Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'карлу'.
Found 2 results
-
Doctor utrisque theologiae (Посмртни говор Карлу Барту)
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Теолошки
Када бих, као католички теолог, смео да говорим уочи тужног славља посвећеног овом великом евангелистичком теологу, не бих то чинио зато што сам у последњих петнаест година Карла Барта могао да сматрам увек духовно сродним и очинским пријатељем, већ зато што би на овом гробу сама католичка теологија требало да дође до речи. Захваљујем вам на чињеница да она то и сме. Са вама данас жале небројени католици, теолози и лаици свуда широм света где их је реч Карла Барта сусрела на многим језицима. Постојало је време које је потребовало Doktor utrisque iuris, доктора обеју права. Наше време има горућу потребу за Doctor utrisque theologiae, доктором обеју теологија – евангелистичке и католичке. А ако је неко у овом столећу то опримеровао, онда је то био Карл Барт. То може да изненади уколико се има на уму да је ретко који значајнији теолог нашег века напао католичку цркву тако тачно, тако гневно, тако изазовно попут Карла Барта: у својој „Црквеној догматици“, као и на пленарним седницама Светског савеза цркава у Амстердаму. Да, он је изазвао нас: нас, католике на десници, ништа мање него новопротестантске противнике на левици. То није чинио увек у Моцартовим тоновима о коме, крај све љубави, једва нешто сетно примећује у ,,Црквеној догматици“ – он није, наизглед, био никакав посебно ревносни хришћанин и остао је, штавише, католичански хришћанин. Његов изазов је била полемика одређена оним што је код Моцарта тако величао: једном страсном, великом, слободном објективношћу. И тај предмет (=објекат) за који је желео да обезбеди слух, чисти слух, је била хришћанска вест (=објава). Због Еванђеља је мислио да толико оштро говори, да је сматрао како мора протествовати против нас. Тако се многима од нас учинио као прави правцати протетантски теолог. Истини за вољу, то није било само због тога што је протествовао против нечега, него и зато што је протествовао за нешто, нешто за шта вреди данас можда и изнова протествовати: за живог и у потпуности другог Бога кога су неке плитке протестантске и католичке теологије мислиле да могу сасвим сакупити у своје хумане системе; за свагда савремену реч Божију у Писму која се и у цркви услед свих побожних и разборитих а одвећ људсих речи, изговорених и написаних, тешко могла чути; за једног Исуса Христа коме се у цркви вазда радо желело да отпише свако политичко или духовно вођство, па чак и проста људскост; за заједницу верујућих људи која је, у црквеној историји, увек изнова угрожена – било преко самониклих институција – било преко арогантног самониклог фанатизма. Са овим својим позитивним протестом, својим великим еванглистичким намерама које су, како је то увек пристајало баротовском систему, морале да буду изнесене до краја, Карл Барт је учинио саму протестантску теологију озбиљним еванглистичким партнером у дискусији за нас католике. И са тим протестом је сместа пробудио многе од нас, католика: његова се – чак и у догматици – пророчка реч чула у нашој цркви и он је сам био запрепашћен колико се добро чула. Управо је кроз свој утицај у католичкој цркви, Карл Барт као темљни евангелистички теолог, врло индиректно и опет врло учинковито – што не би смело да буде претерано рећи – постао, у свези са Другим ватиканским концилом, један од духовних отаца католичког обновљења, једног обновљења које је у задњим гонинама учинило да се унеколико тужно-радосно запита да ли је данас Дух Божији живљи у католичкој цркви него у његовој сопственој. До самог краја, међутим, он није имао наклоности према оном преповршном прилагођавању, „католизацији“, као што ни од својих католичких пријатеља није прижељкивао никакву „протестантизацију“ и упозоравао их је на понављање протестантских грешака у посткоцилијарном добу. Од других је очекивао исто држање које је и он сам имао: не плашљиво искрцавање, већ правовољно хватање у коштац у тренутку када се сопствени брод нађе у олуји и опасности. Чврсто стојећи у сопственој цркви, са поверењем у Божију реч, али са отвореним погледом за друге. Увек је имао тај отворени поглед. Тако је