Униније - како се изборити с њим?

[Зорица Бубало]

Ево једног баналног примера.

 

Сањам свог деду самоубицу који ме моли да се молим за њега.

 

Пошто је сан био тако упечатљив...размишљам шта да радим да ли да га ставим на списак.

 

Долазим у Св. Петку и свештеник сам каже напишите имена својих упокојених у загради ставите самоубица па ће свештеник који хоће то име прочиати, који неће неће.

 

Питам духовника да ли да га ставим на списак када дајем имена за проскомидију,читала сам да се црква не моли за самоубице.

 

Каже да ли је било опело...јесте...ставите га...да није било њега не би било ни вас...кажем боље би било и тако.

 

Долазим у моју парохијску цркву о. Оливер Суботић после Литургије поучава да не стављамо имена самоубица.

 

Размишљам ок он неће да се моли има право...али зато и пише у загради...али не служи он сам има их 5 можда ће неко хтети.

 

Излази следећи пут видно изнервиран и каже ко стави самоубицу сва имена са списка неће бити прочитана.

 

Размишљам добро то је ваше мишљење,став и немам ништа против, али постоје и блажи који ће се помолити за ту изгубљену душу која је посрнула...зашто бити тако агресиван у брањењу свог става и не дати другима право да бирају.

 

Опет понављам има још 4 свештеника у тој цркви. 

[Arsenija]

Може,може...ако си у Бг зовем те на сокић па ћемо заједно

Ja cu ti poslati pp,trenutno se pakujem,moram jos malo da uvezbam molitveno kopanje kanala,a do tad mozes da me dodas u svoje zru prijatelje.P.s.U mojim novim lakiranim crvenim tankim stiklicama na spic...Hahahahi...umirem od smeha na temi o uniniju ,Zoko...Napoj!:-)

[misionar.com]

Ко није прошао, искусио униније, депресију или осећај Богоостављености, тај тешко да ће моћи разумети оне који пролазе или су пролазили кроз тако тешка искушенја. 

Ево једне од мојих песама, са којом сам желео да опишем дубину и тежину тог искушења, мада је то јако тешко урадити.

Чувајте се браћо осуђивања оних које муче ова искушенја, јер свако може пасти у иста.

 

ДЕПРЕСИЈА

–
Смрти жалац, тако близу

душу, тело, боли гризу

дух је срчан, слабо тело

изморено срце врело.

–

Страхови би да их воде

да черече душу хорде

крволочно и без станке

да кидају нерве танке.

–

Емоције дрхте, луде

у напетости јутра буде

преосетна нежна чула

у слом нервни очај гура.

–

Депрасија би да влада

душу слабу да савлада

тело збуњено се бори

на чулима страх се кори.

–

Паника, напади, море

од свег страхови се створе

тело слаби, криза куја

страхом страх се храни, буја.

–

Седативи бег од страха

телу одмор прије краха

док уморно тело дрема

нови напад страх већ спрема.

–

Не одустај никад брате

анђели те твоји прате

Христос Бог те увек воли

за помоћ се Њему моли.

–

Никад лако бити неће

искушење ново креће

вера топи облак црни

љубављу се заогрни.

–

Искушења се не боји

већ уз Христа храбро стоји

смеј се страху, жалцу смрти

нека смрт од страха дрхти.

–

(Сретен Станчевић)

 

 

[Бог је љубав!]

Zašto ne možemo da se obratimo direktno Bogu?

Можеш ти да се молиш Богу, и треба да се молиш, али духовник је потребан ради савета, разговора, упустава, пошто су то људи који имају далеко више искуства у духовном животу од нас, и стога треба поштовати то. Христос нас је учио заједништву, међусобној љубави и подршци, чему онда то осамљивање и одбацивање других? Веруј ми да сам разговарао са верујућим људима који су се бавили духовним стварима и светим писмом на своју руку, и знаш који је био резултат? ПРЕЛЕСТ. Буквално су у тумачењу одбацили две хиљаде година искуства црквене егзегезе и учење Светих Отаца. Значи они су паметнији од свих светих у протеклих две хиљаде година? Шта је то него ГОРДОСТ? Чисто секташки менталитет. Црква је заједништво, један живи организам, у којем све упућује једно на друго. Можеш ли да одредиш себи терапију без лекара? Из истих разлога је духовник неопходан.

