Vise glumica istupilo protiv Mike Aleksica profesora glume, sa optuzbama za silovanje

[drvce]

On 21.1.2021. at 15:15, Prozor na krovu рече

To je skraćeni put na fakultet, to su kasnije preporuke za serije, filmove, voditeljski poslovi, dolazak na televiziju... otvaranje svih vrata.

Ali ako hoces u lodju, doneses dazk cepova od kokakole i to je to. Nema precica.

[Тражитељ]

On 22.1.2021. at 1:56, Bilbija рече

Slazem se samo insistiram na jednakosti muskaraca i zena, nadam se i ti. Na ulici, u autobusu, ored zakonom, u krevetu... ako smo jednaki, budimo jednaki. A ako nismo jednaki onda decimo, nismo jednaki. 
 

Ne kazem samo za silovanje buklvalno vec sa sve vrte seksualnog uznemiravanja, prica se da su zene ugrozene a niko ne pominje ugrozenist muskaraca. Slicno kao sa nasiljem u porodici, muskarci tuku zene i to je nasilje a verbalno maltretira je muskarca od strane zene nije psihicko maltretiranje. 
 

Zanima me da i muskarac bude zasticen i da ne moze da se desi da ga neko 10 godina nakon nekog odnosa neko prijavi za silovanje a u stvari ne da nije bilo silovanja vec je muskarac zrtva i sve se deslio zbog navodjenja na polni odnos od strane zene.

I samo predstavljanje samo zena kao ztrava je vrsta seksizma i ugrozavanja prava muskaraca. Protiv toga sam ja a naravno da ne silovanje vec svaka vrsta polnog uzneluravanja bude sankcionisanja ali i pono uznemiravanje muskaraca od sstrane zena da bude sankcionisano.

 

?

Има тога, нажалост. У САД и мушкарци могу да туже жене за психичко злостављање и за такве ствари могу да добију чак и развод, старатељство над децом и одштету.

Али је главни проблем што такве ствари подстичу емаскулизацију мушкараца, стварање друштва у ком се мушкарци претварају у сека-персе, решавају проблеме тужакањем, жаљењем и приказивањем себе као жртвама; жале другима да им реше проблеме. Јер, ако узму ствари у своје руке, систем их казни. А таквим понашањем, престају да буду мушкарци.

Ту треба ставити прст на чело. Због обрачуна са насилницима, силоватељима, убицама и агресивцима који имају пренаглашен и изопачен мушки принцип, уништава се мушки принцип као такав.

Приче о једнакости ће се западном друштву обити о главу. И нама, ако срљамо у то као слепци. Једнакост права и једнако вредновање људског достојанства - да. Али једнакости принципа нема. У сексу нису исто кључ и кључаоница, утичница и утикач. 17-годишњи момак не би тужио 40-годишњу наставницу (осим ако му не пренесе неку болест), већ се с ње не би скидао као дете с трешње, опростите ми на изразу. Али 40-годишњи наставник са 17-годишњом девојком, то је већ други пар чарапа. Женску сексуалност не треба поштовати на тај начин што ће се мушка изједначити са њом, него тако што ће јој се дати пуно достојанство. И коначно, ако има памети и ако ово друштво називамо хришћанским, проговорити о прекомерној сексуализацији друштва и сексуализацији женске моде и женске естетике. Не сме се стављати знак једнакости између лепог и оног што изазива сексуалну пожуду и сексуалне помисли. Сваки, али сваки мушкарац са нормалним полним нагоном, од силоватеља до калуђера, у данашњем друштву бори се са сексуалним помислима којима је избомбардован са свих страна, на дневном нивоу. Признавао то или не. Никада ми неће бити јасно због чега је то табу тема и због чега само покретање такве теме не подстиче жељу за неким побијањем аргументима који доказују супротно, већ само жигосање, етикетирање и импутирање тезе да је неко због тога женомрзац, екстремни десничар или чак директни оправдавач силоватеља и силовања.

[Bilbija]

пре 10 часа, Тражитељ рече

 

Приче о једнакости ће се западном друштву обити о главу. И нама, ако срљамо у то као слепци. Једнакост права и једнако вредновање људског достојанства - да. Али једнакости принципа нема.

Potpuno se slazem sa tobom. Nema jednakosti, razlikuju se muskarac i zena, imaju razlicite sposobnosti, razlicita interesovanja, razlicite hormone ...

