Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Биљана]

Малени пастир чувао своје овце једног недељног јутра, када су се зачула црквена звона! Гледајући људе како пролазе поред пашњака, гдје се он налазио са својим овцама, дјечак помисли:

„Тако бих желио разговарати са Богом! Шта бих ја могао рећи Богу када не знам ни једну молитву?“

Међутим, дјечак клекне и почне рецитовати редом слова из азбуке! Понављао је он ову „своју“ молитву, док су људи пролазили поред њега!

Један од пролазника прекине дјечака:

„Шта то радиш, дјечаче?“, упита га.

„Молим се, господине!“, одговори дјечак.

Човјек се изненади: „Али зашто рецитујеш слова из азбуке?“

Дјечак му објасни: „Ја вам, господине, не знам ни једну молитву, али желим да Бог води бригу о мени и да ми помогне бринути се о овцама! Па сам помислио, ако кажем све што знам, Бог ће посложити слова заједно у ријечи, јер Он зна све што бих ја требао рећи.“

Човјек се насмијеши и продужи свој пут ка цркви, знајући да је тај дан чуо најљепшу молитву!

[Дејан]

Bio jednom jedan samostan u kojem je vladala stroga disciplina. Poštivajući zavjet šutnje nikome nije bilo dozvoljeno da govori. Ali, postojala je jedna iznimka. Svakih deset godina redovnicima je bilo dozvoljeno da progovore u dvije riječi. Nakon što je proveo prvih deset godina u samostanu, jedan redovnik je došao do predstojnika samostana. "Prošlo je deset godina," kaže predstojnik samostana. "Koje dvije riječi želiš izreći?"

"Krevet... tvrd..." reče redovnik.

"Razumijem," odgovori predstojnik samostana.

Deset godina kasnije, redovnik se vratio predstojniku samostana. "Prošlo je još deset godina," reče predstojnik samostana. "Koje dvije riječi želiš izreći?"

"Hrana... neukusna..." reče redovnik.

"Razumijem," odgovori predstojnik samostana.

Još je deset godina prošlo i redovnik se ponovno susreo s predstojnikom samostana koji ga upita: "Koje dvije riječi želiš izreći nakon ovih deset godina?"

"Ja... odustajem!" reče redovnik.

"Pa, razumijem i zašto," odgovori predstojnik samostana. "Sve što si god radio je bilo samo prigovaranje."

[Банатски деран]

Хвала вам на овим поучним причама.

[Дејан]

Žena je izašla iz kuće i videla tri starija muškarca sa dugim sivim bradama kako sede u njenom dvorištu. Nije ih prepoznala. Rekla je: "Mislim, da vas ne poznajem, ali verujem da ste gladni. Uđite u kuću i nešto pojedite." "Je li suprug kod kuće?", pitali su. "Ne", odgovorila je. "Vani je." "Onda ne možemo ući", odgovorili su. Uveče, kad je suprug došao kući, rekla mu je šta se dogodilo. "Idi, reci im da sam kod kuće i pozovi ih unutra!" Žena je zaista otišla i pozvala starce da uđu. "Ne možemo zajedno ući u kuću," odgovorili su. "Zašto sad?" upitala je. Jedan od staraca joj pocne objašnjavati: "Njegovo ime je Zdravlje," rekao je i pokazao na jednoga prijatelja. Pokazujući na drugoga je rekao: "On je Uspjeh, a ja sam Ljubav." Na to je dodao: "Sada idi i dogovori se s mužem kojega od nas želite imati u vašem domu." Žena je ušla u kuću i rekla mužu što je rekao. Muž je bio oduševljen. "Divno!!", rekao je. "Ako je tako, pozovimo Zdravlje. Neka uđe i napuni naš dom zdravljem!" Žena se nije složila. "Dragi moj, zašto ne bi pozvali Uspjeh?" Njihova kćerka je slušala u drugom kraju kuće. Priskočila je sa svojim prijedlogom: "Ne bi li bilo bolje pozvati Ljubav? Naš dom bi onda bio ispunjen ljubavlju!" "Poslušajmo njen savjet," rekao je muž ženi. "Idi i pozovi Ljubav, neka on bude naš gost." Žena je otišla van i upitala: "Koji od vas je Ljubav? Molim Vas, uđite i budite naš gost." Ljubav je ustao i počeo hodati prema kući. Ostala dva su u isti čas ustala i pošla za njim. Iznenađena, žena upita Zdravlje i Uspjeh: "Pozvala sam samo Ljubav, zašto vi ulazite?" Starci uglas odgovoriše: "Da si pozvala Zdravlje ili Uspjeh, druga dva bi ostala vani. Pozvala si Ljubav i gdje god ide on, i mi obojica idemo s njim. Gdje god je ljubav, tu su takođe zdravlje i uspjeh !"

