Причам ти причу.... али праву и лепу...

[JESSY]

U staroj Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje.

 

Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:
- Znaš li šta sam upravo čuo o tvom prijatelju?
- Stani malo - odgovori Sokrat. - Pre no što mi išta kažeš želim napraviti mali test. Zove se "Test trostrukog kriterijuma".
- Trostrukog kriterijuma?
- Upravo tako - nastavi Sokrat - pre nego što počneš pričati o mom prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume.

Prvi kriterijum je Istina.
Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?

- Ne - odgovori poznanik - zapravo sam to tek čuo i ...
- Dobro - reče Sokrat - znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije.

Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra.
Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?

- Ne, naprotiv...
- Dakle - nastavi Sokrat - želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi čak ni siguran je li to tačno.

Još uvek možeš proći na testu, jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi. Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?

- Ne, ne baš.
- Pa - opet će Sokrat - ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro, i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?

[Margareta]

Kad sam bila mala pročitala sam jednu pričicu koja mi je ostala urezana u glavi.

Ne zamerite, prepričavam:

Kažu da nakon rođenja svi dobijemo dve vreće. Jedna vreća je manja, i nju nosimo na leđima. Druga je veća, i nju nosimo oko vrata. Vreća koja stoji oko vrata predstavlja greške naših prijatelja, suseda i prodice. Vreća na leđima predstavlja nađe sopstvene greške. Zbog toga svi jako lako vide tuđe greške, a svoje ne.

[Volim_Sina_Bozjeg]

U staroj Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje.

 

Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:

- Znaš li šta sam upravo čuo o tvom prijatelju?

- Stani malo - odgovori Sokrat. - Pre no što mi išta kažeš želim napraviti mali test. Zove se "Test trostrukog kriterijuma".

- Trostrukog kriterijuma?

- Upravo tako - nastavi Sokrat - pre nego što počneš pričati o mom prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume.

Prvi kriterijum je Istina.

Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?

- Ne - odgovori poznanik - zapravo sam to tek čuo i ...

- Dobro - reče Sokrat - znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije.

Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra.

Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?

- Ne, naprotiv...

- Dakle - nastavi Sokrat - želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi čak ni siguran je li to tačno.

Još uvek možeš proći na testu, jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi. Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?

- Ne, ne baš.

- Pa - opet će Sokrat - ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro, i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?

I tako nikad nije saznao da ga je zena prevarila sa prijateljem

[JESSY]

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedan od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostareo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao je zapanjeno gledao uvis. "Šta je to?" pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro među kokošima, neznajući ko je.

"Nesvesan život nije vredan da bude proživljen. Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkrićete svu lepotu života na Zemlji."

Antoni De Melo

[JESSY]

LJUBAV, BOGATSTVO, TUGA, SUJETA I ZNANJE

Na jednom dalekom, usamljenom ostrvu, usred okeana,
živeli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta
i Znanje. Živeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih
svetskih briga i događanja. Ali nakon mnogo
vekova primetili su da njihovo ostrvo polako , pa sve
brže i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da
ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje
stvari i krenu polako da napuštaju svoje lepo,
čarobno, ali tonuće ostrvo, koje im je
vekovima pružalo sreću.

Jedino Ljubav , postojana po prirodi, reši da ostane.
Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to
privremeno i da će doći bolji dani kada
će sve biti lepo i veselo kao nekada.
Međutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i
da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono
malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sada
više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi
čamci, brodovi i splavovi već su otplovili a
za pravljenje novih više vremena nije bilo. Ljubav je
počela da doziva upomoć.

Nekako u to vreme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav
se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli
Bogatastvo da je primi na svoj brod:
- Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se -
rekla je Ljubav.
- Izvini ali moj čamac je pun zlata i dragog
kamenja. Nema mesta još i za tebe Ljubavi. Ako i ti
budeš ušla, bojim se potonućemo - reče
Bogatstvo i ode.

