Претражи Живе Речи Утехе

Из Патерика Стрес, агонија, похлепа Брига за нашу браћу је љубав, а брига за себе је неверје. *** Данас измишљамо нове, сувишне „потребе“ које у нама непрестано гомилају бригу и стрепњу. Зато се Црква моли на свакој Светој Литургији да нас Господ избави од „сваке туге, гнева, невоље и потребе“. Односно, молимо се да будемо избављени од сваке вештачке и измишљене потребе. *** Свети Порфирије је говорио: – Са ђаволом се не бавите, нити се борите с њим. Само га презирите. Он не може да поднесе презир јер је арогантан. Када се борите словесно против ђавола, он напада као тигар, као дивља мачка. Када га гађате мецима, он баца гранату на вас. Када баците бомбу на њега, он испаљује пројектил на вас. Не гледајте зло. Гледајте у Бога, упадните у Његов загрљај и идите напред. Нека сав ваш труд буде да видите светлост и тада ће тама ђавоља сама нестати. Речи и живот Немојте опсесивно трагати за савршеним, јер ћете на крају платити цену, тј. окончати мир у свом срцу. Стално смо опседнути бескрајном жељом за савршеним. Окренимо се Христу Миротворцу, Који је бескрајно савршенство, и тако ћемо прекинути немире који се рађају из наше тежње за савршенством. *** - Геронда, моја супруга је оштро критиковала наше дете, јер није добио одличну оцену на тесту. Стално гунђа и наше дете се узнемирава. – Зашто, благословени? Када она кува, да ли је храна увек савршена? Оно што је важно је побожност и труд да учинимо оно што можемо како би Бог заузврат довршио оно што ми не можемо. *** Свети Пајсије је говорио: – Када бдимо и вршимо свеноћна бдења, онда молим Христа да подари сан онима који не могу да спавају и узимају лекове. *** Радост је велика врлина. Ко је смркнут, љут, гневан, не може бити добродушан, нити може да се смири. *** Добродушни монах имао је духовно смирење. Мотиком је ископао рупу у земљи и сео у њу правећи бројанице. – Колико вреде? – питали су га, а он је одговорио: – Благослов (тј. бесплатно)! Био је слободан, иако није имао шта ни да једе! А ми, не само да се не ослобађамо од пролазних потреба, ми додајемо још друге непотребне. Купиш, на пример, велики замрзивач за своје потребе и онда се бринеш како ћеш га напунити, како да не троши пуно струје, и тако опет падаш у мисли и бриге, као безумни богаташ који је желео да пуни своја складишта плодовима, тако да му ништа не недостаје, а онда је те ноћи умро (парабола из Јевађеља по Луки). *** Један монах је говорио: – Знате, када је лоше време, нема брода, а нема ни превоза викендом, природно је да ће вас зграбити ваша "паметна" мисао и питати вас: "А ако се деси нешто непредвиђено, шта ћемо јести? Имамо велику одговорност за спас света. А ако немамо шта да једемо...?" Али, убраћемо мало траве са земље, помешати је са мало тахинија и јести као краљеви док следећи брод поново не наиђе. *** Питали смо старца откуд потиче мука. - Немир се рађа из неповерења у Бога. Кад ти мисли одлутају у будућност: „Шта ће бити у следећој деценији са мојом децом, са мојом радњом...“. Једите плодове које имате сада, и не брините за следећу годину шта ће бити. Урадите оно што можете и дозволите Богу да уради оно што ви не можете. Јер, ако сте под стресом, чак и оно што можете да урадите, нећете успети. Никада нећу заборавити оца, какву је забринутост имао за новорођено дете, шта ће радити за 20 година. . . Хоће ли овај господин бити жив за 20 година и имати такву бригу? Шта нам говоре свети оци? Речено нам је да је од зла потиче размишљање о прошлости, али и о будућности! Читајте Стариг завет о Израиљцима, о њиховом путовању у пустињи, о томе како се Бог на чудесан и неприродан начин побринуо за њих и како их је Он хранио мимо људских планова и брига. Током 40 година нису се разболели; чак им се ни ђонови ципела нису истрошили. Облак их