[Драган Јашић]

Osam laži moje majke

Moja mati nije uvijek govorila istinu… Slagala mi je osam puta u bitnim životnim trenucima!

Priča počinje s mojim rođenjem.

Rođen sam kao sin jedinac u veoma siromašnoj obitelji… Siromašnoj do te mjere da nismo imali dovoljno hrane, a kamoli nešto više. U rijetkim prilikama imali bismo malo riže u kući… Majka bi pripremila skromni obrok i uvijek bi istresala svoj dio na moj tanjur govoreći:

“Jedi, sine, ja nisam gladna.” – Ovo je bila njena prva laž.

Kada sam malo odrastao, moja majka bi, po svršetku kućanskih poslova, otišla do rijeke koja se nalazila ispod kuće, nadajući se da će uloviti ribu kako bih ja jeo zdravu hranu i razvijao se kao svako drugo dijete. Jednom prilikom, hvala Bogu, uspjela je uloviti čak dvije ribe. Požurila je u kuću i spremila obje ribe i stavila ih pred mene.

Ja sam malo po malo jeo ribu, a moja je majka jela ono što je ostajalo iza mene na kostima. Vidjevši to, moje je srce zatreperilo i onu drugu ribu stavio sam pred majku, a ona ju je vratila rekavši:

“Sine, pojedi i ovu drugu, jer znaš da ja ne volim ribu.” – Ovo je bila njena druga laž.

Vrijeme je prolazilo i došao je dan mog polaska u školu. Kako nismo imali dovoljno imetka za moje školovanje, majka je otišla u jednu trgovinu odjevnih predmeta i dogovorila se s vlasnikom da će prodavati odjeću po kućama uglednih i bogatih ljudi. Jedne hladne i kišovite noći, majka se duže zadržala na poslu. Čekajući je kod kuće, zabrinuo sam se i izašao je potražiti. Ugledao sam je kako nosi torbu s odjećom i kuca na vrata tuđih kuća.

Zovnuo sam je: “Majkoooo, hajde dođi. Idemo kući, kasno je i hladno. Možeš nastaviti sutra ujutro!”

Ona se nasmijala i rekla: “Sine moj, ja nisam umorna.” – Ovo je bila njena treća laž.

Došao je dan polaganja školskih ispita. Iako je bilo veoma vruće, majka je željela poći sa mnom u školu. Sunce je pržilo zemlju, a površina pijeska titrala je od vrućine. Ušao sam u školu, a ona je ostala čekati u školskom dvorištu, strepeći za moj uspjeh. Kada su ispiti završili, izašao sam iz škole, a ona me dočekala s toplim majčinskim zagrljajem, ispunjenim ljubavlju i milošću. U ruci je držala hladan i svjež sok koji je kupila radi mene. Kada sam ga počeo piti, okrenuo sam se i pogledao u nju: niz njeno čelo slijevale su se kapljice znoja.

Pružio sam joj čašu i rekao: “Majko, pij”, a ona reče:

“Sine, samo ti pij. Ja nisam žedna.” – Ovo je bila njena četvrta laž.

Nakon smrti mog oca, majka je živjela teškim udovičkim životom. Preuzela je svu odgovornost za vođenje kuće, jednostavno – morala se brinuti o svemu. Život je postao teži, a mi smo često gladovali. Pored naše kuće živio je moj stric, inače veoma dobar čovjek. On nam je često slao hranu da ublažimo glad. Kada su susjedi vidjeli da je naše stanje postalo nesnošljivo, savjetovali su majku, koja je još uvijek bila mlada, da se uda za čovjeka koji bi nam pomagao. Međutim, moja je majka odbila ovaj savjet riječima:

“Ja nemam potrebe za ljubavlju.” – Ovo je bila njena peta laž.