Problem je sto se namece “jednakost” u pojedinim oblastima a u drugima  se zahteva nejednakost. Jednaki su muzkarac i zena ali u slucaju razvoda nisu jednaki. Jednaki su muskarac i zena ali ako muskarac udari zenu onda je nasilnik a ako zena udari tesko da ce je neko definisati kao siledziju... Mnogo je takvih primera i zbog toga insistriram na toj vestackoj “jednakosti”. Ako trazite jednakost inda trazim i ja jednakost u onim oblastima u kojima zenama odgovara i iskoriscavaju svoju “nejednakost” sa muskarcima.

[Ćiriličar]

пре 25 минута, Bilbija рече

Problem je sto se namece “jednakost” u pojedinim oblastima a u drugima  se zahteva nejednakost.

Поента је да се разруше све моралне норме, осим норми бруталног корпоративно-фашистичког капитализма: ви сте сви међу собом исти; ви сте робље, а ми смо елита профита!

Капитализам је достигао свој врхунац. Сада је оостало само питање - како одржати социјалне немире? Јер профитери се неће одрећи профита. Дакле, ушло се у виртуалне стварности ради остварења профита, а радна снага, робље, да не би дизала револуције, се затупљује. Колико ће то трајати Бог зна. Да би се профит одржао мора се ићи даље, на освајање ресурса, на уништавање људи или њихово даље затупљивање. Пошто је човек на западу навикао на комфор, он се неће лако одрећи комфора. Дакле, управо ће човек на западу да покрене револуцију, или ће бити преварен и скрајнут на неки начин. Управо се сад то ради, мигрантима, пандемијом...докле, видећемо. Углавном човек на западу, генерално, нема личу својину. Све је или под кирију или на кредит. Сада му се штампањем пара без покрића "упумпава" да преживи, и тако се одржава социјални мир. Али то неће моћи дуго због глобализације. Јер радни сат у ЕУ кошта 40 евра, а у Кини 5. тако да је то неодрживо.

[cloudking]

пре 5 часа, Ćiriličar рече

Поента је да се разруше све моралне норме, осим норми бруталног корпоративно-фашистичког капитализма: ви сте сви међу собом исти; ви сте робље, а ми смо елита профита!

Капитализам је достигао свој врхунац. Сада је оостало само питање - како одржати социјалне немире? Јер профитери се неће одрећи профита. Дакле, ушло се у виртуалне стварности ради остварења профита, а радна снага, робље, да не би дизала револуције, се затупљује. Колико ће то трајати Бог зна. Да би се профит одржао мора се ићи даље, на освајање ресурса, на уништавање људи или њихово даље затупљивање. Пошто је човек на западу навикао на комфор, он се неће лако одрећи комфора. Дакле, управо ће човек на западу да покрене револуцију, или ће бити преварен и скрајнут на неки начин. Управо се сад то ради, мигрантима, пандемијом...докле, видећемо. Углавном човек на западу, генерално, нема личу својину. Све је или под кирију или на кредит. Сада му се штампањем пара без покрића "упумпава" да преживи, и тако се одржава социјални мир. Али то неће моћи дуго због глобализације. Јер радни сат у ЕУ кошта 40 евра, а у Кини 5. тако да је то неодрживо.

Lele bate... Ilija Cvorovic nikada nece umreti!

[JESSY]

POSLEDNJA ŽRTVA JE ZLOSTAVLJANA PRE SAMO DVA MESECA: Advokat devojaka koje optužuju Miku otkrio strašan podatak!

MONDO.RS

---

Tintor kaže da bi proces protiv Mike Aleksića mogao sigurno da traje dve godine.

 

[JESSY]

NIJE PRIJAVA SILOVANJA ISTO ŠTO I KUPOVINA CIPELA: Oštar odgovor na pitanje "zašto su ćutale" žrtve Mike Aleksića

MONDO.RS

---

"Dobro je da je osoba koja je silovana išta i mogla da kaže"

 

[Golub]

Odavno sam se pitao, zašto glumci piju?

Zašto se drogiraju?

Zašto oni koji nas zabavljaju i uveseljavaju žive istinski nesrećnim životom, cigana i cirkusanata, i umiru često ostavljeni i zaboravljeni.

Poslednji slučaj seksualnog predatora Miroslava Mike Aleksića u velikoj meri daje mi odgovore na ova, ali ne samo na ova nego i na mnoga druga pitanja.

