Причам ти причу.... али праву и лепу...

[JESSY]

U toku XIV vijeka u jugozapadnoj Aziji, imperator Tamerlan (potomak
Džingis-kana) bio je poražen u jednoj bici, i time bio primoran da bježi
kako bi preživio. Pronašao je sigurnost u jednom ambaru, dok su
neprijateljske trupe pretraživale selo da ga nađu. Dok je tamo ležao,
očajan i obeshraben, Tamerlan je posmatrao jednog mrava kako prenosi
zrno kukuruza na drugu stranu zida. Zrno je bilo mnogo veće od samog
mrava. Imperator je brojao koliko puta je mrav pokušavao da odnese zrno
do vrha zida i prenese ga na drugu stranu. Vratio se 69 puta. Kada je načinio 70. pokušaj, konačno je uspio da pregura zrno preko vrha.

Tamerlan je skočio na noge s novom snagom i entuzijazmom. Iako je upravo
bio poražen, odlučio je da pokuša iznova – baš kao ovaj mrav. To je i
učinio – reorganizovao je vojsku i na kraju pobjedio svoje neprijatelje.

***

“Kada dospijete u tjesnac i sve se
okrene protiv vas, kada dođe dotle da ne možete više ni trenutka da
izdržite, ne predajite se, jer tu je upravo tačka na kojoj počinje
preokret.” – Harijet Bičer Stou

[JESSY]

 

Danas moj mali sin kreće u školu i
sve će mu tamo neko vrijeme biti strano i novo i zato bih molio da
budete nježni prema njemu. On kreće u pustolovinu koja ga može odvesti
preko kontinenata u avanturu koju će vjerovatno pratiti ratovi,
tragedija i patnja. Takav će život zahtijevati vjeru, ljubav i hrabrost.
Stoga, dragi učitelju, molim vas uhvatite ga za ruku i naučite ga onome
što mora znati. Naučite ga, ali blago, ako možete.

Naučite ga da na svakog neprijatelja dolazi i jedan
prijatelj. Moraće naučiti da svi ljudi nisu pravedni, ni iskreni. Ali
naučite ga takođe da na svakog podlaca dolazi jedan heroj, na svakog
pokvarenog političara jedan predani vođa.

Naučite ga da deset zarađenih centi vrijedi mnogo
više nego jedan nađeni dolar, da je u školi mnogo časnije griješiti nego
varati. Naučite ga kako dostojanstveno gubiti i kako uživati u pobjedi
kada dobija. Naučite ga da bude obazriv sa obazrivima, a nepopustiv sa
grubima. Naučite ga odmah da je najlakše nadvladati nasilnike.

Odvratite ga od zavisti ako možete i naučite ga
tajni spokojnog osmijeha. Naučite ga, ako možete, kako se nasmijati kada
si tužan; naučite ga da suze nisu sramota; naučite ga da slava može
biti i u porazu, a očaj u uspjehu. Naučite ga da se ne obazire na
cinike.

Naučite ga ako možete čudesnosti knjiga,
ali dajte mu takođe vremena da duboko razmišlja o vječnoj zagonetki
ptica na nebu, pčela na suncu i cvijeća na zelenom brežuljku. Naučite ga
da vjeruje u vlastite ideje, čak i ako mu svi kažu da su one pogrešne.
Pokušajte mom sinu dati snagu da ne slijedi gomilu kada svi to čine.
Naučite ga da svakog sluša, ali naučite ga takođe da probere sve što
čuje i zadrži samo ono dobro što prođe kroz sito istine.

Naučite ga da proda svoje talente i mozak najboljim
ponuđačima, ali da nikada ne izvjesi cijenu na svoje srce i dušu. Neka
ima hrabrosti biti nestrpljiv, neka ima strpljena biti hrabar. Naučite
ga da uvijek ima uzvišenu vjeru u sebe, jer tada će uvijek imati
uzvišenu vjeru u čovječanstvo i Boga.

Ovo je veliki zahtjev, ali vidite što možete učiniti. On je tako drag mali dječak i on je moj sin.

**

Pismo je napisao nekadašnji američki predsjednik Abraham Linkoln kada je njegov sin krenuo u školu.