Po završetku fakulteta, dobio sam dobro plaćen posao u jednoj firmi i odlučio sam preuzeti brigu o kući. Kako je majčino zdravlje oslabilo, nije više mogla prodavati odjeću po kućama, tako da je počela prodavati povrće na tržnicama. Kada je odlučila prestati raditi, izdvojio sam dio svoje plaće i dao joj, a ona je odbila primiti rekavši:

“Čuvaj, sine, svoje novce, ja imam dovoljno za sebe.” – Ovo je bila njena šesta laž.

Bez obzira što sam dobio posao, nastavio sam školovanje i ubrzo sam magistrirao. Postigao sam uspjeh i povećali su se moji prihodi. Njemačka firma ponudila mi je dobar posao u svom sjedištu u Njemačkoj. Zbilja sam se obradovao i tako počeo sanjati o novom sretnom životu. Nakon što sam otputovao i sredio svoje stanje, nazvao sam majku i pozvao je da živi kod mene. Ona mi nije htjela smetati i rekla je:

“Sine, ja nisam naučila živjeti lagodno.” – Ovo je bila njena sedma laž.

Kako je vrijeme prolazilo, majka je sve više starila i ubrzo je oboljela od zloćudnog karcinoma. U tim teškim trenucima netko se morao brinuti o njoj. Što sam mogao učiniti kada je između mene i moje voljene majke bila tolika udaljenost? Ostavio sam sve i vratio se kući. Majku sam zatekao u postelji. Kada me je ugledala, pokušala je nasmijati se. Srce mi se cijepalo jer je bila iscrpljena i slaba. Nije to više bila ona majka koju sam poznavao… Suze su se počele slijevati niz moje obraze, ali ona me i tada pokušala utješiti rekavši: “Sine, ne plači, ja ne osjećam bol.” Ovo je bila njena osma laž.

Nakon što je to izustila, zatvorila je oči i više ih nije otvorila. Svakome tko uživa blagodat živih roditelja, poručujemo: Čuvaj ovu blagodat prije nego što budeš tugovao za njenim gubitkom. Svakome tko je izgubio svoju voljenu majku, poručujemo: Uvijek se prisjeti koliko se samo umarala radi tebe. Moli Boga da joj oprosti i da joj se smiluje.

Nepoznati autor

[Олимп]

Један човек и његов син су ишли шумом. Одједном,

дечак запе и осећајући бол крикну: "Аххх!" Изненада, чу глас

који је долазио с планине: "Аххх!"

Знатижеља га обузе па дрекну:

"Ко си ти?" Али, одговор који доби беше: "Ко си ти?"

Ово га наљути, па поново дрекну: "Кукавицо!" Глас одговори: "Кукавицо!"

Дечак погледа оца и упита га: "Тата, шта се ово дешава?"

"Сине", рече отац, "обрати пажњу." Тада отац викну:

"Дивим ти се!" Глас одговори: "Дивим ти се!"

Отац поново узвикну: "Предиван си!" Глас рече: "Предиван си!"

Дечак је стајао изненађен, али још увек не схватајући шта се дешава.

Отац му објасни: "Људи ово зову 'ехо'. Али, то је уствари живот.

Живот ти увек враћа оно што ти дајеш.

Живот је огледало твојих дела. Желиш ли више љубави, подај више љубави.

Желиш ли више добра, подари више добра. Желиш ли разумевање и поштовање, тада разуми и сам поштуј.

Ако желиш да људи буду стрпљиви с тобом и да те респектују, тада и ти буди стрпљив с људима и респектуј их. Ово правило односи се на сваки аспект живота.

Живот ти увек враћа оно што дајеш. Ток твога живота није случајност, он је огледало твојих дела."

[Дејан]

Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?

Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od prethodnog.

Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme.

Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom zeli reci i dokazati.

Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i upitao: "Sta vidis?"

- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.

Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako meka i krhka. onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.

-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.

-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.

Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.

Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.

Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??

Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?

Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?

Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.

Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta??"

[Дејан]

Čudno je to koliko se mi brinemo o svome zdravlju, koliko čuvamo sebe,kakva zdrava i prijatna jela jedemo, kakva zdrava pića pijemo,koliko šetamo po svežem vazduhu, pa ipak, na kraju krajeva,podležemo bolestima i truljenju.

A svetitelji, koji su prezirali telo i umrtvljavali ga neprestanim uzdržanjem i postom, ležanjem na goloj zemlji, bdenjem, trudovima, neprestanom molitvom, obesmrtili su i dušu i telo svoje.