је дању покривао и освежавао, а увече је сијао месец и водио их. *** Човекова брига, када постане претерана и опсесивна, поништава бригу Божију и тако човек остаје сам без Бога. *** Људски ум је попут меморије рачунара. Ако се напуни различитим фасциклама, фотографијама, информацијама, онда се блокира и престаје да ради. Исто тако, људски ум, што је више пун информација, вести, мисли, сећања, брига, стреса, слика, то се више пуни и нема места да Бог дође и седне на престо. Дакле, треба очистити диск, ослободити меморију од вишка и тада ће нам душа и ум бити растерећени. *** У тропару Пресветој Богородици пева се: „Спомен на тебе пун је радости и весеља." Помислите само на Богородицу, Пресвету Дјеву, и испунићете се небеском радошћу. Када размишљате и сећате се свих овоземаљских ствари, испуњени сте тугом и меланхолијом. *** Један монах је говорио: – Неки људи питају: „Иако сам близу Бога и вршим Његову вољу, зашто ми се дешавају туге, искушења, болести?" Али, нико није ушао у рај са парадом и ударањем у бубњеве. Многима је учињена неправда, иако они нису били неправедни. Св. ап. Павле, са толиким прогонима и искушењима, не само да није пао, него се показао као највећи међу апостолима. За разлику од њега, Јуда је, без икаквог искушења, пао. *** – Геронда, хоћу да ме поставе за капитена. - Па, благословени, немој да инсистираш. Вероватно постоји неко велико искушење посебно за тебе и нашкодићеш себи. - Али желео сам, геронда, и већ три пута нисам успео. - Је ли Бог видео колико то желиш?! Немој више покушавати јер ће те оставити. Светски неуспеси једном постају духовни и вечни успеси. *** Не можете добити нешто добро ако прво не изгубите нешто што није у складу с тим. Не можете добити истинито ако прво не изгубите лажно. Састављач: о. Дионисије Тамбакис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Са страхом божијим и вјером приступите. То су ријечи којима свештеник позива народ да приступи светој Чаши или путиру. У тој светој Чаши дешава се за нас хришћане највеће чудо, хљеб и вино постају тијело и крв Богочовјека Христа. И ми хришћани са вјером да је то заиста тијело и крв Христова и са страхом и трепетом приступамо путиру. Прије него се причестимо чита се молитва у којој се исповиједа та наша вјера да заиста вјерујемо да је то тако. У једном дијелу молитве се каже још да “нећу казати тајну непријатеља твојим”. Овај моменат је за нас хришћане велика, чак највиша тајна, о којој ми не расправљамо, дубоко је чувамо, поготову од непријатеља Христових. Ових дана, узрокована појавом корона вируса, актуализована је тема причешћа, поготово у црквеним круговима. Стиче се утисак да неко покушава да ту тајну растајни и да је преда другима, а можда и непријатељима Христовим. Послије двије хиљаде годана чувања те тајне и учествовања у њој, мислим да је било непотребно започињати расправу о томе да ли се можемо заразити од чаше или кашичице или чак самог причешћа, затим даље снисходити и мијењати устаљену праксу причешћа итд. Да ли пандемија, која није највећа и једина за ових двије хиљаде година, колико је од Христа нам установљеној, светој Евхаристији, и један страх супротан ономе који се тражи да би се приступило светој Чаши, смјели изазвати ову расправу о светом причешћу!? Да ли се овом расправом и измјенама у начину причешћивања, смјела довести у сумњу света Тајна причешћа. Мислим да је у овом случају било сврсисходније довести у сумњу саму пандемију и сам вирус, него ли свето причешће. Ја овдје нећу улазити у расправу да ли треба дезинфиковати кашичицу и користити начин причешћивања Јаковљеве литургије. Иако бих имао коментар у вези са тиме. Овдје бих само скренуо пажњу да ми хришћани нисмо смјели ову Тајну, поготово на овакав начин објављивати свијету. Када се тајна растајни, онда више није тајна, како каже велики пјесник Бећковић. Предлажем да о овој Тајни ћутимо, и никоме о њој не говоримо, а најмање онима од овога свијета. Само ми хришћани знамо да је то тијело и крв Христова, да је сами Исус Христос. Као што су некад мислили да су хришћани људождери, тако сада мисли да је тијело Христово заразно у вријеме пандемије. Цару царево, а Богу божије! Ако су нам цареве власти забраниле да се састајемо у цркви на богослужењима, ми ћемо испиштовати, и дати цару царево, т.