Размишљамо ли о сопственој смрти? Како је замишљамо?

[Natasa.]

Često razmišljam na tu temu... možda i prečesto. Nadam se da neće biti bolno, da neću biti nikome na teretu i da neću biti dementna. Mislim da se više plašim Alchajmera nego smrti. Ako može da se naruči-u snu i da odem među prvima, ne bih da sahranjuje bližnje. 

[Violetta Valery]

Ne želim da doživim da izgubim bližnje. Zato bih volela da budem prva.

[Тражитељ]

Смрт замишљам као најусамљенији тренутак када човек схвати да све што од тог тренутка помисли више неће имати коме то да каже, нити ће бити кога да то чује. Као у одлазећем возу, у некадашњим растанцима, кад није било мобилних телефона и када се вољени који те испраћају удаље толико да више не чују ни они тебе ни ти њих, па док се не изгубе и из видика одакле су немо махали.

И да у том тренутку поново осетимо исти онај страх и исту ону усамљеност коју смо осећали као бебе, а заборавили на њу.

А шта је после - не знам.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Iskreno zamišljam je, sa molitvom na usnama.

[Božena]

Kao oslobodjenje....

[Рапсоди]

Шта год урадила, каква год добра дела имала иза себе...да ми последње речи буду на уснама и да их и таква осећања прате...Господе, помилуј ме грешну .

[Натан]

Замишљам је у некој будућој кући која има поглед на ливаду и шуму, ако може у пролеће, негде око Васкрса, да буде лепо време, око 25 целзијуса, обавезно да буду отворена врата и одшкринут прозор, да ме поветарац благо запљускује по лицу, са свежим цвећем и упаљеном свећом поред кревета, и кадионицом поред икона из које се шири мирис тамјана. 

То је углавном то.

Ако се сетим још нечега, додаћу.

[Natasa.]

Kad bismo mogli da naručimo.... 

[Натан]

пре 2 минута, Natasa. рече

Kad bismo mogli da naručimo.... 

Ако не може, онда бар да не буде болничка соба. 😓

[Natasa.]

пре 17 минута, Натан рече

Ако не може, онда бар да не буде болничка соба. 😓

Naravno. Ali mislim da ne bih volela da mi bližnji budu tu... deluje mi traumatično po njih. Ne znam... ne verujem da bih volela da budem prisutna kad neko moj umire...

[Ćiriličar]

Ја размишљам о смрти, али не о самом чину...размишљам о после смрти. Плашим се смрти, али не мислим о болестима, креветима, него да ли ћу у Рај. Св. Вл. Николај је говорио/певао "у рај, у Рај, макар у крај"!

Удостојити се сигурно не могу, али се плашим онг другог не-раја, и тако и размишљам о томе. Иначе, свашта сам видео, доживео...заиста ништа материјално ми није "слатко" у овом свету, све су ми то трице, просто је тако. Мада све некако волим, и волим живот неизмерно - у некој мојој молитвици, за шта и за које се молим, помилим се да ми Госод подари дуг и миран живот - мада не да бих уживао телесно, просто да бих нешто урадио, још ово, још ово, још ово, али не да стичем нека блага...

ПС: негде прочитах, чух, неког попа који је исповедао у болници. Каже да су сви на самрти, поред својих греха које су окајавали, жалили сви исто, за једним - из те перспективе страшне, жалили су што нису чинили оно што су желели, некако су промашили живот.

Кад сам био мали, желео сам да умрем пре свих својих, волео сам их и нисам желео да их изгубим. Сада не размишљам тако, јер мртве не сматрам изгубљеним, сматрам их живим - само се плашим онога што није Рај...не желим ни да споменем.

Да спасе Господ и помилује свакога....па и мене.

[Натан]

пре 26 минута, Natasa. рече

Naravno. Ali mislim da ne bih volela da mi bližnji budu tu... deluje mi traumatično po njih. Ne znam... ne verujem da bih volela da budem prisutna kad neko moj umire...

Шта знам, код мене је обрнуто, мислим да је присутност ближњих у том тренутку важна, како оном који "одлази", тако и онима који га "испраћају".

Нарочито нама што верујемо да је то ипак привремени опроштај.

Ни смрт не треба схватити превише озбиљно. 🥳 

[mladjen85]

пре 44 минута, Natasa. рече

Naravno. Ali mislim da ne bih volela da mi bližnji budu tu... deluje mi traumatično po njih. Ne znam... ne verujem da bih volela da budem prisutna kad neko moj umire...

Posteno!

[mladjen85]

On 12.2.2022. at 16:07, Violetta Valery рече

Zato bih volela da dam svoj život da spasim tuđ. Onda moj život ne bi mogao da bude promašen.

Više od svega se plašim promašenog života

Ti si neka hrabra Zena!

[mladjen85]

пре 10 часа, Тражитељ рече

Смрт замишљам као најусамљенији тренутак када човек схвати да све што од тог тренутка помисли више неће имати коме то да каже, нити ће бити кога да то чује. Као у одлазећем возу, у некадашњим растанцима, кад није било мобилних телефона и када се вољени који те испраћају удаље толико да више не чују ни они тебе ни ти њих, па док се не изгубе и из видика одакле су немо махали.

И да у том тренутку поново осетимо исти онај страх и исту ону усамљеност коју смо осећали као бебе, а заборавили на њу.

А шта је после - не знам.

Mudro zboris