[Arsenija]

Можеш ти да се молиш Богу, и треба да се молиш, али духовник је потребан ради савета, разговора, упустава, пошто су то људи који имају далеко више искуства у духовном животу од нас, и стога треба поштовати то. Христос нас је учио заједништву, међусобној љубави и подршци, чему онда то осамљивање и одбацивање других? Веруј ми да сам разговарао са верујућим људима који су се бавили духовним стварима и светим писмом на своју руку, и знаш који је био резултат? ПРЕЛЕСТ. Буквално су у тумачењу одбацили две хиљаде година искуства црквене егзегезе и учење Светих Отаца. Значи они су паметнији од свих светих у протеклих две хиљаде година? Шта је то него ГОРДОСТ? Чисто секташки менталитет. Црква је заједништво, један живи организам, у којем све упућује једно на друго. Можеш ли да одредиш себи терапију без лекара? Из истих разлога је духовник неопходан.

Evo,ja bih volela da odgovorim nesto iz svog ugla...

Dosta sam pisala na temi,pa bih zelela da izvedem nekakav zakljucak.

Dobro,mozda sam malcice  gorda,malo me muci uninije,ali to nije vazno za ovu temu...svi imamo te oscilacije oko ravnoteznog polozaja...to je normlno.

Sta nije normalno? Po meni nije normalno da neko dosadjuje svom duhovniku glupim pitanjima poput-Duhovnice dragi,sta da radim...Recite mi,kad Vas molim...Sta ?

npr.

-Da li smem da idem kod Maje U Smederevo...

-Smes,cedo...lepo se ponasaj.

-Ocu ,Oce...

-A da li smem da idem kod Pavla na rostiljijadu u Leskovac...

-Smes ,Cedo...dobro se obuci,da se ne prehladis ...

-Ocu Oce,ima da obucem 2 djempera ako treba,samo da idem    :170fs799081:

-Jedan ce biti sasvim dovoljan...

-Hvala Oce,sta bih ja bez Vas...Oce ,a da Vas malo zagrlim i pridavim,ako nemte nista protiv...

-Nemam cedo...

Posle pola sata Cedooo zove telefonom...

-Halo...

-Halo Oce,opet ja...Nesto sam razmisljala kod kuce ,a sta mislite o tome da i Vi podjete sa nama... jer mi je to lakse nego da ispovedam bas sve detalje...    

-Hvala na pozivu,imam druge obaveze,moram da procitam i ona imena sto si mi ostavila za pominjanje...Bice prilike... Pazi sta radis,velika su to iskusenja.

-Hvala Vam Oce,hvala vam do neba,neka vas sama Presveta gleda ove noci ... Sveko dobro...

-Sveko dorbo i srecan put..

-Hvala.

-Pozdrav.

-Pozdrav.

Piiiip..

 

Ja licno mislim da je duhovnik potreban,ali ne na takav nacin da nas dovede u iskusenje da ga spiskom za ispovesti lupimo po glavi,da se okrenemo i kazemo-Gospodine Pero,ovo je skandalozno...Ja sam zivo bice...nisam nekakav monah,niti cu to ikada biti ...Hvala Vam na trudu,ali ovo nema nikakvog smisla.Ja se kajem,oprosti mi Boze...

[Бог је љубав!]

Evo,ja bih volela da odgovorim nesto iz svog ugla...

Dosta sam pisala na temi,pa bih zelela da izvedem nekakav zakljucak.

Dobro,mozda sam malcice  gorda,malo me muci uninije,ali to nije vazno za ovu temu...svi imamo te oscilacije oko ravnoteznog polozaja...to je normlno.

Sta nije normalno? Po meni nije normalno da neko dosadjuje svom duhovniku glupim pitanjima poput-Duhovnice dragi,sta da radim...Recite mi,kad Vas molim...Sta ?

npr.

-Da li smem da idem kod Maje U Smederevo...

-Smes,cedo...lepo se ponasaj.

-Ocu ,Oce...

-A da li smem da idem kod Pavla na rostiljijadu u Leskovac...

-Smes ,Cedo...dobro se obuci,da se ne prehladis ...

-Ocu Oce,ima da obucem 2 djempera ako treba,samo da idem    :170fs799081:

-Jedan ce biti sasvim dovoljan...

-Hvala Oce,sta bih ja bez Vas...Oce ,a da Vas malo zagrlim i pridavim,ako nemte nista protiv...