Ko je Mika Aleksić, dojučerašnji ljubitelj beogradske čaršije. Čovek kog su obožavali beogradski snobovi poput: Tanje Peternek, Marine Rajević Savić i Aleksandra Gajšeka, a koji se danas od obožavanog genija srpskog glumišta, odjednom pretvorio u odvratno čudovište.

 Slab glumac, još slabiji reditelj, a o njegovom pedagoškom radu najbolje je da govore psihijatri i sudski tumači.

Naslednik čuvenog Bate Miladinovića, koji je pre nekoliko decenija vodio glumačku sekciju Radio Beograda, kroz koju je prošla elita beogradskog glumišta. Mnogi od njih su danas veliki i aktivni glumci, a mnogi od njih više nisu među živima, nestali su paklu droge, poroka poput nadaleko čuvene talentovane Sonje Savić, Igora Pervića i drugih.

U suštini Mika Aleksić je niko, ali njegov rad i nije toliko ništavan koliko je opasan.

Miroslav Mika Aleksić je tipičan produkt Službe državne bezbednosti i jedna od poluga kako je čuvena „služba“ preko ovih mefistofelovskih ličnosti vladala decenijima kulturnom scenom Srbije i Jugoslavije. Kroz njegovu školu je prošlo nekoliko hiljada mališana koji su danas na raznim pozicijama u društvu i koji tvore ako ne elitu srpskog glumišta onda svakako dosta širok društveni krug Beograda.

Ono što je protiv njega izrekla glumica Milena Radulović, savršeno se uklapa u psihološki profil ovog čoveka koji je tako dugo opstajao na društvenoj sceni samo zato što nije bio usamljen, nego deo velike i široke bezbednosne strukture koja je imala monopol nad našom kulturnom scenom i koja je faktički izvršila kulturcid nad našim narodom.

Pitamo se zašto više nema humorističkih serija, kako i gde je nestao kvalitet srpskog glumišta, zašto niko od mladih glumaca ne može da odigra Gigu Moravca ili neku ličnost srednjih godina. Ako pažljivo posmatramo TV program, shvatićemo prostu činjenicu, da je većina današnjih glumaca blago rečeno infantilna, da ljudi od pedeset godina još uvek igraju tinejdžere i ne mogu na sceni da odigraju ljude svoje životne dobi.

A to se suštinski upravo poklapa s radom glumačke škole Mike Aleksića, koja nije bila nikakav rasadnik glumišta, koliko jezuitsko središte čiji polaznici su prolazili kroz raznorazne vrste psihološke torture. Čovek je jednostavno, vaspitavao, formirao decu, u najkonzervativnijem duhu koji se zasnivao na čistom pokoravanju autoritetu, najpre njegovom ličnom a onda i drugih sličnih „manijaka“. Takva deca koja dožive tu vrstu psihičke torture teško da se ikada mogu razviti u zdrave i normalne ličnosti.

Njima je jednostavno „polomljena kičma“ a uspeh u društvu duguju „boljima od sebe“.

Manipulacija koju je prošla Milena Radulović, žrtva pedagoškog nasilja, tipična je za metode koje koriste sekte, poput sekte Džejmsa Džonsa koji je silovao svoje štićenike. Taj isti metod bio je primenjivan i u pedagoškoj metodi Mike Aleksića. Silovanje mladih devojaka, je samo prirodan i normalan proces takvog pedagoškog pristupa. A kada se ono desi, na osnovu manipulacije i pokoravanja, kod žrtve se stvara trajna trauma i dubok osećaj krivice koji se odražava na njen kasniji seksualni život i psihički razvoj. Jer, kad učitelj siluje učenicu, učinak je vrlo sličan kao da je devojčicu silovao otac.

