Причам ти причу.... али праву и лепу...

[SHADOWS OF THE LIGHT]

- Molio sam Boga da mi oduzme oholost.
Bog  reče:
“Ne. Nije na meni da je uklonim, nego je na tebi da je se odrekneš.”

- Molio sam Boga da mi podari strpljenje.
Bog  reče:
“Ne. Strpljenje proizlazi iz podnošenja trpljenja, ono se ne daruje – ono se zaslužuje.”

- Molio sam Boga da mi podari sreću.
Bog  reče:
“Ne. Ja ti dajem blagoslove, sreća zavisi od tebe.”

- Molio sam Boga da me poštedi boli..
Bog  odgovori:
“Ne. Patnja te odvlači od briga svijeta i dovodi te bliže meni.”

- Molio sam Boga za stvari u kojima bih mogao uživati.
Bog  reče:
“Ne. Ja ću ti dati život, tako da možeš uživati u svemu.”

- Molio sam Boga da mi pošalje prijatelje.
On mi je poslao TEBE . . .

- Molio sam Boga da mogu ljubiti, ne očekujući da zauzvrat budem ljubljen . .
- Molio sam Boga da mogu davati, ne očekujući ništa zauzvrat . . .
- Molio sam Boga da mogu pozivati, bez nadanja da i ja budem pozvan . . .
- Molio sam Boga da mogu prihvatati, ne tražeći da budem prihvaćen . . .
- Molio sam Boga da mi pomogne VOLJETI druge, onoliko koliko On voli mene .

Bog  odgovori:
“Ah, napokon si shvatio . . .”

[JESSY]

Veruj i hodaces

Zamisli jednu sumu, polu magicnu i jedan izvor...
E sad
dolazimo da se napojimo vode iz tog izvora i vidimo ni manje ni vise
nego Jednoroga... Ja koji verujem u savrsenstvo kao i u postojanje
jednoroga odmah ga vidim i odusevljeno i sa radoscu gledam i uzivam, i
kazem ti: Pogledaj, Jednorog...
Ti koja ne verujes u njih neces ni sada verovati da je to bas on,
tvrdices kako je to neki konj koji samo lici ili tako nesto... mozda
ces cak tvrditi da uopste ne postoji i da ga zapravo ja umisljam ili da
je to neki jelen... Utom ce on otici...

Poenta je: Ako ne verujes da postoji nikad neces znati da je tu, makar i videla...
Spartak

[Zero]

Nadam se da može pričica u ovom formatu ovde...

http://www.youtube.com/watch?v=P9lo6mvnqgw

[JESSY]

Ljubaznost i sažaljenje: Mentalno retardirani
Pre nekoliko godina, na Specijalnim Olimpijskim igrama u Seattle-u,
devet takmičara, svi fizički ili mentalno nesposobni, postrojili su se
na startnoj crti na 100 m.
Na znak, krenuli su; nisu baš pojurili, medjutim svi su poželjeli da
potrče i pobede trku. Svi, osim jednog malog dečaka koji se spotakao i
pao na asfaltu, srušio se nekoliko puta i počeo je da plače. Drugi
takmičari su čuli dečaka kako plače. Usporili su i pogledali nazad.
Zatim su se okrenuli i krenuli nazad...svi za redom.
Jedna devojka sa sindromom Down-a sagnula se, poljubila i rekla, "Ovo
će poboljšati stvari.". Zatim svi vezanih ruku hodali su zajedno do
završne crte. Svi su ustali na stadionu, i čestitanja i usklici trajali
su nekoliko minuta.
Ljudi koji su se nalazili tu još uvek pričaju to.
Zašto?
Zato što svi znamo da unutra postoji jedna stvar: Važnije je na ovom
svetu pomoći drugima, iako to nekada zahteva da usporimo i menjamo naš
kurs.