Ljubav je počinjala da hvata panika. Ostrvo je
više tonulo i vode je bilo više. U panici, Ljubav je i
dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom splavu
naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
- Tugo, molim te spasi me. Potonuću zajedno sa
ovim našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svet ostane
bez ljubavi.
- Žao mi je Ljubavi - odgovorila je tuga - Toliko sam
tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da
budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.

Na ostvru Ljubav već hvata očaj . Ne vidi
načina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj
se našla i to zato što je verovala u bolje sutra.
Međutim, tračak nade, ili je možda u pitanju
vera, još uvek su je nagonili da i dalje doziva u
pmoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja
je tuda slučajno prolazila.
- Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada - zamoli
LJubav.
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra,
hoćeš da mi pokvasiš čamac . Sama si kriva!
Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odeš dok
se još moglo. - I još uvređena ode i ostavi
Ljubav sa njenom tužnom sudbinom .

Izgubivši i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini.
Sela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od
njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala
da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U
to niotkuda , pojavi se neki stranac u čamcu.
Stranac priđe sasvim blizu i pruži Ruku Ljubavi.
Ona uđe u čamac i on je preveze na susedno
ostrvo. Tu je Ljubav izašla iz čamca, zahvalila
se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da
ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala
natrag do obale, ali čamac sa strancem već
se izgubio na horizontu. Tada je Ljubav tek primetila
Znanje kako sedi na obali. Prišla je i upitala:
- Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne
smrti?
Znanje je pogleda, nasmeši se, pa joj reče:
- Kako, zar ti ne znaš? To je bilo VREME.
- Vreme? - upita zbunjeno Ljubav.
- Da, VREME - odgovori Znanje - Jer jedino je VREME
sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.

[JESSY]

SUSRET
 

- Zdravo!

Klimam glavom i otpozdravljam. Odakle poznajem ovog čoveka? Trenutak zbunjene tišine sakrivamo rukovanjem.

- Pa gde si ti?

Sležem ramenima.

- Evo...

Ispašću glup ako se odmah ne setim. Prisećam se likova iz mladosti, škole, sa posla... ne ide, ne prepoznajem ga. A on i dalje drži usta razvučena u osmeh i gleda me pravo u oči.

- Jel' radiš, a? Ima posla, ima...

- Pa eto, ima.

Možda bih umeo da započnem neki pametniji razgovor kad bih znao o čemu, ali nigde u sećanju ne mogu da pronađem ovog čoveka. Menjam mu boju zuba iz žute u belu, sklanjam mu brkove, vraćam mu kosu na teme, gomilu kose, ali prosto ne ide. Valjda će reći nešto što će mi razrešiti misteriju... Neće, samo ćuti i kezi se kao da ima facijalni grč. Pokušavam drugu taktiku. Gledam u daljinu, pa na sat, pa opet u daljinu... pomeram se jednu stopu u smeru u kome sam išao pre nego što me je zaustavio. Ne vredi, nema nameru da se otkači.

- Šta ti radi brat?

Tako dakle. Otvara novu temu, o familiji. Ako ovo prihvatim, gotov sam. Trenutak je da pređem na brutalne metode.

- Nemam ja brata, ja imam sestru.

- Ama brat tvoj, Brana.

- Nemam brata, imam sestru, zove se Lidija.

Ne znam odakle mi pade na pamet baš ovo ime, ali uspelo je. Konačno je skinuo idiotski osmeh sa usana. Fiksirao me je još trenutak, a onda je moja podvala počela da deluje.

- Jel' si ti Voja?

- Ne.

- Nisi Voja?

- Nikad nisam bio Voja.

- Izvinite...

- Ništa.

Ostao je zbunjen kad sam se okrenuo i nastavio svojim putem. Sad neka malo on prebira po sećanju. Prljava igra, ali je bar rezultat nerešen. Jedan - jedan, i to na njegovom terenu.