Problem je upravo u tome što manijak prati njen razvoj u periodu predpuberteta i puberteta i vremenu kada se devojčice i dečaci duhovno formiraju putem čitavog sistema psihološke identifikacije koju dobijaju kroz takav sistem vaspitanja i odrastanja. Odvajaju se od roditelja i porodice i priklanjaju se MANIJACIMA I NjIHOVIM ORGANIZACIJAMA koji se s njima ponašaju poput stvari; mogu da viču na njih, da ih ne uvažavaju, a sve u ime slobode koju im navodno daju. Devojke u takvom sistemu vaspitanja i odrastanja postaju seksualni objekti i pretvaraju u roblje s kojima autoriteti mogu da rade šta im je volja. Žrtve nasilja kasnije imaju problem da se udaju, ostvare stabilnu emotivnu vezu, postanu majke. Rečju, stvaraju se duhovno i emocionalno obogaljena bića. Sličan je slučaj i kod muškaraca, dečaka, koji prolaze kroz ovakav vid pedagoške dresure. Oni teško odrastaju, ostaju infatili, podložni svemoćnoj volji autoriteta. U nemogućnosti da se nose sa đavolom u sebi ta deca se povlače u sebe, nalaze se u nekom unutrašnjem lavirintu, često odlaze u pakao alkohola i droge i samodestrukcije. A kada se to desi, onda njihova priča prestaje da ima bilo kakvu važnost. Žrtvi se ne veruje, ona je pojedena i propuštena kroz kloaku društvenog sistema odakle je izbačena u vidu običnog društvenog taloga, otpada, ili da ne kažem neku grublju ali slikovitiju reč.

Mikin sistem, u suštini nije njegov. To je sistem državne beznednosti, kakav je stvoren još na Golom Otoku. I on je vrlo vešto primenjivan prilikom konstrukcije društvene stvarnosti. U tom smislu, dotični učitelj glume – manijak, bio je samo jedan u nizu socijalnih inženjera koji su po svojoj meri oblikovali duh dece koju su „vaspitavali“.

Roditelji želeći sve najbolje svojoj deci, rado su ih prepuštali ovom Mefistofelu, koji ih je, za novce, njegovom „metodom“ pripremao za životni pakao što ih je u životu očekivao. Pratio ih je, dresirao, lomio kičmu, i upućivao na „prave vrednosti“ koje porodica nije mogla da im pruži.

Lično sam imao susret s njim kada mi je bilo deset godina. Kao mnogobrojna deca u tom uzrastu želeo sam da postanem dete glumac. Srećom u moju osnovnu školu u to vreme išao je Nemanja Pavlović moj vršnjak koji je bio u grupi Mike Aleksića i koji je već u to vreme važio za proslavljenu dečju glumačku zvezdu. On me je odveo u grupu u koju sam ušao kao uljez, „slepi putnik“. Srećom po mene, grupu u to vreme nije vodio Mika nego neki drugi tip kog su zvali Šilja, visok i dugačak, suvonjav čovek s ogromnim neurednim brkovima. Rekli su mi da mogu da dolazim dok Mika nije tu, jer se on navodno nalazio u Nagorno Karabahu (!?). Kao i svako naivno dete mislio sam da je gluma jedna velika igraonica, ali odjednom sam shvatio da stvari nisu onakve kako izgledaju. Deca su bila ozbiljna, a s njima je taj Šilja razgovarao kao sa sebi ravnima. Davao im je zadatke, pitao za školu, do tančina ih je poznavao, a oni su pred njim odgovarali kao pred nekom rimokatoličkom inkvizicijom. I umesto igraonice i dobre zabave odjednom sam shvatio da se nalazim u nekom rimokatoličkom semeništu, ili kazamatu. Čitav „sistem“ u supštini najviše je nalikovao na onakvu torturu kakvu sam kasnije naišao u romanima Hermana Hesea ili u filmovima Ingmara Bergmana. U ime discipline nad decom se sprovodilo temeljno psihološko nasilje. Tak kasnije će mi postati jasno da je svako psihološko nasilje preduslov za stvaranje seksualnog nasilja, koje je samo prirodna posledica već usvojenog modela nasilja. To nasilje mora ostaviti traume na one koji žive i odrastaju u atmosferi permanetnog pritiska.

Ta moja glumačka avantura, na moju veliku radost i sreću završila se kada se Mika navodno vratio sa puta. Pogledao me je i zapitao veoma grubo: „Ko je ovaj gospodin ovde“. Ja sam rekao da me je u grupu doveo Nemanja Pavlović i da mi je Šilja dozvolio da dolazim. Na šta mi je ovaj odgovorio:

„Nisi prošao prijemni, ostani još jedan čas i nemoj više da dolaziš. Mi ovde uljeze ne primamo.“ Naravno, da sam se kući vratio razočaran i ljut, ali ono što sam video i zatekao u toj školi na mene je ostavilo dubok utisak.