Pouka: Jedna od najteških stvari je davanje drugima dobrotu i
ljubaznost; no medjutim to ti se vraća, kao što možete videti iz ove
priče o ljubaznosti.

[JESSY]

Jedan stari hodočasnik prelazio je usred zime preko mosta u podnožju Himalaja, kada je počela kiša. Čuvar prelaza mu je rekao :
"Kako ćeš, dobri čoveče, stići gore po ovakvom nevremenu?"

Starac mu je veselo odgovorio:
"Moje srce je već tamo, ostatku mene lako je da ga prati."

Kada tvoje srce bude instiktivno učestvovalo u radostima i patnji
drugih, tada ćeš znati da si se oslobodio svoga "ja", uživaćeš u
iskustvu "jedinstva" s ljudskim rodom i najzad ćeš upoznati ljubav.

[JESSY]

DRVO I MLADIĆ

 Jedan mladić imao je veliku porodicu .Svi su ziveli u jednoj kući.

 

U kući je vladala sloga i mir i međusobno poštovanje. Sve dok jednog

 

dana ,mladić nije počeo da se žali na svoj položaj u kući.

 

 Svima je pričao kako nema privatnosti ,kako uvek mora da se bori za svoje mesto i kako nikad nema mira.

 

Svi su mu drugi smetali i na sve je bio ljut.

 

Kada je to čula stara baka ,pozvala je mladića u svoju sobu.

 

Rekla mu je: većina mladih ljudi u početku teže da žive sami , da im niko ne bi smetao , ali pre nego što se rešiš na taj korak, moram da ti ispričam jednu priču.

 

Mladić se nasmeja i reče : bako pa ja sam prerastao to , kasno je za priče.

 

Baka se samo nasmeja pa reče: za pravu priču nikad nije kasno i poče da govori:

 

U jenoj gustoj šumi živelo je jedno mlado drvo, koje je niklo na mestu

 

jednog starog oborenog drveta i celi život se probijalo kroz krošnje .

 

Nikada nije imalo dovoljno svetla ,kiše i hranjivih sastojaka koje zemlja pruža.

 

Zbog gustine drveća sve je to odlazilo na druga stabla.

 

Neka stabla su bila nasilna i udarala su ga svojim granama ,

krala mu sunčevu svetlost i čak se po nekad oslanjala na njega.

 

Mlado drvo je počelo vremenom biti jako tužno i depresivno.

 

Tad se stade moli Bogu da da ga oslobodi drugih stabala da i ono oseti slobodu i izobilje koje se mu druga stabla uskraćuju.

 

Videvši to Bog, smilova na njegovu tugu i sva ostala stabla su nestala, ostalo je samo.

 

Kilometrima u daljini nije bilo ni jednog drveta.

 

Sunce ,kiša , sva zemlja, sve je to sad bilo njegovo. Od sreće rašilrilo je svoje grane i uživalo u svojoj slobodi.

 

Trajalo je to neko vreme dok nije počeo duvati jak vetar ,koji se polako pretvarao u oluju.

 

Bez drveća oko njega da ga zaštiti , silina vetra je bez muke počela savijati mlado stablo .

 

Tada je drvo poželelo da oko njega stoji bar još neko stablo na koje se može osloniti da ga vetar ne bi polomio.

 

Setilo se i onih stabala koja su se na njega naslanjala i udarala ga svojim granama i tek sad je videlo zašto su ona to radila.

 

Sve muke i problemi koje su mu stabla zadavala u tom trenutku su bili nevažni.

 

Mnogo se pokajalo i ponovo se poče moliti Bogu da mu vrati onu staru šumu.

 

Tada mu Bog reče : moje mlado drvo , niko bolje od mene ne zna šta je tebi potrebno. I muke i problemi tu su da bi te oblikovali i naterali da porasteš.

 

Zar bi se ti uopšte trudio da rasteš , da oko tebe nisu stajale senke drugog drveća?