ј. испоштовати цареве законе. Али ћемо дати и Богу божије, а то је, сачуваћемо тајну о светом причешћу! Амин! Презвитер Огњен Фемић Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Поново смо, од наше браће која су тренутно на власти у Црној Гори, ових дана изложени новим подметањима, неистинама и етикетирању. Не желећи да се бавимо бројним оптужбама нити да се правдамо, свједочимо и овога пута пред Богом и свеукупном јавношћу оно што смо небројено пута истакли, Црква није била, нити ће икада бити носилац било какве идеологије. Црква има своју Главу – Христа Бога, којој једино служи, а који је Цркву основао и којој је обећао да ће бити са њом до краја свијета и вијека и да јој ни врата паклена не могу ништа наудити. Нарочито ових дана трудимо се да творимо искључиво дјело Божије, јер то дубоко осјећамо. Нисмо рушитељи државе. Напротив, све наше поруке су у духу братске слоге, мира и љубави. Непрекидно позивамо и себе и друге на покајање и на угледање на Христа и светитеље. Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе. Литије су отуда постале култни догађаји у којима људи слушају и разумију глас Божији кроз своју Цркву. Без икакве користи, принуде или уцјене народ се са радошћу сабира, чинећи Црну Гору истински вјечном и непролазном, освећујући је и просвећујући молитвама из стотине хиљада душа. Што је већа мржња, насиље и лаж, то литије постају још свјетлије, а самим тим и бројније. Црна Гора је оптерећена многим историјским подјелама и диобама које су нас кроз историју много коштале. Зато је Црква у Црној Гори једна од ријетких институција гдје су се, годинама уназад, те диобе превазилазиле и лијечиле. У нашој Цркви се не постаје ни Србин ни Црногорац ни Рус ни Грк, него се постаје православни хришћанин, а у исто вријеме се не губе и други идентитети. За Цркву није важно како се ко изјашњава национално или којој партији припада. Они који иду у Цркву, знају да се на Литургији исповједа једино ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква”. Плод тако одговорног односа Цркве је оно што данас видимо на улицама црногорских градова. Никада Црна Гора није била јединственија по неком питању као што је ово актуелно. Никада за паметне и мудре владаре није било лакше одлуке – него што је ова коју од њих данас очекује народ. Нажалост, садашња власт је показала да је народ за њу само изборна статистика и ништа више. Зато умјесто да заједно са народом граде будућност Црне Горе, они пребројавају ко долази на молитву и по рецепту најтоталиратнијих владара и режима саопштавају да се не може бити и у Цркви и у партији, проглашавајући ова народна сабрања ”лудачким покретом”. Тиме показују да су себе поистовјетили са државом, а своје идеолошко-политичке назоре и сопствене интересе са државним интересима. Дакле, отишли су још даље од режима успостављеног послије 1945. године, који је колико-толико водио рачуна о интересима народа. У начину владања, с друге стране, ништа се суштински није промијенило. Као и њихови политички претходници и ови данас су себе ставили у раван са Богом, чак и изнад Бога, па су пред народом поставили питање – или партија или Бог. Хвала Богу, трезвени народ је без страха изабрао – приклонио се Богу и Божијој правди. Поштујући слободу да свако свој живот гради по