Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији

[angst]

Ангст, уместо што си на мене, примени на "мпц" Ничеову опаску о лицемерном клиру, из твоје топле собе. Чик.

Не могу, њих не сматрам за клир. Њих чак ни не сматрам хришћанима...

[свештеник Александар]

Али зато своје домаће мало поткачиш.

[Ромејац]

Требало ми је доста времена и ево успео сам да преведем са македонског (оригинал погледајте овде: http://www.poa-info....ismo_petar.html) на српски ово отворено писмо Јурија Максимова расколничком митрополиту Петру. Унапред се извињавам на грешкама које су ми се поткрале.

Његовом Високопреосвештенству

Високопреосвећеном Петру

Митрополиту аустралијском и новозеландском

Отворено писмо

Ваше Високопреосвештенство!

Изнад свега, желим да Вам се захвалим на пажњи и гостопримству које сте према мени показали у вашој у резиденцији у Прилепу, када сам са још два госта из Руске Православне Цркве посетио Републику Македонију. У току међусобног разговора између нас су покренута озбиљна питања о црквеним проблемима братског македонског народа, али нажалост, тада нисмо успели да разговарамо о свему, па бих сада да искористим ово писмо да вам одговорим на сва постављена питања.

Целокупна истина јесте, да самопроглашена Македонска Православна Црква пребива у расколу од 1967 г. када се Охридски Архиепископ Доситеј незаконито прогласио за поглавара аутокефалне Цркве, и због тог свога чина, иступио из заједнице са целим православним светом.

Од тог тренутка црква у Македонији пребива у екскомуникацији са Васељенском Православном Црквом. После тога, ни један клирик из било које помесне Цркве није служио у храмовима МПЦ, и сходно томе, свештенству МПЦ није дозвољено да служи у храмовима помесних цркава. Чак и да је дошло до ретких изузетака, они су само били нарушавања, као што је добро познато Вашем Високопреосвештенству.

На пример, у разговору сте поменули да сте једном саслуживали на Литургији уз Епископа Бугарске Православне Цркве. Како су ми рекли сведоци присутни на тој служби, убрзо после тога Синод Бугарске Цркве иступио је са изјавом у којој је та Литургија проглашена неважећом , а поступак бугарског Епископа, који је Ваш пријатељ, био је осуђен. Касније, кад је Ваш пријатељ дошао у госте у Македонију, ни једном није саслуживао са Вама.

А када је те године делегација Епископа из МПЦ примљена у Москви и Цариграду, били су удостојени само разговором, као неки католици или муслимани, али ни у Москви ни у Цариграду, нису дозволили да саслужујете са њима. А на Светој Гори - Атон, клирицима МПЦ не само да им се недозвољава да саслужују, него после Литургије не дају им чак ни нафору.

Имао сам прилику да чујем за случајеве у којима чланови МПЦ, боравећи на територији других помесних Цркава, представљају се као чланови Православне Охридске Архиепископије како би могли да се причешћују. У другим местима, чак и да им дају да се причешћују то је због непознавања оних којепричешћују. У Русији, на пример, није мали број таквих свештеника, који - не само да не знају за црквене прилике у Републици Македонији, него и уопште - не знају да постоји таква земља!

Да ли је ово нормална ситуација?

А то није ни најбитније. То је само пројављивање раскола. Најглавнији је грех раскола, јер онај који се налази изван Васељенске Цркве, налази се изван Христа.

Ево како говори о расколу Православна Црква кроз уста Светих Отаца:

Свети Иринеј Лионски: "Христос ће судити онима који производе расколе који немају љубав према Богу и више брину за сопствену удобност од јединства Цркве, због неважних и сличних разлога расецају и разарају велико и славно тело Христово и колико од њих зависи, га уништавају, који говоре о миру и производе неслогу "(пета књига против јереси, 4.7).

Свети Јован Златоусти: "Прављење раскола у Цркви није мање зло од пада у јерес" (Тумачење посланице Ефесцима, 65) и "грех раскола ни мученичка крв неће опрати" (Исто, 11)

Блажени Августин: "Верујемо у Свету католичанску Цркву. Али јеретици и расколници исто тако називају своје црквене заједнице. Али јеретици лажно мисле о Богу приликом излагања вере, а расколници са безаконим поделама одступају од братске љубави, иако верују исто као и ми. Дакле, нити јеретици припадају Васељенској Цркви која љуби Бога, нити њој припадају расколници" (Симбол вере, Х).

Свети Игњатиј Брјанчанинов: "смртни грех православног хришћанина који се не лечи уз дужно покајање, прелази ономе ко је згрешио у вечну муку... Смртни грехови хришћана су у основи следећи: јерес, раскол, богохулство, отпадништво... сваки од њих убија душу и чини је неспособном за вечно блаженство, ако се није очистила кроз покајање" (Слово о смрти).

Ето каква је страшна несрећа стигла македонски народ, који много волим, упознајући се са њим током две посете Вашој прелепој земљи.

Ваша Екселенцијо, током разговора два пута сте питали: "Зашто нас не оставе на миру? Нека остане све како јесте".

Али нисмо могли оставити све како јесте. Зар су нам срца од камена, да безлично гледамо како умире у расколу наш братски, и по вери и по крви, народ?

Када исказујемо тугу због несрећног раскола који је пао на македонски народ, Ви претпостављате да смо под утицајем онога што говоре чланови канонске Православне Охридске Архиепископије, и предложили сте да разговарамо са члановима МПЦ. Пошто сте отишли, ми смо наставили наш разговор са Вашим сарадницима који су почели да нас уверавају да тешко преживљавају неканонски статус МПЦ и стално моле своје епископе да смогну снагу да се успостави литургијско општење са целим православним светом. Као што видите, чак и ваши блиски сарадници не желе да остане овако како је.

По савету Вашег Високопреосвештенства, разговарао сам са члановима МПЦ и у другим градовима. И што смо чули од њих? Један је рекао: "Ја знам да је МПЦ у расколу, а да је Охридска Архиепископија канонска Црква, али нисам тамо прешао, јер моји рођаци нису спремни за то, и ја желим да цела породица заједно приступи", други каже: "Ја знам да је Охридска Архиепископија истинска Црква, али радим у МПЦ и плашим се да останем без посла ако је оставим". Чули смо и ове речи: "Чекамо да Охридска Архиепископија буде регистрована да пређемо у њу".

