Vise glumica istupilo protiv Mike Aleksica profesora glume, sa optuzbama za silovanje

[cloudking]

пре 11 минута, Golub рече

Исто овако неки муслимански књижевни критичари веле за Андрића...  

Ihaj junace, nek ti je alal poredjenje ovog istoricara sa Andricem! 

[Bilbija]

пре 3 часа, JESSY рече

MIKA TO NIKAD NE BI URADIO DECI POLITIČARA ILI BOGATAŠA, ZNAO JE ODLIČNO ŠTA RADI: Basara o slučaju silovanja učenica

MONDO.RS

---

"Da se nije upustio u pedofilske aktivnosti, nastavio bi još deset godina to da radi".

 

"MIKA TO NIKAD NE BI URADIO DECI POLITIČARA ILI BOGATAŠA, ..."

Basara mlati kretenluke kao i obicno. Otac prve devojke koja je optuzila onoga za silovanje je generalni uvoznik BMW automobila za Srbiju... Verovatno mu placaju da mlati neistine i gluposti jer za drugo nije sposoban ... pored klozetske metafore koja mu je deo DNK nasledja ..

[Ćiriličar]

Пре сат времена, Bilbija рече

Basara mlati kretenluke kao i obicno

Нема смисла ово. Човек добио НИН-ову награду, а ти тако. Не можеш против ауторитета.

[Bojan*]

Takve zločince bi trebalo najpre kastrirati, a zatim osuditi na doživotnu.

[JESSY]

Miroslavu Miki Aleksiću produžen pritvor za još 30 dana!

WWW.BLIC.RS

---

Viši sud u Beogradu produžio je danas za još 30 dana pritvor vlasniku škole glume u Beogradu <a href="https://www.blic.rs/miroslav-mika-aleksic"...

 

[Ayla]

On 26.1.2021. at 17:53, Golub рече

Odavno sam se pitao, zašto glumci piju?

Zašto se drogiraju?

 

Natjerah sebe da pročitam do kraja (smorilo me je, iskrena da budem), jer nisam htjela da me smiješna generalizacija uštopa. E sad, pitanje je da li treba zamjeriti autoru teksta, ili osobi koja se oslanja, ili poziva na takav tekst?
Vi kako želite, a ja ću se potruditi da zaboravim pročitanu glupost.

[Prozor na krovu]

On 26.1.2021. at 17:53, Golub рече

Odavno sam se pitao, zašto glumci piju?

Zašto se drogiraju?

Zašto oni koji nas zabavljaju i uveseljavaju žive istinski nesrećnim životom, cigana i cirkusanata, i umiru često ostavljeni i zaboravljeni.

Poslednji slučaj seksualnog predatora Miroslava Mike Aleksića u velikoj meri daje mi odgovore na ova, ali ne samo na ova nego i na mnoga druga pitanja.

Ko je Mika Aleksić, dojučerašnji ljubitelj beogradske čaršije. Čovek kog su obožavali beogradski snobovi poput: Tanje Peternek, Marine Rajević Savić i Aleksandra Gajšeka, a koji se danas od obožavanog genija srpskog glumišta, odjednom pretvorio u odvratno čudovište.

 Slab glumac, još slabiji reditelj, a o njegovom pedagoškom radu najbolje je da govore psihijatri i sudski tumači.

Naslednik čuvenog Bate Miladinovića, koji je pre nekoliko decenija vodio glumačku sekciju Radio Beograda, kroz koju je prošla elita beogradskog glumišta. Mnogi od njih su danas veliki i aktivni glumci, a mnogi od njih više nisu među živima, nestali su paklu droge, poroka poput nadaleko čuvene talentovane Sonje Savić, Igora Pervića i drugih.

U suštini Mika Aleksić je niko, ali njegov rad i nije toliko ništavan koliko je opasan.

Miroslav Mika Aleksić je tipičan produkt Službe državne bezbednosti i jedna od poluga kako je čuvena „služba“ preko ovih mefistofelovskih ličnosti vladala decenijima kulturnom scenom Srbije i Jugoslavije. Kroz njegovu školu je prošlo nekoliko hiljada mališana koji su danas na raznim pozicijama u društvu i koji tvore ako ne elitu srpskog glumišta onda svakako dosta širok društveni krug Beograda.

Ono što je protiv njega izrekla glumica Milena Radulović, savršeno se uklapa u psihološki profil ovog čoveka koji je tako dugo opstajao na društvenoj sceni samo zato što nije bio usamljen, nego deo velike i široke bezbednosne strukture koja je imala monopol nad našom kulturnom scenom i koja je faktički izvršila kulturcid nad našim narodom.

