSY]

Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид.
Отац упита сина: “Шта је оно?”
Син одговори: “То је врана.”

Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”

Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:

“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”

Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става:
“Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”