Зоран Ђуровић: МИТАРСТВА ПРЕПОДОБНЕ ТЕОДОРЕ - Ваше мишљење?

[Bokisd]

пре 24 минута, Дејан рече

Nemoj molim te, sveti Ignatije Brajaničanov zna najbolje.

Ko je pominjao Ignjatija ovde ? 

Sta cemo i sa ostalim svetiteljima, sta cemo na primer sa mozda najvecim i slavnim sv.Antonijem Velikim, biserom pustinje, koji je video vise puta mitarstva i sam primenjivao na svoj duhovni zivot i drugima predavao kao pouku i koje su njegovo vidjenje neki drugi svetitelji podviznici kasnije pominjali ?

[Дејан]

пре 17 минута, nedeljko рече

Јел ти стварно мислиш да је овде реч о физичком раду а не о лудостима које падају на памет доконим - теолозима ?

Tumačim bukvalno ko mitarstva ?

Nemoj molim te tako racionalistički da daješ neki drugi smisao i tumačenje napisanom ?

[Дејан]

пре 17 минута, Bokisd рече

Ko je pominjao Ignjatija ovde ? 

Sta cemo i sa ostalim svetiteljima, sta cemo na primer sa mozda najvecim i slavnim sv.Antonijem Velikim, biserom pustinje, koji je video vise puta mitarstva i sam primenjivao na svoj duhovni zivot i drugima predavao kao pouku i koje su njegovo vidjenje neki drugi svetitelji podviznici kasnije pominjali ?

Evo brate stvarno ne znam, da ga zaturimo u fioku?

Ponašate se kao da je teologija stala i da više nema potrebe da postoji sem da se uči napamet.

I ne vidim problem, tekstovi postoje, izučava se njihovo poreklo, odnos sa svetim pismom i predanjem. Ako su toliko tačni i opštevažeći ući će u zvanično učenje.

Ako nisu, biće jedan mit i to je to.

 

[Bokisd]

пре 5 минута, Дејан рече

Evo brate stvarno ne znam, da ga zaturimo u fioku?

Ponašate se kao da je teologija stala i da više nema potrebe da postoji sem da se uči napamet.

I ne vidim problem, tekstovi postoje, izučava se njihovo poreklo, odnos sa svetim pismom i predanjem. Ako su toliko tačni i opštevažeći ući će u zvanično učenje.

Ako nisu, biće jedan mit i to je to.

 

Ne, nego da ga dodamo na listu onih svetih i hriscana koji veruju u mitarstva i koji na osnovu svog duhovnog iskustva daje uvide u znacenje i smisao mitarstava.

Pa, nije teologija stala, ali mora da postuje nacela i uvide teologije koja joj predhodi i koja je ranije dala neke svoje uvide o veri i duhovnosti i slicno. Ne moze nova teologija da ne uvazava staru teologiju inace cemo da dodjemo u paradoks da u teologiji moze da bude isto i crno i belo.

To je ovo :

https://pouke.org/forum/index.php?/topic/68242-текстовипреводи-отаца-ране-цркве/&page=3&tab=comments#comment-2038964

 

Тако, Метро Калистос позивјући се на Св. Григорија Паламу каже:

Постоје три врсте теолога:

1. Прва, истинита и најбоља врста теолога су Светитељи, људи који поседују лично најближе икуство/опит Божији

2. затим постоји друга врста/класа теолога који су на нижем нивоу у односу на светитеље, дакле ова друга група теолога верује светитељима и труде се да ураде да живе, да се уподобе, да подражавају/имитирају оно што Светитељи кажу што су живели.....тако теолози из ове друге групе иако ови људи немају светитељски најближи опит Бога, такву близину Богу као светитељи....ипак теолози из ове групе могу бити добри теолози

3. и на крају постоји трећа калса/група теолога, који нису светитељи, који немају духовни опит, не живе то, који не верују светитељима и ови из ове групе су лоши теолози

[Дејан]

пре 1 минут, Bokisd рече

Ne, nego da ga dodamo na listu onih svetih i hriscana koji veruju u mitarstva i koji na osnovu svog duhovnog iskustva daje uvide u znacenje i smisao mitarstava.

Pa, nije teologija stala, ali mora da postuje nacela i uvide teologije koja joj predhodi i koja je ranije dala neke svoje uvide o veri i duhovnosti i slicno. Ne moze nova teologija da ne uvazava staru teologiju inace cemo da dodjemo u paradoks da u teologiji moze da bude isto i crno i belo.