Kasnije sam shvatio da je iza svega stajala „Služba“ koja je preko dece vešto pratila njihove roditelje, a od onoga ko ih je vodio savršeno je do tančina znala njihove psihološke profile, njemu su se deca poveravala, iznosila svoje probleme, čime je ostvarivana izuzetno snažna emotivna veza. Mika Aleksić je postao neka vrsta njihovog duhovnog oca ili gurua.

Čitav sistem se zasnivao, na ambiciji i autoritetu, kao osećaju krivice i emocionalnoj vezanosti, tipičnoj za sekte i religijske pokrete, a dotična škola bila je uvod u predvorje pakla, posle nje dolazili su drugi mnogo veći i mnogo opasniji krugovi.

Iz te duhovne manipulacije, nastale još davno na Golom otoku, stvaran je današnji balzakovski svet, suštinski inferiornih, neslobodnih ljudi, u kojem vladaju korumpirani, perverzni tipovi uz pomoć „negativne selekcije“, gde je sve kontrolisano i gde se moraš pokoravati „sistemu“ da bi opstao i preživeo. Moraš se pokoravati Miki, posle Mike nekom važnom političaru, primera radi Žiki, a onda Đoki, Lazi, Jovi i tako u krug. Moraš se pokoravati „Partiji“, postaješ drug Pokorni Lole Đukića.

Čovek bez lica. Neko ko je srećan jer je deo društva, ko sluša, diže ruku, ne buni se, i shvata, vrlo rano, da mora da skine gaće kada „drugovi“ ili „drugarice“ to od nje ili njega očekuju. On ili ona je ništica, koja je postala to što jeste ne zahvaljujući svom talentu nego zahvaljujući volji moćnika kojima se podala. Sistem vrednosti u kom Kaligula i Neron mogu da pozavide.

Čist produkt pedagoškog totalitarizma. Savršeno semenište za stvaranje novih kadrova službe Državne bezbednosti koje možeš staviti na bilo koje mesto u društvu. Uz pomoć njih savršeno lako je kontrolisati čitavu državnu i društvenu aparaturu, a stvarnost se pretvara u savršeni orvelovsko-kafkijanski svet.

Moja je sreća što sam video i doživeo ali nisam Božjim proviđenjem prošao kroz mentalnu i psihološku torturu kroz koju su prošli brojni štićenici ovog elitističkog „semeništa“, kome su žudile pripadnici „otmenih“ i „uspešnih“ beogradskih porodica.

Mika Aleksić je samo vrh ledenog brega. On nije bio usamljen slučaj i to dobro znaju oni koji su morali dodatno da se ponižavaju da bi dobili „glavne uloge“ i da bi svoje mesto u javnom životu zaradili nepotrebnim ličnim poniženjem, zbog čega su mnogi talenti završili na margini života, kao žrtve temeljne i sistematske sociopatije koja je bila i ostala brana nacionalnoj i duhovnoj zdravini.

 

(Glas javnost - Istoričar, Bojan Drašković)

[cloudking]

пре 1 сат, Golub рече

Odavno sam se pitao, zašto glumci piju?

Zašto se drogiraju?

Zašto oni koji nas zabavljaju i uveseljavaju žive istinski nesrećnim životom, cigana i cirkusanata, i umiru često ostavljeni i zaboravljeni.

Poslednji slučaj seksualnog predatora Miroslava Mike Aleksića u velikoj meri daje mi odgovore na ova, ali ne samo na ova nego i na mnoga druga pitanja.

Ko je Mika Aleksić, dojučerašnji ljubitelj beogradske čaršije. Čovek kog su obožavali beogradski snobovi poput: Tanje Peternek, Marine Rajević Savić i Aleksandra Gajšeka, a koji se danas od obožavanog genija srpskog glumišta, odjednom pretvorio u odvratno čudovište.

 Slab glumac, još slabiji reditelj, a o njegovom pedagoškom radu najbolje je da govore psihijatri i sudski tumači.

Naslednik čuvenog Bate Miladinovića, koji je pre nekoliko decenija vodio glumačku sekciju Radio Beograda, kroz koju je prošla elita beogradskog glumišta. Mnogi od njih su danas veliki i aktivni glumci, a mnogi od njih više nisu među živima, nestali su paklu droge, poroka poput nadaleko čuvene talentovane Sonje Savić, Igora Pervića i drugih.

U suštini Mika Aleksić je niko, ali njegov rad i nije toliko ništavan koliko je opasan.