[Никола Тодоровић]

 

Једна жена је изашла из куће и видела три старија мушкарца са
дугим сивим брадама како седе у њеном дворишту. Није их препознала. Рекла је:
"Мислим, да вас не познајем, али верујем да сте гладни. Уђите у кућу и
нешто поједите." "Је ли супруг код куће?", питали су.
"Не", одговорила је. "Вани је." "Онда не можемо
ући", одговорили су. Увече, кад је супруг дошао кући, рекла му је шта се
догодило. "Иди, реци им да сам код куће и позови их
унутра!" Жена је заиста отишла и позвала старце да уђу. "Не можемо
заједно ући у кућу," одговорили су. "Зашто сад?" упитала је.
Један од стараца јој поцне објашњавати: "Његово име је Здравље,"
рекао је и показао на једнога пријатеља. Показујући на другога је рекао:
"Он је Успјех, а ја сам Љубав." На то је додао: "Сада иди и договори
се с мужем којега од нас желите имати у вашем дому." Жена је ушла у кућу и
рекла мужу што је рекао. Муж је био одушевљен. "Дивно!!", рекао је.
"Ако је тако, позовимо Здравље. Нека уђе и напуни наш дом здрављем!"
Жена се није сложила. "Драги мој, зашто не би позвали Успјех?" Њихова
кћерка је слушала у другом крају куће. Прискочила је са својим приједлогом:
"Не би ли било боље позвати Љубав? Наш дом би онда био испуњен
љубављу!" "Послушајмо њен савјет," рекао је муж жени. "Иди
и позови Љубав, нека он буде наш гост." Жена је отишла ван и упитала:
"Који од вас је Љубав? Молим Вас, уђите и будите наш гост." Љубав је
устао и почео ходати према кући. Остала два су у исти час устала и пошла за
њим. Изненађена, жена упита Здравље и Успјех: "Позвала сам само Љубав,
зашто ви улазите?" Старци углас одговорише: "Да си позвала Здравље
или Успјех, друга два би остала вани. Позвала си Љубав и гдје год иде он, и ми
обојица идемо с њим. Гдје год је љубав, ту су такође здравље и успјех !

 

Дођите и на овој страници можете да прочитате поучну причу сваки дан и да видите јако добре постере: http://www.facebook.com/Zasvemojeljude

[Никола Тодоровић]

 

Водоноша је имао два велика керамичка крчага.

Носио их је на раменина окачене на крајевима. Један
крчаг је имао пукотину док је други био исправан,и увијек је успијевао да
пренесе једну те исту количину воде.

Пут од извора до куће је био дуг и увијек је у напрслом


крчагу доносио половину садржаја воде до куће.

Трајало је то тако двије године, из дана у дан. Наравно
цијели крчаг је био поносан на себе како је
до краја успјешно испунио обавезу, док се сироти напрсли крчаг срамио, осјећао
се понижено и потиштено, што је увјек испуњавао само половину обавезе.

Једног дана након двије године обратио се водоноши
на извору.

- Срам ме је, јер вода капље из мене на цијелом
путу до куће.Водоноша му је одговорио:

- Да ли си примјетио, да цвијеће буја и напредује само
на твојој, а не на страни другог крчага? То је зато тако, јер сам ја

увијек знао за твој недостатак, и увијек сам те
подржавао и

носио са те стране.

Сваки дан си их залијевао, када смо се враћали.
Двије године

уживам у овом прекрасном цвијећу, којим украшавам

свој сто. Да ниси такав, какав јеси, онда ни ова
љепота

не би украшавала мој дом. Свако од нас има понеку
ману. Сви смо ми помало напрсли крчази. Али, ови ломови и мане које су у
свакоме од нас, чине нам живот занимљивијим, интересантнијим и вреднијим. Само
треба уважавати свакога

онаквим какав јесте, и гледати добру страну у
људима.

Не можеш бити срећан све дотле, док не научиш

искрено да волиш, и не нађеш своје мјесто на
свијету.

Сви Заједно, сви сложно до краја борбе ! Мијењај
себе, па онда друге !

 

Дођите и на овој страници можете да прочитате поучну причу сваки дан и да видите јако добре постере: http://www.facebook.com/Zasvemojeljude

[JESSY]

DVA POGLEDA NA SVIJET

Dvije prijateljice se susrele nakon mnogo godina.