сопственој савјести и одговорности нећемо престати да призивамо све људе у ту благословену заједницу. Нећемо дозволити да мржња и зло изазову у нама ништа друго сем позив на мир и љубав. Тако нас учи Господ наш, да љубимо и непријатеље своје. Тако смо научени и од наших светих Отаца, тако нас уче Свети Петар и Свети Василије својим светим ћивотима, а не костима, јер су њихова тијела, драга браћо и сестре и дјецо, цијела и нетрулежно сачувана. Код Светог Василија долазе људи свих нација и вјера, из свих земаља и са свих континената. Ко год искрено затражи помоћ, Бог је кроз своје свете несебично дарује. Зато су наше литије наднационалне, надпартијске, надидеолошке и у њима су, као и у Острогу, добро дошли сви људи којима је на срцу правда Божија и људска. Имајући на уму да су у библијској историји, чак и највећи гонитељи Цркве, постајали не само хришћани него и светитељи, ми живимо у хришћанској нади и молимо се Господу да и нашу браћу која су кренула да каменују Христа, да гоне Цркву Његову и свједоке Његове – браћу и сестре своје, бранитеље светиња Божијих, преобрати својом божанском силом и љубављу. Не због Цркве, колико због њих самих, њихових породица и потомака, душе и њиховог вјечног спасења. Као што пјевамо у тропару Светом Петру Цетињском и данас остаје позив свој његовој духовној дјеци без разлике: ”Хајте браћо православна да се радујемо…”. Врата Цркве Христове су увијек свима отворена! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештенство Покровске цркве уз појање певнице и Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“ служило је Свету Литургију на празник Детињци у недељу 22. децембра. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу згрчене жене, протонамесник Бранко Чолић је рекао да читајући Свето Писмо без осећаја и без срца, имаћемо само суво знање без праве примене. „Бог нам је оставио средства којима се припремамо за сусрет са њим: молитву, целокупни пост, исповест и покајање којима чистимо душу“, рекао је отац Бранко који је подсетио да Црква трећу недељу пред Божић слави Детињце. „Деца постају тирани када се не богате Богом“, упозорио је отац Бранко указавши на речи Светог Владике Николаја да је најтеже добро водити земљу, али и добро васпитавати дете. Извор: Радио Источник

На празник Педесетнице, у недељу 16. јуна 2019. године, прослављена је храмовна слава у Бјеловару. Светом архијерејском Литургијом у бјеловарском храму Пресвете Тројице началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење архијерејског намесника бјеловарског протојереја-ставрофора Слободана Лалића, јереја Миломира Гвојића, пароха у Великој Писаници, јереја Љубуше Миодраговића, пароха у Нарти, јереја Немање Обрадовића, пароха у Бјеловару, ђакона др Драгана Радића из Загреба и ђакона Угљеше Пилингера из Вараждина. После свете Литургије Митрополит је прочитао молитве са вечерње Педесетнице и благословио славско жито и колач. У својој беседи верницима митрополит је говорио о великом празнику Силаска Светог Духа на апостоле. „Апостоли су, примивши Духа Светога, сведочили једнога Бога у Тројици и Спаситеља нашега Исуса Христа. После силаска Светог Духа апостоли су проповедали народу на свом матерњем језику, а свако ко је ту био присутан разумео је на своме језику шта су они говорили. Наравно да је то нешто што надилази логику и што се не може рационално објаснити, али тамо где је Бог Духом Светим и тамо где је љубав савршена, ту су сувишне сваке речи и ту, пре свега говори језик љубави и језик срца. Ту свако свакога разуме, без обзира одакле долази и одакле потиче и независно од тога коме и где припада. Овај догађај Педесетнице зове се још и рођендан Цркве, јер тог тренутка Бог је показао да оно што је изабрани народ носио као обећање од Бога, оно што је изабрани народ чувао као истину, то сада постаје реалност. То сада постаје универзално. Изабрани народ има своју мисију и свој значај за читав свет, за све народе. Он је постојао због тога да би се конституисала Црква у којој сви људи и сви народи постају изабрани народ. У њој сви људи и сви народи постају један народ. Црква је на дан Педесетнице дала, не само једнака права, не само једнаке шансе, него пуноћу истине и пуноћу спасења свим људима и свим народима света. Јер, Господ Христос је глава Цркве која је једно тело. С обзиром на то да је једна глава и једно тело све различитости у Цркви не престају да постоје него се преображавају, јер је истинита реч апостола Павла који каже да нема Грка и Јеврејина, нема Скита и Варварина, нема роба и слободног, нема мушког и женског. Наиме, постоје различитости, постоје лични печати, али те различитости нису разлог да се развијају супротности и непријатељства, антагонизми и искључивост, него су те различитости посебни, лични дарови. Свако има нешто што је само његово, не да би то љубоморно чувао и сачувао за себе, него да би кроз то што је његово могао да се искаже, да би могао да се отвори ка другом ко има другачији печат, који има другачије особине, да би могао том другом и другачије да се дарује и да с њим, кроз тај свој дар, успостави комуникацију и гради заједницу, те да би кроз тај дар, и лични и посебни печат другога, могао другога да прими и доживи као свога“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Због чега се у данашње време чини толико злочина који се одликују невиђеном окрутношћу? Одакле се чак и код основаца ствара необјашњива агресија? Како да научимо да је искорењујемо из себе, да волимо ближње, да живимо у свету са људима, да умемо да разликујемо добро од зла – о томе разговарамо са архиепископом Новогрудским и Слонимским ГУРИЈЕМ, ректором богословије и Минску. - Ваше Преосвештенство, новински портали запрепашћују количином бруталних злочина, које не чине само одрасли већ и деца. Владико, шта се дешава са нама, због чега се толиком брзином мењамо на горе? - Окрутни злочини које извршавају деца су на жалост тужна реалност. Многи људи пораст дечијег преступа објашњавају погоршењем економске ситуације, жељом за лаком зарадом и невољама у породици. Све то је тачно али мислим да то није главна ствар. Неко немирно стање ума и душе данас је присутно у свим слојевима нашег друштва. Погледајте шта се дешава око нас: последњих деценија у целој европској цивилизацији види се губитак моралних смерница, потенцирање на нормирању истополних бракова, усвајање и васпитавање деце од стране таквих „супружника“, пропаганда идеологије о сведопуштењу. Покренут је процес уништења традиционалног схватања породице и непоколебљивих духовних темеља на којима одувек почива људско друштво. Нормалност абнормалног се активно уграђује у људски ум. Мас-медији и комуникација имају разорни утицај на личност повлачећи, пре свега слабашне дечије умове под паролама права и слободе, у мрежу зависности од наркотика и алкохола. Све то доводи до духовне деградације човека стварајући пораст злочина посебно међу малолетним лицима, која лако подлежу различитим утицајима са стране. То је спољашња страна проблема. Али постоји и унутрашња. Још 1940. године преподобни Лаврентије Черњиговски је писао: „У последње време на земљи ће бити пропаст и „сирки“ ( тако је баћушка називао зле духове), сви они ће изаћи и биће у људима који се не буду ни крстили, ни молили, већ ће само убијати један другог...