Причам ти причу.... али праву и лепу...

[dusha]

''Треба имат' душу...''

[ssimke]

sad meni ovo nije jasno u vezi krstenja

ona je krstena u katolickoj crkvi, vladika je rekao da nema potrebe da se krsti u pravoslavnoj

jel nasa crkva priznaje katolicko krstenje?

ako priznaje, da li katolici priznaju nase krstenje, ako priznaju zasto su u drugom svetskom ratu pokrstavali srbe

sad mi nist nije jasno :-

[мирођија]

Пошто ја о тим заглавинама ништа не знам, најбоље је да питамо владику.

Али пошто православље није насилничка вера, и никога није покрштавало, већ се темељи на љубави и милосрђу,

овај светли пример хришћанске вере од стране старице која је осећала насушну потребу да посећује Литургију, и у

томе буде једна од најревноснијих, Бог је и наградио.

Људи су видели њен спокој и преданост Причешћу.

Она је рођена у том месту, њен свет је био у том месту. И Црква Христова. А која је она, њој свакако није било битно.

Ова прича је само са аспекта душе и њене жеље да се врати у своје исконско пребивалиште, Цркву Христову.

Теолози могу да распредају дуго, али вера је право на утеху и љубав.

[Apis]

Lepa je prica al mi opet ovo krstenje malo sumnjivo.

Onda ispada moze da se krstis gde god oces samo je bitno da dolazis na Liturgiju i da se pricescujes.

ja kolko se secam nas Sveti Simeon se prekrstio po Pravoslavnim obicajima nakon krstenja po latinskim.

[о.Небојша]

Признаје се рмк крштење, што се види при склапању брака,. кад је једна страна римокатолик или евангелсита не мора да промени веру, него долази до склапања мешовитог брака. Док то не би било могуће да је у питању муслиман, будиста, секташ или некрштена особа од православних родитеља.

Ако хоће да приступи Православљу, постоје обреди посебно за римокатолика, а псоебно за евангелисту, док се остали крштавају уз обред који се налази у Допулнитељном требнику

[nishizawa]

Ову причу ми је испричао покојни деда...

Почетком двадесетог века, на планини Јелици у Драгачеву (одакле је и мој деда био) живео неки човек (на жалост, не сећам се како се тачно звао). Обичан, прост земљорадник, геџа.

Почне први светски рат. Геџа, наравно, буде мобилисан и оде на фронт. Међутим, једнога дана, деси се да се његова јединица нађе насупрот неким Немцима који су се били склонили иза неких дрвених барикада. Појачање никако није стизало, а нашима полако почне да нестаје муниције. Једини излаз из те пат позиције је био тај да се неко јави као добровољац, и када падне ноћ да се пришуња Немачким барикадама и да их запали, не би ли их истерали на чистину.

Наравно, свима је било јасно да је у питању самоубилачка мисија, и да се онај ко се буде јавио неће жив из ње вратити.

А јави се баш овај геџа Драгачевац. Падне мрак, геџа се пришуња, запали барикаде, Швабе у паници излете напоље, а наши сруче сву муницију која им је преостала на њих. Кажу да је паљба била толико јака да су ујутру на тој ливади проналазили изрешетане мишеве.

Међутим, наш геџа, када је потпалио барикаде, бауљајући онако по мраку проба да се негде склони, и Бог га погледа те упадне у кратер од гранате. Све време док су меци фијукали пар сантиметара изнад његове главе, он се чврсто приљубио за земљу и - преживео.

Можете замислити колики је херој геџа испао. Толики да глас о његовом подвигу доспе и до краља, који је у то време обилазио војску на фронту. Реши краљ да се лично упозна са њим, дође до његове јединице, додели му гомилу неког ордења за храброст и приупита га шта жели да му краљ лично дарује за ово херојско дело. Геџа, наравно, ко из топа одговори да жели пар волова (што је, у то време, за једног сељака било богатство).

Преживи геџа рат, краљ наравно одржи обећање, и геџа се врати из рата као херој, са гомилом одликовања и паром најбољих волова у целом срезу. Кажу да се у време вршидбе и старо и младо из тог краја окупљало да види како његови волови на коленима извлаче вршалицу на врх брда.

Прођу године, дође Други светски рат. Наш геџа је у то време већ био чича престарио за ратовање, и у овом рату није учествовао. Међутим, пред сам крај рата, деси се да партизани баш у том крају сатерају једну омању групу четника у неку кућу на врх неког брда. Како је са свих страна око куће била чистина, партизани нису смели да приђу, па су држали четнике под опсадом неколико дана.