To je ovo :

https://pouke.org/forum/index.php?/topic/68242-текстовипреводи-отаца-ране-цркве/&page=3&tab=comments#comment-2038964

 

Тако, Метро Калистос позивјући се на Св. Григорија Паламу каже:

Постоје три врсте теолога:

1. Прва, истинита и најбоља врста теолога су Светитељи, људи који поседују лично најближе икуство/опит Божији

2. затим постоји друга врста/класа теолога који су на нижем нивоу у односу на светитеље, дакле ова друга група теолога верује светитељима и труде се да ураде да живе, да се уподобе, да подражавају/имитирају оно што Светитељи кажу што су живели.....тако теолози из ове друге групе иако ови људи немају светитељски најближи опит Бога, такву близину Богу као светитељи....ипак теолози из ове групе могу бити добри теолози

3. и на крају постоји трећа калса/група теолога, који нису светитељи, који немају духовни опит, не живе то, који не верују светитељима и ови из ове групе су лоши теолози

А које су то нове и старе теологије?

Ја тако нешто приметио нисам.

Једина разлика између овог и оног времена ке та да данас просечан човек има могућност  доступности светоотачким делима које су до пре неку деценију, а камоли вековима у назад, били незамисливи.

[nedeljko]

пре 28 минута, Дејан рече

Tumačim bukvalno ko mitarstva ?

 

Поред тога блажени Нифонт својим прозорљивим очима виђаше и душе људске по њиховом изласку из тела. Једном, стојећи у цркви свете Анастасије на молитви, он подиже очи к небу и виде небеса отворена и мноштво ангела, од којих једни на земљу силажаху, други увис узлажаху, носећи на небо душе људске. И док он то посматраше, гле, два ангела иђаху у висину носећи неку душу. И када се приближише к митарству за блуд, изиђоше митари - демони и са гњевом рекоше: Та је душа наша; како смете да је носите мимо? - Ангели одговорише: А какав знак на њој имате, те је називате својом? - Демони рекоше: Она је до смрти грешила, скврнавећи себе не само на природан начин већ и на противприродан; осим тога она је осуђивала ближњега; и што је горе од тога, умрла је без покајања. А ви, шта велите на то? - Ангели одговорише: Ми никако не можемо веровати ни вама ни вашем оцу ђаволу, док не упитамо ангела хранитеља ове душе. - А кад њега упиташе, он рече: Заиста, много је грешила та душа; али откако се разболе, она поче плакати и исповедати грехе своје Богу; и ако јој је Бог опростио, то Он зна зашто, Он има власт; и слава праведном суду Његовом! - Тада ангели, посрамивши демоне уђоше с душом на небеска врата.                                                                                                                                                                                    Потом угледа блажени где ангели носе другу душу, а демони истрчаше к њима и викаху: Што ви носите душе не упознавши их, као на пример ту коју носите, а она је среброљубива, блудна, злопамтљива, похару је извршила! - Ангели одговорише: Ми то добро знамо; и мада је све то она и учинила, али је плакала и туговала, исповедала грехе и давала милостињу; због тога јој је Бог и опростио. - На то демони почеше негодовати: Ако је та душа достојна милости Божје, онда узмите грешнике из целога света! И рашта бисмо се ми онда трудили! - Ангели им одговорише: Сви грешници који смирено са сузама исповедају грехе своје, добиће опроштај по милости Божјој; а који умиру без покајања, њима ће судити Бог. - Пошто тако посрамише зле духове, ангели прођоше.                                                                                             Још виде светитељ како ангели узносе душу једног човека богољубивог, целомудреног и милостивог, и који имађаше љубав к свима. Угледавши ову душу демони шкргутаху зубима. Ангели пак Божији излажаху из небеских врата у сусрет тој души и поздрављаху је, говорећи: Слава Теби, Христе Боже, што је ниси оставио у рукама вражијим, него си је избавио из пакла преисподњег.

После неког времена блажени Нифонт виде где демони душу једну вуку у пакао. То беше душа једнога роба, кога господар кињаше глађу и батинама; а он, не подносећи мучење, нахушкан демоном, узе конопац и обеси се. Стога његов ангео хранитељ иђаше поиздаље и плакаше горко, а демони се весељаху. Плачућем ангелу би наређено од Бога да иде у град Рим и чува једно новорођенче, које тамо у то време крстише.

