Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'хиротоније'.
Found 34 results
-
Епископ источноамерички Иринеј: Шест деценија од хиротоније +Епископа Стефана (Ластавице)
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, упутио је архипастирско слово поводом великог и значајног јубилеја - 60. годишњице хиротоније блажене успомене Епископа Стефана (Ластавице), првог Епископа источноамеричке и канадске Епархије СПЦ. Владика Иринеј је такође наложио да се у недељу 16. јула 2023. године, у свим светињама подручне му Епархије, служи помен блаженопочившем Епископу Стефану. Архипастирско слово Епископ Иринеја у наставку преносимо у целини: ИРИНЕЈ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Најљубљеније нам свештенство и монаштво, синови и кћери, верна чада богомчуване Епархије источноамеричке наше Свете Цркве! Са неизмерном благодарношћу која извире из Нашег очинског срца, поздрављамо Вас овом приликом поводом великог и значајног догађаја у нашој црквеној историји: 60. ГОДИШЊИЦЕ АРХИЈЕРЕЈСКЕ ХИРОТОНИЈЕ ЕПИСКОПА ИСТОЧНОАМЕРИЧКОГ И КАНАДСКОГ СТЕФАНА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 13. ЈУЛ 1963-2023 „Ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старешина као слуга.“ (Лк. 22:26) На свечани спомен 60. годишњице избора и посвећења у епископски чин блаженопочившег Епископа источноамеричког и канадског Стефана, чини Нам особиту част поклонити се лику и делу једног од Наших најцењенијих претходника на трону Епископâ источноамеричких. Изабран од Светог Архијерејског Сабора 11. маја 1963. године, овај, у свему одан и предан слуга Божји, одазвао се на апостолски позив: „Ко је међу вама највећи, нека буде као млађи, и старешина као слуга“ (Лука 22:26). Тако је Епископ Стефан, почевши са празником Сабора Светих Апостола 13. јула 1963. године, тј. од момента своје хиротоније, па до преране смрти, 10. маја 1966. године, владичествовао и служио Господу своме испуњавајући управо поменуте јеванђелске речи. У време његовог избора за Епископа, Српска Православна Црква у Сједињеним Америчким Државама и Канади нашла се у јеку великих превирања. С обзиром да су три епархије формиране од јединствене Епархије америчко-канадске, изричити задатак Цркве био је посвећење и устоличење три достојна кандидата на односна епископска трона. Од три Епархије, само једна епархија – источноамеричка и канадска, није имала своје седиште, те се чврсто уздала у Бога у нади да ће Архипастирска десница њеног новог епископа осигурати њену будућност. Историјски избор првог Епископа источноамеричког и канадског пао је на плећа протопрезвитера Стефана Ластавице, који је у то време службовао као парох у Виндзору, Онтаријо. Његовим избором за Епископа, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве определио се да на трон српске Епархије у источној Америци и Канади, уздигне човека достојанствена, врсног просветитеља, реномираног музиколога, чији је милозвучни глас одушевљавао све оне који су га слушали, а поред осталих многобројних и изванредних квалитета, и доказаног и способног администратора. Позван да се придружи Архијерејској трпези без епархијског седишта и епархијског центра, па и без службеног особља, његов, заиста тежак задатак, био је да васпостави распарчану групу парохија са недовољним бројем свештенства које би исте опслуживао, те да уједно успостави и епархијска административна тела. И тако, формирајући Епархију источноамеричку и канадску, настала је данашња Епархија источноамеричка. Епископ Стефан је свим својим бићем к срцу примио савет Светог апостола Павла своме ученику Тимотеју: „Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина на тебе. Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему“ (I Тим. 4:14-15). Стога је све своје напоре усредсредио организацији преко потребних епархијских управних тела, а својевремено је успео и да попуни упражњене парохије рукополагањем четири кандидата у свети и свештени чин презвитера. Својим марљивим радом и залагањем основана је и нова црквено-школска општина у Лондону, Онтаријо. Епископ Стефан осветио је три цркве, три школе, пет парохијских домова и две црквене сале. После три године, успео је да Епархијско седиште из градића Клертона, Пенсилванија, пресели у град Кливленд, Охајо.Тиме је показао и доказао могућност да Епархија може да напредује и оствари се у свим областима њеног црквеног и административног живота. Међутим, како се здравље Епископа Стефана нагло погоршало, забринут и под стресом, а понајвише несрећном ситуацијом у којој се Црква нашла на овом континенту, Епископ Стефан се са надом у Васкрсење и живот вечни, у својој 53. години живота представио у Господу. Иако је на Архијерејском трону службовао само три године, његово мудро управљање као Епископ Епархије источноамеричке и канадске, испунило је читаву једну животну службу, оставивши за собом једну постојану помесну Цркву – Епархију источноамеричку и канадску. Његова добра дела одиста ће живети вечно, јер је још за живота испунио речи Спаситеља: „добри и верни слуго; у малом си био веран, над многим ћу те поставити: уђи у радост Господа свога“ (Мт. 25,23). Нека нас наш владика Стефан помене пред Престолом Свемогућег Бога, као што га се и ми молитвено сећамо са великим и дубоким поштовањем. ВЕЧАН МУ ПОМЕН! С Архијерејским благословом и очинском љубављу, +Иринеј ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ Извор: Епархија источноамеричка-
- (ластавице)
- стефана
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Годишњица хиротоније и устоличења владике Илариона
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Епархија
У среду 10. августа 2022. године навршило се oсам година од када је Преосвећени владика Иларион устоличен у трон Епископа тимочких. Тим поводом, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија на којој су Преосвећеном Епископу Илариону саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Енох и протонамесник Радоје Мијовић, док су за певницом појали појци хора Пелагонитиса из Македоније. У архипастирској беседи владика Иларион је тумачио јеванђелско зачало о посланицима на винограду истичући да нас оно учи о неограниченој Љубави Оца небеског према сваком човеку, на коју и сами треба да се угледамо и трудимо да је задобијемо смирењем и кротошћу. Трудећи се да будемо слични Богу удостојићемо се да у наше срце дође Христос, да дође пуноћа благодати Духа Светога и да Господ препозна у нама своје истините слуге, закључио је Епископ тимочки. Годишњица хиротоније и устоличења владике Илариона - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG У среду 10. августа 2022. године навршило се oсам година од када је Преосвећени владика Иларион устоличен у трон Епископа тимочких. Тим поводом, у манастиру Буково...-
- владике
- устоличења
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Тридесет година од хиротоније Епископа жичког Г. Јустина
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија
Данас када Света Саборна и апостолска Црква торжествено празнује Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Сопоћани у Епархији рашко-призренској. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-57dbc486d4149cb4cb24380a6656e5d7-V-226x300.jpg Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ жички Господин Јустин уз благослов и саслужење надлежног Епископа рашко-призренског Теодосија. Епископу Јустину и Теодосију саслуживали су: игуман Манастира Сопоћани архимандрит Теоктист (Кнежевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а Епархије жичке, игуман Манастира Ђурђеви Ступови Гаврило (Божиновић), игуман Манастира Тушимља Серапион (Тимшић), ђакони Немања Михајловић, Братислав Богдановић и Стефан Симић, у присуству многобројног свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-b80803e0282bd3b95004d5b6e28538b3-V-226x300.jpg Данашњи празник је веома битан за српски народ због чудотворних исцељења и помоћи Светих врачева Козме и Дамјана. Део моштију ових светитеља налази се у Манастиру Сопоћани, где су пренете из Манастира Зочишта у току ратних дешавања на просторима Косова и Метохије. Овај празник има велики значај у Архијерејској служби Епископа Јустина, јер је на овај дан 1992. године за хиротонисан у Манастиру Сопоћани. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле, уз саслужење великог броја Архијереја. У празничној и братској атмосфери прославе данашњег празника могло се осетити несебично гостопримство и љубав домаћина према Епископу Јустину. У својој беседи, Владика Теодосије се захвалио Епископу Јустину на мудрим поукама које је од њега имао прилику да чује још као од црноречког сабрата, а потом и као Архијереја. Владика Јустин је по завршетку читања Светог Јеванђеља заблагодарио Богу на путу који му је подарио у служењу Светој Цркви, почевши од Манастира Црне Реке, Сопоћана и осталих светиња нашег распетог Косова и Метохије, па до светосавског трона Епархије жичке. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-ce39f17917fbf903616c6c5e164c32e4-V-226x300.jpg У току Свете Литургије велики број верног народа и деце узели су учешћа у Светој Тајни Причешћа. Празничном догађају су присуствовали Архијерејски намесник пожешко-ариљски Драган Стевић, старешина храма у Ариљу Бојан Милошевић, протонамесник Дарко Несторовић, ђакон Ненад Срећковић, као и верни народ из Ариља. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а Епископ Теодосије је честитао славу игуману Теоктисту и братији Свете обитељи сопоћанске. У трпезарији манастира је приређена трпеза љубави за све присутне. Чтец Петар Ђерковић Извор: Епархија жичка-
- епископа
- хиротоније
- (и још 4 )
-
Тридесет година од хиротоније Епископа жичког Г. Јустина
тема је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија
Данас када Света Саборна и апостолска Црква торжествено празнује Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Сопоћани у Епархији рашко-призренској. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-57dbc486d4149cb4cb24380a6656e5d7-V-226x300.jpg Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ жички Господин Јустин уз благослов и саслужење надлежног Епископа рашко-призренског Теодосија. Епископу Јустину и Теодосију саслуживали су: игуман Манастира Сопоћани архимандрит Теоктист (Кнежевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а Епархије жичке, игуман Манастира Ђурђеви Ступови Гаврило (Божиновић), игуман Манастира Тушимља Серапион (Тимшић), ђакони Немања Михајловић, Братислав Богдановић и Стефан Симић, у присуству многобројног свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-b80803e0282bd3b95004d5b6e28538b3-V-226x300.jpg Данашњи празник је веома битан за српски народ због чудотворних исцељења и помоћи Светих врачева Козме и Дамјана. Део моштију ових светитеља налази се у Манастиру Сопоћани, где су пренете из Манастира Зочишта у току ратних дешавања на просторима Косова и Метохије. Овај празник има велики значај у Архијерејској служби Епископа Јустина, јер је на овај дан 1992. године за хиротонисан у Манастиру Сопоћани. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле, уз саслужење великог броја Архијереја. У празничној и братској атмосфери прославе данашњег празника могло се осетити несебично гостопримство и љубав домаћина према Епископу Јустину. У својој беседи, Владика Теодосије се захвалио Епископу Јустину на мудрим поукама које је од њега имао прилику да чује још као од црноречког сабрата, а потом и као Архијереја. Владика Јустин је по завршетку читања Светог Јеванђеља заблагодарио Богу на путу који му је подарио у служењу Светој Цркви, почевши од Манастира Црне Реке, Сопоћана и осталих светиња нашег распетог Косова и Метохије, па до светосавског трона Епархије жичке. http://eparhija-zicka.rs/wp-content/uploads/2022/07/IMG-ce39f17917fbf903616c6c5e164c32e4-V-226x300.jpg У току Свете Литургије велики број верног народа и деце узели су учешћа у Светој Тајни Причешћа. Празничном догађају су присуствовали Архијерејски намесник пожешко-ариљски Драган Стевић, старешина храма у Ариљу Бојан Милошевић, протонамесник Дарко Несторовић, ђакон Ненад Срећковић, као и верни народ из Ариља. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а Епископ Теодосије је честитао славу игуману Теоктисту и братији Свете обитељи сопоћанске. У трпезарији манастира је приређена трпеза љубави за све присутне. Чтец Петар Ђерковић Извор: Епархија жичка View full Странице -
Света Литургија на 15. годишњицу архијерејске хиротоније Владике Антонија
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Свету Литургију, на празник Преподобног Антонија Кијево-Печерског, 23. јула 2021. године, у Подворју СПЦ у Москви, служио је Епископ моравички Антоније уз саслужење архимандрита Александра (Котова), архимандрита Модеста (Володкина), јереја Олега Вишинског, јереја Анатолија Саливончика и ђакона Владислава Соколова. Повезана вест: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија Након сугубе јектеније, провозглашена је прозба о новопрестављеном архимандриту Методију, сабрату чувеног Валамског манастира. Одмах по завршетку Свете Литургије, високопреподобни архимандрит Александар је, у име свештенства и парохијана храма Светих апостола Петра и Павла, честитао Владици Антонију његов данашњи јубилеј: 15-годишњицу од архијерејске хиротоније и 51. рођендан. Владика Антоније је затим одржао пригодну беседу, заблагодаривши свештенству и парохијанима храма Светих апостола на искреним честиткама. Свештенство и парохијани храма Светих апостола Петра и Павла (Подворје СПЦ у Москви), од свег срца поздрављају свог архипастира, желећи му свако добро од Господа у његовом даљем продотворном раду, на општу корист своје Свете Цркве! На многаја и благаја љета! Извор: Подворје СПЦ у Москви-
- хиротоније
- архијерејске
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Спацијална емисија "Живе Речи" поводом десетогодишњице хиротоније Епископа Давида
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Поучни
Поводом десетогодишњице хиротоније Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића), Живе Речи организују специјалну емисију у којој учествују: Епископ стобијски г. Давид Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим Протојереј-ставрофор Драги Вешковац Протојереј Вукман Петровић Јереј Андрија Јелић Игуманија Фотина Марко Делић Јован Мацура Љиљана Давидовић Љиљана Пантелић Варја Нешић Хор "Свети Кнез Лазар" из Крушевца Модератор: Срђан Грубор Уредник: протојереј Иван Цветковић-
- десетогодишњице
- поводом
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Поводом десетогодишњице хиротоније Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића), Живе Речи организују специјалну емисију у којој учествују: Епископ стобијски г. Давид Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим Протојереј-ставрофор Драги Вешковац Протојереј Вукман Петровић Јереј Андрија Јелић Игуманија Фотина Марко Делић Јован Мацура Љиљана Давидовић Љиљана Пантелић Варја Нешић Хор "Свети Кнез Лазар" из Крушевца Модератор: Срђан Грубор Уредник: протојереј Иван Цветковић View full Странице
-
- епископа
- хиротоније
