„Мој муж је почео да се лечи када сам ја у глави средила ствари“

[JESSY]

„Тренутно ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се“

„Мислила сам да је трава само једна епизода из прошлости мог супруга.“

Сада Александра има 35 година. Осам година живи заједно са супругом, имају троје заједничке деце, а ту је и Сашин најстарији син из првог брака.

„Кад смо се први пут срели“, сећа се Саша, „знала сам да се у прошлости мој супруг лечио од зависности од дрога три или четири године, али нисам у томе видела проблем. У време када смо се упознали, мој супруг тек што је завршио двогодишњи курс рехабилитације и ресоцијализације.

Такође, као и многи људи, веровала сам да је могуће оставити супстанцу само ако човек чврсто одлучи да је не користи више.

Дакле, зависност мог супруга учинила ми се само епизодом из његове прошлости. А мени је он изгледао као једна образована особа из добре породице, са којом је било занимљиво разговарати, путовати”.

У трећој години брака муж је поново почео да пуши марихуану. У почетку су разговори о овоме били једноставни: „Надувао си се?“. – „Да, надувао сам се.“ Није било потребно да претражујем џепове, да га проверавам, пазим и контролишем – супруг није ништа скривао. Штавише, неко време Саша је покушавала да уклони траву са истакнутих места како не би била на дохват руке деци. „Осећала сам да ствари иду наопако. Али мужу нисам говорила ништа“.

[JESSY]

Постепено је Сашин муж престао да учествује у животу породице. На послу су почели проблеми: није одлазио је договорене састанке, није завршавао пројекте, питање је било да када ће га држати.

У исто време је било потребно негде наћи новац за марихуану.

Саша се озбиљно забринула. У почетку и против своје воље морала је, на пример, да контролише да ли је муж одвео децу у школу. Онда је схватила да прати када њен супруг пуши марихуану, јер марихуана се споро излучује из тела, и после ње он дуго не можете да вози кола. Морала је да буди мужа, ако је имао састанке, како би могао да дође на време. Морала је да га буди по неколико пута – након првог буђења редовно би опет заспао.

Постепено се Саша претворила у супругу која вечно прати мужа и која је само „мало забринута“, која „наравно, брине“ о свом мужу, о његовом здрављу, његовом животу и његовој репутацији. Притом, сам супруг уопште није марио за све то.

[JESSY]

„Наша породица је потребна само мени“

После неког времена, Саша је схватила да све породичне послове већ дуго води сама: водила је децу у школу, на разне секције, у продавницу у куповину, обављала послове по кући – све је радила сама, као да и није имала мужа. Тужно, наравно, али ипак је и то лакше него нешто поверити њему, јер ће заборавити, заспати, кренути својим послом и неће се вратити.

„Видела сам да се кућа држи на мени и мој муж је био задовољан таквом ситуацијом. Живи у кући као велико дете, стално је урађен и свака три сата ислази на балкон да попуши још један џоинт“.

Најгоре од свега је био стални осећај кривице. Јутарњи разговори о томе да децу у школу и вртић супруг опет неће моћи да води, јер је надуван, завршавале су се свађом: „Зашто си се за мене закачила?“ Да, из било ког разлога он је имао претензије према Саши и на крају је почела да верује да заиста својом кривицом не стиже, није разуме, претерује и уопште слабо се труди.

„Испоставило се да мени све време нешто треба и као да све време покушавам да одржим породицу на окупу“, сећа се Саша. „А у ствари, како сам касније схватила, покушала сам да се прилагодим мужу и целој тој ситуацији. Погнути се, раширити се као пластелин – само да свима угодим. Главно је да споља гледано (а самим тим и ја сам тако онда сматрала) све делује мирно и просперитетно. Мислила сам да је тако боље и за децу. Али у једном тренутку се све ово, срећом, срушило“.

[JESSY]

Када је стрпљења понестало

Саша је схватила да је ужасно уморила – од мужа који не само да не доноси новац у кућу и не ради ништа код куће, већ често може и да се не врати кући, не одговара на позиве; од читавог свог чудног живота, од исцрпљујуће тескобе, од неразумевања шта даље да ради.

„Некако нејасно сам почела да осећам да у ствари све што се дешава није нормално.“ А онда је мужа отерала његовим родитељима, а сама је отишла код психотерапеута.

Током неколико месеци рада постепено сам схватила да нисам пластелин и не бих требало да се прилагођавам ниједној ситуацији, посебно када је режисер ситуације супруг зависник.