Pitamo se zašto više nema humorističkih serija, kako i gde je nestao kvalitet srpskog glumišta, zašto niko od mladih glumaca ne može da odigra Gigu Moravca ili neku ličnost srednjih godina. Ako pažljivo posmatramo TV program, shvatićemo prostu činjenicu, da je većina današnjih glumaca blago rečeno infantilna, da ljudi od pedeset godina još uvek igraju tinejdžere i ne mogu na sceni da odigraju ljude svoje životne dobi.

A to se suštinski upravo poklapa s radom glumačke škole Mike Aleksića, koja nije bila nikakav rasadnik glumišta, koliko jezuitsko središte čiji polaznici su prolazili kroz raznorazne vrste psihološke torture. Čovek je jednostavno, vaspitavao, formirao decu, u najkonzervativnijem duhu koji se zasnivao na čistom pokoravanju autoritetu, najpre njegovom ličnom a onda i drugih sličnih „manijaka“. Takva deca koja dožive tu vrstu psihičke torture teško da se ikada mogu razviti u zdrave i normalne ličnosti.

Njima je jednostavno „polomljena kičma“ a uspeh u društvu duguju „boljima od sebe“.

Manipulacija koju je prošla Milena Radulović, žrtva pedagoškog nasilja, tipična je za metode koje koriste sekte, poput sekte Džejmsa Džonsa koji je silovao svoje štićenike. Taj isti metod bio je primenjivan i u pedagoškoj metodi Mike Aleksića. Silovanje mladih devojaka, je samo prirodan i normalan proces takvog pedagoškog pristupa. A kada se ono desi, na osnovu manipulacije i pokoravanja, kod žrtve se stvara trajna trauma i dubok osećaj krivice koji se odražava na njen kasniji seksualni život i psihički razvoj. Jer, kad učitelj siluje učenicu, učinak je vrlo sličan kao da je devojčicu silovao otac.

Problem je upravo u tome što manijak prati njen razvoj u periodu predpuberteta i puberteta i vremenu kada se devojčice i dečaci duhovno formiraju putem čitavog sistema psihološke identifikacije koju dobijaju kroz takav sistem vaspitanja i odrastanja. Odvajaju se od roditelja i porodice i priklanjaju se MANIJACIMA I NjIHOVIM ORGANIZACIJAMA koji se s njima ponašaju poput stvari; mogu da viču na njih, da ih ne uvažavaju, a sve u ime slobode koju im navodno daju. Devojke u takvom sistemu vaspitanja i odrastanja postaju seksualni objekti i pretvaraju u roblje s kojima autoriteti mogu da rade šta im je volja. Žrtve nasilja kasnije imaju problem da se udaju, ostvare stabilnu emotivnu vezu, postanu majke. Rečju, stvaraju se duhovno i emocionalno obogaljena bića. Sličan je slučaj i kod muškaraca, dečaka, koji prolaze kroz ovakav vid pedagoške dresure. Oni teško odrastaju, ostaju infatili, podložni svemoćnoj volji autoriteta. U nemogućnosti da se nose sa đavolom u sebi ta deca se povlače u sebe, nalaze se u nekom unutrašnjem lavirintu, često odlaze u pakao alkohola i droge i samodestrukcije. A kada se to desi, onda njihova priča prestaje da ima bilo kakvu važnost. Žrtvi se ne veruje, ona je pojedena i propuštena kroz kloaku društvenog sistema odakle je izbačena u vidu običnog društvenog taloga, otpada, ili da ne kažem neku grublju ali slikovitiju reč.

Mikin sistem, u suštini nije njegov. To je sistem državne beznednosti, kakav je stvoren još na Golom Otoku. I on je vrlo vešto primenjivan prilikom konstrukcije društvene stvarnosti. U tom smislu, dotični učitelj glume – manijak, bio je samo jedan u nizu socijalnih inženjera koji su po svojoj meri oblikovali duh dece koju su „vaspitavali“.

Roditelji želeći sve najbolje svojoj deci, rado su ih prepuštali ovom Mefistofelu, koji ih je, za novce, njegovom „metodom“ pripremao za životni pakao što ih je u životu očekivao. Pratio ih je, dresirao, lomio kičmu, i upućivao na „prave vrednosti“ koje porodica nije mogla da im pruži.