 

Ostalo bi malo drvce koga bi lako divljač iz šume obrstila i mali vetar polomio .

 

Sve što se nalazi tu oko tebe, nalazi se zbog tvog dobra.

 

Zato nikad nemoj da posumnjaš u to.

 

Mladić je dugo ramišljao i na kraju se nasmeja i poljubi svoju baku.

 

Oluje života su jake i silne i što više ljudi imamo oko sebe, lakše ih možemo prebroditi .

 

Nije važno kakvi su ljudi, oni su tu sa razlogom.

[JESSY]

KUĆA OD ZLATA

Jedan čovek je za vreme zlatne groznice rešio da proda svu svoju imovinu da bi kupio opremu za kopanje zlata i obezbedio hranu za ovaj poduhvat. Otišao je u planine zajedno sa drugim kopačima i krenuo u potragu za zlatom.

 

Dani su prolazili, a on nije pronašao ni trunku zlata. Prolazili su meseci i godine, on je postajao sve siromašniji i siromašniji i na kraju je ostao bez ičega. Razočaran posle svega, rešio je da ode u jedno napušteno mesto, gde su ostale prazne barake, i da tu umre.

 

Kako se osećao veoma usamljenim na tom pustom i sumornom mestu, odlučio je da ode negde u prirodu. Stigao je do jednog potoka, koji je tekao pored divne livade do koje je bila šuma. Tu je stao i posmatrajući ovaj predivan prizor prirodne lepote, odlučio je da tu napravi sebi jednu malu kućicu.

 

Kako je bilo toplo vreme, iskopao je rupu pored potoka i počeo da pravi cigle od te zemlje i da ih suši na suncu. Od njih je kasnije sagradio malu kućicu na sred poljane. Došla je zima, a on je, onako izmoren i razočaran, umro od gladi i hladnoće.

 

Od tada je prošlo puno vremena i jedan mladi bračni par je rešio da kupi taj plac i sagradi na njemu kuću, jer im se jako sviđao predeo. Sagradili su kuću, ali im je smetala ta neugledna kućica na sred livade, pa su rešili da je sruše. Kada su počeli da je ruše, primetili su da u ciglama nešto svetluca na suncu. Odneli su ciglu na analizu i ustanovili da je razlog tome zlato.

 

Mesto odakle je vađena zemlja za te cigle je bilo bogato nalazište zlata. Na tom mestu je kasnije otvoren jedan od najvećih rudnika zlata.

 

Zamislite koliko jedan čovek može da bude slep pored očiju i ne vidi bogatstvo koje tako dugo traži. Čovek je umro od gladi u kući od zlata.

 

Zato vas molim da i vi ne budete slepi. Otvorite oči!

 

Pogledajte oko sebe!

 

Sveto Jevanđelje po Mateju 13: 44-46

 

44. Još je Carstvo nebesko kao blago sakriveno u polju, koje našavši, čovjek sakri i od radosti svoje otide i sve što ima prodade i kupi polje ono.

 

45. Još je Carstvo nebesko kao čovjek trgovac koji traži dobra bisera.

 

46. Pa kad nađe jedno mnogocjeno zrno bisera, otide i prodade sve što imaše i kupi ga.

[JESSY]

DVA BRATA KOJA SU SE VOLELA

Dva brata, jedan oženjen, drugi neoženjen, posedovali su farmu čije je plodno tlo davalo obilnu letinu. Pola je žita pripadalo jednom bratu, a druga polovina drugom.

 

Na početku je sve bilo dobro. Potom bi se oženjeni brat noću povremeno budio od sna i mislio:

 

 «To nije pravo. Moj brat nije oženjen i dobija polovinu uroda sa farme. Sa mnom je žena i petoro dece, i tako sam osiguran za svoju starost. Ali, ko će se brinuti za mog brata kad ostari? On mora mnogo više staviti na stranu za budućnost negoli što to čini sada, i stoga je on potrebniji od mene.“

 

Sa tim bi mislima ustao, prikrao bi se kući svoga brata i istresao bi vreću žita u bratovu žitnicu.

