Претражи Живе Речи Утехе

Један држављанин Данске, по етничкој припадности Бошњак односно, муслиман из Босне, је претио и псовао Србима мајку на лету из Данске за Тузлу, који је због магле преусмерен за Београд. Оно што је права зона сумрака је што га Срби, попут овог пилота, практично оправдавају. Од 6:30. Такође такве коментаре можемо наћи и на снимку инцидента. Аутошовинизам у свим облицима је обољење које треба лечити. Наставили се овако појавиће се и апологете Анте Павелића.

Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“ Патријарх Иринеј (Извор: ФБ профил Драгослава Бокана) У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске, на литургији је српски патријарх говорио о очувању Косова и Метохије и том приликом изразито похвалио труд и напоре српског председника по том питању. Користио је чак и израз „лавовска борба“ Александра Вучића, „човека кога нам је подарио Господ“ – „за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“. То је одмах изазвало лавину (већински негативних) коментара политиком обузетих посматрача и импровизованих „аналитичара опште праксе“. Брдо са страшћу баченог камења је сручено на лик и дело нашег патријарха, са бесмисленом оптужбом да се он, тиме, наводно „укључује у српске међупартијске борбе (на режимску страну)“ и клеветом како је реч о тобожњем „удвориштву“, „недостатку храбрости и патриотизма“, „претеривању“ и сличним „гресима“ нашег духовног пастира… Ми, ако смо стварно озбиљни људи и нешто знамо о животу, не смемо да гледамо ништа заиста важно ВАН КОНТЕКСТА, само по себи, јер тиме потпуно промашујемо тему. И сада ћу овде сажето изнети о чему је ту у ствари реч, све чудећи се овако пренагљеним и промашеним реакцијама иначе интелигентних људи (онда када нису опијени политикантским поједностављивањима). Да нам не би промакла најважнија димензија ове вишесмислене, мудре патријархове беседе која није уопште тако супротна (као што се тврди) изјавама митрополита Црногорско-приморског Амфилохија и његовом ставу према Косову и људима (на власти) у чијим је рукама српски кључ за отварање ове, за нас већ дуже времена затворене браве. А контекстуални оквир ове патријархове далекосежне и далекометне изјаве је у томе да то није никакав ретроактиван, сумирајући коментар („шта је било до сада“), већ динамичко упућивање на то „шта ће тек бити“, иако патријарх у свом говору формално користи садашње време. Дакле, основна референца патријархове беседе није у томе да се поменути и похваљени председник Вучић окити црквеним признањем за оно што је до сада урадио. Никако. Овде није у питању опис његовог досадашњег рада, већ је (многима невидљива) оштрица оваквог метода обраћања усмерена ка ономе што ће „тек да буде“ и мора да се баш тако (лавовски и херојски) безусловно одигра. Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“. То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“ Овако се, по древном рецепту, даје могућност похваљеном (и најодговорнијем) да покаже да може да уради праву ствар. Оставља му се могућност да то уради. Јер ће се, иначе, овакав његов подржавалац и поштовалац разочарати и зачудити много више од осталих ако „од Господа послати државник“ то не уради… Често ми се учини да испод танке покожице вербалног патриотизма код многих међу нама (у овом случају: нападача на свог јединог патријарха) стоји потпуна равнодушност према заветним питањима, као да, у ствари, и желе да Александар Вучић коначно и конкретно преда Косово и Метохију. Јер би се тако (нашом државном капитулацијом) у потпуности доказала њихова теза и надобудна увереност о томе да је „све већ готово“, „продато и предато“, док се „несрећном српском народу само замазују очи“… Овакав очински захтеван и родитељски похвалан став нашег пастира на осмовековном трону Светог Саве, исто тако, није никакав сарказам, већ прави правцати УЛТИМАТУМ, прецизно усмерен ка будућем понашању наших државника (председника и његових најближих сарадника)! Ту, у беседи, постоји и специфичан драмски моменат – по логици: „иако многи не верују, ја сам уверен да се ми никада нећемо одрећи наше Свете Земље“ – и тиме се доследно наставља читава серија сличних обраћања и изјава Његове Светости, српског патријарха, на тему Старе Србије и њене неупитне важности за наш народ и у историји (у времену) и у вечности… Зато поново прочитајте или погледајте ову празничну патријархову беседу са независне бањалучке и српске осматрачнице према српској Светој Земљи. Ту се одмах препознаје (ко има очи да види, уши да чује и мозак да разуме) онако обавезујући тон и садржај ове посебне посланице. И видећете, и чућете, и разумећете овај суптилни ултиматум, по логици очинског охрабрења према детету (заблуделом и покајања жељном): „Ја знам да ти можеш, да желиш да урадиш најбоље!