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Јубилеј – 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У среду, 20. маја 2020. године, навршава се 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, јеромонах Иринеј изабран је за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године, на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха. Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј предавао је у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију (1970 – 1980) проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија, 1981. године је изабран за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године. Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима на Богословском факултету у Београду, стиче сва академска звања, од доцента до редовног професора, а 2006. године бива изабран за декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије радо се одазвао позиву Информативне службе Епархије бачке и поделио је своја искуства из разговорâ и сусретâ са владиком Иринејем. Разговарали смо и са професором Драганом Станићем, председником Матице српске, који познаје Епископа бачког г. Иринеја близу четврт века. У доленаведеном тонском запису послушајте интервјуе са Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем и професором Драганом Станићем. Звучни запис емисије "Гост радија" у којој су о владици Иринеју говорили Епископ Фотије и Драган Станић Из многих беседа и предавања Епископа бачког г. Иринеја издвојили смо кратке делове у којима владика Иринеј говори о старцу Порфирију Кавсокаливиту, ави Јустину Поповићу, владици Иринеју Ћирићу, Цркви и различитим службама у Цркви, осам векова Српске Архиепископије, Косову и Метохији, као и о многим другим темама. Звучни запис специјалне емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Патријарх јерусалимски обележио 15-годишњицу архијерејске хиротоније. Теофила III Његово Блаженство Теофило III, патријарх Светога града Јерусалима и све Палестине (на крштењу Илија Јанопулос), рођен је у месту Гаргалианис у области Трифилија-Месинија 1952. година. У Јерусалим је дошао у јулу 1964. и уписао се за ученика Патријаршијске школе, коју је завршио 1970. г. Замонашен је 28. јуна 1970. и добио име Теофило; замонашио га је ондашњи патријарх јерусалимски Венедикт у Јерусалиму. На основу одлуке Свештеног Синода ове Свете Цркве, он је 1. јула 1970. рукоположен за јерођакона на Голготи од стране архиепископа јорданског Василија, и богослужио је у цркви Васкрсења Христовог. Касније је био патријархов ђакон, да би 1. јула 1975. г. био рукоположен за јеромонаха на Светој Голготи од стране јерапољског архиепископа Диодора. На основу Синодске одлуке од 27. фебруара 1975, послат је у Атину на студије на Богословском факултету. У звање архимандрита рукопроизведен је 21. фебруара 1978. године. Окончавши своје студије, вратио се у Јерусалим и био је постављен за главног секретара Секретаријата Патријаршије, као и за предавача у Патријаршијској школи и духовника свештеног манастира Светог Харалампија 12. октобра 1979. године. Радио је и као члан уредништва часописа „Нови Сион“. У Енглеску је послан 22. децембра 1981. г. ради постдипломских студија на Дарамском универзитету. Успешно окончавши ове студије, вратио се у Јерусалим и бива постављен за секретара Светог и Свештеног Синода (12. августа 1986), с тим што је био надлежан за издавачку и информативну делатност Патријаршије. Од 31. октобра 1986. године он је представник Јерусалимске Патријаршије у Централном одбору Светског савета Цркава и учествовао је у 7. скупштини ССЦ у Канбери, у Аустралији. Од 1991. до 1996. служао је као игуман у Кани Галилејској. Године 1997. изабран је за члана Правног одбора своје Цркве. 27. септембра 2000. почео је да ради у Светом и Свештеном Синоду. У септембру 2001. постављен је за представника своје Цркве при Московској Патријаршији, а од 2004. он богослужи у цркви Васкрсења Христовог. За таворског Архиепископа изабран је 14. фебруара 2005. године, а 9/22. августа 2005. једногласно је изабран за Патријарха древне Јерусалимске Патријаршије. Наредног дана је устоличен у цркви Васкрсења Христовог у присуству представника свих помесних православних Цркава, као и владе Јордана и Палестинске управе, а нарочито председника Републике Грчке Каролоса Папуљаса. Патријарх Теофило је настојао на учешћу своје Цркве у међуправославним, међухришћанским и међурелигијским састанцима, посебно радећи на очувању црквеног поретка и свештених канона свете Цркве и јачању међународног права и улоге Јерусалимске Цркве. Неговао је односе са Светским саветом Цркава и Блискоисточним саветом Цркава. У октобру 2007, на позив америчке владе, учествовао је у Вашингтону у симпосиону на тему „Саветовање религијских установа Свете земље“ у циљу неговања политичког помирења у Светој Земљи. Држао је предавања на научним семинарима и конференцијама у Јерусалиму и другде. На позив Европског парламента, Његово Блаженство Теофило III отпутовао је у Брисел у септембру 2008. године да пред фукционерима Европске заједнице и Европског савета изложи проблеме са којима се суочава Црква у Светој земљи. У октобру исте године учествовао је у сабрању предстојатеља свих помесних православних Цркава у Васељенској Патријаршији у Цариграду. Учествовао је и у Свеправославном сабору на Криту у јуну 2016. године. Српску Православну Цркву је посетио поводом освећења цркве у Бару. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- патријарх
- јерусалимски
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Његово Блаженство патријарх Великог града Антиохије и свег Истока Јован богослужбено је обележио 24. јануараа 2020. године 25-годишњицу своје архијерејске хиротоније. Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- патријарх
- антиохијски
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију. Свештена Заједница Свете Горе Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије целивамо братски у Господу, Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата. Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа. Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем. Сви Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса (Са грчког превео др Александар Стојановић) Извор: Манастир Хиландар
-
Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију. Свештена Заједница Свете Горе Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије целивамо братски у Господу, Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата. Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа. Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем. Сви Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса (Са грчког превео др Александар Стојановић) Извор: Манастир Хиландар View full Странице
-
Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве. Једнострани поступци Цариградске патријаршије у Украјини који су се завршили потписивањем у јануару 2019. године такозваног „томоса о аутокефалности“ упркос вољи епископата, клирика, монаха и мирјана Украјинске Православне Цркве изазвали су оштру полемику у црквеној средини. Анализа публикација о овој теми показује да је за многе учеснике у дискусији украјинско питање директно повезано с кључним појмовима за православну еклесиологију као што су: апостолска наследност, икономија и њене границе, устројство Православне Цркве на васељенском нивоу, саборност и првенство. Основана забринутост за очување апостолске наследности у Цркви због тога што је Синод Цариградске патријаршије примио у евхаристијско општење лица која немају закониту хиротонију, запажа се у радовима читавог низа аутора, укључујући и оне који пишу на грчком језику. Кључне тезе које Цариградска патријаршија наводи како би образложила своје поступке у Украјини Синодална библијско-богословска комисија је већ детаљно размотрила у коментарима на писмо објављено од стране Цариградске патријаршије, а које је патријарх Вартоломеј упутио Архиепископу албанском Анастасију 20. фебруара 2019. године. Имајући у виду да се украјинско црквено питање и даље разматра међу епископима, клирицима и мирјанима неких помесних Православних Цркава, Секретаријат Комисије објављује своје коментаре на најважније теме у полемици. 