 

Neoženjenog brata počele su saletati iste takve misli. Povremeno bi se budio od sna i govorio bi: „Ovo jednostavno nije pošteno. Moj brat ima ženu i petoro dece, a dobio je polovinu uroda sa zemlje. Ja ne moram nikoga prehranjivati osim sebe. I je li stoga pravedno da moj brat, čije su potrebe očito veće od mojih, dobije tačno toliko koliko i ja?“ Tada bi ustao iz kreveta i odneo bi punu vreću žita u žitnicu svoga brata.

 

Jedne noći obojica su ustala iz kreveta u isto vreme i naišli su jedan na drugoga s vrećom žita na leđima.

 

Mnogo godina nakon njihove smrti pročula se ta vest. I kad su ljudi hteli podići hram, izabrali su mjesto na kojem su se dva brata susrela, jer u mestu nisu mogli naći svetije mjesto od toga.

 

JVN 13:34 Zapovijest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge. JVN 13:35 Po tome će svi poznati : da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom.

[JESSY]

PTICE SU BLAGODARNE BOGU

…Jednom prilikom Starac Tadej je u manastiru obedovao sa jednim pobožnim čovekom iz Beograda. Tokom jela u bradi mu se zadržalo nekoliko mrvica hleba i, kada su obojica ustali od stola, ovaj čovek reče Starcu da ima mrva u bradi i da bi trebalo da ih otrese, da ga takvog ne bi video neko od gostiju i pomislio: “Eto vidiš kakav je onaj monah!“

 

Starac se samo osmehnuo i smireno rekao: “Šteta je da se bace mrvice, mogu to i ptičice da pojedu.“ Zatim je seo na klupu i, zabacivši glavu unazad, pozvao vrapca sa obližnjeg drveta: “Dođi vrapčiću da ručkaš“!

 

I taj čovek je svojim očima video da je na Starčevu bradu sleteo vrabac i pokupio kljunićem sve do jedne mrvice….

 

….Starac Tadej Vitovnički se upokojio u Hristu Spasitelju u noći 31.marta/13.aprila na 1./14.aprila 2003.godine u Bačkoj Palanci…. Kao i u slučaju drugih oblagodaćenih duša koje su zračeći Božiju ljubav na svu živu i neživu tvar, sve živo i neživo zbirale oko “svog“ tj.Božijeg mira koji beše u njima, i tokom pogrebenja Starca Tadeja, kako svedoče neki od prisutnih, bile su sa svojom oproštajnom pesmom prisutne razne i neobične poljske i šumske ptice. Došle su, Božje miljenice, da isprate svoga Starca koji ih je toliko voleo da je o njima govorio sa ovakvom ljubavlju:

 

“Ptice su blagodarne Bogu, a mi ne. Ptice stalno slave Boga. Počnu rano ujutro, u tri sata, da pevaju i do devet sati ne prestaju. U devet sati malo se stišaju, tek onda idu da traže hranu, a i mlade moraju da nahrane…posle opet pevaju. Njih niko ne tera da pevaju. One pevaju. Da li ih neko sluša, da li ne sluša, one pevaju… A mi namršteni, nos naduven. Nije nam do pevanja, ni do čega. Treba da se ugledamo na ptice. Uvek su vesele. A mi? Nama uvek nešto smeta. A šta nam to ustvari smeta? Ne smeta nam zapravo ništa. Je li tako, blago meni? “

 

/Iz knjige Starac Tadej Vitovnički-MIR I RADOST U DUHU SVETOM-pouke, besede, razgovori/

[JESSY]

DA LI STE POHLEPNI?

Bio jednom jedan veoma siromašan čovek koji lutaše ulicama usamljen.

 

Ovaj siromašan čovek srete jednog drugog čoveka od kojeg poče prositi novac.