“. И заиста, када читаш новинске чланке имаш осећај да човеком, који је извршио убиство – смртни грех, руководи сила демонска. Понекад преступник ни сам не резуме због чега је то урадио. Дешава се да се он чак и не сећа својих поступака. Њиме преовладава сила таме, а не сопствена воља, што не изненађује: човек није заштићен молитвом, не одлази у цркву, не исповеда се и не причешћује Светим Христовим Тајнама, а то је наша најпоузданија заштита од утицаја демона. Осим тога, велики број младих људи виси на интернету, одушевљава се разним игрицама које их чине зомбијима, доносе агресију – компјутеру нису узалуд дали назив „ зомби кутија“. Свеопшти пад морала, неверје, одсуство жеље за радом, а при том би да имају све, то убија душе, ствара окрутност и наводи људе да чине страшне смртне грехове. - Али владико ми треба некако да се изборимо са тим, како не би пали у понор. Али како? - Наравно ситуација се не може исправити насилним методама. Школа „ под кључем“, обезбеђење са аутоматима, како је уведено у неким земљама, не даје позитиван резултат. Због тога само духовно образовање и развој појединца, као и раније, остаје главна заштита и помоћ у овом тешком послу. Духовно и морално васпитање формира личност, благотворно делујући на све стране и форме узајамног односа човека са светом. Оно формира такве моралне осећаје као што су савест, дужност, вера, одговорност, заједништво и патриотизам. Истински верник, у чију се душу још од детињства утемеље духовне и моралне основе, увек показује милосрђе, жртву и способан је да прави разлику између добра и зла. Изван Цркве и изван црквеног живота није могуће достићи основни циљ живота и васпитања. Главни циљ васпитања и образовања се не достиже влашћу Цркве над човеком већ начином живота прожетог духом Цркве и духом Православља. - И наравно, Преосвећени Владико, циљ васпитања пре свега треба да буде припрема човека за вечни живот – у Богу и са Богом, да нам земаљски дани не пролазе узалуд и да смрт не постане духовна катастрофа? - Наравно. Свети Григорије Богослов каже: „Сећање на Бога је важније од дисања“. Од рођења човек треба да се спрема за вечни живот, јер ми не знамо када ћемо напустити земаљски. Време је као река. Оно се бескрајно прелива из тренутка у тренутак и ма колико наш сат био тачан, време ће свакако за нас остати загонетним. Сат може да нам каже колико је сада сати, али не може да нам каже шта је то време. Спајање простора и времена некада је довело А. Ајнштајна до једне од његових најневероватнијих претпоставки: очигледна разлика између прошлости, садашњости и будућности може бити ништа више од илузије. Као пример овоме, испричаћу вам једну причу. Један монах је често ишао у шуму да се моли. Желео је да што дуже остане у самоћи разговарајући са Христом. Онда је једног дана, по обичају, подвижник опет отишао из манастира у шуму. Молио се, разговарао са својим вољеним Господом не примећујући време. Завршивши разговор за Њим , монах се вратио у манастир. Видевши да је манастирска капија закључана покуцао је, а врата му отвори неки непознати монах. Тада подвижник упита тог монаха: „ Ко сте Ви?“ А он му одговори: „ Ја сам вратар овог манастира, а Ви?“ – „ Ја сам отац Рафаило, један од братије“. – „ Ког манастира?“ – „ Овог манастира“. Вратар се зачуди: „ Ја живим у овом манастиру већ четрдесет година и последње две године имам послушање вратара. Никада међу братијом нашег манастира није био монах са именом Рафаило“. Тада је дошао ред да се изненади придошлица: „ Шта Ви то причате? Шта се дешава у нашем манастиру? Одмах ме одведите код игумана!“ Вратар и монах су кренули ка игуману и монах виде да тај игуман није његов старац, већ неки потпуно непознат њему човек. Овај игуман, схвативши да се десило нешто чудно, замоли оца Рафаила да каже ко је био његов игуман. Монах одговори: „ Мој игуман је старац Агафоник“. Тада нови игуман посла библиотекара да погледа у манастирској архиви, да ли је некад у том манастиру био игуман, старац по имену Агафоник. Прошло је много сати док се библиотекар није вратио и рекао: „ Па наравно, у нашем манастиру је био игуман по имену Агафоник, као и монах по имену Рафаило, али је то било пре петсто година“. Игуман је затражио манастирску архивску књигу и прочитао је оцу Рафаилу имена осталих чланова његове братије. И тада је отац Рафаило узвикнуо: „ Да, да, то су сви оци мог манастира!