-Nemam cedo...

Posle pola sata Cedooo zove telefonom...

-Halo...

-Halo Oce,opet ja...Nesto sam razmisljala kod kuce ,a sta mislite o tome da i Vi podjete sa nama... jer mi je to lakse nego da ispovedam bas sve detalje...  

-Hvala na pozivu,imam druge obaveze,moram da procitam i ona imena sto si mi ostavila za pominjanje...Bice prilike... Pazi sta radis,velika su to iskusenja.

-Hvala Vam Oce,hvala vam do neba,neka vas sama Presveta gleda ove noci ... Sveko dobro...

-Sveko dorbo i srecan put..

-Hvala.

-Pozdrav.

-Pozdrav.

Piiiip..

 

Ja licno mislim da je duhovnik potreban,ali ne na takav nacin da nas dovede u iskusenje da ga spiskom za ispovesti lupimo po glavi,da se okrenemo i kazemo-Gospodine Pero,ovo je skandalozno...Ja sam zivo bice...nisam nekakav monah,niti cu to ikada biti ...Hvala Vam na trudu,ali ovo nema nikakvog smisla.Ja se kajem,oprosti mi Boze...

Наравно, у праву си. Не треба духовника оптерећивати неким баналним стварима. Оно због чега су нам потребни јесу савети на путу духовног живота, пошто су они прошли сва искушења са којима се ми сусрећемо. Мени лично је јако пријатан сусрет са особом која зрачи љубављу, а управо то поседују духовници.

[Arsenija]

Наравно, у праву си. Не треба духовника оптерећивати неким баналним стварима. Оно због чега су нам потребни јесу савети на путу духовног живота, пошто су они прошли сва искушења са којима се ми сусрећемо. Мени лично је јако пријатан сусрет са особом која зрачи љубављу, а управо то поседују духовници.

Naravno da sam ja u pravu. Ko bi drugi bio...

Mi treba da odlucujemo,a ne neko drugi umesto nas da brine i da se sekira ,to je nas zivot. Jedan zivot. To mene najvise i buni,kad se pomene duhovni zivot sticem utisak da se nas zivot deli na vise zivota-na duhovni,drustveni,dnevni,nocni,porodicni,ljubavni,poslovni... Mi imamo samo 1 zivot....ja nemam nikakav duhovni zivot,moj zivot je prosto zivot...

Ja mislim da nikad u zivotu nisam srela duhovnika,zato ne mogu ni da govorim o tome  cime on to isijava . Poslednji put kad sam se ispovedala,posvadjala sam se sa parohijskim svestenikom...  ...Uopste se ne slazemo. Ali sta ja da radim,kad mi je Bog poslao takvog paroha,njegovo parosenstvo ...  Ne ume da slusa...samo prica ...Nervira me.    

[Иван Ивковић]

Архимандрит Спиридон Логотет - Како победити себе (одломак)

 

Arhim Spiridon Logotet - Kako pobediti sebe.pdf

[Човек Жоја]

[Иван Ивковић]

@, winter брутално...

Да... освешћивање (спознаја) је кључна ствар у превазилажењу било ког проблема.

[Човек Жоја]

Владета Јеротић

 

О гордости и о гневу, о жалости и о очајању

 

Прелазимо сада на психолошку и психопатолошку анализу очајања, још једног од седам тешких хришћанских грехова. Очајање бих ставио на крај низа душевних збивања у човеку који започиње са жалошћу или тугом, да пређе у други тежи степен туге, назван униније (старословенски израз који најбоље изражава смисао изворне грчке речи, акидиа, а који значи малаксалост, клонулост, лењост, мрзовољу духа, суморну резигнацију), а завршава се, по живот душе и тела, опасним очајањем.

Као што смо за гордост, завист и гнев рекли да су страсти срасле са људском природом, и да нема човека, ни најправеднијег, који није повремено њихов роб, тако исто је тешко замислити неког човека који није био за краће или дуже време жалостан, клонуо и малаксао, а понекад се осећао и очајним. Људи меланхоличног темперамента, више или мање у току целог живота, у власти су основног жалосног расположења које може, али не мора, да узме патолошке размере. Урођена меланхолија је, чак, некад подстицај за стварање; познато је да је међу познатим светским писцима било меланхолика (Леопарди, код нас Владислав Петковић-Дис, Сима Пандуровић).