[JESSY]

Zaletela sam se u stranca dok je prolazio. ’’O, oprostite mi, molim vas!“ - bio je moj odgovor.
On je rekao: ’’Molim vas, oprostite vi meni, nisam vas video.’’
Bili smo tako uctivi, taj stranac i ja....Pozdravili smo se i otisli svako svojim putem...Ali kod kuce se pricala drugacija prica. Kasnije toga dana, dok sam kuvala veceru, moj sin je stao iza mene vrlo tiho. Kad sam se okrenula, gotovo sam se sudarila s njim. ’’Makni mi se s puta!’’ - rekla sam uz viku.On je otišao, a njegovo malo srce se slomilo. Nisam shvatila koliko sam oštro govorila. Dok sam ležala budna u krevetu, tihi Božji glas mi je progovorio:’’Dok si delila sa strancem uobicajenu uljudnost, tvoja porodica koju voliš bila je povrijedena. Iidi i pogledaj na kuhinjski pod, naci ceš cvece pokraj vrata. To cvece je tvoj sin doneo za tebe. Ubrao ga je sam: ružicasto, žuto i plavo. Stajao je vrlo tiho da ne pokvari iznenadenje, nisi videla suze koje su ispunile njegove male oci.’’Tada sam se osetila tako malenom i suze su mi pocele kapati niz lice.Tiho sam otišla i klekla pored njegovog kreveta.’’Probudi se, maleni, probudi se,’’ rekla sam.’’Jesi li ti ubrao za mene ovo cvijece?’’ Smiješio se: ’’Našao sam ih napolje, kod drveta. Ubrao sam ih zato jer su lepi kao ti. Znao sam da ce ti se svideti, posebno plavi. ’’Rekla sam: ’’Sine, jako mi je žao što sam se onako ponela danas, nisam trebala vikati tako na tebe.’’ Rekao je: ’’O, mama, u redu je. Svejedno te volim.’’ Ja sam rekla: ’’Sine, i ja tebe volim. I volim cvece, posebno plavo.’’ Jeste li svesni da ako umremo sutra, poso za koju smo radili lako nas uskoro može zameniti. Ali, porodicaj koju ostavljamo iza sebe osecala bi gubitak do kraja njihovih života. Mnogi se unose u posao više nego u svoje obitelji, ne misliš li da to nije mudro ulaganje?

[JESSY]

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za

školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je

sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao

tom događaju.

Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće

pitanje: "Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda

stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve

one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve

ono što i njegovi vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se

radi o mom sinu"?

Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio: "Verujem da

se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,

prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i

to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".

Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki

dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal. Siniša

je upitao oca: "Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa

njima"?

Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša

igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi

njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo

dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od

društva biva prihvaćen uprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao

jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li

bi i Siniša mogao da zaigra sa njima. Momčić se u neverici okrenuo

prema igralištu i rekao: "Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4:1, a

bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa,..., može da igra za našu ekipu,

pokušaćemo da ga postavimo na poziciju levog beka".

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom

obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku

i osećajem narastajuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno da vide

i osete sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov

sin biva priman u njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala

gol iz jedne brze

kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao

levu stranu polovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je

očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u

igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je

otac mahao sa tribine. U samoj završnici Sinišina ekipa je opet

postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4:3! Sada, sa jednim golom u

minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u zaustavnom

vremenu od 5 minuta. I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci

su stali da se pogađaju ko će ga izvesti. Pade ideja da puca Siniša,

ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!? Na opšte iznenađenje - Siniši

je ipak data lopta! Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer

Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola

i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički

golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog

jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci u

pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu. Siniša je uzeo zalet,

zamahnuo i... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka

suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena,

jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla

sustići. Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci

povikaše: "Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je,

stigni! Trči, trči, i ćušni je u mrežu! Nikada pre u svom životu Siniša

nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre

nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju,

zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje. Svi graknuše:

"Šutni je, šutni je u gol! Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen,

naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, magnovenju, nekako

umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i... i smestio je

u mrežu! Muk,... , a onda provala... prasak - svi skočiše: "Siniša,

Siniša, bravo, Siniša!" Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše

svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je

spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...", okončavajući svoju priču s

drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice,

"... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u

ovaj svet".

Siniša nije preživeo do sledećeg leta. Umro je još iste zime, nikada ne

zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan

i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši

ga plačući od sreće!