Виде преподобни и још једну душу коју ангели ношаху на ваздуху, а њих сретаху војске и војске демона; и они још не беху дошли до четвртог митарства, а демони отеше из руку светих ангела ту душу и исмевајући је бацише у бездан. То беше душа једнога клирика цркве светог Елевтерија. Тај клирик стално гњевљаше Бога блудом, врачањем и пљачком; а умре изненада без покајања, и постаде радост демонима.                      

[nedeljko]

пре 10 минута, Дејан рече

Једина разлика између овог и оног времена ке та да данас просечан човек има могућност  доступности светоотачким делима које су до пре неку деценију, а камоли вековима у назад, били незамисливи.

 

Једном од најзагонетнијих, великих, али уз то, и мрачних и трагичних фигура у историји Цркве јавља се Ориген, чији утицај на савременике и покољења након њега, може да се пореди са утицајем Платона на философију. Говорим не о степенима њихове креативности, већ о преживљавању тих идеја.

У делима Оригена положене су основе богословља као систематске науке, а у исто време, у њима је положен читав букет свемогућих јереси, које, попут привлачног дрвета, својим отровним дисањем, трују путника који је пожелео да се одмори под његовом сенком. Интелектуална генијалност и раме уз раме са њом, духовна гордост, створили су луциферијанство Оригена са његовом сумпорном и мртвом светлошћу, налик на хладно северно сијање.

Своје главно дело он је назвао „О начелима“. И Богословље и јерес тамо могу пронаћи своје. Свети Оци су се користили делима Оригена такође, као и паганском философијом и терминологијом – са великом опрезношћу, мењајући их, исправљајући и оцрквењујући их. Они су узели од Оригена све, што је било могуће узети за Богословље – остао је само духовни отров. Оригенизам никада није био прихваћен или чак трпљен у Цркви.

Концепције Оригена, одбачене од стране Светих Отаца чак у до-Никејском периоду и осуђене на неколико Помесних Сабора, биле су завршно и заувек предане проклетству највишим ауторитетом – Петим Васељенским Сабором, који је изрекао анатему не само оригенизму, већ и самом јересијарху.

Осуда Оригена је нашла израз и у црквеној химнографији. Например, у тропару Светом Методију Патарском (Оцу трећег века) постоје речи: „Оригенову посрамио си лаж“, то јест, оборио си лажно учење Оригена.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     

Наша пала природа са тајном радошћу прима учење апокатазиса не зато, што се грешни човек радује спасењу целог људског рода, па чак и демона, већ зато што лажна нада даје могућност да се греши без страха за свој вечни живот.

Савремени либерали и хуманисти из једног гласа изјављују: „Треба љубити Бога, а не бојати Га се, јер Бог је Љубав“. Они не схватају дубину Адамовог пада, не схватају, да страсни човек љуби свој грех, а не Бога.

Почетак спасења је – страх пред Богом, који затим прелази у страхопоштовање. Само човек, који живи по вољи Божијој, може реално да доживи љубав Божију, не као маштарско стање и емоционалну узбуђеност, већ као највиши дар благодати.

Преподобни Антоније Велики се, тек након десетина година аскетских подвига, усудио да каже: „Ја се већ не бојим Бога, јер Га љубим“. Свети Оци су заповедали да се сећамо смрти, Страшног Суда и паклених мука, да би тим сећањем, као уздом, задржавали себе од греха. А ко, не научивши се да се боји Бога, говори да Га љуби, тај обмањује себе самога, као што онај који стоји у подножју горе, замишља да је достигао њен врх.

Црква је о оригенизму рекла: „То није моје“. А савремени богословствујући модернисти вапију све громкије и упорније: „То је наше: слава великом Оригену!“ Они сматрају, да је оригенизам теологија блиске будућности, теологија „суперљубави“ и слободе. Модернисти изјављују да су Оригена неправедно осудили и чак покушавају да докажу да се десио историјски неспоразум: он није био предан анатеми Васељенског Сабора, а чак и ако је био предан, то је онда псеудо-анатема (лажна анатема). Чини се да модернисти желе да пониште одлуку о Оригену на некаквом невидљивом суду – вишем од Васељенског Сабора.  