 

Ovaj čovek se sažali na onog siromaha koji tražaše milostinju i otvori svoj novčanik u kojem je imao sedam dinara. On uze šest od njih i dade ih onome siromahu.

 

Kad onaj siromah vide da on imaše sedam dinara u novčaniku, uhvati ga pohlepa i napade onog dobrog čoveka što mu dade šest dinara. On je naime hteo svih sedam za sebe.

 

– Ako vas je užasnulo delo siromaha iz ove priče i ako ste osudili njegovu pohlepu, pročitajte koga predstavlja siromah a koga drugi čovek:

 

– Siromah predstavlja pohlepne ljude na zemlji.

 

– Drugi čovek predstavlja Boga.

 

-Dinari predstavljaju dane koje je Bog darovao ljudima.

 

– Gospod nam je dao sedam dana u nedelji i jedino što On želi je da mu damo samo jedan od ovih sedam dana.

 

– Da li ste i vi zbog pohlepe, lenjosti, više novca, zgrabili i oduzeli Bogu sedmi dan samo za sebe?

 

Ako jeste, onda niste ništa bolji od onog siromaha što napade onog milostivog čoveka, koji mu od sveg srca dade šest dinara. Baš kako onaj siromah napade onog dobrog čoveka i uze mu i onaj sedmi dinar, tako i vi na isti način sebično uzimate Nedelju od Gospoda.

 

Poštujmo nedelju i dajmo je Gospodu i bližljima, kako to blagi Bog iz svoje beskonačne ljubavi nalaže. Ne dozvolimo da se zavaravamo i mislimo da je sve drugo važnije na svetu nego Bog. Daj jedan dan od ovih sedam dana Gospodu.

 

On sam kaže u svojim zapovestima: Poštuj sedmi dan i neka ti je svet (2 Mojsijeva 20:8 ).

[JESSY]

DA LI STE VI BOG?

Jedne hladne večeri za vreme Božićnih praznika, dečak od šest ili sedam godina stajao je pred izlogom jedne radnje. Nije imao cipele, a odeća mu je bila sva u ritama. Jedna mlada žena, koja je tuda prolazila, zapazila je čežnju u njegovim svetlo – plavim očima. Uzela je dete za ruku i uvela ga u radnju. Tamo mu je kupila nove cipele i toplu odeću.

 

Izašli su ponovo na ulicu i žena reče dečaku: „Sada možeš da se vratiš kući i neka ti je srećan praznik.“Dečak je pogledao u nju i upitao: „Da li ste vi Bog gospođo?“

 

Ona se osmehnula i odgovorila: „Ne sine ja sam samo jedno od njegove dece.“ Dečak na to reče: „Znao sam da ste u nekakvom srodstvu.“

 

МИСИОНАР

[JESSY]

Имао отац сина јединца, кога је неизмерно волео. Једнога дана  рече син оцу, да жели да пође по свету, да види какав је свет и како живи. Отац га је одвраћао од те намере, но кад виде да  син држи сво-је, даде му одобрење за пут. Радостан син спреми се за пут и дође оцу да се опрости пред полазак. Онда му отац даде један драги камен,па га одведе пред једно велико огледало и рече му:»шта видиш у  огледалу?
Видим два лица, тебе, оче, и себе . Како нас видиш?Опет упита  отац. Видим оче, тебе, мало већег од мене и себе мало мањег од тебе. Добро, рече отац, ево ти сад овај драги камен. Ово је камен среће. Докле њега будеш чувао цела и неокрњена, бићеш срећан на путевима својим и здрав ћеш се повратити мени; ако ли га окрњиш, поћи ћеш у пропаст и нестаће те. Чувши ову поуку, син узе драги камен, зави га метну у недра, па се крете на пут.