Lično sam imao susret s njim kada mi je bilo deset godina. Kao mnogobrojna deca u tom uzrastu želeo sam da postanem dete glumac. Srećom u moju osnovnu školu u to vreme išao je Nemanja Pavlović moj vršnjak koji je bio u grupi Mike Aleksića i koji je već u to vreme važio za proslavljenu dečju glumačku zvezdu. On me je odveo u grupu u koju sam ušao kao uljez, „slepi putnik“. Srećom po mene, grupu u to vreme nije vodio Mika nego neki drugi tip kog su zvali Šilja, visok i dugačak, suvonjav čovek s ogromnim neurednim brkovima. Rekli su mi da mogu da dolazim dok Mika nije tu, jer se on navodno nalazio u Nagorno Karabahu (!?). Kao i svako naivno dete mislio sam da je gluma jedna velika igraonica, ali odjednom sam shvatio da stvari nisu onakve kako izgledaju. Deca su bila ozbiljna, a s njima je taj Šilja razgovarao kao sa sebi ravnima. Davao im je zadatke, pitao za školu, do tančina ih je poznavao, a oni su pred njim odgovarali kao pred nekom rimokatoličkom inkvizicijom. I umesto igraonice i dobre zabave odjednom sam shvatio da se nalazim u nekom rimokatoličkom semeništu, ili kazamatu. Čitav „sistem“ u supštini najviše je nalikovao na onakvu torturu kakvu sam kasnije naišao u romanima Hermana Hesea ili u filmovima Ingmara Bergmana. U ime discipline nad decom se sprovodilo temeljno psihološko nasilje. Tak kasnije će mi postati jasno da je svako psihološko nasilje preduslov za stvaranje seksualnog nasilja, koje je samo prirodna posledica već usvojenog modela nasilja. To nasilje mora ostaviti traume na one koji žive i odrastaju u atmosferi permanetnog pritiska.

Ta moja glumačka avantura, na moju veliku radost i sreću završila se kada se Mika navodno vratio sa puta. Pogledao me je i zapitao veoma grubo: „Ko je ovaj gospodin ovde“. Ja sam rekao da me je u grupu doveo Nemanja Pavlović i da mi je Šilja dozvolio da dolazim. Na šta mi je ovaj odgovorio:

„Nisi prošao prijemni, ostani još jedan čas i nemoj više da dolaziš. Mi ovde uljeze ne primamo.“ Naravno, da sam se kući vratio razočaran i ljut, ali ono što sam video i zatekao u toj školi na mene je ostavilo dubok utisak.

Kasnije sam shvatio da je iza svega stajala „Služba“ koja je preko dece vešto pratila njihove roditelje, a od onoga ko ih je vodio savršeno je do tančina znala njihove psihološke profile, njemu su se deca poveravala, iznosila svoje probleme, čime je ostvarivana izuzetno snažna emotivna veza. Mika Aleksić je postao neka vrsta njihovog duhovnog oca ili gurua.

Čitav sistem se zasnivao, na ambiciji i autoritetu, kao osećaju krivice i emocionalnoj vezanosti, tipičnoj za sekte i religijske pokrete, a dotična škola bila je uvod u predvorje pakla, posle nje dolazili su drugi mnogo veći i mnogo opasniji krugovi.

Iz te duhovne manipulacije, nastale još davno na Golom otoku, stvaran je današnji balzakovski svet, suštinski inferiornih, neslobodnih ljudi, u kojem vladaju korumpirani, perverzni tipovi uz pomoć „negativne selekcije“, gde je sve kontrolisano i gde se moraš pokoravati „sistemu“ da bi opstao i preživeo. Moraš se pokoravati Miki, posle Mike nekom važnom političaru, primera radi Žiki, a onda Đoki, Lazi, Jovi i tako u krug. Moraš se pokoravati „Partiji“, postaješ drug Pokorni Lole Đukića.

Čovek bez lica. Neko ko je srećan jer je deo društva, ko sluša, diže ruku, ne buni se, i shvata, vrlo rano, da mora da skine gaće kada „drugovi“ ili „drugarice“ to od nje ili njega očekuju. On ili ona je ništica, koja je postala to što jeste ne zahvaljujući svom talentu nego zahvaljujući volji moćnika kojima se podala. Sistem vrednosti u kom Kaligula i Neron mogu da pozavide.

Čist produkt pedagoškog totalitarizma. Savršeno semenište za stvaranje novih kadrova službe Državne bezbednosti koje možeš staviti na bilo koje mesto u društvu. Uz pomoć njih savršeno lako je kontrolisati čitavu državnu i društvenu aparaturu, a stvarnost se pretvara u savršeni orvelovsko-kafkijanski svet.