нама, католичким теолозима, учинио лакшим да разумемо њега, а кроз њега и евангелистичку теологију. И као што је људски ујединио неумољиви дар разграничавања са хумористичном благошћу, тако је, крај све бескомпромисне евангелистичке концентрације, имао ширину која је учинила да постане доктором и наше теологије. Управо је овај радикални евангелистички теолог, поред свих разлика, нарочито скретао пажњу на два кретања која су указивала на евангелистичко-католички опсег изнад једног уског протестантизма: Карлу Барту је била важна целокупна црква и то понајпре у временској димензији: дакле, и црква прошлости такође. Још раније се успротивио једној слици историје и једном теолошком ставу који је, у неисторијском надовезивању на првобитну цркву, вредновао међувреме између првобитне цркве и протестантизма као неки црквени вакуум. Предговор првом тому „Црквене догматике“, поред свог оштрог одбијања католичке „Analogia entis“, жестоко полемише против оних за које црквена историја започиње са 1517. годином и који, како он каже, на темељу бајке о „неплодној схоластици“ и крилатице „грчко умовање црквених отаца“, престају да размишљају управо тамо где почињу најинтересантнији проблеми. Желео је да има смелост да цитира Анселма и Тому без „знака гађења“. Тако је Карл Барт стајао критички и са разумевањем у овој цркви од две хиљаде лета, цркви која ни у једном веку није била у свету, повезан са њеним великим теолозима које је он, свагда испитујући, ипак признавао за своје оце и браћу у вери. На тај начин је освојио не само католичку ширину, већ и протестантску суштину. Баш зато што није порицао континуитет и приближио себи цркву прошлости, његова критика је била тако незаобилазна, тако неодложна. Kaрлу Барту је била важна целокупна црква и то такође у просторној димензији: црква целог света. Чврсто убеђен у реформистичку традицију и никад не поричући Калвина као њеног особитог црквеног оца, у теологији се није држао секташко-протестантски. Његова теологија никада није била провинцијална или – још горе – националистичка. Није имао никакве наклоности према интровертираности учаурених заједница, покрајинским црквеностима или самодопадљивим конфесионалним црквама и конфесионалним савезима. Испуњен павловском „бригом о свим црквама“, све више је мислио универзално у теорији и пракси како је време пролазило. Зато што је настојао да мисли широко, широко се и прочуо. И зато што је мислио универзално, био је кадар да свуда посредује евангелистичку усредсређеност. Тако је oн нашироко постао – и то је можда најлепше што о њему може да се каже – сведок наше заједничке вере. Баш као такав је могао да нам учини реформаторску веру разумљивом боље од других, у све до сада великим питањима разилажења и одлучивања реформације пре 450 година, оправдању грешника искључиво кроз веру, питањима по којима данас више није неопходан раскол. Пре много година смо дискутовали, као што смо то често чинили, о папи и Петровој служби у цркви. Како се тада није слагао са мном, рекао сам, смешкајући се: ,,Па, у реду, потврђујем Вам добру веру.“ Постао је тада озбиљан и рекао: ,,Дакле, Ви ми потврђујете добру веру. Ја не бих себи никада потврдио добру веру. И једном када дође дан да се појавим пред мојим Господом, тада нећу доћи са мојим делима, са мојим томовима ,,Догматике“ натовареним у корпи. То мора да би насмејало све анђеле. Међутим, тада нећу рећи ни: увек сам добро мислио, имао сам добру веру. Не, тада ћу рећи само једно: Господе, буди милостив мени, сиротом грешнику!“ То је заједничка вера хришћанства. И наша је заједничка утешна нада да је Карлу Барту било поклоњено оно за шта је молио. Извор: Karl Barth (1886-1968). Gedankenfeier im Basel Münster (Zürich 1969), S. 43–46. Превод: Вукоман Миленковић теологија.нет -