Све ово говоре чланови МПЦ, на наше изненађење. Ја се више не сећам све те стотине људи које сам видио мојим очима, који су раније били чланови МПЦ, али након појаве канонске Цркве у Македонији - Православне Охридске Архиепископије – 2002 г. су пришли њој, иако су неки од њих изгубили посао, други могућност студирања, трећи су били изложени понижењу, а четврте су чак и тукли.

Дакле, не само ја, него заиста многи верници македонци искрено су обеспокојени од те беде - раскола, који је покрио велики део народа.

Наш разговор са Вама као прво односио се на забринутост за спас македонског народа из беде, и онога што омета спасење.

Када сте отишли један од ваших сарадника, сумирајући Вашу позицију је рекао: "Српска Црква нас не признаје, јер не признају аутокефалност, а Грчка Црква, јер нам не признаје назив “Македонска Православна Црква". Веома је компликована ситуација".

Али, молим вас, шта је ту компликовано? Само да се одрекнете статуса аутокефалности и промените име - и раскол ће бити излечен, а македонски народ ће се вратити у недра Цркве Христове!

Колико мало је потребно да се деси тако велики догађај! Штавише, чинећи ове две ствари, Ви ништа нећете згрешити против истине, већ напротив доћи ћете до истине, испунићете Христове заповести.

Размотримо свако од ових питања:

Зашто је потребно да се одрекнете аутокефалности?

Зато што сте је стекли неканонски. Не Ви лично, већ Архипископ Доситеј 1967 г. али све док Ви и остали архијереји МПЦ чувате наследство добијено од њега (Доситеја –прим. моја) незаконито, подлежете истој одговорности.

Током разговора сте нам рекли за приличан број дела које су грчки архијереји учинили против македонског народа, у оно време када је ваша црква била под јурисдикцијом цариградског Патријарха. То су заиста страшна дела, ако се ти који су их починили не покају, онда ће бити сурово кажњени на Страшном Суду, а ми заједно са Вама знамо да је Божији суд праведнији од било ког људског суда.

Међутим, ја не разумем, како злочини грчких архијереја против македонског народа оправдају македонске архијереје да бунтују против Српске Цркве? Онда када су Архиепископ Доситеј и Епископ Наум 1967 г. самовољно прекинули спомињање Српског Патријарха као њиховог Предстојатеља, прекршили су 15-о правило Прво-другог Сабора [1], односно постали су канонски преступници, због чега су требали да буду рашчињени. И они тај преступ нису направили против Цариградског, већ против Српског Патријарха.

Где је ту веза и какво је оправдање?

Замислите, да неки човек украде Ваш архијерејски жезал, и као одговор на оптужбу каже: Да, ја сам га узео, али он припада мени, зато што је некада давно мојим прецима украден један такав. Хоће ли ико разуман признати такво оправдање за разумноЋете? Злочин се не може оправдати другим злочином.

Вашем Високопреосвештенству то је савршено јасно.

Знам да чланови МПЦ покушавају да оправдају поступак Архиепископа Доситеја тиме што је у давна времена на данашњој територији Македоније постојала аутокефална Охридска Архиепископија, која је као резултат неканонског утицаја Цариградског Патријарха Симеона у XVIII веку изгубила свој аутокефални статус.

Али то оправдање не може бити прихваћено из два разлога:

Прво, већ сам истакао да се један преступ не може оправдати другим, и да се последице једног безакоња не лече са другим безакоњем. То никако није црквени начин.

Током нашег разговора, Ваши сарадници су споменули примере Бугарске Православне Цркве и Руске Метрополије у Америци, која је, пре добијања законите аутокефалности, провела много година у расколу. И колико је то запрепашћујуће, да износите такве чињенице за оправдање македонског раскола, мислећи да је раскол природан начин да се поврати аутокефалност.

Овако било ко од Ваших чеда може да каже: благоразумни разбојник убијаше и опљачкаше, а на Крсту се покајао и Бог га уведе у Рај. Мученик Бонифације проведе живот у блуду, и исповеди се пред смрт и поста хришћанин примајући смрт за Христа. Тако да ја сада могу да убијам, крадем, и блудничим, и пре смрти ћу се исповедити и постати светац.

Ђавоља логика, погибељна саблазан, демонска прелест!

Не, не и не! Никада греси не могу бити пут до светости! Никада се не може безакоњем успоставити законитост! Не може раскол да буде природан начин за добијање аутокефалности!

И благоразумни разбојник и мученик Бонифације покајали су се због свог грешног начина (живота – прим. прев.), и на делу су показали покајање. Бугарска Православна Црква и Руска Митрополија у Америци покајале су се за грех раскола, па су још и добили закониту аутокефалност.

Да се благоразумни разбојник није покајао и оставио свој пут, онда би наследио ад, као и други разбојник, који је висио до Господа и хулио на Њега. Да се свети мученик Бонифације није покајао за своје грехе, био би изгубљен за вечност, као и његови другови сапутници. Да се Бугарска Православна Црква и Америчка Митрополија, не покајаше због греха раскола, и сјединише са Васељенском Црквом, онда би пребивали у расколу као и МПЦ.

И тако, не захваљујући греху, него напротив захваљујући покајању и делима достојним покајања, благоразумни разбојник и мученик Бонифације постали су светитељи. Не захваљујући расколу, већ напротив захваљујући покајању и доброј вољи да се превазиђе тај раскол, Бугарска и Америчка Православна Црква добила су аутокефалност.

Апостол Павле каже, дела тела су позната. То су: прељубочинство, блуд, нечистота... спорови, неслагања, јереси, зависти, убиства, пијанства, срамне представе и друге сличне ствари... они који то раде, неће наследити царство Божије (Галатима 5. 19-21).

Погледајте: свађе ће довести само до губљења Царства Небеског, а не до "повећања статуса помесне Цркве". Пре хиљаду и девет стотина година Свети Игњатије Богоносац упозорио је: "Не опрелешћујте се браћо моја! Који следи онога који уводи у раскол, он не наслеђује Царство Божије "(Посланица Филаделфљанима, 4).

Други разлог који никако не оправдава повезивање савременог положаја МПЦ са древном Охридском Архиепископијом, је тај што у цркво-канонском погледу МПЦ никако није повезана са древном Охридском Архиепископијом.