Иако жалост може изгледати, а често и јесте, нормална и пролазна појава, учитељи хришћанске цркве с правом су је сматрали страшћу и грехом; ми бисмо, као психијатри, рекли да тек када обична људска туга постане навика, део свакодневног понашања или пређе у клонулост и лењост, а поготово када изненада букне у човеку као очајање, нормална жалост је већ прешла границу према патолошком, чинећи човека болесним.

Може изгледати необично да су Хришћанство и психоанализа највише подозриви према оној дужетрајној жалости човека коју већ можемо стручним термином назвати депресијом. Међу најзапаженије Фројдове студије из психопатологије, спада и његов рад Туговање и меланхолија. Свако озбиљније занимање психолога, психијатра, психотерапеута, али и теолога, за депресију и меланхолију, бар када је ово интересовање концентрисано на њене психопатолошке симптоме и узроке, а не првенствено на биохемијске, метаболичке промене које се дешавају у мозгу и у крви оболелих, не може да мимоиђе радове Сигмунда Фројда и његових настављача о меланхолији. У суштини меланхолије, према психоаналитичким истраживањима, лежи патолошки јак нарцизам оболелог, који обелодањује рано поремећени однос између несвесних нагонских тежњи и човековог ја, односно његовог над-ја, неке врсте савести (мада се у целини психопатолошки појам над-ја не изједначава са хришћанским појмом савести).

Ако психоаналитичке термине који означавају суштину психичких збивања у депресивном и меланхоличном човеку (депресија се не може у потпуности изједначити са меланхолијом) преведемо, са нешто упрошћавања, на хришћанске изразе, онда ћемо се убрзо уверити у сличности суштинског оцењивања узрока, појаве, па и лечења ове страсти, греха или болести.

Према учењу Светих Отаца Цркве, постоје две врсте жалости. Прву називамо „жалост по Богу“, јер у центру збивања је оправдана туга због сопствених препознатих грехова, жеље за покајањем и поправљањем свога живота. У центру овакве жалости налази се Бог, па тако откривамо да жалост која обузме човека, не само да није непожељна и болесна, већ је неопходан подстицај ка хришћанском путу обожења, али и ка могућем хришћанском путу индивидуације или, према Јунгу, „индивидуационог процеса“, на коме путу једна од битних етапа јесте препознавање своје Сенке, свега инфериорног, рђавог и злог у нама, коју тако често и радо пројицирамо у другог човека и друге народе.

Порекло учења Светих Отаца о две врсте жалости, од којих је прва корисна и потребна хришћанима, налази се у II Посланици Коринћанима (7 : 10), недостижног психолога апостола Павла који пише: „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт“. Савременим језиком рекли бисмо да свака болест коју човек себи дозове – а свака болест има корена у гордости, гневу и тузи – изазов је за човека. Као што је гордост изазов смерности, а гнев трпељивости, тако је и туга, то предворје депресије, али и Силоанске бање, изазов хришћанској ведрини, тој са љубављу врхунској хришћанској врлини, која и јесте вера у васкрсење и вечни живот.

А како је са оном другом врстом жалости за коју апостол Павле каже да доноси смрт човеку? Није ли то она жалост која заузима човека у чијем центру није Бог, него самољубив, себичан и горд сâм човек?! Оваква жалост, према Светим Оцима Цркве, носи обележје мрачне апатије, безнадежне туге, доводећи до нереда у духовно-моралном животу. Као лекари уочавамо да је код ове врсте жалости већ реч о депресији као болесној појави у животу човека, хришћанина или нехришћанина. Депресиван болесник, заиста, губи наду у оздрављење, све види црно, увређено се повлачи од света, свесно или несвесно оптужујући га за узрочника своје болести, губи интересовање за било коју активност, осим опсесивног бављења собом. Није лако у оваквом поодмаклом стадијуму жалости, односно већ и депресије, сагледати стварне узроке жалосног стања. А узроци, и према динамички оријентисаној психијатрији, и према хришћанском учењу, исти су: гордост, завист и гнев. Урођена тежња у човеку ка сазнању, усавршавању и осмишљавању живота (воља за смислом, рекао би Виктор Франкл), код многих људи, из различитих спољашњих и унутарњих разлога, претвара се у тежњу за поседовањем (људи и ствари), у наткомпензаторни механизам неуротичног и психотичног доказивања себе (обично услед прождирајућег, свесног или несвесног, осећања инфериорности), што, брже или спорије, неминовно води исцрпљењу душе и тела, чији је крај – гнев и жалост, опет као знак повређене гордости. Зато је оправдано извођење порекла жалости код учитеља Цркве из гнева, јер гнев жели освету, а ако се освета не оствари, рађа се жалост.