“ Игуман је упитао оца Рафаила где је био све те године, а он му одговори: „Данас сам, као и увек, отишао у шуму да се помолим и да поразговарам са Господом Исусом. По завршетку молитве одмах сам се вратио у манастир, а у манастиру су ме дочекале све те промене. Остало ми је непознато“. Тада је игуман окупио сву братију и испричао им о овом невероватном догађају, како је монах Рафаило чудним начином причао са Исусом не неколико сати, дана или чак година, већ столећима, која су му се чинила само као сати... То се дешава када разговарате са људима које тако силно волите и које веома поштујете. Сати па чак и године пролазе као тренутци. Због тога, у првом плану васпитања треба да буде не привремене и пролазне, већ вечне истине, које су потврђене вековима и многим генерацијама. - Ако би људи размишљали о вечности и о томе да ће једном морати да оду и да ће дати одговор пред Богом, злочина би несумњиво било мање, посебно убистава – страшног смртног греха. И жене би такође више размишљале о греху чедоморства у утроби... - Нажалост, у свету видимо обрнут процес. На пример, у Ирској рани абортуси су били забрањени, чак и у случају смртоносне патологије фетуса, за убиство детета у утроби је следила казна од 14 година затвора, а од ове године биће дозвољени абортуси до дванаесте недеље трудноће, па чак и касније – у случају угрожавања здравља мајке или присуства унутрашње патологије, са дијагнозом коју лекари често греше. Убијање је постало норма. И све дубље тонемо у страшне смртне грехове, човечанство се осетно котрља у потпуно лудило. У децембру прошле године у Немачкој је законом регулисан трећи пол. У изводима из матичне књиге рођених биће три колоне за уписивање пола: „ мушки“, „женски“ и „други“. Становници Њу Јорка ће сада званично имати три опције за род у свом родном листу. Одговарајући законски пројекат потписао је градоначелник града. Зашто се онда питамо где идемо? Научници из Норвешке су током социолошких истраживања дошли до закључка да се ниво људске интелигенције постепено смањује. Упркос томе што се цивилизација у целини стално развија, човек не постаје интелектуално развијен: модерне технологије му не дозвољавају да размишља о многим проблемима. „ Са таквом динамиком коју видимо данас – изјавили су научници – човек ће ускоро бити на нивоу развоја мајмуна.“ Али најважније је то што човек у таквој „цивилизацији“ постаје духовно сиромашан, што и доводи до агресије и као резултат јављају се монструозни злочини. Стога, да бисмо остали људи, треба да чувамо нашу духовну православну културу, да поучавамо себе и учимо нашу децу томе, треба да памтимо да смо ми деца Створитеља, створена по Његовом лику и сличности. Подобно томе свако треба да се остварује у свом најбољем светлу, да се развија и достигне своје савршенство. И нека нам Господ у овоме помогне. - Спаси Господе, хвала Владико на садржајном разговору. Са архиепископом Новогрудскими Слонимским Гуријем разговарао је протојереј Вадим Кузмич Извор: Православие.ру