Moja je sreća što sam video i doživeo ali nisam Božjim proviđenjem prošao kroz mentalnu i psihološku torturu kroz koju su prošli brojni štićenici ovog elitističkog „semeništa“, kome su žudile pripadnici „otmenih“ i „uspešnih“ beogradskih porodica.

Mika Aleksić je samo vrh ledenog brega. On nije bio usamljen slučaj i to dobro znaju oni koji su morali dodatno da se ponižavaju da bi dobili „glavne uloge“ i da bi svoje mesto u javnom životu zaradili nepotrebnim ličnim poniženjem, zbog čega su mnogi talenti završili na margini života, kao žrtve temeljne i sistematske sociopatije koja je bila i ostala brana nacionalnoj i duhovnoj zdravini.

 

(Glas javnost - Istoričar, Bojan Drašković)

Nije ovaj tekst uopšte tako loš i neistinit. Pa čak i taj naslov koji može biti upitan nije tako netačan ako uzmemo u obzir činjenicu da glumačka profesija koja je po prirodi nestabilna, često neslobodna u izboru usled tog pritiska prilično biva izložena svakojakim porocima, pa tako i vrlo često prekomernim konzumiranjem alkohola, droge i slično. Nekada, u antičko doba smatrali su ih najnižim zanimanjem, maltretirani su, ponižavani, nisu im dozvoljavali da budu sahranjeni na istim grobljima i slično, naravno, nepravedno. Danas kao da se plaća cena te nepravde, kao da se okrenulo kolo, pa im se sada nepravedno daje veći značaj nego što ga realno zaslužuju, dobijaju ogroman prostor da pričaju o stvarima o kojima uglavnom ništa ne znaju ili slabo znaju, postaju uzori iako ni svoje živote nisu ni izbliza sredili niti imaju ikave vertikale vrednosti. Vi uglavnom vidite glumce kao eksponente, nikada ne vidite režisere, producente i scenariste.. To naravno nije slučajno, nego naprotiv, veoma dobro osmišljeno da se preko njih, uz pomoć filma i holivudizacije stvarnosti izvrši preumljenje masa i izvrši svojevrsna okupacija elite u kojoj će ljudi sanjati nedosanjani san verujući u to da samo što se nije ostvario. 
E, sad, kada se nekome taj san čini kao jedini put u životu i da drugog puta nema, kada postoji čovek preko koga se taj san ostvaruje skoro 100% ako se prodje njegova škola, kada dete misli da je mesto gde su ga roditelji poslali najbolje za njega, onda dobijemo ovo što smo dobili. Treba imati na umu da ugovor sa Mefistom nikada nije prinuda. To je uvek pogodba. Ugovor. 
Kad ti se učini da je cena ugovora prevelika - to još uvek ne znači da nisi sklopio pogodbu. To samo znači da si se naknadno pokajao.

[Bilbija]

Gluma, glumacki posao, po meni je jedna od najgadnijih i najodratnijih ljudskih delatnosti. Cela filmska industrija je zanovana na obmani, film je vrsta obmane i svako ucestvovanje u stvaranju te obmane je po meni gadost. Prosecna pristojna osoba ne bi nikada pristala da ucestvuje u necemu takvome i naravno, za ocekivati je svaka vrsta izopacenosti medju tim svetom. Niti ih zalim niti opravdavam a ceo taj svet posmatram kao vrstu prostitucije i uopste gadosti. 

[Ayla]

Kako kažu stari Kuči, a i Rovčani -  Surdo fabulam narrare. 

To kažu oni, ne ja. 

 

[Вилер Текс]

пре 2 часа, Bilbija рече

Gluma, glumacki posao, po meni je jedna od najgadnijih i najodratnijih ljudskih delatnosti. Cela filmska industrija je zanovana na obmani, film je vrsta obmane i svako ucestvovanje u stvaranju te obmane je po meni gadost. Prosecna pristojna osoba ne bi nikada pristala da ucestvuje u necemu takvome i naravno, za ocekivati je svaka vrsta izopacenosti medju tim svetom. Niti ih zalim niti opravdavam a ceo taj svet posmatram kao vrstu prostitucije i uopste gadosti. 

Запалићемо филмове на ломачи! Твртко ће сипати бензин на ломачу.

 

[Вилер Текс]

Пре сат времена, Ayla рече

Kako kažu stari Kuči, a i Rovčani -  Surdo fabulam narrare. 

To kažu oni, ne ja. 

 

Преведи приганица ти.