Путовао је дуго и дуго, и видео много и много. И срце се његово радовало свему што је видео и чуо. Но једног дана он, да се проведе у једном ноћном друштву, које је налазило задовљство у многом јелу и пићу. У том друштвупило се и јело до зоре. Кад је било у зору, а то све дрштво пијано и онај син. Онда му рече неко: Онакво задовољтво може се платити само драгим каменом. Чувши ово син се гордо маши у недра, извади свој драги камен, одби један делић од њега и даде. Сутрадан кад се син пробудио и трезан погледао у огледало, а то у огледалу види лик свога оца у природној величини и уз оца себе нешто смањеног.

Путовао син даље и даље, и све гледао и све слушао и свему се дивио. Једнога дана падне на конак у неки град, чувен због свог богатства и својих богаташа. Када се упозна са богаташима тога града, реккоше му, да они примају у своје друштво само богате људе, те ако жели живети с њима мора уложити бар најмањи драги камен да би им могао ортак. Онда син извади свој драги камен из недара, одби један делић и уложи у ортачину. На тај начин он би убројан у богаташе, и поста, у истини, врло богат човек. Али једног јутра када погледа у огледало, виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе доста смањеног.

Када му се досади живети у том граду, он узе своје благо и пође даље по свету. Путујући тако, дође он у једно место, чувено због свог разврата. Ухватише га неки људи и одведоше рђавим женама, које се отимаху о њега због његовог богатства. После дужег пребивања ту осети син досаду, па се реши ићи даље.

Но при поласку погледа у огледало у својој соби и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе много смањеног. Зачуди се он томе, па пође даље.

Путујући тако, дође он у неку државу, у којој беше умро кнез, и великаши се препираху међу собом, кога ће узети за кнеза. Јер сви се отимаху о то звање кад се немогаше договорити ни сложити, рекоше овом младићу да ће њега узети за кнеза, само ако он може и хоће да сваком од њих да неки бакшиш у виду драгог камења. Полакоми се син за кнежевску почаст, извади свој драги камен из недара, одби од њега неколико парчета и даде по једно парче сваком великашу. На тај начин постаде он господар једне државе. Живео и владао тако неко време, док му се и то не досади, па помисли да напусти своју кнежевину и пође даље. Опрости се дакле са свима и пође.
Но при поласку погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе сасвим малог као мало дете, једва оцу до колена.

Путујући све  даље и дуже, пође син у једну земљу незнабожачку, где се није знало за једнога Бога, и где су прву реч водили гатари и призивачи духова. За њега беше то нешто ново и необично.и пожели да сазна гатарске тајне те земље.
Онда  му рекоше гатари, да ће му открити све своје тајне и довести га у везу са духовима, ако им да један драги камен.
Али у сина беше остало само једно мало парче од оног драгог камена што му отац при поласку даде. Извади он, дакле, оно последње парче и даде га гатарима. И уведоше га гатари у своје друштво и показаше му своје тајне. И научи син, како дапризива духове из подземног света и да разговара с њима. И предаде се потпуно њима у власт. Но и то му се досади, те он пожели да путује даље. Кад је хтео поћи, он погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини, али себе не виде никако. Гледајући тако, он се чуђаше како то да нема њега у огледалу. У том неста из огледала и лик његовог оца. На место оца појави се подземни дух мрака, рогат, злобан и ужасно накарадан. Удари син у огледало и разби, али се јави иза његових леђа подземни дух мрака, веза га за руке и за ноге и одвуче у своје подземно царство.