Дозволите ми да почнем са примером. Знамо да у историји Цркве није само Охридска Архиепископија, него су и друге Цркве губиле аутокефалност. На пример, Православна Црква Кавкаске Албаније нестаје у VIII веку. У Азербејџану, на територији Бакинске епархије Руске Православне Цркве, а такође и у Грузији, на територији једне од епархија Грузијске Православне Цркве (село Октамбери), живи православни народ Удини, који су директни потомци древних кавкаских Албана. Ако би на тој основи Епископ Бакинске епархије и суседне епархије Грузијске Православне Цркве, заједно самовољно прогласили аутокефалну Албанску (кавкаску) Цркву, онда се подразумева да ће они бити расколници. Јер они немају никакве везе са древном Албанском (кавкаском) Црквом, већ су клирици Руске и Грузијске Цркве.

Такође, епископи који су произвели раскол у Македонији 1967 г. били су клирици Српске Православне Цркве. Њих је Српски Патријарх прво удостојио ђаконског, а затим свештеничког чина, и на крају их удостојио епископском хиротонијом, управо су од Српског Патријарха добили антиминсе на којима су служили, и Свето Миро које су користили у свештеним радњама, од Српског Патријарха, били су удостојени својих титула.

А ви, Ваше Високопреосвештенство, и сви епископи МПЦ, ако се осврнемо на ваша апостолска прејемства, након ваших рукоположења напустили сте Српског Патријарха.

Дакле, ако питате било којег свештеника из МПЦ: - Ко вас је рукоположио? А ко је њега рукоположио? И опет, а њега ко је рукоположио? – Доћи ћемо нужно до коначног исхода, односно Српског Патријарха Викентија, или Српског Патријарха Германа. Опет, у храмовима МПЦ певају се богослужбена дела српског композитора Мокрањца и још се у МПЦ користе за богослужење храмови изграђени од стране Срба у првој половини ХХ века.

Из тога следи да је Црква у Македонији била канонски део Српске Цркве.

Управо зато је безаконит бунт који су направили 1967 г. клирици Српске Православне Цркве, Архиепископ Доситеј и Епископ Наум, одбијајући да се потчине свом Патријарху, и целом Архијерејском Сабору своје Цркве.

Зато је Српска Православна Црква надлежна да реши питање положаја МПЦ. Све ово је потпуно логично и легитимно. Исто то каже и Московски Патријарх Алексије [2] и Цариградски Патријарх Вартоломеј [3].

Али како је могуће да решите проблем са српском црквом? Наравно само одустајањем од онога што је незаконито добијено. То да је аутокефалност МПЦ проглашена неканонски, супротно канонима, признали сте и Ви и Ваши сарадници, током разговора. То се не може оправдати никаквим канонима.

Да се подсетимо примера човека који Вам је украо архијерејски жезал. Претпоставимо да су долазили људи к њему да га разубеде (да му објасне да је у заблуди – прим. прев.), а он почне да прича: Зашто не оставимо све како јесте? Већ сам се навикао на штап, он је са мном много година и сматрам га за свој, зашто и Митрополит Петар не би признао да је то моје жезло?

Свака разумна особа ће одговорити лопову: зато, мили мој, не би требало да остане овако како јесте, јер то није твоје. Ви сте га незаконито присвојили. А ако желите да исправите ствар и помирите се са Митрополитом Петром, морате да се одрекнете незаконито стечене својине, да вратите оно што припада Његовог Високопреосвештенству, и да затражите опроштај. И тек тада, након што се покајете, исправићете своју грешку, и помирићете се са Митрополитом Петром, а он ако вас воли може и десет таквих жезала да вам поклони. А, да оставимо све као што јесте, то није могуће. Не треба да подстичемо безакоње.

Такав је положај Српске Православне Цркве у дијалог са МПЦ.

Ако неки свештеник у Вашој епархији поступи са Вама тако како је Архиепископ Доситеј поступио са Српским Патријархом, зар га не бисте строго казнили - у складу са канонима? Својим очима сам видео ваш указ о рашчињењу једног свештеника који се прешао у канонску јурисдикцију друге Цркве, и гле, Српска Православна Црква је показала у 1967-ој г. милосрђе, и ако је могла са правом тако да поступи, међутим, није рашчинила Архиепископа Доситеја и Епископа Наума, у надајући се њиховом покајању.

Током разговора, Ваше Високопреосвештенство нам је рекло: "Ми смо обновили Охридску Архиепископију". Али Ви сте очигледно, заборавили да је чињеница да је Српска Православна Црква на Архијерејском Сабору 1957 г. обновила Охридску Архиепископију. До тада је било само неколико епархије које је Српска Црква законски добила од Цариградског Патријарха почетком ХХ века.

А како се за тај благослов Архиепископ Доситеј одужио? Ја нећу да му судим, Бог му је судија, чуо сам и да он сам није био сагласан и осећао је притисак државних власти, који су га натерали да почини тај преступ и направи раскол у Цркви Христовој.

Ово нису моје речи, грешног човека, већ закона Божијег: Рече Господ Мојсију говорећи: ако ко сагреши, и почини кривично дело против заповести Господње... тако да када погреши и направи преступ, он мора да врати оно што је украо, или силом присвојио. (Лев. шести 1-4)

А још је лакше да се врати, јер је разлика између аутономије и аутокефалије минимална.

У разговору са чедима од стране МПЦ, речи о том питању звучале су тако као да добијање аутокефалности помесне Цркве означава њену потпуну независност од других Помесних Православних Цркава слично као државни суверенитет. Чак сте и Ви, Ваше Високопреосвештенство, говорили о Охридској Архиепископији као "агентури Српске Православне Цркве у Македонији". Али, тако може да се говори само ако Ви братску Цркву претпостављате као нешто одвојено и страно по рођењу, као другу државу.

И то је сасвим необичан поглед. Јер, као што знамо, Црква је једна. Једно Тело Христово у Коме су забрањене поделе. Аутокефалност само указује да дати део Васељенске Цркве сам подражава апостолско прејемство рукополагањем Епископа и сам пројављује Црквени суд на својој територији. У свему осталом нема независности. Помесне Цркве не могу мењати догме, не могу да уводе нове моралне норме и тд.