Miroslav Mika Aleksić je tipičan produkt Službe državne bezbednosti i jedna od poluga kako je čuvena „služba“ preko ovih mefistofelovskih ličnosti vladala decenijima kulturnom scenom Srbije i Jugoslavije. Kroz njegovu školu je prošlo nekoliko hiljada mališana koji su danas na raznim pozicijama u društvu i koji tvore ako ne elitu srpskog glumišta onda svakako dosta širok društveni krug Beograda.

Ono što je protiv njega izrekla glumica Milena Radulović, savršeno se uklapa u psihološki profil ovog čoveka koji je tako dugo opstajao na društvenoj sceni samo zato što nije bio usamljen, nego deo velike i široke bezbednosne strukture koja je imala monopol nad našom kulturnom scenom i koja je faktički izvršila kulturcid nad našim narodom.

Pitamo se zašto više nema humorističkih serija, kako i gde je nestao kvalitet srpskog glumišta, zašto niko od mladih glumaca ne može da odigra Gigu Moravca ili neku ličnost srednjih godina. Ako pažljivo posmatramo TV program, shvatićemo prostu činjenicu, da je većina današnjih glumaca blago rečeno infantilna, da ljudi od pedeset godina još uvek igraju tinejdžere i ne mogu na sceni da odigraju ljude svoje životne dobi.

A to se suštinski upravo poklapa s radom glumačke škole Mike Aleksića, koja nije bila nikakav rasadnik glumišta, koliko jezuitsko središte čiji polaznici su prolazili kroz raznorazne vrste psihološke torture. Čovek je jednostavno, vaspitavao, formirao decu, u najkonzervativnijem duhu koji se zasnivao na čistom pokoravanju autoritetu, najpre njegovom ličnom a onda i drugih sličnih „manijaka“. Takva deca koja dožive tu vrstu psihičke torture teško da se ikada mogu razviti u zdrave i normalne ličnosti.

Njima je jednostavno „polomljena kičma“ a uspeh u društvu duguju „boljima od sebe“.

Manipulacija koju je prošla Milena Radulović, žrtva pedagoškog nasilja, tipična je za metode koje koriste sekte, poput sekte Džejmsa Džonsa koji je silovao svoje štićenike. Taj isti metod bio je primenjivan i u pedagoškoj metodi Mike Aleksića. Silovanje mladih devojaka, je samo prirodan i normalan proces takvog pedagoškog pristupa. A kada se ono desi, na osnovu manipulacije i pokoravanja, kod žrtve se stvara trajna trauma i dubok osećaj krivice koji se odražava na njen kasniji seksualni život i psihički razvoj. Jer, kad učitelj siluje učenicu, učinak je vrlo sličan kao da je devojčicu silovao otac.

Problem je upravo u tome što manijak prati njen razvoj u periodu predpuberteta i puberteta i vremenu kada se devojčice i dečaci duhovno formiraju putem čitavog sistema psihološke identifikacije koju dobijaju kroz takav sistem vaspitanja i odrastanja. Odvajaju se od roditelja i porodice i priklanjaju se MANIJACIMA I NjIHOVIM ORGANIZACIJAMA koji se s njima ponašaju poput stvari; mogu da viču na njih, da ih ne uvažavaju, a sve u ime slobode koju im navodno daju. Devojke u takvom sistemu vaspitanja i odrastanja postaju seksualni objekti i pretvaraju u roblje s kojima autoriteti mogu da rade šta im je volja. Žrtve nasilja kasnije imaju problem da se udaju, ostvare stabilnu emotivnu vezu, postanu majke. Rečju, stvaraju se duhovno i emocionalno obogaljena bića. Sličan je slučaj i kod muškaraca, dečaka, koji prolaze kroz ovakav vid pedagoške dresure. Oni teško odrastaju, ostaju infatili, podložni svemoćnoj volji autoriteta. U nemogućnosti da se nose sa đavolom u sebi ta deca se povlače u sebe, nalaze se u nekom unutrašnjem lavirintu, često odlaze u pakao alkohola i droge i samodestrukcije. A kada se to desi, onda njihova priča prestaje da ima bilo kakvu važnost. Žrtvi se ne veruje, ona je pojedena i propuštena kroz kloaku društvenog sistema odakle je izbačena u vidu običnog društvenog taloga, otpada, ili da ne kažem neku grublju ali slikovitiju reč.