“ и: „Немој да ме разочараш, јер верујем у тебе!“. А ту је, малчице, и оно кад група опасних људи уђе код потенцијално непослушног члана заједнице и севне очима према њему, уз речи: „Ти си добар човек… Момци нећемо га дирати, нема разлога. Он је, кажем, јако добар човек. И он ће да нам помогне… Је л’ да да ћеш нам помоћи, и себи и нама… Паметан си човек, ниси наиван. Разумеш ти све…“ А на другој страни имамо суштински веома сличан ултиматум, само у негативном облику. И у њему се говори најоштријим речима о улози актуелног председника Србије по питању будућег статуса Косова… Али би исти тај „Амфилохије“ био срећан да буде демантован другачијим (позитивнијим и храбријим) потезима и акцијама оног кога тако жестоко критикује. Јер своје речи почиње, нимало случајно, са: „СТРАХУЈЕМ ДА ЋЕ… „ Значи: „Надам се да грешим“, како стоји у невидљивој загради овог „негативног ултиматума“. На тај начин је фокус потенцијалног српског јединства по овом питању свесно померен „ка будућем“. Завештани смисао ће се у својој пунини тек показати, говоре нам и патријархове и митрополитове речи. Тако да смо, у ствари, у кратком року добили један позитиван и један негативан ултиматум српских архијереја усмерен ка политичким и државним лидерима, најодговорнијима за будући расплет стања у Старој Србији и, уопште, нашој Отаџбини. Водећи људи Српске Православне Цркве су ту попут „активних стрела“ које имају енергију утицаја (на будуће догађаје), а не пасивног регистровања садашњег стања ствари. ТО СУ ЖИВИ ПОЗИВИ И ЈАВНИ ПРИЗИВИ, А НЕ ПРАЗНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ И ЈАЛОВИ ЗАКЉУЧЦИ. Уосталом, видећете и сами шта се ту све догађа, испод сјајног паковања наизглед тако различитих (чак супротних) реакција. Зато што смо одувек, а посебно последњих година и месеци, сведоци чврстог јединства свих носиоца „митри“ и „панагија“ у нашој Цркви, одувек и заувек најпоузданијем чувару косовско-метохијског срца Србије. Живи били па видели. P. S. Патријарх српски, господин Иринеј, сад о Божићу: „… Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога – јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша Света Земља… И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: ‘Ако заборавим тебе, Јерусалиме, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја’… Ништа нам неће вредети ни држава, ни уређени градови и села, ни економски напредак (коме толико тежимо), нити сва добра овога света – ако као народ постепено, али сигурно нестајемо…“ Треба ли још нешто додати овоме? P. P. S. Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“. Таквог нема испод мантија и крстова Српске Православне Цркве. Нема и неће га ни бити. Како то не разумемо, опијени и отровани лажима које се сручују на нас са свих страна?… (Фејсбук страница Драгослава Бокана) View full Странице

У Бихаћу је у недељу освештан храм Свете Тројице. Чин освећења и литургијско сабрање је предводио Патријарх српски г. Иринеј. Његовој Светости су саслуживали Господа Архијереји: Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Епископ Инокентије марински и јургински (Руска Православна Црква), Фотије зворничко-тузлански, Атанасије милешевски, Герасим горњокарловачки, Јован пакрачко-славонски, Никодим далматински и Сергије бихаћко-петровачки. Уз Његову Светост и Њихова Преосвештенства евхаристијско учешће узели су и архимандрит Серафим (Кужић), јеромонах Севастијан (Епархија далматинска), протопрезвитер Стојко Стрика (Епархија бањалучка), презвитер Дејан Мандић (Митрополија загребачко-љубљанска), потођакон Стевица Рапајић (Архиепископија београдско-карловачка), протођакон Захариј (Руска Православна Црква), протођакон Никола Перковић (Епархија милешевска), ђакон Драган Радић (Митрополија загребачко-љубљанска) и ђакон Немања Рељић. О детаљима вас је већ обавестио @ризница богословља још јуче. Ипак, један детаљ је свакако занимљив. Патријарх је овом приликом одликовао неколико људи који су својим делима заслужни да се у граду на Уни обнови саборни храм којег су срушиле