Родно село 44. патријарха Српске православне цркве постаће свето место ходочашћа за православну омладину целокупне васељене. Епархија Пакрачко-славонска наумила је да ту, у Кућанцима код Доњег Михољца, опреми музеј посвећен Гојку Стојчевићу (1914–2009) и Задужбину патријарха Павла. То нам приповеда свештеник Драган Гаћеша (34), парох православцима у том делу Славоније у Хрватској. Долазио је у Чачак три пута од летос, јер су овде, по замисли професора универзитета др Драга Милошевића, недавно приређени први „Дани патријарха Павла”, који се замонашио 1946. године недалеко одавде, у Благовештењу кабларском, и сваког Петровдана и Павловдана долазио у свој постриг. И Кућанци су ономад, на дан упокојења Павловог (15. новембар) светом службом и академијом означили сећање на омиљеног српског човека и калуђера. Млади поп језгровито описује да столује у Слатини („Није више Подравска, већ само Слатина”), па вели: – У Слатину сам дошао пре тачно седам година, покривам девет парохија, а то је укупно тридесет села и два града. Живим у Слатини, ту имам цркву и парохијски дом. Храм је посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. Остале парохије које су ми поверене су: Горњи Михољац са селима Новаки, Капинци и Шпанат; Воћин са селима Кометник, Секулинци, Добрићи, Смуде, Мацуте, Ћералије, Ријенци и Бокане. Некада су Смуде и Мацуте биле засебне парохије, а сад припадају Воћину, због недостатка народа. Миклеуш са селима Петровац, сада Борик, Чачинци и Красковић; Доњи Мељани са селима Бистрица, Цабуна, Ново Кусоње, Доње Кусоње и Горње Кусоње; Слатина са селима Лукавац, Козице и Бакић; Кућанци са селима Крунославље, Магаденовац и Брезовица; Капелна са селима Блање, Боцковац, Гложђе, и град Доњи Михољац – прича Драган Гаћеша за „Политику”. И додаје, сетно: – Целокупна парохија коју опслужујем броји 560 домова, то је око 1.500 наших људи. На простору парохије коју ја сад сам служим 1991. године била су десеторица свештеника. А како живи православни народ у том делу Хрватске? – Најчешће су то пензионери, има доста земљорадника, али и социјалних случајева. Индустрија и фабрике више не раде, па се људи сналазе по пиланама и мањим фирмама. А велики број њих нашао је срећу у земљама Европске уније. На питање долазе ли православци у цркву, свештеник одговара: – Па, онако. Нема омладине која би се опет учила да живи са црквом. Долазе само о већим празницима у приличном броју, обичним недељама има их само неколико на светој литургији. Али брину о својим коренима. Колико је то могуће, уче своју децу ко су и шта су. Имамо и веронауку при храму Светих апостола у Слатини и трудимо се да им покажемо да су хришћани и православци. Попа у Чачку увек дочекају пријатељи Дејан Тутуновић и његова супруга Мирјана (девојачко Ловрић), која је рођена у Кућанцима. А како му је тамо где живи? – Морам овако јавно признати да нас у Слатини нико не дира и да до сада нисам имао никаквих проблема од стране хрватског народа. Са градским представницима имам коректан однос, а исто тако и са римокатоличким свештеницима. И посебно истиче: – Од кад је на челу Епархије пакрачко-славонске владика Јован ствари су кренуле набоље, обнавља се и физички, а и духовно. Многи храмови су добили обновљен лик. Првенство наше епархије су Епископски двор у Пакрацу, Саборни храм Свете Тројице, манастир Јасеновац и Кућанци, родно имање патријарха Павла, и храм Светих апостола Петра и Павла, где је крштен. Храм у Кућанцима завршавамо, ових дана долази камени иконостас који је дело академског вајара Митра Петковића из Београда. Још недостаје да се уради горње место и епископски трон. Постоји и парохијска кућа, коју такође завршавамо и обнављамо, а која нам служи да угостимо ходочаснике и народ после светих богослужења. Значајна окупљања на молитви у Кућанцима су 13. јула, на Павловдан, када је и храмовна слава, Усековање, 11. септембра, када је рођен патријарх Павле и 15. новембар, дан његовог упокојења. – Иначе, свету литургију у Кућанцима служим једном месечно. Кућанчани воле цркву и долазе на света богослужења. Родно имање патријарха Павла, на вест да га локалне власти дају на продају, купио је 2009. године Милија Костић, привредник из Чачка, за 15.000 евра, и поклонио га Епархији славонској. тв храм