Затворени круг (circulus vitiosus) успоставља се, на жалост, релативно брзо при нагомилавању наших мана или грехова које не препознајемо на време. Зла воља према људима која дочека ноћ, уместо да не сачека залазак сунца, брзо се претвори у гнев, а овај увећава злу вољу. Овај кобни круг морао је сам на себи да искуси онај учитељ цркве који нам је оставио овакав драгоцен савет: „Старај се изнад свега да чистиш себе од зле воље према људима. Јер гомилајући злу вољу према људима, гомилаш отров који ће тебе, пре или после, уништити као човека“. Ово, толико пута у току две хиљаде година, праксом потврђено хришћанско искуство, данас је нашло изванредну потврду у психосоматској медицини, у патофизиологији мозга код депресије, откривајући патолошке састојке у крви особа излаганих, спонтано или вештачки, дуготрајном стању гнева или жалости.

Као што савремена психијатрија разликује више врста депресија код човека (ендогена, реактивна, неуротична, маскирана, органска итд.), код којих узрок није један исти, тако и хришћанско учење о жалости уме финије да разликује узроке, не одступајући од корена свих жалости: гордости, зависти и гнева. Тако нам свети Јован Лествичник, у већ спомињаној XXVI Поуци Лествица објашњава једну врсту жалости која је веома распрострањена, али која је, по моме мишљењу, и узрок тврдокорном атеизму многих људи. Ево тог објашњења Јована Лествичника: „Постоји једна врста очајања (ову врсту жалости, дакле, свети Јован Лествичник степенује до самог врха, односно краја неизлечене жалости – очајања, примедба В. Ј.) која произилази од многобројности грехова, од оптерећења савести и несносне туге, када душа под теретом великог броја рана тоне и дави се у дубини очајања“.

Свака нелечена физичка рана гноји се, проширује и стиже до кости. Сасвим је тако и са сваким нашим нелеченим грехом. Са гордошћу, најстарији грех света и човека – завист, прождире нас временом, и душевно и телесно. Слично је са мржњом према својим ближњим, са увредама које наносимо овима, похлепом за новцем, јелом, посебно блудом. Нагомилани, а неокајани греси наши, најпре нас чине гневним према другим људима, затим тужним и жалосним, али онда, временом, тупим и равнодушним, препуштеним унинију, тј. клонулости и лењости. У једној овако узнапредовалој фази, назвали је хришћанском или психијатријском болешћу, само Божије чудо може да покрене оваквог очајника да разбије окорелост свога срца и да тако престане са тврдокорним, свесним или несвесним убеђењем, да му нико не може помоћи, ни људи, ни Бог.

Од мање тешких облика жалости са оваквим последицама, треба споменути доста раширени облик туге код људи претерано оптерећених бригама овога света које наука о неурозама назива анксиозним (страшљивим) и опсесивним (принудним) неуротичарима. Вазда несигурни у себе, неповерљиви, а онда, зато такви и према својој ужој и широј околини, ови људи у страху очекују сутрашњицу, заокупљени не само реалним, већ много више нереалним бригама које гуше сваки полет духа према Богу и сваку чежњу душе за морално-духовним усавршавањем. Изморени страшљивом бригом за будућност, овакви људи завршавају дан, а некад и живот, у бесплодној жалости, не стигавши да се прену од речи руског старца, преподобног Теофана Затворника (умро 1894), који као да је за њих сковао ову поуку: „Многобрижност је болест палог човека, човека који покушава да искључиво сâм определи и оформи своју судбину, те непрестано планира и јури лево-десно да то оствари ... Избегавај бригу. Ради свој посао ревносно, Богу посвети сав свој труд и Његовом се руководству предај ... Неумерен рад замагљује памет и охлађује срце, а то удаљава од Бога као извора сваког добра“.