1. Проблем апостолске наследности код расколничких „јерарха“ Већи број „хиротонија“ епископата „Православне цркве Украјине“ потиче од бившег Митрополита кијевског и целе Украјине Филарета Денисенка, којем је 27. маја 1992. године забрањено свештенослужење на Архијерејском сабору Украјинске Православне Цркве, а који је 11. јуна 1992. године на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве лишен чина. Како се монах Филарет није покајао, већ је наставио расколничку делатност, између осталог, на територији других аутокефалних Цркава на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве који је одржан 18-23. фебруара 1997. године изопштен је из Цркве изрицањем анатеме. Без обзира на то што је више пута подносио апелациону жалбу Патријарху цариградском, његову осуду су признале и поткрепиле документима Цариградска и друге помесне Православне Цркве. Денисенко и бивши председник Порошенко У октобру 2018. године Цариградска патријаршија је неочекивано изјавила да разматра једну у низу апелација монаха Филарета и рехабилитовала је у чину и достојанству „бившег Митрополита кијевског“. Притом се Денисенко није покајао, а одлука Светог синода Цариградске патријаршије није била условљена новим разматрањем материјала из његовог предмета и оптужница које су против њега истакнуте. Пет месеци након издавања „томоса о аутокефалности“ М. А. Денисенко се заједно с неколико „епископа“ одвојио од „Православне цркве Украјине“ коју је Цариград признао и објавио је да се обнавља „Кијевска патријаршија“ за коју је рукоположио нове епископе. Треба истаћи да је изазивање раскола био један од главних, али не и једини разлог за свргавање Филарета. На Делима суда Сабора од 11. јуна 1992. године између осталог су наведена следећа његова злодела: „ауторитарне методе управљања... потпуно игнорисање саборног гласа Цркве“, „кршење заклетве“, „свесно извртање стварних одлука Архијерејског сабора“, „једнострано присвајање саборне власти“. Очигледно, Цариградски синод је без разматрања одбио тачност ових оптужби, али их је ускоро доказао сам Филарет који је овога пута изазвао раскол у новоствореној структури, односно, учинио је исто оно због чега је био лишен чина пре скоро тридесет година. Дакле, једини јерарх бивше „Кијевске патријаршије“ који је својевремено имао канонску хиротонију, напустио је нову „аутокефалну цркву“ и јавно је одбацио такозвани „томос о аутокефалности“. Такође, у „епископат“ „Православне цркве Украјине“ је у потпуности укључена хијерархија такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ чију окосницу чине „хиротоније“ које су 1990. године обавили бивши Епископ житомирски Јован Боднарчук (1989. године је лишен чина по одлуци Светог синода Руске Православне Цркве) и бивши ђакон Виктор Чекалин (1988. године је лишен чина због неморалних поступака), самозванац који се представљао као епископ, али у ствари никад није имао чак ни расколничку епископску хиротонију. Покушаји расколника да помоћу фалсификованих сведочанстава „докажу“ да је у хиротонији првих „епископа“ УАПЦ наводно, осим Боднарчука учествовао још један архијереј, темељно су проучени на основу архивских материјала и испоставило се да су у потпуности лажни. Део „хијерархије“ „Украјинске аутокефалне цркве“ поново је рукоположио Филарет Денисенко, али од „чекалинског“ рукоположења још увек потиче „хиротонија“ неких „епископа“ из ове структуре, укључујући и „хиротонију“ Макарија Малетича који је „хиротонију“ за епископа такође добио од „чекалинске“ хијерархије. Иако чак ни формално није имао наследност од апостола, бивши протојереј Николај Малетич је од стране Цариградске патријаршије „рехабилитован“ у чину „бившег Митрополита лавовског“. Ова чињеница потврђује да је Свети синод Цариградске патријаршије донео одлуку да оправда обојицу лидера заједно с њиховим „хијерархијама“ не проучивши околности њиховог одласка у раскол, њиховог осуђивања и питања наследности расколничких „хиротонија“ – и да чак није био упознат с главним чињеницама из њихове биографије. 2. Границе примене принципа икономије Први и апсолутно неопходан услов за примену икономије приликом примања расколничких епископа или клирика у Цркву јесте њихово покајање. Свети Василије Велики у свом Првом правилу заповеда „онима који се налазе у самовољним скуповима да се поправе доличним покајањем и обраћањем и да се поново сједине с Црквом“ и сведочи да „чак и они који се налазе у црквеном чину, одступивши заједно с непокорнима, кад се покају, често се примају у исти чин“. На потребу за покајањем у својим тумачењима наведеног правила сложно указују тројица угледних византијских познавалаца канона: Јован Зонара, Теодор Валсамон и Алексеј Аристин [1]. Осмо правило I Васељенског сабора, посвећено примању у чин људи који се враћају из новацијанског раскола, налаже да се такви приме тек након што донесу писану потврду о томе да ће се у свему придржавати одлука Католичанске Цркве. Напокон, VII Васељенски сабор је примио у општење епископе-иконоборце тек кад је сваки од њих прочитао да се одриче некадашњих заблуда (Прво дело VII Васељенског сабора). Од принципијелне је важности то да је примена принципа икономије према расколницима могућа само уз поштовање другог древног принципа по којем канонску забрану може да укине само онај субјект црквене власти који је ову забрану донео. Пето правило I Васељенског сабора гласи да се „у вези с онима које су епископи из сваке епархије удаљили од црквеног општења, да ли припадају клиру или мирјанима, у расуђивању треба држати правила којим је одређено да оне који су једни изопштили други не примају“ (в. такође Тридесет друго апостолско правило VI Антиохијског сабора). Притом по Другом правилу VI Васељенског сабора који је одобрио одговарајуће одлуке Картагинског сабора онај ко је изопштен на сабору своје Цркве нема права да подноси апелациону жалбу суду патријарха било које друге Цркве. Дакле, позитивну одлуку о питању укидања забране расколницима и њиховог примања у постојећем чину позитивно може да донесе или она Црква која је ову забрану донела, или Васељенски сабор, али уз обавезно учествовање и узимање у обзир става помесне Цркве која је непосредно пострадала од делатности расколника. Карактеристичан пример представља преседан примене икономије према епископима-мелетијанцима који су изазвали раскол у помесној Александријској Цркви. Овај случај је разматрао Васељенски сабор. Међутим, одлука сабора је донета уз непосредно учествовање и узимање у обзир става Епископа александријског Александра који је, као што је забележено у делима сабора „био главни делатник и учесник у свему што се дешавало на сабору“. У новијој историји на сличан начин је почело исцељење раскола у Бугарској Православној Цркви на Свеправославном сабору у Софији 1998. године, који је због икономије у постојећем чину примио расколничке јерархе након што су се покајали и поново сјединили са својим законитим поглаваром Патријархом бугарским Максимом. Дакле, једнострана одлука Цариградске патријаршије о примању у постојећем чину украјинских расколника не може бити призната законитом чак ни ако се полази од принципа икономије, пошто нису испуњена два најважнија услова за њену примену: покајање расколника и њихово помирење с Црквом, од чијег јединства су отпали и која им је ставила забрану. Од суштинске важности је то што је у току целе своје историје Православна Црква у свим случајевима примене икономије према расколницима долазила у додир с лицима чија хиротонија је макар формално кроз сукцесивност рукополагања потицала од епископа који су некада имали канонско рукоположење. Историја не познаје преседане примања у „постојећем чину“ лица чија хиротонија потиче од самозванаца који никад нису имали епископско рукоположење. У вези с тим је, кад је у питању већина „јерарха“ такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ о којој је раније било речи, чак и само постављање питања примене економије апсолутно немогуће. 