Оригенизам је у стварности – скривена рехабилитација греха, под декларативним фразама о љубави. Несрећни грешник, успаван „оригеновом прелешћу“ и заборавивши на покајање, видеће након смрти сопствену душу, као неко подобије сатане, али већ ће бити касно: земни живот се не понавља двапут, и време се, као у митовима, не враћа уназад.

Може бити, убрзо ће настати такво време, када ће модернисти заједно са рехабилитацијом и прослављањем Оригена насликати „икону“ апокатастазиса, где ће сатана бити осликан у првом реду заједно са Ангелима, а Јуда заједно са Апостолима. Међутим, по Оригену, биће тешко да се разликују душе једна од друге, јер ће васкрснути у облику сфера.

Дуго време је Оригеново учење, изгнано из Цркве, представљало отровне, подземне воде, којима су се храниле различите јереси и окултне секте.

А сада су се оне приближиле зидовима Цркве и прете да отрују чисте изворе Православља. 

 

   

Архимандрит Рафаил Карелин

 

                                

[Александар Милојков]

пре 3 часа, Родољуб Лазић рече

Пост-патристичка теологија је тај нови теолошки дискурс који је у опозицији у односу на предањску православну теологију.

У опозицији је са твојом, у главу утувљеном егзегезом отаца и Предања Цркве. Треба да разликујеш то двоје - оци и Предање Цркве нису и исто што и твоје разумевања отаца и Предања Цркве. 

[Александар Милојков]

пре 5 часа, Плаво Небо рече

Нормално кад је Бог - Богочовек. Зар Христос не личи на човека.. Извињавам се, да се исправим, зар Христос није и човек?

Не буди смешан. Говорим о антропомрфизмима у Библији, у Старм завету. Сами оци Цркве су исте алегоријски тумачили.

[Дејан]

пре 5 минута, nedeljko рече

 

Једном од најзагонетнијих, великих, али уз то, и мрачних и трагичних фигура у историји Цркве јавља се Ориген, чији утицај на савременике и покољења након њега, може да се пореди са утицајем Платона на философију. Говорим не о степенима њихове креативности, већ о преживљавању тих идеја.

У делима Оригена положене су основе богословља као систематске науке, а у исто време, у њима је положен читав букет свемогућих јереси, које, попут привлачног дрвета, својим отровним дисањем, трују путника који је пожелео да се одмори под његовом сенком. Интелектуална генијалност и раме уз раме са њом, духовна гордост, створили су луциферијанство Оригена са његовом сумпорном и мртвом светлошћу, налик на хладно северно сијање.

Своје главно дело он је назвао „О начелима“. И Богословље и јерес тамо могу пронаћи своје. Свети Оци су се користили делима Оригена такође, као и паганском философијом и терминологијом – са великом опрезношћу, мењајући их, исправљајући и оцрквењујући их. Они су узели од Оригена све, што је било могуће узети за Богословље – остао је само духовни отров. Оригенизам никада није био прихваћен или чак трпљен у Цркви.

Концепције Оригена, одбачене од стране Светих Отаца чак у до-Никејском периоду и осуђене на неколико Помесних Сабора, биле су завршно и заувек предане проклетству највишим ауторитетом – Петим Васељенским Сабором, који је изрекао анатему не само оригенизму, већ и самом јересијарху.

Осуда Оригена је нашла израз и у црквеној химнографији. Например, у тропару Светом Методију Патарском (Оцу трећег века) постоје речи: „Оригенову посрамио си лаж“, то јест, оборио си лажно учење Оригена.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     

Наша пала природа са тајном радошћу прима учење апокатазиса не зато, што се грешни човек радује спасењу целог људског рода, па чак и демона, већ зато што лажна нада даје могућност да се греши без страха за свој вечни живот.

Савремени либерали и хуманисти из једног гласа изјављују: „Треба љубити Бога, а не бојати Га се, јер Бог је Љубав“. Они не схватају дубину Адамовог пада, не схватају, да страсни човек љуби свој грех, а не Бога.

Почетак спасења је – страх пред Богом, који затим прелази у страхопоштовање. Само човек, који живи по вољи Божијој, може реално да доживи љубав Божију, не као маштарско стање и емоционалну узбуђеност, већ као највиши дар благодати.