Када је четницима понестало муниције, да не би живи пали у руке партизанима, они активирају ручну бомбу и побију се. Партизани су то видели, али и даље нису смели да уђу у кућу, плашећи се да је можда неко од четника остао са последњих пар метака спреман да их смести у првог ко промоли нос на врата.

Као за инат, оног нашег чичу, који је чувао краве, пут нанесе да прође баш туда. Партизани, кад су га видели, ухвате га и натреају га да он уђе први у кућу. Чича, знајући о чему се ради, крене полако да отвара врата куће...

Е сад, четници су се сви били побили, али у кући је била остала мачка. Кад је чича кренуо да отвара врата, она мачка скочи право на њега...

И чичу стрефи срчка и остане на месту мртав.

http://www.trablmejker.com/blog/30

[Apis]

Evo ja cu da pocnem a vi nastavljajte...

Savršena žena...

Studenti počeše da zapitkuju svog profesora:

"Vi ste tako mudri i iskreni. Svi vas poštuju, žele da vas oponašaju i da vas slijede. Ali ipak, sve nas jako zanima jedna stvar, zašto se još uvijek niste oženili?

Profesor, zatečen ovim pitanjem, u početku se snebivao, ali ubrzo poče da se otvara i da priča:

"Vidite, ja sam uvijek tražio Savršenu Ženu! I u tom traženju, proputovao sam mnogo zemalja. Jednom sam volio jednu prelijepu djevojku. Bila je nevjerovatno, nevjerovatno lijepa. Nijedan muškarac nije mogao da odoli njenoj ljepoti. Ali nažalost, njena duša nije imala takvu ljepotu, pa smo se nakon izvjesnog vremena i razišli. Poslije toga sam sreo još jednu mladu djevojku. Ona je bila i lijepa i pametna i obrazovana. Ali nažalost, karakteri su nam bili potpuno različiti i morali smo da prekinemo našu vezu.

Vidio sam od tada mnogo predivnih žena, ali ja sam još uvijek tragao za onom svojom Savršenom."

"I šta se desilo, zar niste nikada sreli takvu?

"Jesam. Sreo sam je! Jednoga dana pojavila se baš takva: Savršena Žena – pametna, lijepa, očaravajuća, produhovljena, elegantna, dobra…prostim riječima: samo savršenstvo!"

"I tada ste se oženili?!" – oduševljeno i nestrpljivo uglas upitaše studenti.

"Ne! Na moje veliko razočarenje, ispostavilo se da ona traži SAVRŠENOG MUŠKARCA!!!"

[Драган Јашић]

Један човек је сваке Недеље посећивао војно гробље. На једном гробу је увек остављао мало цвећа и лио вруће сузе.

Гробару је ово било чудно и једном приликом га упита:

- Да ли је то гроб твога детета?

- Не - одговорио је посетилац.

- Да ли је то гроб твоје жене?

- Не - негирао је поново.

- Ко је онда та особа коју сваке Недеље посећујеш?

- То је онај што је умро уместо мене. У последњем рату, овај човек је прихватио да иде на задатак уместо мене, јер сам ја био сиромашан и имао много деце. Ратовао је и био убијен.

Задивљујуће дело мртвог хероја, који је жртвовао свој живот из љубави према своме брату. Међутим, загледајмо сад ову жртву и присетимо се жртве нашег Христа, Који је умро за тебе и за мене? Зато је и наша дужност да сваке Недеље идемо у храм Божији, да принесемо мало цвећа и пролијемо нешто суза захвалности на жртвенику Христовом, Који је распет за нас. Редован одлазак у цркву твори најбољи принос захвалности Господу.

Превод са грчког А. М.

[Мара]

Два вука

Некада давно је деда своме унуку испричао једну животну истину.

- У души сваког човека се води битка. Као борба између два вука.

Један вук представља зло. Представља бес, завист, љубомору, жаљење, похлепу, ароганцију, самосажаљење, кривицу, грех, срџбу, инфериорност, лаж, лажни понос, егоизам...

Други вук представља добро. Представља оно што пружа ужитак, мир, љубав, наду, ведрину, понизност, љубазност, доброту, срдачност, дарежљивост, истину, саосећање и веру.

Унук се замисли на неколико тренутака. Па упита деду:

- Који вук на крају победи?

Деда одговори са смешком на свом старом лицу:

-Побеђује увек онај кога храниш...

[Драган Јашић]

Мајчино писмо свету

Драги Свете,

Мој син данас полази у школу. Једно време ће за њега све бити необично и ново. Желела бих да се ти према њему односиш нежно.

Видиш до сада је он био главни у кући. Био је газда у свом дворишту. Ја сам увек била ту да видам његове ране и да га утешим.