“Reci mi”, reče jedna, “Šta je s tvojim sinom?”

“Moj sin? Jadan mladić!” uzdahne druga. “Kako li se nesrećno oženio s

djevojkom koja neće ni prstom da mrdne po kući. Ona ne želi kuvati, ne

želi šivati, ne želi prati suđe ili čistiti kuću. Ona samo spava.

Ljenčari i čita u krevetu. Moj jadni sin mora joj čak doručak nositi u

krevet.”

“To je strašno. A kako ti je kćerka, je li ona bolje prošla nego sin?”

“Ah – ona je srećnica. Udala se za anđela. On joj ne dopušta da u kući

bilo šta radi. Posluga kuva, šiva, pere suđe i čisti kuću. A on joj

svako jutro donosi doručak u krevet, zamisli! A ona spava koliko god dugo želi, a ostatak dana se odmara i čita u krevetu.”

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pita Bogorodica Hrista Sine ko ce se spasti? Spasice se onaj ko veruje u Mene. Bogorodica se zacudila posto ona sama neprekidno citavog svog zivota veruje Njemu i pita Ga : Samo to?? Hristos odgovara : Da samo to!

[Дејан]

 

Била једном једна слабашна старица која је, када је њен вољени муж умро, отишла да живи са сином, снајом и унуком.
Сваког дана њен вид и слух су се погоршавали. Понекад су се њене руке толико тресле да би се грашак из њен

ог тањира откотрљао на под, а супа исцурела из шоље. Син и снаја нису
могли да јој помогну, али их је нервирао неред који је правила. И једног
дана су рекли - што је много, много је, па су за њу поставили мали сто у
ћошку поред ормара за метле и дали јој да тамо сама једе све оброке.

За време јела, она би их гледала са другог краја собе, очију пуних
суза, али они тешко да су разговарали са њом, осим што би је грдили кад
би јој испала кашика или виљушка.
Једне вечери, управо пре вечере, мала девојчица је седела на поду играјући се са коцкама.
"Шта то правиш? - Упитао ју је отац озбиљно.
"Правим мали сто за тебе и маму" - одговорила је, "Тако да можете сами да једете у ћошку када ја будем велика."
Отац и мајка су занемили и то је изгледало као да траје целу вечност. А онда су почели да плачу.

У том тренутку су постали свесни онога што су урадили и туге коју су
проузроковали. Те вечери вратили су старицу на њено право место за
великим столом и од тог дана она је увек јела са њима. А кад би комадић
хране пао на сто или би виљушка залутала на под, изгледало је да више
нико не мари за то.

[Никола Тодоровић]

 

Млади пар се доселио у улицу.

Следећег јутра, када су доручковали, жена је опазила
своју комшиницу како шири веш.

"Како јој је прљав веш..." – рекла је.

"Можда треба нови прашак за прање, како би боље
опрала. Уопште не зна прати!"

Муж је посматрао догађај, али није ништа рекао.

Сваки пут када би комшиница ширила веш, коментар би
био исти…

Мјесец дана касније, жена је била у чуду,

када је једно јутро видјела како је комшиницин веш
чист,

рекла је мужу:

"Погледај! Коначно је научила добро опрати,,Ко
ли је научио?"

Муж јој одговори:

"Нико. Ја сам данас устао раније и опрао
прозоре..."

ЗАТО ПРВО МИЈЕЊАЈМО СЕБЕ,ПА ОНДА ОСТАЛЕ...

[Никола Тодоровић]

Zamolio bih da neko ko moze da ostave link od isto ovakve teme poucne price posto ja nemogu nikako da nadjem.

[Никола Тодоровић]

 

Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома.
Пошто је требала дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до
поласка авиона.

Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у
чекаоницу. Поред ње била је столица са кексом, а са друге стране седео је
господин, који је читао новине. Када је она узела кекс и господин је узео један
кекс. Она се шокирала, али није ништа рекла.


Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила:
ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила.
Сваки пут када је она узимала кекс и господин, који је седео поред ње, не
обазирући се, узимао је кекс.

Наставили су тако, док није остао само један кекс у
пакетићу. Девојка је помислила, шта ли ће сада да уради? Човек узе тај кекс и
подели га на пола.