У својој „бризи за породицу“ ишла сам толико далеко да сам мужу давала новац за дугове, јер трошкови за дрогу су били превелики за наш буџет и све више се задуживао.

У наредне две године Сашин муж је коначно остао без посла, поред наркотика, почео је и активно да пије, како је рекао, због проблема на послу. Саша је наставила да трпи и пружа мужу све нове и нове шансе – између осталог и зато што су се налазили у венчаном браку.

С времена на време у породици је долазило до скандала када је она покушавала да нешто разјасни или докаже. Али једног дана је само поставила строг услов – „Твоји проблеми нису моји проблеми, ако их не желиш решавати, нећу их решавати ни ја уместо тебе; или рехабилитација, или развод“. На рехабилитацију је супруг пошао сутрадан, одмах након разговора.

[JESSY]

Како се бринути о себи кад је около хаос

„Наравно, када у вашој породици постоје непрекидни проблеми и скандали, чини вам се чак и чудним да се неко брине о себи“, каже Саша. „Али то је први корак изласка из зависности, када схватате да ви нисте средство помоћи, већ особа која такође има своје потребе. Почела сам тако што сам одлучила да редовно идем на терапију, одвајајући време и буџет за то, и трудећи се да не пропуштам састанке“.

Поред састанака са психологом, Саша је неко време похађала групе за сазависнике и, поред тога, сама је налазила и читала литературу. Онда је почела редовно да одваја време за свој хоби – одлазак на изложбе или излете.

„Баке нису биле укључене у наше кућне послове, али сам ипак почела да молим мајку да понекад седи са унуцима. У ретким случајевима деца би могла да остану са мужем; касније, за време таквих излета, пронашла сам дадиљу. А када сам почела да радим у канцеларији, дадиља је још чешће боравила са децом – како бих могла да будем спокојнија“.

Са новцем у породици су биле разне ситуације. Муж је зарађивао све мање, а Саша, по образовању социолог, маркетиншке пројекте је проналазила преко интернета, радила је ноћу. У последњих годину дана, када је њен супруг уопште престао да доноси новац, његови родитељи су мало помогли Саши. Уз њихову помоћ успели су да заврше радове у новокупљеном стану и да имају подношљив живот, иако кредит за стан и даље виси над главом. А онда је почела 2020. са самоизолацијом.

„Ја сам једна од особа која је имала користи од овогодишњег карантина“, смеје се Саша.

„Две године сам готово свакодневно морала да путујем на посао по два сата у оба смера. Било је тешко иако сам волела канцеларију – тај посао ми је био начин да се одморим од породичних проблема. Поред тога, у мени су видели специјалисту, а не само мајку и извор прихода. Раније, ако би се заређало више нерадних дана, чак би ми посао почео да недостаје, али истовремено сам била и веома забринута због тога што се радним данима „занесем“ послом.

У текућој карантинској години имала сам прилику да радим од куће: имам посао, а и деца су на оку.“

Саша каже да оно главно, од чега јој је терапија помогла да се избави, била су – неоправдана очекивања.

„Нисам имала илузија да ће се мој супруг сутра поправити и да ћемо живети сложно и у изобиљу. Али увек сам наивно веровала да се он труди и да жели да нам пружи светлу будућност, о којој тако често и лепо зна да говори. То је била је таква бајка: „Због мене ће он све учинити“.

Рад са терапеутом ми је помогао да схватим да све ове приче немају никакве везе са стварношћу. Било је врло тешко то признати себи. Али то је истина. Понекад ми се чини да сам сама измислила породицу. И сама сам изградила оно што сам смислила, а мој супруг је само био ту поред. И мада ми је у почетку било занимљиво и забавно у овом браку, када су почели породични проблеми, ја сам била та која их је решавала.“

[JESSY]

Зашто све хоћу да спасавам

Зашто сам сама? Откуд код удате жене толико занемаривање мушких снага и њихове способности да решавају проблеме? О тим темама је Саша слушала на састанцима за сазависнике.

„Несумњиво је да то потиче из родитељске породице“, каже Саша. „Моји родитељи никад нису пили, али увек сам имамла врло лош, тежак однос са оцем. Тата је тиранин и сви у кући смо патили због тога, чак смо донедавно то сматрали за нормално.

У својој породици научила сам да будем веома осетљив, да осећам стање других и да одмах прискачем у помоћ. На крају крајева, ја сам старија сестра, разлика са мојим братом и сестром је једанаест и тринаест година. Ја сам , може се рећи била њихова дадиља, неки су мислили да сам им мајка. Да дадиљам и бринем о неком био је начин живота научен од детињства.