Завичајни клуб Билећана у Србији, у својим просторијама је трећи годину у низу прославило своју крсну славу Пренос моштију Светог Саве. Овогодишња слава протекла је у сјети за недавно преминулим свештеником Радом Зеленовићем. Наиме, када су прије три године Билећани уселили у своје просторије он их је освештао. Такође, према његовом приједлогу и благослову Билећани су након усељења почели да обиљежавају ову славу, која је била и логичан избор, јер Билећа слави Светог Саву. У знак захвалности и љубави према свом духовном оцу, Билећани су у галерију својих бесмртника на посебно мјесто поставили портрет прота Рада, који је свој вјечни мир нашао у својој задужбини – манастиру Светог Петра Зимоњића у Данићима. Поштујући завјет предака и вјере православне, славски обред обавио је надлежни парох, свештеник Саборне цркве у Београду Арсен Миловановић. У пресјецању славског колача учествовали су предсједник удружења Миодраг Дунђеровић, потпредсједници Борислав Кркелић и Ђуро Вујадиновић, секретар Жељко Милинић, мр Божидар Бобан Вукоје, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта и бројни чланови Удружења. Познати по свом хуманитарном раду, завичајни клуб Билећана прошле јесени организовао је, на иницијативу успјешник пословних људи проф. др Миленка Џелетовића и мр Божа Бобана Вукоја, донаторско вече посвећено обнови Храма Светог Саве у Билећи. Том приликом сакупљено је 60.000 КМ. Како нам је испричао предсједник удружења Миодраг Дунђеровић радови на обнови билећког Саборног храма приводе се крају . – Након успјешно проведене донаторске вечери нашег Завичајног клуба Билећана, крајем прошле године, и захваљујући другим бројним донацијама, Храм се налази пред завршетком радова. Тачније, преостало је да још иконописци заврше свој дио посла, осликавање његове унутрашњости, након чега ће Храм засијату у новом руху – рекао је Дунђеровић и додао да ће то бити празник не само становника Билеће, већ свих Билећана ма гдје да се налазе. Потпредсједник удружења Билећана Борислав Кркелић најавио је да ће традиционално окупљање 800 припадника Школе резервних официра ЈНА из свих бивших југословенских република, сада самосталних држава, одржати 16. и 17. јуна 2018. године у Билећи. На тај дан Билећани на улице износе своје производе и тиме увеличавају овај догађај. Кркелић је најавио да ће Завичајни клуб наградити три најбоља ученика Гимназије „Голуб Куреш“ са лаптоп рачунарима, а већ су почеле припреме на организацији традиционалне „Вечери Билећана“ које ће се по традицији одржати крајем године у Београду. Говорећи о другим активностима клуба, потпредсједник удружења Билећана Борислав Кркелић рекао је да је за 13. јул у Београду заказано откривање споменика славном холивудском глумцу Младену Секуловићу или Карлу Малдену, како му је било умјетничко име. Славни оскаровац, чији је отац Петар стигао у Америку из билећког села Подосоје, од малих ногу говорио је српски језик и увијек са поносом истицао своје коријене. – Споменик ће бити у Југословенској кинотеци, која је иницирала подизање споменика и у којој се налази и Легат великог умјетника – рекао је Кркелић. Тим поводом посебан гост Билећана био је велики Секуловићев пријатељ легендарни Добривоје Танасијевић Ден Тана. Он је испричао да је са чувеним глумцем друговао 50 година и да је Карл Малден до посљедњег дана живио као поносни Србин. Ден Тана је открио да ће споменик чувеном Билећанину открити амерички глумац Мајкл Даглас. – Мајкл Даглас је увијек истицао да је пресудан утицај на његову каријеру имао Карл Малден и изразио је велику жељу да дође у Београд и открије споменик – рекао је Ден Тана и додао да ће тим поводом у Београд стићи и ћерке Карла Малдена са својим породицама. Међу гостима је био и вајар који је аутор споменика Карлу Малдену професор Здравко Јоксимовић. Копија његовог рада биће постављена и у Билећи. Присутан је био и новинар Александар Влајковић који ових дана завршава са преводом аутобиографске књиге Карла Малдена „Како сам успео”. Овом скупп присуствовао је херцеговачки пјесник и филозоф Божидар М. Глоговац, предсједник удружења Невесињаца у Београду Зоран Јањић и секретар Наташа Глигорић, секретар Удружења Требињаца Миливоје Мишо Рупић, потпредсједник Клуба Гачана Слободан Драшковић и многи други. Након славског обреда, слављеници су се преселили у парохијски дом Цркве Светог Марка, гдје је за све госте био припремљен славски ручак. Билећани, познати као велики љубитељи епске поезије са великом пажњом и уживањем су слушали мајстора на струнама Срђана Авдаловића, члана најбољег гусларског друштва у Србији „Стара Херцеговина”. Текст: Жељко Ђекић / Трифко Ћоровић фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.