Преподобни Антоније Велики се, тек након десетина година аскетских подвига, усудио да каже: „Ја се већ не бојим Бога, јер Га љубим“. Свети Оци су заповедали да се сећамо смрти, Страшног Суда и паклених мука, да би тим сећањем, као уздом, задржавали себе од греха. А ко, не научивши се да се боји Бога, говори да Га љуби, тај обмањује себе самога, као што онај који стоји у подножју горе, замишља да је достигао њен врх.

Црква је о оригенизму рекла: „То није моје“. А савремени богословствујући модернисти вапију све громкије и упорније: „То је наше: слава великом Оригену!“ Они сматрају, да је оригенизам теологија блиске будућности, теологија „суперљубави“ и слободе. Модернисти изјављују да су Оригена неправедно осудили и чак покушавају да докажу да се десио историјски неспоразум: он није био предан анатеми Васељенског Сабора, а чак и ако је био предан, то је онда псеудо-анатема (лажна анатема). Чини се да модернисти желе да пониште одлуку о Оригену на некаквом невидљивом суду – вишем од Васељенског Сабора.  

Оригенизам је у стварности – скривена рехабилитација греха, под декларативним фразама о љубави. Несрећни грешник, успаван „оригеновом прелешћу“ и заборавивши на покајање, видеће након смрти сопствену душу, као неко подобије сатане, али већ ће бити касно: земни живот се не понавља двапут, и време се, као у митовима, не враћа уназад.

Може бити, убрзо ће настати такво време, када ће модернисти заједно са рехабилитацијом и прослављањем Оригена насликати „икону“ апокатастазиса, где ће сатана бити осликан у првом реду заједно са Ангелима, а Јуда заједно са Апостолима. Међутим, по Оригену, биће тешко да се разликују душе једна од друге, јер ће васкрснути у облику сфера.

Дуго време је Оригеново учење, изгнано из Цркве, представљало отровне, подземне воде, којима су се храниле различите јереси и окултне секте.

А сада су се оне приближиле зидовима Цркве и прете да отрују чисте изворе Православља. 

 

   

Архимандрит Рафаил Карелин

 

                                

Јел овај Карелин неки параноик?

[Bokisd]

Управо сада, Дејан рече

А које су то нове и старе теологије?

Ја тако нешто приметио нисам.

Једина разлика између овог и оног времена ке та да данас просечан човек има могућност  доступности светоотачким делима које су до пре неку деценију, а камоли вековима у назад, били незамисливи.

Pa, ti si pomenuo da razvoj teologije nije stao, jeste da nije, ali razvoj treba da se nastavlja na raniju i predhodnu teologiju, ne da bude kao kod RK koji imaju neku teoriju o razvoju teologije u kom razvoju mogu da dodaju ono sto ranije nije bilo, najbolji primeri su papski primat i filiokve.

Tako isto i za mitarstva, ne moze razvoj teologije da prenebregne to duhovno predanje koje je opisano u mnogobrojnim svetootackim tekstovima i duhovnim vidjenjima i raznim molitvama i knjigama crkve. Jeste, nije dogmatizovano i nije presudno za veru poznavanje tajne o mitarstvima, ali nije ni striktno odbaceno od sabornog uma crkve i moze da se prihvati ili ne mora.

I, onda zasto mora da bude spora, ako je sve na licnoj veri i savesti i duhovnosti da li prihvatiti nesto sto vec postoji u duhovnom predanju ili mozda da ne prihvati i nastavi dalje u veri. Pa, koliko se njih spasavalo ne znajuci ili ne razmisljajuci o tome sta se desava sa nasom dusom posle smrti i kako ona postoji u tom duhovnom svetu.

[Дејан]