Статус аутономије готово се не разликује од аутокефалности, осим што Поглавара аутономне Цркве потврђује Сабор Мајке-Цркве и на судске одлуке може се уложити жалба њеном Црквеном суду. У осталим стварима, аутономна Црква је у потпуности самоуправна. Али аутокефална Црква није у потпуности независна од других помесних Цркава, као што је показао и недавни пример у Јерусалимској Цркви, чија јсе криза решаваше Свеправославним Сабором, исто тако је Свеправославном Сабору била послушна Бугарска Црква, у време кризе у њој.

Стога, прелазак на аутономан статус неће ништа променити у животима лаика и свештеника МПЦ. Чак и у животима архијереја МПЦ, у ком случају ће се само променити то што је потребно да присуствују Саборима Српске Цркве, иако за то може да се каже да је част а не послушност. Само предстојатељ МПЦ ће требати да помиње на Литургији Српског Патријарха, а у стању аутокефалности све једно ће га спомињати - као што видимо савршено занемарљива разлика.

Али зашто да се подуго објашњавамо – када се Ви, драги владико, човек угледних година, још се увек сећате времена из те судбоносне 1967 г. И да ли је 1966 г. при статусу аутономије, Македонска Црква живела у некој врсти "српске репресије"? Јесте ли Ви те 1966 г. доживљавали своју Цркву као "агентуру СПЦ у Македонији"?

Уверен сам да није тако. Штавише, мислим да са моје стране није неопходно толико да се задржавам на том питању, јер је Ваше Високопреосвештенство био међу оним Архијерејима који су пре пет година потписали Нишки споразум, у складу са којим се Црква у Македонији сагласила да се врати у аутономни статус у оквиру Српске Православне Цркве и да промени назив у "Охридска Архиепископија".

Дакле, све што сам овде написао, Ви познајете боље од мене, и исто тако тражите начин да превазиђете раскол.

Раскол је најтежи грех, а грех се лечи само са покајањем. Значи, неопходно је покајање за грех раскола који је створен 1967 г. који се наставља и данас. И без тога није могуће помирење - јер ко не тражи опроштај - и не добива га.

Ми као православни народ, савршено разумемо да не постоји никаква тешкоћа да се каже једна једина реч "кајем се". Свети Оци сматрали су корисним, и кајање за грехе које нису направили, а колико више мора да се покаје човек када је заиста крив.

Ако је тешко да се покајете речима, онда можете да се покајете делом, прекините раскол и удахите живот Нишком споразуму као што је већ направио Архиепископ Јован.

Пошто смо прегледали питање аутокефалности, да пређемо на друго питање:

Зашто треба да одустанете од назива "Македонска Православна Црква"?

За то такође има два разлога:

Прво - ово име нема историјски значај за македонски народ. До 1967 г. Црква на територији садашње Републике Македоније никада није носила такав назив. Била је Охридска Архиепископија. Древна поштована Црква, дивно име. Зар је сраман предлог да се усвоји ово име? То није срамота већ част.

Чак шта више, иако знамо да савремена Македонска Црква нема директне везе са древном Охридском Архиепископијом, већ происходи од Српске Православне Цркве, захваљујући чињеници да су Срби великодушно обновили Охридску Архипископију, сада је то име – јединствено, што може да обезбеди основу за то да се тражи и очекује законито добијање аутокефалности у будућности - имајмо то у виду, али само после исцељења раскола.

А зар није глупо да се тражи законита аутокефалност, а да се одбацује једина ствар која чини такве жеље основаним? То је као човек који жели да добије наследство његовог покојног деде, а одговара негативно на захтев адвоката да преузме тестамент.

Други разлог јесте што је против назива "Македонска Православна Црква" Грчка Православна Црква.

Током разговора, неки Ваши сарадници су ме уверавали да вам неко брани да себе зовете Македонци, а ту је проблем. Ако неко стварно тако говори – било да су то Бугари, Грци, Срби, онда верујте ми, да ће међу нама пасти преграда раскола, стајаћу раме уз раме са вама и штитићу ваше право да се називате Македонци. Уверен сам да македонски народ има право да се зове како сматра да је исправно и нико не може да му то забрани.

Али са питањем превазилажења раскола то нема никакве везе.

Провео сам не мало времена на проучавању раскола у Македонији и уверен сам да Грчка Црква није против тога да верници себе називају Македонци, али је против да се Црква у Бившој Југословенској Републици Македонији зове Македонска Православна Црква.

И не може се рећи да су њихове недоумице потпуно неоправдане. Пошто се велики део историјске Македоније налази на територији данашње Грчке и још увек се зове "Македонија". Други део је на територији савремене Бугарске, а такође се назива "Македонија". А трећа Македонија је бивша југословенска република која је добила независност 1991 г.

На крају, можемо рећи да је формално у праву и предстојатељ Православне Цркве у Америци, јер не само у Русији већ и у Сједињеним Државама постоји град Москва, и у том граду се налази његова резиденција, па зашто онда да не узме ту титулу?

Али, право је на страни предстојатеља Руске Православне Цркве.

А сада, замислите да због таквог ситног спора око имена, поглавар Америчке православне Цркве одведе своју паству у раскол. Неће ли свако рећи да је то лудост?

Слава Богу, ништа се слично у Америчкој Православној Цркви није десило, нека пода Бог, а архијереји МПЦ да схвате да питање имена није разлог да одвоје цео народ од Тела Христовог и да му се затвори пут ка спасењу. Ваше Високопреосвештенство је, као што знам, савршено схватио то, а као што је очигледно из Вашег потписа на Нишком споразуму.

Сетимо се шта каже Апостол: "Храна нас не приближава Богу, нити смо нешто добили, ако једемо, нити смо нешто изгубили ако не једемо. Али пазите, међутим, да та слобода не постане некако сабазан слабима. Јер, ако вас неко види, на пример, како седите на трепези у идолопоклоничком храму, неће ли његова савест, будући да је слаба, да помисли, тако да ви једете ствари жртвоване идолима? А при том знању погинуће твој брат за кога је Христос умро, и тако, грешећи против браће и рањавајући њихову слабу савест, ми грешимо против Христа. Стога, што је храна саблазнила мог брата, никада нећу јести месо, да не доведем у искушење свога брата "(1 Кор 8. 8-13.).

И још нешто, још јасније: "Због јела се не руши Божије дело. Све је у чисто, али тешко оном човеку који због једења саблажњава, боље је да не једеш месо, не пијеш вино, и да не учиниш ништа због чега брат твој посрће, или се саблажњава, или пак слаби"(Рим. 12. од 20. до 21.).