Још неколико речи о унинију као међуфази жалости и очајања. Видели смо да је то она врста жалости која, према речима апостола Павла, прети смрћу човеку (вероватно се мисли, у првом реду, на душевну смрт), али ова, доводећи до разбољевања од неке психосоматске болести – практично можемо мирно рећи да су све болести психосоматске – може збиља да одведе човека у смрт, јер услед безнадежности коју доживљава човек болестан жалошћу, он престаје да ради на себи. Од овога момента, према светом Нилу Синајском, жалост као „болест душе“ прелази у униније као „изнемоглост душе“. У стању унинија душа је лења, креће се бесциљно, малаксала је и клонула, пасивна је и учмала, и остаје таква дуже време, или прелази из унинија у очајање; ни очајање није последње могуће стање душе и тела, јер и из њега постоје три излаза: један спасоносан и два погубна. Онај спасоносни спомиње велики дански философ Серен Кјеркегор када, на њему својствен парадоксалан начин, поручује: „Очајавај! Изабери, дакле, очајање ... Очајавање је бирање. Шта се ту бира? Бира човек самога себе, али не у својој непосредности, не као случајну личност, већ у својој вечној важности ... Није далеко време кад ће се, можда по доста скупу цену, сазнати да полазна тачка за налажење апсолутнога није сумња, него очајавање“. То је онај могући егзистенцијални скок из „кућишта“ на отворено море, о коме пише Карл Јасперс, који би, можда, могли, у извесним случајевима, да изједначимо са хришћанском метанојом, од које почиње нов живот, у Христу и за Христа.

Друга два погубна пута којима се може завршити очајање које обузме човека и у њему дуго траје, јесу самоубиство и нека тешка, често неизлечива, психосоматска болест, као скривени вид самоубиства.

Жалост која се некад заврши унинијем сналази и оне амбициозне и горде људе који више хоће него што могу, који се и физички и психички тако премарају да из њих избија гнев и бес и на безначајне поводе, што код, конституцијом и начином живота припремљених људи, ствара услове за добијање инфаркта срца или мозга, такође психосоматских болести, нарочито када погађа људе у млађим и средњим годинама живота.

И, већ по не знам који пут, гордост је још једном узрок жалости, која се увећава све до очајања, код оних људи за које свети Јован Лествичник пише: „А постоји и једна друга врста очајања која нас обузима од гордости и високог мишљења о себи, кад они који су пали мисле да нису заслужили једно такво понижење“. Колико је само оваквих људи свуда око нас и у наше време! Колико је само ова њихова жалост, збиља, жалосно много удаљена од хришћанског поимања скромности и свести о својој грешности!

Завршићемо овај наш други чланак на тему „Свети Јован Лествичник и наше време“ посвећен људским страстима (гордости и гневу, жалости и очајању), изношењем поуке Пастира светог Јерме из 2. века после Христа, још једног блиставог хришћанског учитеља који је чудесно умео да споји у себи лепоту и ведрину хришћанске трансценденције са дубином психолошког искуства опитног боготражитеља. „Одбаци од себе жалост“, вели свети Јерма, „јер је она сестра сумње и гневљивости. Обуци се у веселост која увек има милост код Бога и пријатна му је, те у њој уживај. Јер сваки ведар човек добро чини и добро мисли и пренебрегава жалост. А ожалошћен човек увек чини зло. Пре свега чини зло што ожалошћује Духа Светог који је ведар дат човеку; друго, пак, ожалошћујући Духа Светог чини безакоње, не молећи се, нити се исповедајући Богу. Мољење ожалошћеног човека нема моћи да пред жртвеник Божији изађе. Помешана жалост са молитвом не допушта молитви да чиста изађе пред жртвеник Божији. Очисти стога себе од зле туге и живећеш у Богу“.

 

http://www.rastko.rs/rastko/delo/11639

[Дијана.]

Zanimljivo je, bar meni, kako su gordost i gnjev sasvim razumljivo, ali  i gordost i očajanje povezani...Očajanje dođe kao izokrenuta gordost, iako prividno je suprotnost... A očajanje često podrazumijeva i roptanje (gnjev na Boga) 

[Arsenija]

Zanimljivo je, bar meni, kako su gordost i gnjev sasvim razumljivo, ali i gordost i očajanje povezani...Očajanje dođe kao izokrenuta gordost, iako prividno je suprotnost... A očajanje često podrazumijeva i roptanje (gnjev na Boga)

Ja i dalje imam utisak da vi to ne razumete...