3. Одсуство легитимитета „Православне цркве Украјине“ У историји Православне Цркве (укључујући и новију историју) познати су случајеви непосредног учествовања државе и политичких власти у питању проглашавања аутокефалности. Управо тако је у XIX веку – почетком ХХ века створена већина савремених аутокефалних Цркава. Ови процеси су, по правилу, представљали последицу настанка суверених националних држава (Грчке, Бугарске, Румуније, Србије) и разматрани су као елемент националне изградње. Легитимитет нове аутокефалне Цркве је подржавала огромна већина становништва. Пројекат стварања аутокефалне Украјинске Цркве који је 2018. године предложио украјински председник Петар Порошенко такође се ослањао на претпоставку да ако не сви, у сваком случају значајна већина украјинских верника подржава идеју аутокефалности. У својим јавним обраћањима Патријарх цариградски Вартоломеј је, очигледно имајући поверења у информације које је добио од украјинских власти, такође изражавао уверење о томе да ће се „јединственој цркви“ придружити ако не сви, у сваком случају већина православног становништва Украјине. Порошенко код Вартоломеjа Међутим, каснији догађаји су убедљиво показали да идеја „аутокефалне цркве“ не ужива подршку међу већином православаца у Украјини. У састав структуре коју је створила Цариградска патријаршија скоро у потпуности улазе представници двеју расколничких група. Од 90 епископа канонске Цркве само су двојица прешла у нову организацију. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и даље остаје највећа конфесија у земљи, како по броју епископа, клира и парохија, тако и по броју верника. Самим ти још једном се историјски потврђују речи из Окружне посланице источних патријараха из 1848. године: „Чувар побожности код нас је исти онај народ који увек жели да сачува своју веру без промена.“ Пораз на председничким изборима у пролеће 2019. године Петра Порошенка који је проглашавање украјинске аутокефалије објавио као једну од главних тачака предизборног програма само је потврдио неоснованост претензија „Православне цркве Украјине“ на улогу националне цркве. 4. Извртање улоге првог епископа у Православној Цркви Чланови и експерти Синодалне библијско-богословске комисије су у свом већ поменутом Коментару на писмо патријарха Вартоломеја детаљно анализирали тезе које свеукупно потврђују искључива овлашћења власти цариградских патријараха у целој Православној Цркви. Међу овим тврдњама су: а) учење о „надграничној одговорности“ цариградског патријарха у питањима коначног решавања различитих канонских ситуација које настају у другим помесним Црквама, односно, право на мешања у питања унутрашњег живота сваке помесне Цркве; b) учење о праву „са правом тутора“ и „арбитра“ да решава спорове између помесних Цркава, да чак на сопствену иницијативу „појачава“ дејства поглавара аутокефалних Цркава које буде сматрао недовољнима; с) представа о „првенству власти“ Патријарха цариградског на васељенском нивоу као апосолутно неопходном услову за постојање Цркве, као што постоји првенство власти епископа у његовој епархији и поглавара у границама помесне Цркве; d) право да одређује и поновно разматра границе помесних Православних Цркава, да изузимају епархије, епископат, клир и мирјане из свете црквене једне помесне Цркве која је строго заштићена светим канонима, и да их потчињава другој; право да самостално објављује аутокефалност делова других помесних Цркава, чак и против воље њихове највише црквене власти; е) право пријема и доношења коначног суда о апелационим жалбама које подносе епископи и клирици било које аутокефалне Цркве. Наведени аспекти ове нове доктрине налазе се у противречности са светим предањем Христове Цркве, грубо изврћу светоотачку еклесиологију, јерархе и богослове Цариградске патријаршије који их бране доводе до стварања на православном Истоку модела црквене управе блиске средњовековном папизму. Свети оци православља, јерарси и богослови древних источних патријаршија уложили су велики исповеднички труд у борби против идеје папства. Руска Православна Црква и данас у потпуности следи оно што су ови оци бранили у полемици с папизмом у току прошлих векова. Неће бити наодмет да још једном наведемо речи Окружне патријарашке посланице и Синодалне посланице Цариградске Цркве из 1895. године које су већ помињане у посланици Комисије, а којима Света Цариградска Црква сведочи о православном схватању првенства које је и она прихватала у то време: „Из овог правила [Двадесет осмог правила IV Васељенског сабора] следи да римски епископ има исту част као епископ Цариградске цркве и епископи других Цркава и да ни у једном правилу ни код једног од отаца нема ни наговештаја да је епископ Рима једини поглавар католичанске Цркве и непогрешиви судија епископа других независних и аутокефалних Цркава.“ Ову веру је Руска Црква примила од своје Мајке, древне Цариградске Цркве и ње се придржава не прихватајући извртања и новине. 5. Обустављање евхаристијског општења Због неканонских поступака Цариградске патријаршије у Украјини Руска Православна Црква је била принуђена да прекине с њом евхаристијско општење руководећи се директним налозима светих канона да се прекине општење с онима који сами буду „општили са изопштенима из општења“ ( Друго правило Антиохијског сабора). Умесно је сетити се како је у току V Васељенског сабора свети цар Јустинијан позвао оце сабора да престану да помињу папу Вигилија и да више „не читају његово име туђе хришћанима у светим диптисима како самим тим не би постали заједничари у нечастивости Несторија и Теодора“. Ако је наставак општења с лицем које је подржало учење осуђено од стране Цркве, значило учествовање у његовој нечастивости, каква треба да буде реакција на то што су јерарси и клирици Цариградске Цркве примили у општење оне које је донедавно сва пуноћа Православља сматрала безблагодатним расколницима и светогрдницима? Зар то није грех против Цркве и свете Евхаристије? Преставши да помиње папу цар Јустинијан је истицао да без обзира на оно што се десило „чувамо јединство с апостолским престолом... јер чак и промена Вигилија или неког другог нагоре не може да нашкоди миру Цркава“ (Acta Conciliorum Oecumenicorum. IV, 1. P. 202). Зато се и Руска Црква није одвојила и не одваја се ни од чега светог и истински црквеног у Цариградској Цркви, али не сматра могућим да учествује у канонским делима њеног поглавара, јерарха и клирика трудећи се да заштити од тога и своју верну децу. Дакле, принудно одрицање од учествовања у тајнама Цариградске патријаршије која је ступила у потпуно црквено општење с лицима која су лишена апостолске наследности последица је свештеног страха пред Светом Евхаристијом и немогућности да се светиња Тајне чак ни посредно дели с расколницима. Принудни раскид у општењу с Цариградском Црквом изазван је бригом за чување чистоте вере и за строго придржавање црквеног предања. Узносимо ватрене и усрдне молитве једином Богу Који се слави у Тројици за што бржи прекид смутње коју је изазвала Цариградска патријаршија, за обнављање једномислености и љубави у Православној Цркви. О неважењу хиротоније украјинских расколника и неканоничности „Православне цркве Украјине“ / Српска верзиjа PRAVOSLAVIE.RU Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве.