Mikin sistem, u suštini nije njegov. To je sistem državne beznednosti, kakav je stvoren još na Golom Otoku. I on je vrlo vešto primenjivan prilikom konstrukcije društvene stvarnosti. U tom smislu, dotični učitelj glume – manijak, bio je samo jedan u nizu socijalnih inženjera koji su po svojoj meri oblikovali duh dece koju su „vaspitavali“.

Roditelji želeći sve najbolje svojoj deci, rado su ih prepuštali ovom Mefistofelu, koji ih je, za novce, njegovom „metodom“ pripremao za životni pakao što ih je u životu očekivao. Pratio ih je, dresirao, lomio kičmu, i upućivao na „prave vrednosti“ koje porodica nije mogla da im pruži.

Lično sam imao susret s njim kada mi je bilo deset godina. Kao mnogobrojna deca u tom uzrastu želeo sam da postanem dete glumac. Srećom u moju osnovnu školu u to vreme išao je Nemanja Pavlović moj vršnjak koji je bio u grupi Mike Aleksića i koji je već u to vreme važio za proslavljenu dečju glumačku zvezdu. On me je odveo u grupu u koju sam ušao kao uljez, „slepi putnik“. Srećom po mene, grupu u to vreme nije vodio Mika nego neki drugi tip kog su zvali Šilja, visok i dugačak, suvonjav čovek s ogromnim neurednim brkovima. Rekli su mi da mogu da dolazim dok Mika nije tu, jer se on navodno nalazio u Nagorno Karabahu (!?). Kao i svako naivno dete mislio sam da je gluma jedna velika igraonica, ali odjednom sam shvatio da stvari nisu onakve kako izgledaju. Deca su bila ozbiljna, a s njima je taj Šilja razgovarao kao sa sebi ravnima. Davao im je zadatke, pitao za školu, do tančina ih je poznavao, a oni su pred njim odgovarali kao pred nekom rimokatoličkom inkvizicijom. I umesto igraonice i dobre zabave odjednom sam shvatio da se nalazim u nekom rimokatoličkom semeništu, ili kazamatu. Čitav „sistem“ u supštini najviše je nalikovao na onakvu torturu kakvu sam kasnije naišao u romanima Hermana Hesea ili u filmovima Ingmara Bergmana. U ime discipline nad decom se sprovodilo temeljno psihološko nasilje. Tak kasnije će mi postati jasno da je svako psihološko nasilje preduslov za stvaranje seksualnog nasilja, koje je samo prirodna posledica već usvojenog modela nasilja. To nasilje mora ostaviti traume na one koji žive i odrastaju u atmosferi permanetnog pritiska.

Ta moja glumačka avantura, na moju veliku radost i sreću završila se kada se Mika navodno vratio sa puta. Pogledao me je i zapitao veoma grubo: „Ko je ovaj gospodin ovde“. Ja sam rekao da me je u grupu doveo Nemanja Pavlović i da mi je Šilja dozvolio da dolazim. Na šta mi je ovaj odgovorio:

„Nisi prošao prijemni, ostani još jedan čas i nemoj više da dolaziš. Mi ovde uljeze ne primamo.“ Naravno, da sam se kući vratio razočaran i ljut, ali ono što sam video i zatekao u toj školi na mene je ostavilo dubok utisak.

Kasnije sam shvatio da je iza svega stajala „Služba“ koja je preko dece vešto pratila njihove roditelje, a od onoga ko ih je vodio savršeno je do tančina znala njihove psihološke profile, njemu su se deca poveravala, iznosila svoje probleme, čime je ostvarivana izuzetno snažna emotivna veza. Mika Aleksić je postao neka vrsta njihovog duhovnog oca ili gurua.

Čitav sistem se zasnivao, na ambiciji i autoritetu, kao osećaju krivice i emocionalnoj vezanosti, tipičnoj za sekte i religijske pokrete, a dotična škola bila je uvod u predvorje pakla, posle nje dolazili su drugi mnogo veći i mnogo opasniji krugovi.

Iz te duhovne manipulacije, nastale još davno na Golom otoku, stvaran je današnji balzakovski svet, suštinski inferiornih, neslobodnih ljudi, u kojem vladaju korumpirani, perverzni tipovi uz pomoć „negativne selekcije“, gde je sve kontrolisano i gde se moraš pokoravati „sistemu“ da bi opstao i preživeo. Moraš se pokoravati Miki, posle Mike nekom važnom političaru, primera radi Žiki, a onda Đoki, Lazi, Jovi i tako u krug. Moraš se pokoravati „Partiji“, postaješ drug Pokorni Lole Đukića.