[JESSY]

Jednom je jedan pobožan čovjek sanjao san kako beži od lava. Čovek
pobeže na drvo i sede na jednu granu drveta. Pogledavši dole ugleda
lava koji ga čeka. Zatim čovek pogleda na stranu i ugleda dva pacova
kako kruže oko grane, na kojoj je sedio i jedu je. Jedan pacov je bio
crn a drugi beli. Činilo se da će grana uskoro pasti na zemlju. Čovek
sa strahom opet pogleda dole i ugleda crnu zmiju kako otvara svoja
velika usta tako da mu se činilo da će upasti u njih. Čovek pogleda
iznad sebe da vidi imali nešto zašto bi se mogao uhvatiti. Ugledao je
drugu granu sa saćem meda na njoj. Kapi meda su kapale iz saća. Čovek
htede da okuša jednu kap. Pružio je jezik i okušao kap meda koja je
pala. Med je bio veoma sladak. On htede da okuša još jednu kap. Kada to
uradi izgubi se u slasti meda. Tako da zaboravi pacove koji su jeli
njegovu granu, lava na zemlji i zmiju koja je sjedila ispod njega. Nako
izvesnog vremena probudi se iz svog sna. Tražeči značenje sna otišao je
do pobožnog učenjaka. Ovaj mu reče: „Lav kojeg si vidio je smrt. Uvek
te progoni i ide za tobom kuda god da ideš. Dva pacova beli i crn
pretstavljaju dan i noć. Beli predstavlja dan a crni noć. Oni kruže
jedan za drugim, jedući tvoje vreme i približavajući ti smrt. Velika
crna zmija sa velikim ustima je tvoj grob čekajući da padneš u njega.
Saće meda je ovaj svet a slatki med je uživanje ovog sveta. Mi volimo
da okušamo slatko uživanje ovog sveta želeći sve više i više. U
međuvremenu se izgubimo u tom uživanju tako da zaboravimo naše vreme .
. . našu smrt i . . . naš kraj.“

[JESSY]