усташе 1941. године. Између осталих, орденом Светог Саве одликован је Хамдија Липовача, некадашњи начелник Унско-Санског кантона и (такође бивши) градоначелник Бихаћа, те професор на Правном факултету у том граду. За име овог члана СДП-а и његову политичку каријеру везују се бројне контроверзе. Једно време је провео у затвору, али су колико видим све оптужбе одбачене. Хамдија је иначе праунук Нурије Поздерца, којем је праунук и Вук Јеремић, тј. Хамдија и Вук су браћа. Но, све је то сада мање битно, с обзиром на чињеницу да је Хамдија први муслиман-Бошњак, који је одликован овим признањем СПЦ (истина, одликован је и Емир Кустурица), а ако се "рачуна" и истоимено краљевско признање, онда је Хамдија трећи по реду муслиман којем груди "краси" Свети Сава. Пре 100-ак лета, то су били реис-ул-улема Џемалудин Чаушевић и Омер бег Бајровић. Након уручивања признања, и објаве информације у медијима, ФБ профил Хамдије Липоваче, као и ЈТ снимак говора су "затрпани" у већини негативним коментарима Бошњака, премда треба рећи да има и коректних ставова и мишљења. Ево тог говора изреченог на агапи након освештавања храма у Би`аћу:

У Пећкој Патријаршији почело заседање Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 29. Април 2018 - 21:19 Обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на почетку Светог Архијерејског Сабора, које можете погледати од 3:10 минута прилога ТВ Храм, доносимо у целини: Један од централних проблема са којима је суочена и Црква и наш народ јесте питање Косова и Метохије које је одавно под окупацијом. Вољом моћика овога света наша света косовско-метохијска земља најпре је доживела велико страдање, веће од свих предходних страдања у својој историји, да би на крају била отцепљена од Србије и проглашена независном шиптарском државом, бар је то у покушају. Предходно је уследио прогон српског народа, по броју већи од свих предходних прогона и сеоба, тако да су централни делови Косова и Метохије остали потпуно без српског живља. Србија чини велике напоре да одбрани и сачува Косово и Метохију, али европски и амерички моћници немају слуха за правду и истину. Оно што је највећи проблем за нас када је у питању Косово и Метохија јесте што нас је остало у малом броју. Требало је више урадити на повратку народа. У Призрену живи неколико десетина Срба, слично је стање у Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици... Мало је жеље да се прогнани врате својим домовима, а они који то желе немају где да се врате. Куће су им уништене или узурпиране као и њихова имања. Сада је најважније да се омогући опстанак и живот онима који су остали на Косову и Метохији. Србија издваја знатна финансијска средства за народ и Цркву на Косову и Метохији. Драгоцену помоћ прижају и поједници попут Француза Гујона и других. Наравно и наша Црква чини колико то може - мада мора и више. Драгоцена је духовна помоћ и подршка коју пружају манастири на челу са Преосвећеним Владиком Теодосијем. Они су им највећи ослонац и охрабрење за опстанак. Одржавање овога Сабора у манастиру Пећка Патријаршија представља велико охрабрење за наш народ на Косову и Метојији. Да кажемо неколико речи како медији и јавност коментаришу о будућем раду овога Сабора са чиме смо мање више сви упознати пратећи штампу. Они очекују буран ток Сабора и виде велику подељеност у Сабору која је почела актом потписивања познатог апела од стране неких епископа. Други виде поделу Сабора по питању новог Устава и новина које нови Устав пружа, и тако много других ствари. Браћо архијереји, имајмо све ово у виду и много чега другог и недопустимо да ове силе које нису наклоњене Цркви буду у праву и да се испуне њихова предвиђања. Сабор има атрибут Светога и наша делатност на Сабору треба са буде света делатност. Све проблеме наше Цркве треба да решавамо у духу јеванђелском испуњени међусобно Христовом љубављу. Свети Сабор смо почели у највећој светосавској светињи српској у којој почивају мошти наших светих претходника који нас позивају да се у свему угледамо на њих као што су се они угледали на своје свете претке. Дух свети који нас је сабрао на ово свето сабрање нека нас испуни својом благодаћу и наш саборски рад да буде у славу Божју на добро и благодатну корист наше Цркве и нашег напаћеног народа. View full Странице