Девојка је била шокирана. Покупила је своје ствари,
узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било
никога поред ње. Када се мало прибрала и када је прошао бес, отворила је торбу
да врати књигу и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут.

Постидела се као лопов и тек тада је схватила да је
кекс, исти као њен, био од господина, који је седео поред ње, али који је без
шокирања, нервозе или препотенције поделио и свој последњи комад са њом, сасвим
супротно од ње, која се чак осећала повређеном у сопственом поносу и осећањима.

Колико пута смо у нашем животу појели туђ кекс, а
да тога нисмо били свесни и никада нећемо сазнати. Пре него што дође до
брзоплетог закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом
детаље. Врло често ситуација није онаква како нам изгледа на први поглед.

Зато подијели са неким оно што имаш јер живот увјек
памти добре ствари и враћа ти их. Буди Дискретни Херој попут човјека из приче
јер нема већег бола од оног кад на лоше удариш добром

 

Замолио бих вас да подржите страницу,можете да прочитате поучну причу сваки дан и да видите јако добре постере: http://www.facebook.com/Zasvemojeljude

[Никола Тодоровић]

Sokrat Sokrat je slovio za mudraca. Jednog dana ga potrazi neki covjek i rece: ''Znas li sto sam sve cuo o tvome prijatelju?'' ''Trenutak.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego mi ispricas volio bih da prodjes jedan brzi test. Da li si to sto mi zelis reci prosijao kroz tri sita?'' ''Tri sita?'' ''Da.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego ispricas neke stvari o drugome, dobro je da uzmes malo vremena i prosijes ono sto zelis reci. To nazivam test od tri sita! Prvo je sito Istine. Jesi li provjerio da li je istina ono sto mi zelis ispricati?'' ''Ne, pa i nisam. Nisam vidio, samo sam cuo kako pricaju.'' ''Dobro! Ne znas da li je to istina. Probajmo ponovo: pokusajmo prosijati drugacije, sad cemo uzeti sito Dobrote. Ono sto mi zelis ispricati o prijatelju, je li nesto dobro?'' ''Ne, bas suprotno! Cuo sam kako se tvoj prijatelj lose ponio.'' ''Dakle,'' nastavi Sokrat, ''zelis mi ispricati lose stvari o prijatelju, a nisi siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuce! Jos uvijek mozes proci test, jer je ostalo jos sito Koristi. Je li korisno da mi ispricas sve sto je moj prijatelj uradio?'' ''Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.'' ''Dakle,'' zakljuci Sokrat, ''ono sto mi zelis ispricati nije Istina, ni Dobro, ni Korisno, pa zasto bi mi onda pricao. Ne zelim nista znati od onoga sto si mi htio ispricati, i tebi ce biti bolje da sve to zaboravis.'' "Medju prijateljima treba voljeti ne samo one koje rastuze vase nesrece, nego i one koje nam ne zavide na sreci"

Ja sam procitao ovu pricu u jednoj knjizi gde je na kraju ove price pisalo:"I tako Sokrat nikad nije saznao da mu je Platon j*** zenu.."

[Срђан Ранђеловић]

 

У давно време једном хришћанину, који је грешком био закључан у затвору и осуђен на смртну казну, пријатељи су предали малу икону, на којој је био насликан Апостол Петар са кључевима.

Затвореник се обрадовао поклону и почео је да се моли пред том иконом. Једно му није било јасно  - пријатељи су му обећали да ће га спасти од смрти што је могуће пре. Шта су желели да му кажу кад су му предали баш ту икону, а не неку другу?

Молећи се пред њом, он је приметио, да на насликаним кључевима постоји неприметна рупица. Дуго је размишљао покушавајући да схвати шта то значи док се није досетио: у икони је сакривен мали папир. Успео је да га отвори, у њему је био план бега.

Тако је он срећно избегао смрт, носећи са собом икону Апостола Петра и кључева, пред којом се молио До краја живота.

Онај, који је научио да види Божију помоћ у свакодневним делима, препознаће је и у свом животу: увидевши Божију помоћ у ситним стварима, наћићеш је и у великим.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_4635.html

[JESSY]

 

Младост није период живота. Она
представља стање ума. Младост не чине само румени образи, црвене усне и гипка
колена, већ и контрола воље, квалитет имагинације, живост емоција; младост је
свежина у дубоким изворима живота.