Кад сам се удала и родила своју децу, то се само наставило. Четворо деце за мене нису били ужас ужасни, већ врло познато и занимљиво стање. Свиђало ми се да организујем живот њих четворо – школу, уз све додатне часове, куповину и моје образовање.

Али у неко време се и мој супруг почео понашати као да је моје пето дете.

Сада ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се. Стално сам имала неку потребу да „морам да му кажем да овде греши!“ Покушавала сам на све могуће начине да му „учиним добро“. Када сам научила да то не радим, постало ми је много лакше, а и ослободило се много времена. Напокон сам почела да га испуњавам свим оним интересовањима који су ми се нанизали у глави и чекали светлу будућност. Одједном се испоставило да могу просто узети и читати књигу, вести, одиграти представу са децом из суседства“.

Покушавајући да се одвикне од прекомерне одговорности, Саша сада не прави планове за много година унапред.

[JESSY]

Сазависност и љубав – у чему је разлика

Док разговарам са Сашом, у мојој глави се појављује питање: шта је то сазависност? Живели жена и муж, а онда је, у неком тренутку, она схватила да јој он не помаже и избацила га, крај приче? Али проблем је дубљи.

„Проблем је у томе што се ја потпуно растварам у људима који су ми важни, тако да сам чак почела да ћутке одобравам жељу свог супруга да пуши и да га финансирам“, каже Саша.

„Наравно нисам му давала новац директно за дрогу, али ако мало размислите, била сам саучесник, јер сам му ослободила време, новац, подржавала његове илузије.

То је био сценарио којем су ме учили код куће од детињства: чини ми се да моји родитељи неко време нису веровали у мене и ја сам морала да докажем да сам вредна њихове љубави и пажње. Завршило се то тек негде по завршетку школе, када сам већ почела да градим свој живот, не осврћући се на одобрење родитеља“.

Истина, тада је, према речима Саше, ситуација са одобравањем почела да се понавља на послу – пристајала је на очигледно њој неодговарајуће или незанимљиве пројекте, радила је са људима који су јој били несимпатични или јој нису били блиски, а све због једне мисли: „Шта ако буде одбачена? Шта ако не буду ценили њен труд? На крају крајева, они имају право да постављају услове, а ја не!“

А када су Саши први пут рекли о сазависности, она се… увредила.

„Звучало је као да сам и ја, која сам се толико трудила, и сам крива. Тада сам чак и прекинула терапију на неко време и тек касније се вратила анализи ситуације, са другим специјалистима.

Заправо, цела ова нездрава прича има важну карактеристику – ви је нисте свесни. Ви уопште не живите онако како је вам удобно, већ како вам је мање страшно. Такав стални страх: „Мораш бити удобна, прилагођавати се, јер те иначе неће прихватити“.

Сада сам, на пример, већ дошла до тога када могу некоме да кажем „не“, а не да пристајем на пројекат који ми се очигледно унапред не свиђа. Истина, и даље не знам како постављати своје услове, формулисати свој став и доћи до компромиса. Очигледно је то нешто што још треба да научим“.

[JESSY]

„Породица на паузи“

Породица је сада у режиму „пауза“. Последњих година Саша је неколико пута размишљала о разводу – прво, када је први пут отрчала психотерапеуту, а затим – када су породични финансијски проблеми нагло погоршали. Али с временом сам закључила да је ова породична прича добар повод да средим своју главу.

На пролеће, по повратку из рехабилитационог центра, мој муж је затражио да му пружим другу шансу. Током епидемије, пет пута недељно, присутствује дистанционим курсевима центра «Рехабилитација live».

Шта ће даље бити са њиховом породицом, Саша и даље не зна.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2021/02/23/muz_glava/

 

[Trifke]

Čini mi se da je naša civilizacija zamenila ljubav sa bolešćivošću.

Jednom sam slušao neko predavanje gde je neki predavač govorio o ljubavi njegove žene prema njemu i onda ispričao kak je jedanput kada je došao kući izmrcvaren i kada joj se požalio na nevolje koje je doživeo od kolega i drugih ona njemu kazala: Šta sažaljevaš samog sebe to i treba da ti se dogodi. Ti si Hrišćanin! On je posle govorio kako je našao veliku utehu u tome. Ja ga nisam baš dobro tada razumeo ali sam posle shvatio ono što i ovažena u ovoj priči. Bolećivost sažaljeva i čini i  muževe i sinove i kćeri razmaženima. Ljubav, na protiv, ohrabruje za borbu!  Ne znam koliko sam bio jasan u onome što sam napisao ali mi se čini da moramo promeniti sadržaj pojma ljubav u našim glavama!