- 2 нових одговора
-
- неважењу
- хиротоније
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве. Једнострани поступци Цариградске патријаршије у Украјини који су се завршили потписивањем у јануару 2019. године такозваног „томоса о аутокефалности“ упркос вољи епископата, клирика, монаха и мирјана Украјинске Православне Цркве изазвали су оштру полемику у црквеној средини. Анализа публикација о овој теми показује да је за многе учеснике у дискусији украјинско питање директно повезано с кључним појмовима за православну еклесиологију као што су: апостолска наследност, икономија и њене границе, устројство Православне Цркве на васељенском нивоу, саборност и првенство. Основана забринутост за очување апостолске наследности у Цркви због тога што је Синод Цариградске патријаршије примио у евхаристијско општење лица која немају закониту хиротонију, запажа се у радовима читавог низа аутора, укључујући и оне који пишу на грчком језику. Кључне тезе које Цариградска патријаршија наводи како би образложила своје поступке у Украјини Синодална библијско-богословска комисија је већ детаљно размотрила у коментарима на писмо објављено од стране Цариградске патријаршије, а које је патријарх Вартоломеј упутио Архиепископу албанском Анастасију 20. фебруара 2019. године. Имајући у виду да се украјинско црквено питање и даље разматра међу епископима, клирицима и мирјанима неких помесних Православних Цркава, Секретаријат Комисије објављује своје коментаре на најважније теме у полемици. 1. Проблем апостолске наследности код расколничких „јерарха“ Већи број „хиротонија“ епископата „Православне цркве Украјине“ потиче од бившег Митрополита кијевског и целе Украјине Филарета Денисенка, којем је 27. маја 1992. године забрањено свештенослужење на Архијерејском сабору Украјинске Православне Цркве, а који је 11. јуна 1992. године на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве лишен чина. Како се монах Филарет није покајао, већ је наставио расколничку делатност, између осталог, на територији других аутокефалних Цркава на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве који је одржан 18-23. фебруара 1997. године изопштен је из Цркве изрицањем анатеме. Без обзира на то што је више пута подносио апелациону жалбу Патријарху цариградском, његову осуду су признале и поткрепиле документима Цариградска и друге помесне Православне Цркве. У октобру 2018. године Цариградска патријаршија је неочекивано изјавила да разматра једну у низу апелација монаха Филарета и рехабилитовала је у чину и достојанству „бившег Митрополита кијевског“. Притом се Денисенко није покајао, а одлука Светог синода Цариградске патријаршије није била условљена новим разматрањем материјала из његовог предмета и оптужница које су против њега истакнуте. Пет месеци након издавања „томоса о аутокефалности“ М. А. Денисенко се заједно с неколико „епископа“ одвојио од „Православне цркве Украјине“ коју је Цариград признао и објавио је да се обнавља „Кијевска патријаршија“ за коју је рукоположио нове епископе. Треба истаћи да је изазивање раскола био један од главних, али не и једини разлог за свргавање Филарета. На Делима суда Сабора од 11. јуна 1992. године између осталог су наведена следећа његова злодела: „ауторитарне методе управљања... потпуно игнорисање саборног гласа Цркве“, „кршење заклетве“, „свесно извртање стварних одлука Архијерејског сабора“, „једнострано присвајање саборне власти“. Очигледно, Цариградски синод је без разматрања одбио тачност ових оптужби, али их је ускоро доказао сам Филарет који је овога пута изазвао раскол у новоствореној структури, односно, учинио је исто оно због чега је био лишен чина пре скоро тридесет година. Дакле, једини јерарх бивше „Кијевске патријаршије“ који је својевремено имао канонску хиротонију, напустио је нову „аутокефалну цркву“ и јавно је одбацио такозвани „томос о аутокефалности“. Такође, у „епископат“ „Православне цркве Украјине“ је у потпуности укључена хијерархија такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ чију окосницу чине „хиротоније“ које су 1990. године обавили бивши Епископ житомирски Јован Боднарчук (1989. године је лишен чина по одлуци Светог синода Руске Православне Цркве) и бивши ђакон Виктор Чекалин (1988. године је лишен чина због неморалних поступака), самозванац који се представљао као епископ, али у ствари никад није имао чак ни расколничку епископску хиротонију. Покушаји расколника да помоћу фалсификованих сведочанстава „докажу“ да је у хиротонији првих „епископа“ УАПЦ наводно, осим Боднарчука учествовао још један архијереј, темељно су проучени на основу архивских материјала и испоставило се да су у потпуности лажни. Део „хијерархије“ „Украјинске аутокефалне цркве“ поново је рукоположио Филарет Денисенко, али од „чекалинског“ рукоположења још увек потиче „хиротонија“ неких „епископа“ из ове структуре, укључујући и „хиротонију“ Макарија Малетича који је „хиротонију“ за епископа такође добио од „чекалинске“ хијерархије. Иако чак ни формално није имао наследност од апостола, бивши протојереј Николај Малетич је од стране Цариградске патријаршије „рехабилитован“ у чину „бившег Митрополита лавовског“. Ова чињеница потврђује да је Свети синод Цариградске патријаршије донео одлуку да оправда обојицу лидера заједно с њиховим „хијерархијама“ не проучивши околности њиховог одласка у раскол, њиховог осуђивања и питања наследности расколничких „хиротонија“ – и да чак није био упознат с главним чињеницама из њихове биографије. 2. Границе примене принципа икономије Први и апсолутно неопходан услов за примену икономије приликом примања расколничких епископа или клирика у Цркву јесте њихово покајање. Свети Василије Велики у свом Првом правилу заповеда „онима који се налазе у самовољним скуповима да се поправе доличним покајањем и обраћањем и да се поново сједине с Црквом“ и сведочи да „чак и они који се налазе у црквеном чину, одступивши заједно с непокорнима, кад се покају, често се примају у исти чин“. На потребу за покајањем у својим тумачењима наведеног правила сложно указују тројица угледних византијских познавалаца канона: Јован Зонара, Теодор Валсамон и Алексеј Аристин [1]. Осмо правило I Васељенског сабора, посвећено примању у чин људи који се враћају из новацијанског раскола, налаже да се такви приме тек након што донесу писану потврду о томе да ће се у свему придржавати одлука Католичанске Цркве. Напокон, VII Васељенски сабор је примио у општење епископе-иконоборце тек кад је сваки од њих прочитао да се одриче некадашњих заблуда (Прво дело VII Васељенског сабора). Од принципијелне је важности то да је примена принципа икономије према расколницима могућа само уз поштовање другог древног принципа по којем канонску забрану може да укине само онај субјект црквене власти који је ову забрану донео. Пето правило I Васељенског сабора гласи да се „у вези с онима које су епископи из сваке епархије удаљили од црквеног општења, да ли припадају клиру или мирјанима, у расуђивању треба држати правила којим је одређено да оне који су једни изопштили други не примају“ (в. такође Тридесет друго апостолско правило VI Антиохијског сабора). Притом по Другом правилу VI Васељенског сабора који је одобрио одговарајуће одлуке Картагинског сабора онај ко је изопштен на сабору своје Цркве нема права да подноси апелациону жалбу суду патријарха било које друге Цркве. Дакле, позитивну одлуку о питању укидања забране расколницима и њиховог примања у постојећем чину позитивно може да донесе или она Црква која је ову забрану донела, или Васељенски сабор, али уз обавезно учествовање и узимање у обзир става помесне Цркве која је непосредно пострадала од делатности расколника. Карактеристичан пример представља преседан примене икономије према епископима-мелетијанцима који су изазвали раскол у помесној Александријској Цркви. Овај случај је разматрао Васељенски сабор. Међутим, одлука сабора је донета уз непосредно учествовање и узимање у обзир става Епископа александријског Александра који је, као што је забележено у делима сабора „био главни делатник и учесник у свему што се дешавало на сабору“. У новијој историји на сличан начин је почело исцељење раскола у Бугарској Православној Цркви на Свеправославном сабору у Софији 1998. године, који је због икономије у постојећем чину примио расколничке јерархе након што су се покајали и поново сјединили са својим законитим поглаваром Патријархом бугарским Максимом. Дакле, једнострана одлука Цариградске патријаршије о примању у постојећем чину украјинских расколника не може бити призната законитом чак ни ако се полази од принципа икономије, пошто нису испуњена два најважнија услова за њену примену: покајање расколника и њихово помирење с Црквом, од чијег јединства су отпали и која им је ставила забрану. Од суштинске важности је то што је у току целе своје историје Православна Црква у свим случајевима примене икономије према расколницима долазила у додир с лицима чија хиротонија је макар формално кроз сукцесивност рукополагања потицала од епископа који су некада имали канонско рукоположење. Историја не познаје преседане примања у „постојећем чину“ лица чија хиротонија потиче од самозванаца који никад нису имали епископско рукоположење. У вези с тим је, кад је у питању већина „јерарха“ такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ о којој је раније било речи, чак и само постављање питања примене економије апсолутно немогуће. 