Младост подразумева превласт храбрости

над стидљивошћу, превласт жеље за авантуром над љубави према доколици.

Све ове особине чешће се срећу код

човека од 50 година него код младића од 20.

Нико не остари само нижући календарске

године. Људи старе тако што напуштају своје идеале.

 

Године вам стварају боре на кожи, али
неповерење у себе, страх и очај - то су те дуге, дуге године које сагињу главу
и враћају ваш дух у прах и пепео.

Млад си колико и твоја вера, стар

колико и твоја сумња; млад колико и твоје самопоуздање, стар колико и твој
страх; млад си колико и твоја нада, стар колико и твој очај.

У самом средишту твог срца постоји

једна бежична станица. У оној мери у којој она прима поруке о лепоти, нади,
радости, храбрости, величини и снази, од неког мушкарца или жене и од
бесконачног Бога, толико си и ти млад.

Када све жице падну и само средиште

твог срца прекрију снег песимизма и лед цинизма, онда си заиста остарио и нека
се Бог смилује твојој души.

Џо Вилер

[Срђан Ранђеловић]

 

Прича о себи и ближњима...

Један млади пар се обратио мудорм наставнику:

-Због чега људи који имају новац не примећују никога око себе?

-Погледај кроз прозор. Шта тамо видиш?

-Видим старца на клупи, младу маму са дететом...

-Сада погледај у огледало, шта тамо видиш?

-У огледалу видим само себе.

-Стакло је једно те ​​исто. Али му треба додати мало сребра, јер не примећујеш никога сем себе...

Блажени су, они који имајући богатсво, осећају да се богате од Господа, јер ко то осети може да чини нешто добро. Тешко богатима, ако имајући могућност да утеше сиромашне, не употребљавају богатство на то, за шта су га добили.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/01/blog-post_3325.html

[Никола Тодоровић]

Млади студент једног универзитета пошао је у шетњу са својим професором.
Док су шетали и разговарали угледаше поред пута пар старих ципела које су, по свему судећи,
припадале сиромашном сељаку који је у близини радио у пољу и који је приводио крају свој посао.
Студент рече професору: “Хајде да се нашалимо са овим сељаком, сакрићемо му ципеле, а затим ћемо се склонити иза грмља и посматрати његове реакције док их буде тражио.”
Професор му одговори: “Младићу, никада се немој шалити на рачун туђе невоље и биједе. Будући да си богат, можеш себи приуштити веће задовољство од овога: стави по златни новчић у сваку његову ципелу, а тада ћемо се сакрити иза грмља и посматрати његову реакцију.”
Студент тако и учини и обојица се склонише иза неког грма у близини. Сељак је завршио свој посао и убрзо дошао преко поља до мјеста уз пут гдје је оставио свој капут и ципеле. Док је облачио капут, гурнуо је ногу у једну ципелу и осјетио да му је нешто у ципели. Прво је помислио да је каменчић, али убрзо схвати да је то златни новчић.
Сав у чуду погледа у новчић, осврну се око себе, те поче посматрати новчић неко вријеме. Поново се осврнуо на све стране, али није видио никога. Ставио је новчић у џеп, те кренуо да обује и другу ципелу. Али његово изненађење је било још веће када је и у њој пронашао новчић. Одједном су га савладале емоције. Бацио се на кољена, подигао главу према небу и гласно почео изговарати молитву у знак захвалности. У њој је говорио о својој болесној и беспомоћној жени и својој дјеци која су без хљеба, а захваљујући невидљивој руци која му је послала новац, они ће бити спасени.
Студент је остао дубоко ганут и са сузама у очима.
Професор га упита: “Да ли би био срећнији да си се нашалио са овим сељаком него што си сада?!”
Младић му одговори: “Професоре, научили сте ме лекцији коју никада нећу заборавити.
Сада стварно разумијем ове ријечи које прије нисам разумио: Више је благословен онај који дарује, него онај који прима!“
Зато кад можеш учини добро и немој жалити због тога. Зато слиједи пут правих вриједности