[Данче*]

Лукава страст

Просто се намеће питање како не одустати, не пасти у депресију од изазова данашњице који нарастају и од немогућности да им се супростави? Како савремени човек да не полуди од константног притиска? На светоотачком језику депресија се назива униније. Један од облика унинија је туга. Туга може бити светла- плодосна, корисна. Када човек жали због својих грехова, својих грешака. Као последица, настаје покајање. Али, постоји и неразумна туга када човек остаје без нечега (на пример, без положаја) или губи ближње. Тада претерано тугује и брине. На крају, уколико одмах не пресече ту страст, следи њен хронични облик – униније, када је човеку читав живот терет: види само сиве боје, ни капи радости чак ни од онога што му је пре доносило утеху: музика, пријатељи...

То је врло опасно стање. Пребивајући у њему човек чини много глупости, често непоправљивих. И најстрашније је што и другима преноси такво стање. Хтели то или не, једни од других усвајамо негативни утицај. У близини радосних људи постајемо весели оптимисти. Важно је то схватати и не држати страст у себи. Она не само да утиче на наше расположење, већ нас физички разрушава изнутра. Због унинија настају различите болести, лоши односи са ближњима. Сем тога, човек који је унинију, тешко се покреће на молитву.

По свој прилици, то је једна од најлукавијих страсти. Може настати из без видљивих узрока. На пример, неког почиње да мори једноличношћу и подстиче на све могуће облике разоноде. Као резултат, уместо корисног рада, човек много времена троши у празно. Посебно је то приметно данас, када је активно распрострањен интернет и безкрајне могућности које он пружа. Ако човек не поседује веру и страх Божији, он не само да узалуд троши много слободног времена, већ и на директан начин, често то и не схватајући, уништава себе улазећи на нецеломудрене сајтове. А уколико у ту мрежу упада хришћанин, може да заборави о свом хришћанском призиву. О одговорности пред Богом. Може уништити себе.

Обично људи подвргнути унинију говоре: „Све је црно, све је пропало. Окружен сам лоповима и преварантима.“ То су први знаци овог стања. Свети пророк и псалмопојац Давид такође у псалму наводи да је све црно, да не види ни једног праведника око себе: Сви су зашли, сви се покварили, нема никога добро да твори, нема ниједнога (Пс.13). Међутим, Давид је тако расуђивао не од унинија, већ од додира са Божанственом силом, при чијој светлости је угледао несавршенство оних који га окружују. Гледао је „одозго“, а ми покушавамо да гледамо свет који нас окружује „одоздо“, са куле своје болести, душевне кратковидости. Скоро да нико у таквим ситуацијама не може остати сталожен. Важно је одмах сакупити сву снагу, сконцентрисати се да би се пребродило искушење. Ми, хришћани, имамо најпоузданије средство за све проблеме. Молитву. Чак иако у стању туге и унинија никако не желимо да се молимо, врло је важно да се натерамо на молитву. Чак и преко „не желим“. Макар то био вапај душе „Господи помилуј“ ако нисмо спремни за више?

Сем тога, ако човек сам не жели да се моли, нека тражи да други то чине за њега. Онда ће, постепено, стање унинија проћи. Постоји народна пословица: „Молитва и труд све лече.“ Сем молитве, важно је натерати се на обављање неког корисног посла. Униније се обично појачава када се дангуби.

Не изједначава без разлога преподобни Јован Лествичник униније и лењост. Молитвом човек обнавља изгубљену везу са Извором живота – Богом, Чија је суштина благодат, љубав и радост. Тада, ма каква туга ме нападала, чак и у најтежем стању на самртној постељи, вера и молитва помажу не само да се не изгуби бодрост духа, већ и да се радује због туге.

 

 

архимандрит Маркел (Павук)
Извор: pravoslavie.ru

[JESSY]

Униније – Жеља да се жали због тога што у животу неће бити онако како се баш теби чини да би било исправно. Униније није живљење него баш жеља да се жали, а манифестује се тако што човек брани основаност свог жаљења и што одбацује мишљење оних који му указују на неоснованост унунија и на безначајност узрока којим је изазвано (тачније на безначајност онога чиме се униније покушава прикрити).
 