пре 17 минута, nedeljko рече

Поред тога блажени Нифонт својим прозорљивим очима виђаше и душе људске по њиховом изласку из тела. Једном, стојећи у цркви свете Анастасије на молитви, он подиже очи к небу и виде небеса отворена и мноштво ангела, од којих једни на земљу силажаху, други увис узлажаху, носећи на небо душе људске. И док он то посматраше, гле, два ангела иђаху у висину носећи неку душу. И када се приближише к митарству за блуд, изиђоше митари - демони и са гњевом рекоше: Та је душа наша; како смете да је носите мимо? - Ангели одговорише: А какав знак на њој имате, те је називате својом? - Демони рекоше: Она је до смрти грешила, скврнавећи себе не само на природан начин већ и на противприродан; осим тога она је осуђивала ближњега; и што је горе од тога, умрла је без покајања. А ви, шта велите на то? - Ангели одговорише: Ми никако не можемо веровати ни вама ни вашем оцу ђаволу, док не упитамо ангела хранитеља ове душе. - А кад њега упиташе, он рече: Заиста, много је грешила та душа; али откако се разболе, она поче плакати и исповедати грехе своје Богу; и ако јој је Бог опростио, то Он зна зашто, Он има власт; и слава праведном суду Његовом! - Тада ангели, посрамивши демоне уђоше с душом на небеска врата.                                                                                                                                                                                    Потом угледа блажени где ангели носе другу душу, а демони истрчаше к њима и викаху: Што ви носите душе не упознавши их, као на пример ту коју носите, а она је среброљубива, блудна, злопамтљива, похару је извршила! - Ангели одговорише: Ми то добро знамо; и мада је све то она и учинила, али је плакала и туговала, исповедала грехе и давала милостињу; због тога јој је Бог и опростио. - На то демони почеше негодовати: Ако је та душа достојна милости Божје, онда узмите грешнике из целога света! И рашта бисмо се ми онда трудили! - Ангели им одговорише: Сви грешници који смирено са сузама исповедају грехе своје, добиће опроштај по милости Божјој; а који умиру без покајања, њима ће судити Бог. - Пошто тако посрамише зле духове, ангели прођоше.                                                                                             Још виде светитељ како ангели узносе душу једног човека богољубивог, целомудреног и милостивог, и који имађаше љубав к свима. Угледавши ову душу демони шкргутаху зубима. Ангели пак Божији излажаху из небеских врата у сусрет тој души и поздрављаху је, говорећи: Слава Теби, Христе Боже, што је ниси оставио у рукама вражијим, него си је избавио из пакла преисподњег.

После неког времена блажени Нифонт виде где демони душу једну вуку у пакао. То беше душа једнога роба, кога господар кињаше глађу и батинама; а он, не подносећи мучење, нахушкан демоном, узе конопац и обеси се. Стога његов ангео хранитељ иђаше поиздаље и плакаше горко, а демони се весељаху. Плачућем ангелу би наређено од Бога да иде у град Рим и чува једно новорођенче, које тамо у то време крстише.

Виде преподобни и још једну душу коју ангели ношаху на ваздуху, а њих сретаху војске и војске демона; и они још не беху дошли до четвртог митарства, а демони отеше из руку светих ангела ту душу и исмевајући је бацише у бездан. То беше душа једнога клирика цркве светог Елевтерија. Тај клирик стално гњевљаше Бога блудом, врачањем и пљачком; а умре изненада без покајања, и постаде радост демонима.                      

Ако ме сећање служи добро, у Прологу владике Николаја има прича о робу који не издржа до краја па се уби.

Било како било, лепо алегориско вићење људског греха и покајања.

[Дејан]

Управо сада, Bokisd рече

Pa, ti si pomenuo da razvoj teologije nije stao, jeste da nije, ali razvoj treba da se nastavlja na raniju i predhodnu teologiju, ne da bude kao kod RK koji imaju neku teoriju o razvoju teologije u kom razvoju mogu da dodaju ono sto ranije nije bilo, najbolji primeri su papski primat i filiokve.

Tako isto i za mitarstva, ne moze razvoj teologije da prenebregne to duhovno predanje koje je opisano u mnogobrojnim svetootackim tekstovima i duhovnim vidjenjima i raznim molitvama i knjigama crkve. Jeste, nije dogmatizovano i nije presudno za veru poznavanje tajne o mitarstvima, ali nije ni striktno odbaceno od sabornog uma crkve i moze da se prihvati ili ne mora.

I, onda zasto mora da bude spora, ako je sve na licnoj veri i savesti i duhovnosti da li prihvatiti nesto sto vec postoji u duhovnom predanju ili mozda da ne prihvati i nastavi dalje u veri. Pa, koliko se njih spasavalo ne znajuci ili ne razmisljajuci o tome sta se desava sa nasom dusom posle smrti i kako ona postoji u tom duhovnom svetu.

Развој се и наставља на претходну. Нема неке нове теологије, видиш и сам да је филиокве постао необавезан.

[nedeljko]

пре 3 минута, Дејан рече

Јел овај Карелин неки параноик?