Али сада - ствари ће се променити.

Овога јутра, он ће сићи низ степенице и махнути ми руком. Кренуће у велику авантуру у којој ће вероватно бити и ратова и трагедије и туге.

Да би живео у свету у коме мора да живи, биће потребна вера, љубав и храброст. Зато, Свете, желела бих да га некако узмеш за ту његову младу руку и да га научиш стварима које ће морати да зна. Учи га - али нежно ако можеш. Научи га да на сваког ниткова долази по један херој; да на сваког политичара долази по један вођа, који се истински посветио свом послу; да на сваког непријатеља долази по један пријатељ. Научи га чудесним стварима које пружају књиге.

Дај му да на миру размишља о вечитој тајни птица на небу, пчела на сунцу и цвећа на зеленом брежуљку.

Научи га да је много часније да доживи неуспех него да вара.

Научи га да верује у сопствене идеје чак и кад му сви други кажу да нису ваљане.

Научи га да своје мишиће и свој мозак прода што је могуће скупље, али да никада не ставља цену на своје срце и душу.

Научи га да затвори уши пред гомилом која урла... али да стоји усправно и да се бори ако мисли да је у праву.

Учи га нежно, Свете, али немој га размазити, зато што се добар челик кује само у ватри.

Ово је велики захтев, Свете, али види шта можеш да учиниш. Он је тако драг мали човек.

[Ignjatije]

Poucna prica. Ne pada jedan isti podvig svakome podjednako tesko ili lako. Pogotovu sada kada zivimo dosta drugacije od nasih predaka. Ono sto je njima bilo lako i uobicajeno za nas moze biti tesko dostizni cilj.

[Дејан]

Верујем Игнатије да имаш доста поучних прича овде да поставиш

[Ignjatije]

Верујем Игнатије да имаш доста поучних прича овде да поставиш

Imam. Nemoj mi reci dvaput

Ja volim emisije i predavanja gde se malo sire razgovara o nekoj temi, ali malo ko ima vremena, strpljenja i volje da to slusa ili gleda. Moracu da krenem kao i ti, sa kratkim ali lepim i poucnim pricama

Veca je mudrost reci velike stvari u sto manje recenica

[Дејан]

Moracu da krenem kao i t

немој да кренеш ,само настави овде

[Ignjatije]

Ovu vecina zna, ali nije lose podsetiti se :

DA LI POSTOJI ZLO?!

Jednog dana profesor na fakultetu je odlučio

da sa studentima započne raspravu.

Pitao je: “Da li je Bog stvorio sve što postoji?”

Studenti su u glas rekli da jeste.

“Baš sve?”, pitao je profesor.

“Da, sve.”, bio je odgovor studenata.

“U tom slučaju, stvorio je i zlo, zar ne?

Jer, zlo postoji.”, rekao je profesor.

Studenti su zaćutali, nisu imali odgovor na to pitanje.

Profesor je bio oduševljen jer je pokazao

da je vjera samo mit.

Odjednom, jedan student je podigao ruku i pitao:

“Mogu li ja nešto Vas da pitam, profesore?”

“Naravno”, odgovorio je profesor.

“Da li postoji hladnoća?”

“Naravno, kolega. Zar nikad niste osjetili hladnoću?”

“Zapravo, profesore, hladnoća ne postoji! Prema onome što smo učili iz

fizike, hladnoća je odsustvo toplote. Može se samo posmatrati da li

objekat ima i da li predaje energiju i svoju toplotu na druge objekte.

Bez toplote, predmeti su inertni, ne reaguju. Znači hladnoća ne postoji.

Mi smo stvorili termin HLADNO da bismo objasnili odsustvo toplote.”

“A tama?”, nastavio je student.

“Ona isto postoji.”, rekao je profesor.

“Opet griješite, gospodine. Tama je potpuno odsustvo svjetlosti.

Možemo proučavati svjetlost i osvjetljenje, ali ne i tamu. Nikolsova

prizma pokazuje mnoštvo različitih boja na koje se svjetlost razlaže u

zavisnosti od talasne dužine.TAMA je termin koji smo mi stvorili da

objasnimo potpuno odsustvo svjetlosti.”

I konačno, student je pitao:”A zlo, profesore, da li postoji zlo?”

Profesor je ćutao.

Student je nastavio:”Bog nije stvorio zlo!

Zlo je odsustvo Boga u čovjekovom srcu,

ono je odsustvo ljubavi, čovječnosti i vjere.

Ljubav i vjera su kao toplota i svjetlost. Oni postoje.

Njihovo odsustvo dovodi do zla.”

Sada je profesor umuknuo.

Student se zvao Albert Ajnštajn.