3. Одсуство легитимитета „Православне цркве Украјине“ У историји Православне Цркве (укључујући и новију историју) познати су случајеви непосредног учествовања државе и политичких власти у питању проглашавања аутокефалности. Управо тако је у XIX веку – почетком ХХ века створена већина савремених аутокефалних Цркава. Ови процеси су, по правилу, представљали последицу настанка суверених националних држава (Грчке, Бугарске, Румуније, Србије) и разматрани су као елемент националне изградње. Легитимитет нове аутокефалне Цркве је подржавала огромна већина становништва. Пројекат стварања аутокефалне Украјинске Цркве који је 2018. године предложио украјински председник Петар Порошенко такође се ослањао на претпоставку да ако не сви, у сваком случају значајна већина украјинских верника подржава идеју аутокефалности. У својим јавним обраћањима Патријарх цариградски Вартоломеј је, очигледно имајући поверења у информације које је добио од украјинских власти, такође изражавао уверење о томе да ће се „јединственој цркви“ придружити ако не сви, у сваком случају већина православног становништва Украјине. Међутим, каснији догађаји су убедљиво показали да идеја „аутокефалне цркве“ не ужива подршку међу већином православаца у Украјини. У састав структуре коју је створила Цариградска патријаршија скоро у потпуности улазе представници двеју расколничких група. Од 90 епископа канонске Цркве само су двојица прешла у нову организацију. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и даље остаје највећа конфесија у земљи, како по броју епископа, клира и парохија, тако и по броју верника. Самим ти још једном се историјски потврђују речи из Окружне посланице источних патријараха из 1848. године: „Чувар побожности код нас је исти онај народ који увек жели да сачува своју веру без промена.“ Пораз на председничким изборима у пролеће 2019. године Петра Порошенка који је проглашавање украјинске аутокефалије објавио као једну од главних тачака предизборног програма само је потврдио неоснованост претензија „Православне цркве Украјине“ на улогу националне цркве. 4. Извртање улоге првог епископа у Православној Цркви Чланови и експерти Синодалне библијско-богословске комисије су у свом већ поменутом Коментару на писмо патријарха Вартоломеја детаљно анализирали тезе које свеукупно потврђују искључива овлашћења власти цариградских патријараха у целој Православној Цркви. Међу овим тврдњама су: а) учење о „надграничној одговорности“ цариградског патријарха у питањима коначног решавања различитих канонских ситуација које настају у другим помесним Црквама, односно, право на мешања у питања унутрашњег живота сваке помесне Цркве; b) учење о праву „са правом тутора“ и „арбитра“ да решава спорове између помесних Цркава, да чак на сопствену иницијативу „појачава“ дејства поглавара аутокефалних Цркава које буде сматрао недовољнима; с) представа о „првенству власти“ Патријарха цариградског на васељенском нивоу као апосолутно неопходном услову за постојање Цркве, као што постоји првенство власти епископа у његовој епархији и поглавара у границама помесне Цркве; d) право да одређује и поновно разматра границе помесних Православних Цркава, да изузимају епархије, епископат, клир и мирјане из свете црквене једне помесне Цркве која је строго заштићена светим канонима, и да их потчињава другој; право да самостално објављује аутокефалност делова других помесних Цркава, чак и против воље њихове највише црквене власти; е) право пријема и доношења коначног суда о апелационим жалбама које подносе епископи и клирици било које аутокефалне Цркве. Наведени аспекти ове нове доктрине налазе се у противречности са светим предањем Христове Цркве, грубо изврћу светоотачку еклесиологију, јерархе и богослове Цариградске патријаршије који их бране доводе до стварања на православном Истоку модела црквене управе блиске средњовековном папизму. Свети оци православља, јерарси и богослови древних источних патријаршија уложили су велики исповеднички труд у борби против идеје папства. Руска Православна Црква и данас у потпуности следи оно што су ови оци бранили у полемици с папизмом у току прошлих векова. Неће бити наодмет да још једном наведемо речи Окружне патријарашке посланице и Синодалне посланице Цариградске Цркве из 1895. године које су већ помињане у посланици Комисије, а којима Света Цариградска Црква сведочи о православном схватању првенства које је и она прихватала у то време: „Из овог правила [Двадесет осмог правила IV Васељенског сабора] следи да римски епископ има исту част као епископ Цариградске цркве и епископи других Цркава и да ни у једном правилу ни код једног од отаца нема ни наговештаја да је епископ Рима једини поглавар католичанске Цркве и непогрешиви судија епископа других независних и аутокефалних Цркава.“ Ову веру је Руска Црква примила од своје Мајке, древне Цариградске Цркве и ње се придржава не прихватајући извртања и новине. 5. Обустављање евхаристијског општења Због неканонских поступака Цариградске патријаршије у Украјини Руска Православна Црква је била принуђена да прекине с њом евхаристијско општење руководећи се директним налозима светих канона да се прекине општење с онима који сами буду „општили са изопштенима из општења“ ( Друго правило Антиохијског сабора). Умесно је сетити се како је у току V Васељенског сабора свети цар Јустинијан позвао оце сабора да престану да помињу папу Вигилија и да више „не читају његово име туђе хришћанима у светим диптисима како самим тим не би постали заједничари у нечастивости Несторија и Теодора“. Ако је наставак општења с лицем које је подржало учење осуђено од стране Цркве, значило учествовање у његовој нечастивости, каква треба да буде реакција на то што су јерарси и клирици Цариградске Цркве примили у општење оне које је донедавно сва пуноћа Православља сматрала безблагодатним расколницима и светогрдницима? Зар то није грех против Цркве и свете Евхаристије? Преставши да помиње папу цар Јустинијан је истицао да без обзира на оно што се десило „чувамо јединство с апостолским престолом... јер чак и промена Вигилија или неког другог нагоре не може да нашкоди миру Цркава“ (Acta Conciliorum Oecumenicorum. IV, 1. P. 202). Зато се и Руска Црква није одвојила и не одваја се ни од чега светог и истински црквеног у Цариградској Цркви, али не сматра могућим да учествује у канонским делима њеног поглавара, јерарха и клирика трудећи се да заштити од тога и своју верну децу. Дакле, принудно одрицање од учествовања у тајнама Цариградске патријаршије која је ступила у потпуно црквено општење с лицима која су лишена апостолске наследности последица је свештеног страха пред Светом Евхаристијом и немогућности да се светиња Тајне чак ни посредно дели с расколницима. Принудни раскид у општењу с Цариградском Црквом изазван је бригом за чување чистоте вере и за строго придржавање црквеног предања. Узносимо ватрене и усрдне молитве једином Богу Који се слави у Тројици за што бржи прекид смутње коју је изазвала Цариградска патријаршија, за обнављање једномислености и љубави у Православној Цркви. Извор: Православие.ру
-
- неважењу
- хиротоније
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Литургијски прослављена пета годишњица хиротоније Епископа нишког Арсенија