И тако, ево, грчка браћа се саблажњавају именом МПЦ, зато, ако живимо хришћански, а не политички, онда би требало да одустанемо од тог имена.

И сам Господ нам каже: "Ономе који тражи, дај му, и не одбијај оне који ти траже нешто на зајам" (Мт. 5:42).

Ето, Грци од вас траже да се не називате "Македонска Православна Црква", па учините им милост, још је лакше одустати од речи него од оног што каже апостол Павле. Све у свему, то су само речи, и то речи које немају ни традицију, ни историју, и представљају само мрачно наслеђе безаконог раскола.

Али имајте на уму да се чак не тражи да одустанете од имена, зар не, Вама се предлаже у замену име које је древно, више него достојно, славније од "МПЦ" - "Охридска Архиепископија". И још више од тога да, ако желите име "Македонска Православна Црква" - оно остане као унутрашње име, али нека званично буде "Охридска Архиепископија".

Шта је овде проблем?

Зар ћете одвести сав народ у пропаст због глупог спора око речи? Или где ће бити рукополагање поглавара Охридске Архиепископије - у Београду или Скопљу?

И због тога не пуштате људе ка Христу?

Шта је ту компликовано? Шта је ту немогуће? Прегледали смо оба "проблема" и очигледно је да се могу решити заиста лако. Да се оканете аутокефалности и промените име. То може да се уради, не за један дан - већ за неколико часова. Све у свему, да се саберу архијереји МПЦ на најскоријој Синодској седници и да саставе текст - обраћање Српској Православној Цркви, који би садржао одбацивање назаконите аутокефалности, враћање у статус аутономије под именом "Охридска Архиепископија".

Да, заиста, такав текст већ сте саставили, чак и потписали у Нушу пре шест година, остаје још да издате синодски указ да Црква у Македонији прима и прихвата Нишки споразум.

И то је све!

Да бисте вратили македонски народ у Васељенску Цркву Христову, потребан је само један лист папира и мало мастила!

И, наравно, минимална љубав, за Христа и Његову Цркву, Његове заповести и за своју паству.

Апсолутно сам уверен да је Ваше Високопреосвештенство испуњен таквом љубављу, иначе не бих провео време да вам напишем ово писмо.

Зато Вас молим, владико Петре, молим Вас да се покрене ово питање на најскоријој седници синода МПЦ. Позовите Ваше колеге, да и они поступе тако, како треба за Истину, као што и приличи архијерејском чину, и да окончају раскол, и да се врати македонска паства у јединство са Васељенском Православном Црквом, што не само ја, него и поглавари свих помесних Цркава, па чак и ваша чеда, искрено желе и чекају.

Имао сам прилику да чујем мишљење да су архијереји МПЦ одавно били спремни да тако учине, али на њих су вршиле притисак македонске власти, који у црквеним пословима виде и политички елемент, и не разумевајући црквено устројство, сматрају да је боља незаконита аутокефалија од законите аутономије, зато што држава, сматра да се лакше може управљати аутокефалном Црквом.

Ако је заиста тако, и македонски архијереји нису се одлучили да испуне свој дуг због страха од прогона, који се може јавити после таквог корака, и који се већ десио Архиепископу Јовану и његовим следбеницима, свештеницима и монасима, онда Вас молим, нека Синод МПЦ објави отворено пред свима: "желимо да се излечи раскол и да се вратимо у недра Васељенске Цркве, али власти Македоније, нам забрањују", а цео православни свет ће се огласити поводом ваше несреће и помоћи ће вам.

Ако се пак, власти нису мешале у послове Македонске Цркве, и све зависи само од Вас, онда нема препрека да се оствари то дело љубави на најскоријем заседању Синода.

Молим Вас, Вископреосвећени владико, покрените ово питање. И Ви да не губите време на првом кораку, усуђујем се да пошаљем копију мога писма свим македонским архијерејима, тако да ће бити у току са радњама на најскоријој седници Синода.

Надам се да ће Ваш ауторитет и неспорни аргументи упродити плодом, а резултат жељено лечење раскола и торжество Православља.

Дакле, да буде!

Свети Науме и Клименте молите Бога за нас!

Сви светитељи македонске земље, не остављајте нас, грешнике!

Може се десити, да други архијереји не желе да Вас послушају. Иако се свом душом надамо да ће то бити супротно, али како је сваки човек слободан, потребно је да размотримо и ову опцију, како би се разобличио сами корен сваког раскола - грех гордости.

Шта онда?

За душу су ми се закакачиле Ваше речи о томе, да Ви ако би сте били уверени, онда би устали у име истине и да би сте је чак бранили сами против свих. Како сам био срећан што чујем те заиста светитељске речи.

Али сада је јасно где је истина, и Ви нисте сами у њеној одбрани, има ли бољег времена да величанстве речи претворите у величанствена дела?

Када смо се срели, Ваши сарадници Вас представише као онога ко је био духовни отац оним свештеницима који су се прешли у канонску Цркву у Македонији - Православну Охридску Архиепископију. Ако је то заиста тако, онда још лакше можете направити корак ка истини – ето ваша духовна деца отишла су на тај начин раније од Вас, да би направили места за свог духовног оца.

Дођите, драги владико, у канонску Цркву и обрадоваће се не само Ваша духовна деца, не само чланови Православне Охридске Архиепископије - ускликнуће анђели на небу, заблагодариће Богу сви светитељи, прихватиће Вашу душу сам Господ Исус Христос.

Прикажите љубав направите такав празник за Васељенску Цркву.

Приступите канонској Цркви - и посрамиће се пакао, биће поражени демони, који се радују свакој подели међу православнима.

Приступите канонској Цркви – и стопите се са неизмерном славом, као што је Бог обећао: И мудри ће засијати као светлост на небу, а многи од оних вратиће се правди - као звезде заувек и заувек (Дан. 3,12). Ви ћете постати светионик за многе који ће следити Ваш пример, бићете нови Мојсије, који ће извести верне синове и кћери своје епархије из плена раскола.

А чак и ако постоје било какви неспоразуми или спорови између вас и чланова Православне Охридске Архиепископије, један Ваш корак у сусрет канонској Цркви све ће их угушити, све ће бити покривено са обилном љубављу коју нам даје наш Спаситељ свих који се труди за правду и који страда за нас.