[Тражитељ]

пре 2 часа, Bilbija рече

Gluma, glumacki posao, po meni je jedna od najgadnijih i najodratnijih ljudskih delatnosti. Cela filmska industrija je zanovana na obmani, film je vrsta obmane i svako ucestvovanje u stvaranju te obmane je po meni gadost. Prosecna pristojna osoba ne bi nikada pristala da ucestvuje u necemu takvome i naravno, za ocekivati je svaka vrsta izopacenosti medju tim svetom. Niti ih zalim niti opravdavam a ceo taj svet posmatram kao vrstu prostitucije i uopste gadosti. 

Ја немам тако жесток став, али ми је фасцинантно како Н1/Нова у случају Мике Алексића виде метафору српског патријархалног и мизогиног друштва и не престају то да понављају, а ниједном не ставе у фокус то да су и Мика и његова школа и његови ђаци део урбане београдске елите, угледних београдских породица и да су управо полазници те школе међу истакнутим личностима Друге Србије. Другим речима, везе немају са примитивном, задриглом и смрдљивом просечном Србијом које се пословично гаде.

Наравно, није ми овде намера никаква антибеограђанштина, али читава та генерација коју је формирао и васпитао Мика Алексић је део једне посебне супкултуре која веома мало тога има заједничког са просеком и пресеком српског друштва, већ важи за урбану и уметничку елиту. А Србија, Срби и српско му дошли као онај везани лав, над којим и пацови оштре зубе. Мика Алексић силовао - ерго, Срби су болестан народ, српско друштво је болесно друштво, Србија је болесна држава. А никако, Београд је болестан град, глумачка супкултура је поремећена, глумци негују културу силовања и сексуалног злостављања. То, наравно, такође не би било тачно, али је интересантно да је то генерализација која је но-но. А о томе да нико не прозове Бојану Маљевић или Николу Ђуричка који су отворено, преко медија, хвалили и рекламирали и ту школу и тог човека...

[drvce]

пре 3 часа, Bilbija рече

Gluma, glumacki posao, po meni je jedna od najgadnijih i najodratnijih ljudskih delatnosti. Cela filmska industrija je zanovana na obmani, film je vrsta obmane i svako ucestvovanje u stvaranju te obmane je po meni gadost. Prosecna pristojna osoba ne bi nikada pristala da ucestvuje u necemu takvome i naravno, za ocekivati je svaka vrsta izopacenosti medju tim svetom. Niti ih zalim niti opravdavam a ceo taj svet posmatram kao vrstu prostitucije i uopste gadosti. 

[Bilbija]

Пре сат времена, Вилер Текс рече

Запалићемо филмове на ломачи! Твртко ће сипати бензин на ломачу.

 

Necemo ih paliti, ni filmove, ni glumce, ni prostitutke ...

[Bilbija]

пре 48 минута, Тражитељ рече

Ја немам тако жесток став, али ми је фасцинантно како Н1/Нова у случају Мике Алексића виде метафору српског патријархалног и мизогиног друштва и не престају то да понављају, а ниједном не ставе у фокус то да су и Мика и његова школа и његови ђаци део урбане београдске елите, угледних београдских породица и да су управо полазници те школе међу истакнутим личностима Друге Србије. Другим речима, везе немају са примитивном, задриглом и смрдљивом просечном Србијом које се пословично гаде.

Наравно, није ми овде намера никаква антибеограђанштина, али читава та генерација коју је формирао и васпитао Мика Алексић је део једне посебне супкултуре која веома мало тога има заједничког са просеком и пресеком српског друштва, већ важи за урбану и уметничку елиту. А Србија, Срби и српско му дошли као онај везани лав, над којим и пацови оштре зубе. Мика Алексић силовао - ерго, Срби су болестан народ, српско друштво је болесно друштво, Србија је болесна држава. А никако, Београд је болестан град, глумачка супкултура је поремећена, глумци негују културу силовања и сексуалног злостављања. То, наравно, такође не би било тачно, али је интересантно да је то генерализација која је но-но. А о томе да нико не прозове Бојану Маљевић или Николу Ђуричка који су отворено, преко медија, хвалили и рекламирали и ту школу и тог човека...

Pa u ptravu si , ali to je vec mantra N1 i tog olosa, njih ne zanima ni da li je bilo cega ili ne, ne samo u ovom slucaju vec uopste, jedini interes im je da napadnu Srbiju po bilko kom osnovu. Ali to je druga vrsta olosa.

Ja govorim o glumi uopste. Srpski, americki, nemacki glumac su deo istog , po meni, izopacenog sveta jer je glumacki posao po svojoj prirodi gadan,izopacen, zasniva se na obmani i svakako da neka pristojna osoba ne moze ucestvovati u tome. To je moja poenta.