Размажена деца

Љубав и очинство, без страха, води децу размажености. А чему води размаженост, то знамо из посведневних примера, који нам пружају деца и родитељи на земљи. Размаженост води децу распусности, самовољи и сваком неваљалству; најзад води отпаду деце од родитеља. Зло за децу; горчина за родитеље. Такав призор ми видимо у наше време, у односу људи и Бога код неких јеретичких народа на Западу.

Свештеници и проповедници у тим народима престали су одавно да говоре о страху Господњем. Јеретички богослови отишли су чак тако далеко да говоре и пишу отворено, да је страх Господњи несагласан са Хришћанством. Да хришћанин, дакле, не сме имати никаква страха од Бога! Они највише говоре о љубави, без страха, и о Богу као Оцу, али не и као Судији. То је довело многе западне народе до кобних последица.

Јер духовна љубав, о којој се говори у Јеванђељу, ако се не штити и не брани мразом страха Господњега, брзо пада и прелази у телесну страст, а ова опет у трулеж живота. А до које је мере разврат – назват љубављу – завладао у тим јеретичким народима, тешко је описати.

Кад би се свети Павле поново јавио на Западу, зачудио би се, како се морал незнабожачког Коринта распростро по њиви Господњој, и како је много данас Коринта у свету! Зачудио би се и заплакао би апостол Божји кад би видео, како се разврат под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће – у његово време и непознате – начине и путеве. Заиста разврат, узвикнуо би Павле опет, какав се и код незнабожаца не чује.

Још је размаженост код тих јеретика појачана проповеђу о Богу као Оцу, али не и као Судији. Отац, Отац, говоре, а не кажу: Судија! То је довело до дрскости и распусности „деце“ пред Оцем. Најзад и до одрицања Оца. До атеизма!

До атеизма у таквој мери и у таквом броју, као никад и нигде ни у једном народу, нити и у Једној цивилизацији света. Нажалост, оба та зла, разврат и атеизам, почели су се увлачити и у Исток, како у Православни, тако и у муслимански Исток. Но, то се увлачи пропагандом и натиском Запада. Јер не може се рећи за тумаче Корана, да су они одбацили страх од Бога, пошто Коран никако и не говори о љубави и о Очинству Божјем, него само и искључиво о страху од Бога. Не може се рећи ни за свештенике Православне, да су они избацили страх Господњи из својих беседа и проповеди. Али јављају се изузеци, слично нашем пријатељу кога споменусмо у почетку. То су они проповедници речи Божје који, немајући сами страха Господњега, не уче народ страху.

Такво зло надахнуће они нису могли применити ни из Светог Писма нити из душе нашег Православног народа. Примили су га од западних јеретика, од погрешних тумача Писма. Зато говоре о љубави без страха, и о Богу само као Оцу, а не и као страшном Судији. Слепи код очију, они не виде оно што народ види сваки дан и сваки час – не виде чудеса Божја. Не виде руку Божју, која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа, када ће се јавити вечна Правда Божја и Суд. Заиста су сами размажена деца, која као отровом дејствују да и остала деца Божја постану размажена. И заиста су проузроковачи гнева Господњега, који се јавља на сваком месту и у сваком времену испражњеном од страха Господњега. Зато –

Братије, проповедајте страх Господњи!

Испуните се најпре сами страхом Господњим, па онда проповедајте страх Господњи. Света љубав Господња може се очувати у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви, који при уласку у светињу говорите: „Вниду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем„, и који се молите за време службе Богу: „Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј“ и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Господњу: „утверди нас во страхје твојем“ – проповедајте страх Господњи. Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим.

Јер ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања. Зна народ наш за потребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме, да Отац наш небесни милује – али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика, и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш Православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови, који су угодни Богу и анђелима Божјим.

Разумите, братије, знамење времена, и са страхом Господњим проповедајте браћи својој – спасоносни страх Господњи.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Свети Владика Николај                                                                                                                                                                                   

[Bokisd]

пре 2 минута, Дејан рече

Развој се и наставља на претходну. Нема неке нове теологије, видиш и сам да је филиокве постао необавезан.

To je fora sa tim RK razvojem teologije, oni misle da smo na nizem stupnju razvoja ucenja i teologije o sv.Trojici i kada ne pominju filiokve kada su sa nama i prema nama, to znaci da su se samo nama prilagodili i spustili se na nas nivo razvoja teologije bez filiokve, ali i dalje za same sebe drze filiokve u potpunosti.