Ала миришеш на неко месо

[.............]

„Здраво, Бане!“
„Помоз Бог!“
„Бог ти помого!“
„Ала миришеш на неко месо, на неко месо миришеш!“
„Н-не, ово је динстани лук... Пасуљ сам данас правио...“
„Ма на месо миришеш сигурно!“
„Не знам, био сам до мојих, они не посте, али ниј...“
„Хахахаха, дадада, до твојих, до твојих, а што си јуче стајао стајао пред месницом у Максију?“
„К-кад си ме...?“
„Јуче-јуче, журио сам па ти се нисам јавио, а видим стојиш, чекаш ред, ма нема везе, не мораш ти од мене да се кријеш!“
„Маслине продају на ринфуз, то сам чекао.“
„Дадада.“ (намиг)
„Овај, слушај, брате, да сам се омрсио за време поста, па рек'о бих, већи ми је грех да лицемеришем него да не постим... Стварно сам куповао маслине, а и да нисам, не видим како је то твоја ствар...?“
„Божемесачувај! Мене се не тиче шта ти једеш! Ја не гледам у туђи тањир!“
„Па баш лепо.“
„Али рецимо да сам се ја омрсио, ја не бих ништа завијао: те маслине, те био код мојих, ја бих признао!“
„Али ја се нисам омрсио!“
„Нико не каже да јеси!“ Пар тренутака тишине. „Само не знам зашто ми се ниси јавио у понедељак.“
„Ма кад?“
„Кад си седео сам у парку. Некако шћућурен.“
„Нисам те видео.“
„Био сам на семафору и ти као, заокренуо главу, као гледаш негде другде.“
„Можда сам и глед...“
„И јео си нешто- шта си оно јео?“
„Питу са... - ма ти рече да се тебе не тиче?!“
„Божемесачувај, једи шта год хоћеш али немој да се ту нешто скриваш од мене. Био сам мало повређен јер ти сматраш да сам ја нека особа која би те осудила уколико једеш бурек у време поста.“
„Али нисам јео бурек, јео сам питу са шампињонима, имао сам паузу на послу.“
„Није такав папир.“
„Шта... Шта причаш ти?“
„Пита са шампињонима има другачији папир, дају ти у ону папирну белу кесу са рекламом, а бурек ти само заролају у сиви папир. Нисам видео црвену рекламу.“
„Ти рече да не гледаш ко шта једе?“
„Не гледам али сам видео, имам очи, шта треба да радим, да дресирам очи да нигде не виде храну, како то да урадим, како то да урадим?“
„Јео сам питу са шампињонима и батали ме више, човече.“
„Баш је масна нека пита била, али разумем, јасно све. У реду, ако си такав и мислиш да сам ја тамо неки лик који ће те осудити јер мрсиш у време поста, а мислио сам да смо сасвим отворени и да ниси из те приче...“
„Хоћеш ли просто престати да смараш око тога ако кажем да мрсим у време поста?“
„То ти процени, да ли сам достојан те истине.“
„Бане.“
„Да?“
„Мрсим у време поста.“
„И то је у реду. Ја те и таквог прихватам јер си мој пријатељ. Ето. Је ли било толико тешко?“ Пар тренутака тишине. „Ако ће ти бити лакше и ја ћу се омрсити.“
„Не, заиста нема потребе.“
„И ја мислим да нема потребе. Ипак је пост, зашто бих се ја огрешио? Дакле, ја те не осуђујем јер мрсиш.“ Кратка тишина. „Али зашто си се онда јутрос причестио?“ (Радаковић)

 

[Драгана Милошевић]

Ala la... fazon.