[Sun14861]

[Sun14861]

пре 10 часа, Trifke рече

Čini mi se da je naša civilizacija zamenila ljubav sa bolešćivošću.

Jednom sam slušao neko predavanje gde je neki predavač govorio o ljubavi njegove žene prema njemu i onda ispričao kak je jedanput kada je došao kući izmrcvaren i kada joj se požalio na nevolje koje je doživeo od kolega i drugih ona njemu kazala: Šta sažaljevaš samog sebe to i treba da ti se dogodi. Ti si Hrišćanin! On je posle govorio kako je našao veliku utehu u tome. Ja ga nisam baš dobro tada razumeo ali sam posle shvatio ono što i ovažena u ovoj priči. Bolećivost sažaljeva i čini i  muževe i sinove i kćeri razmaženima. Ljubav, na protiv, ohrabruje za borbu!  Ne znam koliko sam bio jasan u onome što sam napisao ali mi se čini da moramo promeniti sadržaj pojma ljubav u našim glavama!

To ima veze i sa vaspitanjem. Da li te onaj ko te previše mazi u tom nekom smislu i voli, pitanje je sad... Možda i voli, ali ne ljubavlju koja leči...

[Sun14861]

пре 11 часа, JESSY рече

Зашто све хоћу да спасавам

Зашто сам сама? Откуд код удате жене толико занемаривање мушких снага и њихове способности да решавају проблеме? О тим темама је Саша слушала на састанцима за сазависнике.

„Несумњиво је да то потиче из родитељске породице“, каже Саша. „Моји родитељи никад нису пили, али увек сам имамла врло лош, тежак однос са оцем. Тата је тиранин и сви у кући смо патили због тога, чак смо донедавно то сматрали за нормално.

У својој породици научила сам да будем веома осетљив, да осећам стање других и да одмах прискачем у помоћ. На крају крајева, ја сам старија сестра, разлика са мојим братом и сестром је једанаест и тринаест година. Ја сам , може се рећи била њихова дадиља, неки су мислили да сам им мајка. Да дадиљам и бринем о неком био је начин живота научен од детињства.

Кад сам се удала и родила своју децу, то се само наставило. Четворо деце за мене нису били ужас ужасни, већ врло познато и занимљиво стање. Свиђало ми се да организујем живот њих четворо – школу, уз све додатне часове, куповину и моје образовање.

Али у неко време се и мој супруг почео понашати као да је моје пето дете.

Сада ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се. Стално сам имала неку потребу да „морам да му кажем да овде греши!“ Покушавала сам на све могуће начине да му „учиним добро“. Када сам научила да то не радим, постало ми је много лакше, а и ослободило се много времена. Напокон сам почела да га испуњавам свим оним интересовањима који су ми се нанизали у глави и чекали светлу будућност. Одједном се испоставило да могу просто узети и читати књигу, вести, одиграти представу са децом из суседства“.

Покушавајући да се одвикне од прекомерне одговорности, Саша сада не прави планове за много година унапред.

Prekomerna odgovornost, baš dobro rečeno... Kako će neko naučiti da pliva ako mu stalno držimo mišiće? Pomoći mu da se ne udavi, ali i plivati u željenom pravcu, utrošiti energiju na lepše, pozitivnije stvari. Ako želi pratiti ako ne sretan mu put!

[Danijela]

Korisna knjiga

NIKADA VIŠE KOZAVISNIK | Delfi knjižare | Sve dobre knjige na jednom mestu

WWW.DELFI.RS

---

Melodina saosećajnost i duboko razumevanje kozavisnosti – koncept u kome gubite sebe u ime pomaganja drugome – izazvala je opšte interesovanje među onima koji se bore sa...

 

[Вукашин]

Каже Свети Игњатије Брјанчанинов: 

Цитат

• Свети Оци су рекли: „Кад видиш дављеника пружи му крај свога штапа и учини све што можеш да би га спасао; али руку своју му не пружај, да те не повуче за собом у пропаст“. 6. 824

 

[Sun14861]

Treba odustati od onih koji su odustali od sebe... Ko ne zna sebe da voli, ne ume ni drugog...