Можда неће сви Вама блиски људи, који пребивају у расколу да одобре Ваш корак, можда ћете наћи оне који неће разумети који ће осуђивати - то је тешко - али наша љубав за човека не сме бити већа од љубави према Богу. Не морам ићи далеко за примере у историји, али ћу истаћи случај нашег савременика Епископа ишимског Евтихија.

Био је поглавар Руске епархије Руске Заграничне Цркве, када је била у расколу. Пре тога, био је свештеник Московске Патријаршије, потом приступи у раскол, па је и подпао под забрану свештенослужења. Он се противио успостављању јединства са Руском Православном Црквом и његово свештенство и његова паства беху строго против. Али, када је путовао на Загранични Сабор да се изјасни против превазилажење раскола, владика Евтихије, схватио је да је правда од Бога нешто друго, и како му је било тешко на Сабору, на велико изненађење свих, јавно се изјаснио за најскорије успостављање јединства. Многа од његових чеда су се смутила од тога, али Владика је рекао: "Знам да је најслађе од свега на свету творити вољу Божју, а она се састоји у превазилажењу подела. Да будемо сви једно" (Јн. 17. 21).

А сада, Слава Богу, Епископ Евтихије, налази се у канонској Цркви, и сва бивша непријатељства су заборављена и покривена са љубављу, истином торжествујућом.

А ако желимо из савремености да се обратимо у светоотачку древност, онда можемо навести писмо Светог Дионисија Александријског, које је он послао Новату, који је направио раскол: "Ако је као што кажеш да си се случајно одвојио од Цркве онда то можеш доказати враћањем Цркви по својој вољи. Боље би било све да истрпиш, само да не делиш Цркву Божију. Не мању славу би ти дало мучеништво за њено јединство, од мучеништва одрицања од идола, а по мени, и још вишу, јер у другом случају трпи се мучење за своју душу, и у првом случају - за целу Цркву. Ако би чак и сада убедио и нагнао браћу да се врате у заједницу, онда би твоја доброта била јача од твог зла. Тада ти последње не би било на грех, а за прво би заслужио похвале. Али ако ниси у могућности да успоставиш послушност браће, онда на крају нека свако спасава своју душу. Желим ти снагу, и мир од Господа "(Црквена историја, Јевсевије Памфил VI: 45).

Може бити, драги владико, да се деси да они који воли раскол почну Вас да изложе као предмет срама, можда ће пожелети да Вас муче, као и владику Јована, може бити да ће Вас изгонити из резиденције у којој разговарах са Вама.

Али на то нас је давно упозорио свети Кипријан картагински: "за искупљење и оживотворење за крв Христову, не би требало ништа да нам буде превисоко, као што и Он није поставио ништа веће од нас, ради нас Он рађе од благости бира - патњу, од богатства – беду, од господства – ропство,од бесмртности – смрт, док ми напротив, у нашим страдањима радије претпостављамо привремену беду - за богатство и утеху у рају, привремено ропства – за господство и вечно царство, смрт - за бесмртност, Бога и Христа - за ђавола и Антихриста"(Увод у мучеништво).

Ако вам се деси Ваше Високопреосвештенство да претрпите страдање од оних који су напустили заједнички пут, тада ће хулити на Вас не задовољни људе, али Вас ће успокојити Христос, који каже: Блажени су прогоњени правде ради, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5.10).

После свега, ако говоримо светски, онда се надам да ће Вас Бог сачувати од таквих искушења, каква је досада претрпео Архиепископ Јован, и неће се усудити да ставе другог архијереја у затвор, и поред тога, Ви увек можете одпутовати код своје аустралијске пастве, где Вас не могу наћи никакви гонитељи.

Али ако се ипак деси, због заједнице са Црквом Христовом, да Вас прогоне, и ни у Македонији ни у Србији, ни у Аустралији нико да Вас неће да прими Ваше Високопреосвештенство, ево, ја сам спреман да Вас примим у Русији, и до краја живота да се бринем за вас као за свога оца, и више од тога – као за живог Христовог исповедника. Само приступите канонској Цркви!

У сваком случају, ја бих бринуо Ваше Високопреосвештенство, да ли бих дозволио себи да мислим да страх од понижавања од људи или приврженост пропадљивом земаљском благу могло да одврати од испуњења правде Христове оног, који је одустао од свега на свету, примајући монашки чин, који се више од једне деценије подвизава, желећи да угоди Богу.

Ја верујем, драги владико, да када ступите на тај пут, то ћете учинити истински да испуните заповести Христове и сједините са Њим, Богом живим.

Сада, ево, остала је једна коначна препрека - зид раскола. Једна Ваша реч и гле - она ће нестати за вас и све који ће Вас уследити. Само један корак далеко од светости до вечне славе, што вам не обећавам ја, грешни човек, него сам Господ у Јеванђељу.

Приступите канонској Цркви, а победа ће сигурно бити са вама, јер ви постајете једно са Христом, који је непобедив.

Ово писмо пишем Вам ја, једноставан и грешан човек, сам, по својој вољи, нико ми то није тражио, нити ми је наредио.

Ја сам могао, одлазећи из Македоније, заборавити о томе, и не писати ништа, али хришћанска љубав ми не дозвољава да заборавим љубазно гостопримство, нити велика страдања православног македонског народа, кога сам заволео свим срцем, и стога не могу с равнодушношћу гледати како значајан део њега пропада као плен раскола.

Моје велико поштовање и захвалност Вама Ваше Високопреосвештенство и љубав према братском македонском народу натерала ме је да напишем све ове редове, надам се да се нећете наљутити због тога што је писмо тако дугачко. Свака реч овде је написано из срца. И ја се молим, драги владико Петре да, што је пре могуће дође тај дан, када ћемо са Вама бити заједно у једној Цркви Господа нашега Исуса Христа, Цркви, у којој сада пребивају свети Наум и Климент Охридски, и сви македонски светитељи – сви они су живели и служили канонској Цркви, а не расколу.

По њиховим молитвама, Господе, спаси нас!

Са поштовањем,

Јуриј Максимов

Руска Православна Црква

[1] Ако свештеник или епископ или митрополит, се дрзне да прекине општења са својим Патријархом, и не помиње његово име, по опредељеном и установљеном поредку у божанском тајнодејствовању, или... прави раскол: за тога Свети Сабор одређује потпуно лишавање сваког свештеног чина".