-У Витлејему, од Дјеве Марије, рођен је Исус. Није рођен људском вољом, него као дар љубави Бога Оца који је „тако заволео свет да је Сина свога Јединородног дао да нико који у њега верује не погине, већ да има живот вечни, рекао је на Божић папа Фрања обраћајући се са средишње ложе Базилике Светог Петра у Ватикану у свом говору „Urbi et orbi“ и наставио: -Тај догађај обнавља се данас у Цркви. Вера хришћанског народа поново проживљава у Божићној Литургији тајну Бога који долази, који прима на се наше смртно тело, који постаје мален и сиромашан да би нас спасао. То нас испуња ганућем, јер превелика је нежност нашег Оца. -Први који су видели понизну славу Спаситеља после Марије и Јосифа били су витлејемски пастири, рекао је Папа и подсетио: -Препознали су знак који су им анђели наговестили и поклонили се Детету. Ти скромни, али будни људи пример су верницима свих времена који се пред Исусовом тајном не саблажњавају због Његовог сиромаштва, него попут Марије имају поверења у Божју реч и сазерцавају Његову славу једноставним очима. Пред тајном оваплоћене Речи хришћани посвуда исповедају речима јеванђелиста Јован: „И видесмо славу Његову, славу коју има као Јединородни од Оца – пун милости и истине“. -Данас, када се над светом надвијају ветрови рата и када је одређени модел развоја већ застарео и изазива пропадање свега што је људско, друштвено и везано уз околину - нагласио је поглавар Римокатоличке Цркве - Божић нас позива да се вратимо знаку Детета, да га препознамо на лицима деце, особито оних за које, као и за Исуса, „нема места“. -Видимо Исуса на лицима деце Блиског истока, која и даље пате од заоштравања напетости између Израелаца и Палестинаца, рекао је папа Фрања и истакао: -На овај слављенички дан молимо Господа за мир у Јерусалиму и у читавој Светој земљи; молимо се да међу супротстављеним странама превлада воља да се поново окрену дијалогу како би се коначно могло доћи до споразума који омогућава миран саживот двеју држава у оквиру међусобно договорених и међународно признатих граница. Господ нека помогне напорима оних у међународној заједници које покреће добра воља да помогну тој напаћеној земљи да пронађе, упркос тешким препрекама, склад, правду и сигурност које већ дуго времена чека. -Видимо Исуса на лицима сиријске деце која су још увек обележена ратом који је ових година земљу натопио крвљу – рекао је Папа и зажелио: Нека љубљена Сирија поново и коначно оствари поштовање достојанства сваке личности заједничким заузимањима за изградњу друштвеног ткива независно од етничке или верске припадности. -Видимо Исуса у деци Ирака - наставио је Папа - који је још увек рањен и подељен непријатељствима која су га последњих петнаест година погађала и у деци Јемена где је у току сукоб углавном заборављен, али с дубоким хуманитарним последицама за становништво које пати од глади и ширења болести. Видимо Исуса у афричкој деци - додао је папа Фрања - посебно у оној која трпи у Јужном Судану, Сомалији, Бурундију, Демократској Републици Конго, Средњоафричкој Републици и Нигерији. -Видимо Исуса у деци читавог света где су мир и безбедност угрожени опасношћу од напетости и нових сукоба. Молимо да на Корејском полуострву буду превладана супротна гледишта и да се повећа узајамно поверење у корист целога света. Детету Исусу поверавамо Венецуелу како би различите делове друштва поново могле наставити у миру преговарати за добро читавог љубљеног венецуеланског народа, рекао је Папа и наставио:- Видимо Исуса у деци која заједно са својим породицама пате због насилних сукоба у Украјини и због њихових тешких хуманитарних последица, те се молимо Господу да што пре подари мир тој драгој земљи. -Видимо Исуса у деци чији родитељи немају посао и муче се како би својој деци пружили безбедну и мирну будућност, рекао је папа Фрања и нагласио: -И у онима којима је украдено детињство, јер су одмалена били присиљени да раде или су били упошљени као бескрупулозни војници плаћеници. Видимо Исуса у многобројној деци која су присиљена да напусте своје земље, која путују сама у нехуманим условима, која су лак плен за трговце људима. У њиховим очима видимо драму многих присилних миграната који су своје животе изложили опасности суочавајући се с исцрпљујућим путoвањима која се понекад завршавају у трагедији... Превод информативне службе Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Ако знамо да се у Америци, Аустралији и Енглеској говори Енглески, има ли основа да се у Хрватској и Босни говори Хрватски и Босански?