- E, sad, rece Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pisemo pricu.
- Hajde, rece Lenocka i sede na stolicu.
Vanja uze olovku i napisa "Bio jednom jedan kralj". Onda se zamisli i
zagleda u tavanicu. Lenocka pogleda u svesku i procita sto je Vanja
napisao.
- Vec postoji takva prica - rece Lenocka.
- Otkud znas, upita Vanja.
- Znam jer sam citala - rece Lenocka.
- Kako ide? - upita Vanja.
- Kralj je jeo kompot od jabuka kada mu nesto zape u grlu; kraljica ga
udari po ledjima kako bi mu izbila parce jabuke, ali kralj pomisli kako
ona hoce da se bije pa je tresnu casom po glavi. Kraljica se razjari i
tresnu kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu cinijom. Kraljica udari
kralja
stolicom. Kralj skoci i udari kraljicu stolom. Kraljica srusi orman na
kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom.
Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali
kralj
se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je
u
pec. Medjutim, kraljica se provuce kroz dimnjak na krov, spusti se niz
gromobran u bastu, i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u
peci da spali kraljicu. Kraljuca se dosunja iza njega i gurnu ga. Kralj
upoade u pec i izgore. To je kraj price - rece Lenocka.
- Vrlo glupa prica,rece Vanja. Ja sam hteo da napisem jednu sasvim
drugu.
- Hjade onda napisi, rece Lenocka.
Vanja uze olovku i napisa: "Bio jednom jedan razbojnik."
- Cekaj malo! uzviknu Lenocka. - Vec postoji jedna takva prica.
- Nisam znao, rece Vanja.
- Kako da ne, rece Lenocka. - Razbojnik je pokusao da pobegne od cuvara
i skocio na konja, ali je skocio prejako, preleteo na drugu stranu i pao.
Razbojnik onda opsova i skoci ponovo na konja, ali opet pade na drugu
stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podize, zapreti
pesnicom, skoci opet na konja prejako i pade. Onda razbojnik izvuce iz
opasaca pistolj, opali u vazduh i ponovo skoci na konja, ali sa takvom
silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s
glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoci na konja, i ponovo
predaleko pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik
dosepa
do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeze. Cuvari dojahase i
bacise razbojnika u zatvor.
- Ali ja necu da pisem o razbojniku - rece Vanja.
- Pa o cemu hoces da pises? - upita Lenocka.
- Hocu da pisem pricu o kovacu. - rece Vanja.
Vanja napisa: "Bio jednom jedan kovac".
- Postoji vec jedna slicna prica! - uzviknu Lenocka.
- Stvarno? - rece Vanja i ostavi olovku.
- Naravno - rece Lenocka. Bio jednom jedan kovac. I, jednoga dana,
kovao
on potkovicu i toliko je jako zamahnuo cekicem da je glava cekica
poletela
sa drske, odletela kroz prozor, ubila cetiri goluba, udarila u
vatrogasnu
kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kuci komandira
vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir
vatrogasne brigade i njegova zena, probila zid kuce komandira
vatrogasne
brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu, okrznula
nogu sladoleddzije i pogodila Karla Ivanovica Sustergina u glavu. Bas u
tom trenutku on je skinuo svoj sesir da rashladi glavu. Posto je
pogodila
u glavu Karla Ivanovica Sustergina, glava cekica je poletela nazad,
ponovo
okrznula sladoledziju po nozi, udarila dva macora koji su se borili na
krovu, tresnula jednu kravu, ubila cetiri vrapca, opet uletela u
kovacnicu
i vratila se na drsku koju je kovac jos drzao zamahnutu u svojoj desnoj
ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovac nista nije primetio, pa je
nastavio da kuje potkovicu.
- Znam da je prica o kovacu vec napisana, ali ja hocu da napisem pricu
o
sebi - rece Vanja i napisa: "Bio jednom jedan decak i zvcao se Vanja".
- Vec postoji takva prica - rece Lenocka. - Bio jednom jedan decak i
zvao
se Vanja i on podje...
- Cekaj malo - rece Vanja - ja sam hteo da napisem jednu pricu o sebi.
- Vec je napisana jedna prica o tebi - rece Lenocka.
- To je nemoguce - rece Vanja.
- Kazem Ti vec je napisana - rece Lenocka.
Gde je napisana? - upita Vanja zapanjeno.
- U knjizi "Takmicenje", a napisao je Danil Harms.


Danil Harms

[JESSY]

U novom engleskom jeziku timšel znači «može biti» ili, jednostavno «možda».

Možda. Imamo svoju reč.
Najmudriji odgovor na konačna pitanja.

Reč koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je značenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo značenje.
Neizvesnost je sreća u formi nesreće.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeći se
smrti. Ali, pošto je uvek sve moguće, čuda su uvek negde u blizini i
nikada neće prestati da se događaju.
Verujem da čovekova sloboda može da se definiše jednom jedinom rečju
koja, poput sićušnog podupirača omogućava vratima postojanja da ostanu
otvorena.
Ta reč je: Možda.

Robert Fulgam
''Možda da, možda ne

[JESSY]

Lepota i rugoba

Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba.
"Hajdemo se kupati u moru", rekoše.
Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.
Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svou odeću. Budući da se stidela hodati naga, obuče Rugobinu odeću te pođe svojim putem.
Ljudi i danas počesto zamiene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njenom odećom

[JESSY]

Cekajuci zavrsetak snezne oluje americka ekspedicija se ulogorila u
selu u podnozju Himalaja. Jedan clan ekspedicije je primetio starca,
mestanina, kako ceo dan sedi pored izbusene rupe u ledu i peca.
Zanimalo ga je zasto starac vraca ribe u vodu, sve sem jedne i tako
danima. Pridje starcu jedan dan i zapita ga: Zasto vracas tu silnu ribu
u vodu? Ovaj mu odgovori: Dovoljna mi je jedna za obrok danas. Na to mu
Amerikanac rece: Znam ali ostale prodas pa kupis jos jedan stap pa sa
dva stapa upecas duplo, pa prodas, kupis jos jedan stap, pa sa tri
stapa troduplo ribe, zatim kupis mrezu, izvadis tone ribe pa kupis
brod, zaposlis ljude da rade za tebe, pa dva broda... i tako jednog
dana imas celu korporaciju koja radi za tebe.
A sta ja da radim dok svi oni rade za mene? Upita ga starac.
Pa sta znam, ti samo uzivas, radis samo ono sto volis, ti recimo odes ceo dan da pecas.
Pa ja i pecam sada ceo dan ! Rece starac.