[2] "Нашу пажњу је одавно привукао проблем канонског организовања живота православних хришћана у Македонији... Као што је познато Вашој Светости, Руска Православна Црква непромењиво подржава позицију Свете Српске Цркве у вези са овим питањем, сматрајући да је њено разрешење у потпуности у надлежности Мајке-Цркве.

Ми смо осетили утеху у Господу, када смо добили обавештење да је овога пута један од архијереја у Македонији, Високопреосвећени Митрополит Јован велешки и повардарски, приступио канонском општењу и јединству са Вашом Светости, а самим тим и са Пуноћом Васељенског Православља. Сада и ми овога брата у Христу, поздрављамо преко Вас и двојно ћемо да га помињемо у својим молитвама, да га укрепи Господ и да му помогне у његовим акцијама које по нашем мишљењу треба да буду у циљу успостављања потпуног молитвеног и канонског заједничарења свих верника у Македонији и њихових пастира са Васељенском Пуноћом Христове Цркве.

(Писмо Његовој Светости, Најсветијем Павлу Патријарху Српском од 28. Јуна, 2002)

"Уверени смо да је сваки раздор у Цркви болест којој мора да се одупре дух хришћанске љубави на путу ка братском дијалогу заснованом на светим канонима Цркве. Ви знате да је Руска Православна Црква ммогонационална, она уједињује Русе, Украјинце, Белорусе, Молдавце, и представнике многих других народа... Штавише огорчени смо таквим настојањима која се на жалост очитују међу православним народима на Балкану...

Дубоко жалимо што се већ скоро 40 година продужава подела због које мноштво православних верника нису у пуном општењу са једновернима у Србији и Црној Гори и свету...".

(Одговори на питања агенција "Тањуг" 15. новембар 2005.

"Нажалост, подршка коју добијају расколници често им не дозвољава да се окрену правој и канонској перспективи".

(Из интервјуа у Београду, 15. Новембар 2004 г.)

[3] "„Блаженејши и Свјатејши Патријарху Српски…... тежећи по својој дужности према миру и јединству вере, ми смо дубоко огорчени због скорашњег хапшења и затворања у Скопљу Високопреосвећеног Архиепископа охридског и Митрополита скопског господина Јована од тамошњих полицијских власти. Горе споменут недопустив и антицрквени гест, онеспокојава нас јер "представници БЈР Македоније дубоко сведоче о свесној упорности у расколу, пројављеног од епископа самопроглашене Македонске Цркве. Они стално додају оштрину својим акцијама продубљујући раздор, иако кажу да су и они за решавање нерешеног канонског питања, и за присаједињење телу најсветијих помесних братских Православних Цркава".

(Из писма Патријарху Српском Павлу, 11. август, 2005)

[Guest - . . .-]

Хвала Ромејац! Одлично је да се и остали акти и текстови преведу, да људи што боље буду упознати са ситуацијом.

[Srdjan]

Ако си мислио на слику која је постављена, Архиепископ се налази са леве стране иза Његове свесветости Патријарха Вартоломеја.

Ево увећане слике:

http://upload.wikime...van_Liturgy.jpg

angst, за February 10 2012 - 19:13, каже:

Не ваља слика, архиепископ је блурован и скоро да се и не види, док је патријарх у фокусу...

Ако то гледамо из другог угла, на слици се види да Архиепископ Јован саслужује са Патријархом Вартоломејом. Док расколнички епископи могу само да сањају да им дође у госте Патријарх (било који). Иначе слика је од 10. маја 2010 године са Литургије у храму Светог Саве на Врачару.

http://sh.wikipedia....ridski_Jovan_VI

Да, слика је у реду и одлично што си је ставио, али центар је патријарх Вартоломеј, а иза се једва види архиепископ Јован; ко не зна како он изгледа, помислиће уместо +Вартоломеја да је он.

Мислим да би ту требало ставити фотографију арх. Јована, а испод неколико заједничких фотографија са патријархом и осталим епископима.

[Srdjan]

И није једини (ооо, несреће ли!), јер... Манастир Светог Охридског Чудотворца, оца нашега Наума, систематски се уништава, и то на најјезивији начин, како је и брат поменуо горе за Нерези... Претворен у хотел, ресторане, спа центре... Отпадне канализационе воде из тих ресторана и хотелских комплекса помешале су се са чистим манастирским изворима... Ко је био, зна. Још један доказ у ужасној расколничкој свести. Расколничка "

МПЦ" дозвољава деловање у манастиру "религиозној групи" Art of Living Foundation, чији је оснивач Рави Шанкар. Ова религиозна група управо у манастирском конаку предаје неку своју "технику дисања". ЗАМИСЛИТЕ! Мада, о томе има и на сајту наше Цркве, али и Охридске Архиепископије.

Свети Чудотворче Науме, опрости и помози!

Чланови и руководиоци "MПЦ", који имају макар зрнце неке ревности и осећаја за светињу, треба на неки начин да се што више освешћују поводом ових грозота, да би се некако у њима развио стид, макар постепено, а праведно усмерио афект гнева и бунта на протест због скрнављења светиње. Можда би покајање одатле требало да крене, можда Господ управо због тога допушта то скрнављење?

Разбојник који угледа страдање невиног и чистог и окрене главу... неко јасно и гласно и са болом узвикне потрешен страдањем, разбојник се окреће поново и њега одједном нешто заболи у срцу... и дигне и свој глас иако је до тада ћутао... а презре затим и своја зла дела, и престане да буде блудни син...

Можда је све то дужи процес, али мислим да треба увек изнова и изнова викати са болом, изгонити трговце са места молитве, и указивати на Христова страдања, па ће се можда дотад неосетљива срца сетити и страдања владике Јована и можда ће се у њима нешто променити на боље. Верујем да хоће!

[Walter]

Чланови и руководиоци "MПЦ", који имају макар зрнце неке ревности и осећаја за светињу, треба на неки начин да се што више освешћују поводом ових грозота, да би се некако у њима развио стид, макар постепено, а праведно усмерио афект гнева и бунта на протест због скрнављења светиње. Можда би покајање одатле требало да крене, можда Господ управо због тога допушта то скрнављење?