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније данас је Светим Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Нишу обележио јубилеј - пет година од хиротоније за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког Арсенија (Главчића) Његовом преосвештенству су саслуживали архимандрити Рафаило (Голушин), Дамаскин (Грабеж), Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј Драшко Тепавац, старешина Храма Светог оца Николаја из Земуна, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић, Дејан Арсић, Владица Савић, јеромонах Јефрем (Шекарић), јереји Дејан Милошевић и Стефан Цинцаревић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Благољепију Свете службе допринело је појање хора Бранко под руководством госпође Саре Цинцаревић. У име свештенства, монаштва и верног народа Богомспасаване Епархије нишке, Преосвећеном Владики је јубилеј честитао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, заблагодаривши Богу на времену које нам је поклонио и дао да будемо са Његовим Преосвештенством, да нас утврди путеводитељством, јер сваки архипастир води народ свој ка Богу Оцу, Творцу своме. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније се у дирљивој беседи присетио времена које је провео као викар Његове Светости, када се молио Богу да, када дође тај моменат да буде изабран на неку од Епархија Српске Православне Цркве, да то буде нека мала, најмања Епархија. "Воља Божија је била другачија", рекао је Епископ Арсеније, заблагодаривши Господу на призвању да служи Цркви у архијерејском чину. Преосвећени Владика се на крају захвалио свештенству и монаштву на верном служењу и оданости Цркви и њему као архипастиру: "Хвала Господу што ми је даровао такве свештенике, такве монахе, такве вернике". На крају је Владика подсетио све присутне на два значајна јубилеја која предстоје у Епархији нишкој - 850 година задужбина Стефана Немање у Куршумлији, који ће бити обележени 15. септембра, а два месеца касније, 16. и 17. новембра, прославиће се двестогодишњица мале Саборне цркве Светих архангела у Нишу. Преосвећени Владика се помолио Богу да овим јубилејима присуствује, као предводник Литургијског славља Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј и још једном позвао верни народ да својим присуством увелича предстојеће догађаје. Вашој пажњи препоручујемо и интервју са Владиком Арсенијем који је објављен у 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ. Интервју у целости можете да прочитате ОВДЕ Извор: Епархија нишка-
- литургијски
- прослављена
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Епископ врањски Пахомије прославио 27-годишњицу архијерејске хиротоније
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На двадесет седму годишњицу своје хиротоније на трон Епископа врањског, дана 23. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије служио је Свету архијерејску Литургију, у манастиру Светог Прохора Пчињског. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа врањског Пахомија Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин ПАХОМИЈЕ (Гачић), Томислав (крштено име) Гачић рођен је 17. октобра 1952. године, у селу Чечави код Теслића, Република Српска - БиХ, од оца Новака и мајке Василије. Био је искушеник у манастиру Озрену и у манастиру Високим Дечанима, где је 1973. године замонашен и рукоположен у чин ђакона од Епископа рашко-призренског Господина Павла, садашњег Патријарха Српског. По завршетку богословије у Призрену, одлази 1976. године на теолошки факултет у Атину, где је дипломирао 1980. године. Исте године, рукоположен је у чин јеромонаха од Eпископа славонског Господина Емилијана у манастиру Ваведењу у Београду. После тога, две године проводи у Палестини, на Синају, у манастирима Египатске пустиње, на Светој Гори и у Јапану, на постдипломским студијама. Године 1982. долази за настојатеља манастира Бање код Прибоја на Лиму, Митрополија дабробосанска, а за настојатеља манастира Папраће у Босни, Епархија зворничко-тузланска, постављен је 1985. године, одакле је изабран за eпископа врањског 28. маја 1992. године. 23. августа 1992. године хиротонисан је и устоличен од стране Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла и више архијереја СПЦ. Српска Црква је владици Пахомију поверила на пастирствовање географски малу, али духовно веома захтевну и изазовну Епархију врањску. Ова епархија и њен дијецезан, смештени у самом срцу раскршћа тешких и опасних балканских путева, током протеклих година прошли су много тога. Политичка и економска историја овог простора и његова специфична и деликатна позиција у којој се данас налазе свима су нам познати. Оно што није у потпуности познато, а што је везано за пастирски рад Преосвећеног Пахомија, управо ове странице желе једним делом да осветле. Извор: Епархија врањска -
-Торжествена Литургија поводом пет година од хиротоније и устоличења Епископа тимочког Илариона- Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион прославио је 10. августа 2019. године пету годишњицу од хиротоније и устоличења за Епископа у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Свету архијерејску Литургију служили су Њихова Преосвештенства Епископ тимочки г. Иларион и Епископ нишки г. Арсеније уз саслужење свештенослужитеља Тимочке епархије. Литургији је присуствовао г. Драган Поповић, председник општине Мајданпек. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У чин архиђакона рукопроизведен је јерођакон Илија (Јовановић), секретар епископске канцеларије. Владика Иларион је захвалио на братској љубави и вишегодишњој успешној сарадњи Епископу нишком г. Арсенију, са посебном благодарношћу за учешће у данашњој литургијској прослави и заједничком служењу, истакавши да је време од пет година брзо прошло, од када су обојица исте године хиротонисани за Епископе Цркве Божије. Потом је замолио владику Арсенија да се беседом обрати сабраном народу. Владика Арсеније је честитао петогодишњицу архипастирске службе владики Илариону, рекавши да му је од првог дана њихово познанаство посебно важно и драго, а посебно зато што су на челу две суседне Епархиије, које су увек биле упућене једна на другу. Подсетио је на житија светих које данас прослављамо и да од раног хришћанства до данас постоји полагањем руку апостолско прејемство. Изабрани Духом Светим Епископи имају велику част, али и велики одговорност. Пожелео је своме домаћину, владику Илариону да дуго и успешно води Епархију тимочку и мудро управља на добробит Цркве Божије и повереног му верног народа. У име монаштва и свештенства Епархије тимочке честитке је упутио архимандрит Козма, игуман манастира Буково. Он је владики Илариону упутио жеље да уз успешно руковођење Епархијом прослави још много годишњица а затим му је уручио одежде и инсигније као дар монаштва и свештенства Тимочке епархије. Извор: Епархија тимочка
-
- хиротоније
- илариона
- (и још 12 )
-
Свјатјејши патријарх Кирил овим поводом, између осталог, пише „Примајући благодат епископства, Ви сте се прибројали великом Сабору апостолских прејемника, који као сарадници Бога (1 Коринћанима 3,9) предају људима Његове спаноносне дарове. Као предстојатељ Српске Православне Цркве Ви сте на данашњи дан, на празник бесребреника Козме и Дамјана, постали и један од најстаријих њених архијереја. Мудрост и непоколебива чврстина у држањуу канонских норми придали су Вам високи ауторитет у целом православном свету. Oвог за Вас свечаног дана молитвено желим Вашој Светости јачање духовних и телесних сила и изобилну помоћ Пастиреначалника Господа у веома напорној патријарашкој служби,“ истиче се у поруци Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила. Извор: Српска Православна Црква
-
Хиротоније у Ватопеду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Јуче је у манастиру Ватопеду Митрополит лимасолски Атанасије служио свету Литургију и на њој обавио две хиротоније. У чин јеромонаха рукоположен један од досадашњим манастирских ђакона, отац Јефрем. Док је у чин ђакона узведен досадашњи монах Емилијан. Занимљиво је иначе да су ова два оца своја монашка имена добили по савременим старцима, Јефрему Катунакијском и Емилијану Симонопетритском. Извор: Светогорске стазе -
Двадесет седма емисија "Светотајиснко богословље" посвећена је тумачењу хиротоније у свештени презвитерски чин. На самом почетку указали смо да се ова хиротонија увек савршава искључиво на потпуним Литургијама Светог Јована Златоуста или Светог Василија Великог, док на Литургији Пређеосвећених дарова није могуће савршавати хиротонију у чин презвитера. Молитва хиротоније у овај свештени степен указује да презвитер благодаћу Божијом стоји непорочно пред Жртвеником Господњим, али и да његова узвишена служба подразумева проповедање речи Божије и приношење дарова и жртава духовних. Тумачење у данашњој емисији употпунили су и звучни прилози са хиротоније у презвитерски чин. Поред тумачења чина хиротоније, у оквиру ове емисије потрудили смо се да приближимо улогу презвитера као свештенослужитеља и савршитеља Светих тајни којима бивамо укрепљивани у заједници са Господом нашим. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО View full Странице
-
-
- чина
- хиротоније
- (и још 13 )
-
Настављајући наш умни пут тумачења чина хиротоније у свештени епископски чин нашу пажњу смо усмерили на сâмо последовање, како чина наречења, тако и сâме хиротоније. Детаљно тумачећи исповедање вере које изабрани и наречени епископ изговара пре свете архијерејске Литургије на којој ће бити хиротонисан, посебно смо објаснили символику великог орлеца на коме је изображен једноглави орао са раширеним крилима, а под чијим ногама се налази град који је богат мноштвом великих кула. Овај изображен град са кулама, по тумачењу Светог Симеона Солунског, представља епархије, а орао који лети над њим представља чистоту и висину богословља. Посебну ноту овој двадесет петој емисији "Светотајинско богословље" дали су звучни записи са наречења и хиротоније. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.