Naša tela, kljukana mnogom hranom i slastima, šire smrad posle smrti, a nekad i za života, a tela svetitelja šire prijatan miris kako za života tako i posle smrti.

Čudna stvar: mi čuvajući i negujući telo svoje rušimo ga, a oni rušeći ga sačuvali su ga; mi mažući ga mirisima ne možemo da izbegnemo smrad, a oni se nisu brinuli o mirisu tela nego o tome da njihova duša miriše pred Bogom , pa su umirisali i tela svoja.

Braćo moja, shvatite zadatak i cilj svoga života. Mi smo dužni da umrtvljujemo telo i njegove strasti uzdržanjem, trudom i molitvom, a ne da hranimo strasti lakomstvom, žderanjem, lenjošću i drugim.

SV Jovan Kronštatski

[Дејан]

ŠARGAREPA JE MOJA

Jedna stara žena dospela je posle svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava.

Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.

Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"

[Дејан]

Biću srecan kad . . .

Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo bebu,

a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu dovoljno

velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga, isfrustrirani smo

zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo biti srecniji kada iza

dju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam zivot biti potpun kada se nas

supruznik dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti

da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina da ne

postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada? Tvoj zivot ce uvek biti ispunjen teskocama.

[Дејан]

Неки је човек с љубављу узгајао ружу. Пазио је и бринуо се о њој, заливао је, окопавао и плевио. Пре него што је ружа процветала, док је још била диван пупољак, човек виде да је на стабљици израсло трње. Непријатно се изненади и помисли:

„Не може предиван цвет да настане из биљке која је оптерећена с тако много оштрог трња?"

Озловољен том мишљу, човек занемари ружу. Није је више заливао, плевио и чувао од гусеница, па је ружа увела пре него што је процветала.

Тако је и с многим људима.

У души сваког човека налази се ружа.

Бог је усађује у нас приликом рођења међу трње недостатака.

Многи људи гледајући друге, виде само трње - недостатке.

Други, свесни својих недостатака очајавају, мислећи да ништа ваљано не могу да ураде или пруже и никада не остварују таленте којима их је Бог обдарио. Они сами не могу да виде ружу у својој души. Неко им други мора помоћи да је пронађу.

Помозимо људима око себе да надјачају недостатке.

Ако помогнемо некоме да пронађе ружу у својој души, он ће победити трње.

И цветаће увек... изнова...

[Toma]

Lepo, lepo i osim toga - lepo!

[misionar.com]

Ne tako davno, na jednim Olimpijskim igrama, devet atletičara, svi sa mentalnim ili psihičkim nedostatkom, stajalo je na startnoj liniji trke na 100 metara.

Startni pištolj je opalio i trka je počela. Nisu svi trčali, ali svako je hteo da

učestvuje i pobedi.

Trčali su po trojica, a onda se jedan dečak spotakao i pao pa počeo plakati.

Ostalih osam trkača su ga čuli kako plače. Usporili su i pogledali za sobom… Zatim su stali i vratili se nazad. Svi do jednoga…

Devojka sa Downovim sindromom sela je do njega, zagrlila ga i upitala ga, “Je li ti sada bolje?”

Zatim su sva devetorica, rame uz rame, došetali do ciljne crte.

Svi gledaoci su ustali i zapljeskali. A pljesak je trajao vrlo dugo…

Ljudi koji su to posmatrali još pričaju o tome.

Zašto?

Zato što negde duboko u sebi, svi mi znamo da najvažnija stvar u životu nije naša vlastita pobeda.

Najvažnija stvar u ovom životu je pomoći drugima da pobede. Čak i ako to znači usporiti ili izmeniti vlastitu trku.

“Sveća ne gubi svoj sjaj ako pali drugu sveću.”

[Олимп]

Једном је човек купио поврће на пијаци. Кад је дошао кући открио је да су трговци уместо робе на његова кола утоварили гомилу камења. Али он се није вратио и није туговао, већ је наставио да живи као пре.

И после четрдесет дугих година на врата куће је неко закуцао. Кад је човек отворио врата на прагу су стајали немоћни старци.

„Добар дан“, рекли су, „преварили смо те тада и дошли смо да замолимо за опроштај.“

Човек је одговорио:

„Сећам се тог догађаја. Али ништа ми не дугујете: камење сам истог дана бацио у рупу, а ви сте га четрдесет година носили у вашем срцу.“

[Дејан]

ček ima već tema ,spojićemo