Разбојник који угледа страдање невиног и чистог и окрене главу... неко јасно и гласно и са болом узвикне потрешен страдањем, разбојник се окреће поново и њега одједном нешто заболи у срцу... и дигне и свој глас иако је до тада ћутао... а презре затим и своја зла дела, и престане да буде блудни син...

Можда је све то дужи процес, али мислим да треба увек изнова и изнова викати са болом, изгонити трговце са места молитве, и указивати на Христова страдања, па ће се можда дотад неосетљива срца сетити и страдања владике Јована и можда ће се у њима нешто променити на боље. Верујем да хоће!

Управо је Архиепископ Јован био тај који је повикао..ПРВИ..! Зато се расколничка ''мпц'' свом снагом и дрзнула против њега... јер је почео да их разобличава.. Зато ја сада на робији...

Нема никакве наде у ту организацију и тај клир... они већ пуних 60 година исту причу причају .. прича која је сваки пут све гора, црња и погубнија..

[Guest - . . .-]

Текст писма проф. Јурија све говори.

Молио бих људе који добро познају македонски језик да преведу и остале текстове.

[Guest - . . .-]

Ромејац, фантастично си превео ово писмо. Ево, решили смо да на насловној страни сајта одедимо посебан видљив простор где ће се налазити ови текстови. Ово Писмо проф. Максимова је толико потресно, толико истинито да га већ неколико пута ишчитавам и сузе ми иду на очи. КОлико нам само мало треба бре да будемо браћа и сестре и род најрођенији! Када ће схватити Македонци да немају ближу браћу од нас?!Када ће они који су у расколу схватити да овако само жалосте Христа цепајући његову Пречасном Крвљу стечену Цркву?

[Srdjan]

Управо је Архиепископ Јован био тај који је повикао..ПРВИ..! Зато се расколничка ''мпц'' свом снагом и дрзнула против њега... јер је почео да их разобличава.. Зато ја сада на робији...

Нема никакве наде у ту организацију и тај клир... они већ пуних 60 година исту причу причају .. прича која је сваки пут све гора, црња и погубнија..

Тачно.

И слажем се да нема наде у ту организацију.. али има наде да се у човеку појединцу може пробудити успавана савест.

[Walter]

Тачно.

И слажем се да нема наде у ту организацију.. али има наде да се у човеку појединцу може пробудити успавана савест.

Jaшта брате.. и то се и дешава..

У Скопљу рецимо има толико браће и сестра, да немају више где да служе... фали простор.. ипак Скопље је милионски град...

Али то не сме да буде оправдање и ''нада'' која ће ''бликирати'' неше делање...

то..

[angst]

Али зато своје домаће мало поткачиш.

Тако треба! Да стражимо једни над другима, а не да аминујемо грешке и грехе...

[Ромејац]

Ово Писмо проф. Максимова је толико потресно, толико истинито да га већ неколико пута ишчитавам и сузе ми иду на очи.

Прочитавши професорове речи, једноставно сам пожелео да их и други прочитају, и схвате какву страшну рану ствара раскол. Заиста, професор је оголио до сржи овај раскол у своме писму. Његове речи (исписах их испод крупним црвеним словима) упућене расколничком Митрополиту Петру просто распаљују жалост у срцу због погибељи великог дела овог нама по свему блиског и братског народа.

Зар су нам срца од камена, да безлично гледамо како умире у расколу наш братски, и по вери и по крви, народ?

[Walter]

КАд помињемо то писмо морамо се сетити и великог пријатеља П.О.Архиепископије , блажено почившег садавећ међу Светима оца Даниила Сисојева, који је заједно тада са Професором Јуријем сада и Ђаконом (Георгијем) био у мисији у Македонији када је то писмо настало.. Они су Аутори оног филма о страдању П.О.А. који је више пута постављан овде на форуму..

[Guest - . . .-]

ево одговора о. Петра са нашег ЖРУ фб профила (позивамо Вас да пратите овај профил и ту се воде веома живе и занимљиве дискусије www.facebook.com/zruportal )

• 
  Jeromonah Petar Dragojlovic Бити данас православни хришћанин у Републици Македонији, веран Аутономној Охридској Архиепископији Пећког Патријархата, јединој истинској и канонској Цркви у тој држави, значи бити мартир - сведок - мученик. Стога нека би њиховим мученичким молитвама и сви ми били укрепљени на спасења.
  Пре 54 мин. · Свиђа ми се· 3
  
• 
  Jeromonah Petar Dragojlovic Док сам завршавао Московску Духовну Академију (2005-2008), учествовао сам на неколико црквених симпозијума на разне теме, и имао сам прилику да се на једном Симпозијуму о Космету, у граду Калуги, упознам и са ђаконом Јуријем Максимовим. Кратко сам га видео и прошле године на Цетињу, у току Дечијег сабора. Ради се о једном врло честитом човеку, ерудити и посебно добронамерном клирику, који је можда највише допринео да се прича о страдању православних хришћана у Македонији, рашири у читавој Русији. Тада је на том симпозијуму гост био и игуман Петар (Улемек), као и пуно свештеника РПЦ, професора из Србије и Русије, студената Московске духовне академије итд. Задивила ме је његова истинољубивост и кротост. Наиме, он је тада имао реферат управо о стању православних хришћана у Македонији, са паралелизмом у односу на страдања православних хришћана, пре свега Срба, на Космету. Реферат је био потресан, али је професор Максимов, направио пар нехотичних грешака историјске природе, посебно у делу историје Македоније у периоду од 1850. до 1945. године, на шта смо реаговали и отац Петар (Улемек) и ја. Он се као прави хришћанин, кротко и благо извинуо за његове пропусте и обећао да ће их исправити. Наравно, нико му после свега није замерио, већ је после тога његово излагање свима остало у још дубљем и пријатнијем сећању. Потресни примери и описи страдања православних хришћана у Р. Македонији, које је тада изнео професор Максимов, били су прави шок за Русе. Нико од Руса тада није ни претпостављао да је страдање такво и у толиком обиму. Треба се истаћи да је ђакон Јуриј био и посебно близак сатрудник, мученички пострадалог свештеника Данила (Сисојева), велигог мисионара и апологете, са којим је и лично посетио Републику Македонију. Њихова посета значила је много прогнаној православној браћи у Р. Македонији, јер ако живите у прогонству, као што живе православни хришћани у Р. Македонији, онда вам пуно значи подршка која долази са стране, а поготово из Русије.