[JESSY]

Jedne noći tokom 60-tih godina prošlog veka, oko pola dvanaest, starija
crnkinja je stajala pored autoputa u Alabami, pokušavajući izdrži udare
kiše i vetra. Njen automobil se pokvario i ona je, promrzla i mokra,
pokušavala da zaustavi neka kola. Stao joj je jedan beli mladić. U tim
danima rasnog konflikta i segregacije, na američkom jugu je tako nešto
bilo ne samo neuobičajeno, već i nečuveno. Mladić ju je odvezao u grad
i pomogao joj da nađe taksi. Izgledalo je da je ona bila u velikoj
žurbi, ali je uspela da zapiše njegovu adesu. Nekoliko dana je prošlo,
i na mladićeva vrata je neko zakucao. Na njegovo veliko iznenađenje,
ogroman TV u boji, bio je dopremljen njemu na kuću. Uz televizor je
stajala poruka:

“Hvala Vam veliko što ste mi pomogli na autoputu pre nekoliko večeri.
Kiša me nije samo iskvasila, već je ubila i moj duh. Onda ste Vi
naišli. Zahvaljujući Vama uspela sam da stignem do muža koji je bio na
samrtničkoj postelji, samo kratko vreme pre nego što je preminuo. Bog
Vas blagoslovio zato što ste mi pomogli i što ste nesebični u pružanju
pomoći bilo kome.
Iskreno, gospođa Net King Kola.”

[JESSY]

Neki stariji bracni par godinama je vodio malu radnju u jednom selu u
Novoj Engleskoj. Umoran od dosadne svakidasnjice, vlasnik je jednog
jutra u izlog stavio oglas : "Na prodaju."

- "Zeno" - rekao je - "mozda ce neki mladi ljudi sa vise novca nego
zdravog razuma doci i kupiti je. Tada se ti i ja mozemo otseliti u
Floridu gde cemo bolje ziveti."

Medjutim, sedmice su prolazile, a takav kupac nije se pojavio. Jednog
jutra u selo je stigao neki stranac natovaren slikarskom opremom. Usao
je u radnju i rekao vlasniku:
- "Da li mi dozvoljavate da slikam vasu radnju?"
- "Da", - odgovorio je starac, - "ali ovde ne vidim nista sto bi moglo da pivuce slikara."

Stranac je namestio svoj pribor i marljivo radio celog dana. Sledeceg
dana nastavio je svoj posao. Kada je zavrsio, zahvalio se vlasniku i
otisao. Nekoliko sedmica kasnije isti stranac ponovo je usao u radnju.
Starom bracnom paru poklonio je ulaznice za umetnicku izlozbu u
obliznjem gradu. Slikar je pored ulaznica poklonio domacinima i novac
za autobuske karte do grada.

Starac je mislio da je sve to samo "gomila gluposti", ali je na
navaljivanje supruge ipak pristao da poseti izlozbu. Stari bracni par
dosta zbunjeno, prolazio je kroz galeriju Iznenada muz je zastao i
uzviknuo:
- "Mama, to je nasa radnja!"
Priblizili su se i sa srtahopostovanjem posmatrali privlacnu sliku.
- "Nikad nisam primetio da ti siroki brestovi tako uokviruju nasu zgradu!" - rekao je on.
- "Nisam znala da prozorska okna tako svetlucaju!" - uzviknula je ona.

Slika njihove radnje privlacila ih je kao magnet. Posto su jos malo postojali, starac je uhvatio ruku svoje zene i rekao:
- "Mama, hajdemo kuci. Cak i prozorska okna svetlucaju kada je srce u redu!"
Cim su stigli kuci izvadili su oglas iz izloga.