Čovek bez lica. Neko ko je srećan jer je deo društva, ko sluša, diže ruku, ne buni se, i shvata, vrlo rano, da mora da skine gaće kada „drugovi“ ili „drugarice“ to od nje ili njega očekuju. On ili ona je ništica, koja je postala to što jeste ne zahvaljujući svom talentu nego zahvaljujući volji moćnika kojima se podala. Sistem vrednosti u kom Kaligula i Neron mogu da pozavide.

Čist produkt pedagoškog totalitarizma. Savršeno semenište za stvaranje novih kadrova službe Državne bezbednosti koje možeš staviti na bilo koje mesto u društvu. Uz pomoć njih savršeno lako je kontrolisati čitavu državnu i društvenu aparaturu, a stvarnost se pretvara u savršeni orvelovsko-kafkijanski svet.

Moja je sreća što sam video i doživeo ali nisam Božjim proviđenjem prošao kroz mentalnu i psihološku torturu kroz koju su prošli brojni štićenici ovog elitističkog „semeništa“, kome su žudile pripadnici „otmenih“ i „uspešnih“ beogradskih porodica.

Mika Aleksić je samo vrh ledenog brega. On nije bio usamljen slučaj i to dobro znaju oni koji su morali dodatno da se ponižavaju da bi dobili „glavne uloge“ i da bi svoje mesto u javnom životu zaradili nepotrebnim ličnim poniženjem, zbog čega su mnogi talenti završili na margini života, kao žrtve temeljne i sistematske sociopatije koja je bila i ostala brana nacionalnoj i duhovnoj zdravini.

 

(Glas javnost - Istoričar, Bojan Drašković)

Tendeciozan, plitak, povrsan, i neuk tekst...

Vazda je bilo ljudi koji koriste drustvene tragedije da uvale neko svoje vidjenje i ideologiju koja nema veze sa samim cinom koji se desio...

[Тражитељ]

Много тога је након овог случаја засмрдело. У медијима и јавности.

 

Прво, што су независни и слободни медији и независне и слободне јавне личности одмах то прогласиле за проблем српског друштва, неки чак и отворено говорећи како се Мика Алексић сакривао иза "Оченаша". Нико није ни зуцнуо о проблему глумачке, уметничке и урбане супкултуре, нити изрекао квалификацију да се Алексић сакривао иза глуме и уметности.

[Тражитељ]

Друго, она лицемерна порука "ниси сама". Е па, јеси сама. Ако ниси ћерка утицајног београдског адвоката или ако ниси јавна личност, јеси сама. И Марији Лукић је требало 15 хиљада размењених СМС-ова са Јутком, адвокатура Боривоја Боровића и јака медијска подршка да би се уопште чуло за њу. Овде је откотрљана лавина, Мика Алексић је везан за стуб срама да свако у пролазу може да га пљуне или баци камен и сад, као "ниси сама". Ниси сама, али једино ако си некад ишла у школу глуме код њега.

[JESSY]

OVAKO SU SE UPOZNALI ARKAN I MIKA ALEKSIĆ: Imali su sklopljen DOGOVOR i princip poslovanja!

MONDO.RS

---

Snimanje "svadbe veka" organizovao je Mika Aleksić, koji se nekoliko godina ranije upoznao s Arkanom kada je...

 

[JESSY]

MIKA TO NIKAD NE BI URADIO DECI POLITIČARA ILI BOGATAŠA, ZNAO JE ODLIČNO ŠTA RADI: Basara o slučaju silovanja učenica

MONDO.RS

---

"Da se nije upustio u pedofilske aktivnosti, nastavio bi još deset godina to da radi".

 

[Golub]

On 26.1.2021. at 13:28, cloudking рече

Tendeciozan, plitak, povrsan

Исто овако неки муслимански књижевни критичари веле за Андрића...  

[Драшко]

пре 5 минута, Golub рече

Исто овако неки муслимански књижевни критичари веле за Андрића...  

Prvo je naslov "kritičan"

I vrlo ponižavajuć za ljude iz te profesije, koji svima prijaju kad ih zabavljaju ili uzbuđuju svojim rolama, a onda ih dovate kako piju a ovi hvala Bogu nikad pijani nisu bili, ili ako jesu nisu kao ti glumci jadni 

Znam glumce od rodjenja

To su najveća deca