У понашању се униније може манифестовати јутарњом поспаношћу, што се објашњава не човековом физиолошком потребом за сном, него његовом жељом да се не буди и да се не укључује у онај живот у којем, као што он то унапред зна, неће бити од онога што он хоће или онако како се њему хоће.
Управо та спознаја да на одређеном месту неће бити онога што човек жели постепено доводи до лутања како појединих људи тако и целога народа.
У мимици и у гестовима униније се може манифестовати изразом лица које се баш тако и зове унилно-меланхолично лице. О њему сведоче спуштена рамена, погнута глава, опуштени углови усана, спореност покрета и мимике и незаинтересованост  за своје и за стање које га окружује. Неретко је приметно јако снижавање артеријског притиска. У разговорима, с онима који га окружују човек склон унинију са задовољством фиксира пажњу на информације о предстојећим непријатностима и невољама, у односу на које је његова позиција крајње једноставна и једнозначна; „Ма знао сам да неће бити добро“. Ако пак не дође до њих улаже додатне напоре на потрагу за њима, чак и ако су тражене невоље –умишљене. Униније свакако учествје у формирању многих облиkа депресије, манијакално-депресивне психозе и меланхоличног карактера, али његово манифестовање се наравно мења под утицајем пратећих грехова и човековог односа према унинију од којег пати.
Човек који пати од унинија сматра да нема сврхе супростављати се предстојећим непријатностима пошто „ионако неће ништа бити како треба“ па нерадо исправља новонасталу ситуацију. Но када га околности ипак присиле на то, онда то чини против своје воље и труди се на све могуће начине да избегне решавање оних проблема који се појављују и код њега изазивају униније. Притом човек који пати од унинија не тежи да његов рад буде успешан јер, уколико се то догоди, предстојеће невоље ће бити елиминисане па неће имати због чега да се преда унинију. Кратко речено, униније тера човека не да одолева предстојећем злу и уклања га, него да га сачува за љубав унинија.
У души се униније доживљава као тромост и инертност. Човек склон унинију често не види смисла да обавља неке послове, а службене и животне обавезе испуњава, што се каже, као од беде. Добро расположење код њега изазива недоумицу, немир и испољени или скривени протест.
Униније као самостална особина, проистиче од гордости-самољубља-похоте. А као попратна особина оно прати сваки грех чије је задовољавање неизводиво како сада тако и у далекој будућности. У униније може пасти: импотентан човек, а склон блуду, због немогућности да општи са женама; човек који угађа стомаку, а који пати од чира на желудцу или од дијабетеса – због немогуности да се наслађује количином хране или разноликошћу укуса; тврдица- због тога што не може избећи трошење новца...
Код окружења униније, ако је оно довољно изражено, изазива стање безразложне потиштености, због чега се контакти са човеком склоним унинију покушавају избећи. Унинију се најбоље може супроставити кротошћу, послушношћу, трпљењем и надом, као и благодарношћу за оно добро које имамо. Униније, његов развој омета човеково признање да је просечан и пун мана јер, ако си просечан, онда не можеш да знаш будућност, пошто не разумеш ни садашњост, а ако си лош (грешан), онда немаш право да претендујеш на то да се твоје жеље испуњавају. Разуме се да управо набројане особине (позитивне) човек склон унинију најенергичније игнорише и код себе и код окружења. Ако, пак, они који га окружују не одбаце оно што је неспојиво с унинијем, онда човек склон унинију одбацује и дружење са њима. Униније се оправдава, као по правилу, присуством постојећих и нарастајућих гордости у свету који нас окружује. Изражено униније може се маскирати претераном активношћу, узрујаношћу и ревношћу која није по Богу, а кад је на нивоу страстима – нападима, „ничим изазваног“ беса током којег је човек спреман да руши све што га окружује без икаквог вођења рачуна о последицама (агресивна депресија).
Скоро увек га прате малаксалост, пасивност и непостојање покретачких мотива да се трудимо не само на постизању онога што желимо него и онога што нам је неопходно. Скоро свако неиспуњавање жеље(греха) праћено је унинијем. Ако човек из неког разлога не одустане од жеље. Са нарастањем унинија конкретне жеље губе на значају, а остаје душевно стање које изналази управо оне жеље које је немогуће испунити ( и тако заситити униније као такво). Касније присуство жеља нема више никаквог значаја – остаје само субјективно пријатно, а објективно за човека погубно стање које доводи до раслабљења како психички тако и физичких функција организма. У изнуравању човека осим унинија учествује и стално и исцрпљујуће преживљавање стања незадовољности оних страсти које се нису преточиле у униније или које су унинијем забрањене.
 
Николај Гурјев