Није ли ова прича јасна? ОТАЦ је сам Господ Бог. СИН то је човек. ОГЛЕДАЛО је завет Бож’ји. ДРАГИ КАМЕН је душа човечја. Удаљивши се од свога оца преко воље очеве, син плаћа душом својом варљива задовољства овога света; и то нај пре похот за јелом и пићем, па похот за богатством, па похот телесну, блудну, па похот за влашћу инајзад похот за знањем помоћу злих духова. На тај начин крњила се и смањивала његова душа, тај драги камен од Бога оца, док се на послетку није сасвим истрошила и коначно упропа-стила. Што је син видео оца увек уистој величини, то значи, да се Бог не мења, него остаје увек исти. Што је отац најзад постао невидљив у огледалу, то значи, да је син, изгубивши душу изгубио био и сваку везу са Родитељима својим. А што се зли дух тиме јавио у огледалу и у стварности, то значи, да је син своју душу био већ свршено продао том злом духу таме. Тако је зли дух, као власник душе, задобио власт и над остатком човека, то јест телом његовим.

Свети Владика Николај Велимировић

[JESSY]

Тајна среће

Неки трговац послао је свог сина да код најмудријег од свих људи научи Тајну Среће. Младић је пуних четрдесет дана ходао кроз пустињу све док није стигао до једног лепог замка на врху планине. Ту је живео Мудрац којег је младић тражио.

Уместо да наиђе на светог човека, наш јунак је, међутим, ушао у једну салу која је врвела од људи; трговци су улазили и излазили, неки људи су разговарали по угловима, један мали оркестар је свирао пријатне мелодије, а ту је била и богата трпеза пуна најлепших јела из тог краја света. Мудрац је разговарао са свима и младић је морао да сачека два сата док је дошао ред на њега.

Мудрац је пажљиво саслушао разлог младићеве посете, али му рече да у овом тренутку нема времена да му објасни шта је то Тајна Среће. Препоручио му је да се прошета по његовој палати и да се врати кроз два сата.

У међувремену бих те нешто замолио – додаде Мудрац, пружајући младићу кашичицу за чај, у коју је кануо две капи уља. – Док будеш ходао, носићеш ову кашичицу и настојаћеш да се уље не проспе.

Младић је почео да се пење и силази степеницама палате, стално мотрећи на кашичицу. После два сата, вратио се пред Мудраца.

Дакле – упита Мудрац – јеси ли видео персијске ћилиме у мојој трпезарији? Јеси ли видео врт који је највећи Мајстор међу баштованима пуних десет година уређивао? Јеси ли приметио прекрасне пергаменте у мојој библиотеци?

Младић је посрамљено признао да није видео ништа. Његова једина брига је била да не проспе оне две капи уља које му је Мудрац поверио.

Онда се врати и упознај чудеса мог света – рече Мудрац. – Не можеш имати поверења у човека уколико не познајеш његов дом.

Сада већ смиренији, младић узе кашичицу и поново крену у шетњу палатом, овог пута обраћајући пажњу на сва уметничка дела која су висила са таванице и по зидовима. Разгледао је вртове, околне планине, приметио нежне цветове и укус са којим је свако уметничко дело постављено на право место. Вративши се код Мудраца, у детаље му је препричао све што је видео.

Али где су оне две капи уља које сам ти поверио? – упита Мудрац.

Погледавши у кашичицу, младић примети да их је просуо.

Ето, то је једини савет који могу да ти дам – рече Најмудрији од Мудрих. –“ Тајна среће састоји се у томе да посматраш сва чуда овог света, али да никад не заборавиш ни на оне две капи уља у кашичици.“

 

Горан Стјепановић

[JESSY]

Прича о малом Лазару

Написао Горан Стјепановић

У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана jутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.

Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто тако кратко моли и како моли.

- „Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети“. То је била његова молитва.
- „И то је све? „- питао је даље свештеник .
- „Све“, рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.
Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.
А онда га једног дана није било, па другог… и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен , колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

- „Чему се Лазаре радујеш? “ питао је.
- „Исусу“ одговорио је Лазар.
- “ Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? “ питао је даље свештеник.
- “ Да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:
- “ ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ. „
Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.

[JESSY]

Очинско стрпљење

Написао Горан Стјепановић

Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид.

Отац упита сина: “Шта је оно?”

Син одговори: “То је врана.”

Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”

Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:

“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”

Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става:

“Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”