Raskol se zahuktava

[srb_Lo]

@Августин  читао сам нешто од њега у вези хазара и сећам се да је спомињао нашег Божидара Митровића али то већ иде све предалеко 

[Bokisd]

пре 12 минута, Ведран* рече

Ево цитата који сам коментарисао у септембру на линку испод. 

"„Почетак Православне Цркве је Васељенски патријархат; у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“Православље не може да постоји без Васељенског патријархата“.

https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/чудне-речи-цариградског-патријарха/

 

..ono, pa kakvo postojanje VP pre cetvrtog veka, .. kada i sam grad Carigrad jos nije postojao... 

Mislim, sigurno i oni tamo u VP znaju sve to, ali opet sve te izjave da bez VP nema pravoslavne vere i Crkve,.... mozda misle da ih je osnovao apostol Andrej,.... ali, (majka mu stara).... u prva tri veka istorije crkve se govorilo da je Rim bio ugled i svetilo vere,...  znaci i samoj VP (ako uzmemo hipoteticki da ju je osnovao apostol Andrej).... 

Tako da, ako je Rim bio u pocetku ugled vere (kao sto i jeste u pocetku crkve) ... onda se moze reci i ovako,.... pocetak ortodoksne vere je Rimski patrijarhat... pa, onda i danas svi mi i VP i ceo Istok da idemo kod pape da molimo za oprostaj jer smo u krivu....  

[Milan Nikolic]

Ја сам само схватио да сам велики наивац. Али како сам сазревао ипак сам наслутио опасност од злоупотребе онтолошког првенства. Проблем је у томе што нисам могао ни да сањам да ће Цариград урадити управо то. Да заснивање примата Цариграда на примату Бога Оца у унутрашњем светотројичном постојању, буде употребљено као власт узроковања. А не само као власт љубавне иницијативе у апсолутној једнакости и искључиво заједничком деловању.

Зато морам да додам да ово што чини Цариград представља у пракси највећу јерес до сада. Сматрам да ће Бог милом или силом да нас освести поводом тога, будући да велика страдања прете све више, у смислу политичких злоупотреба, ратова; а ми ћемо страдати, све док Црква буде у шкрипцу немогућности да изрази верски проблем саборно.

[Ведран*]

Морам да ископирам цео овај текст овде. Да можемо да цитирамо, ако треба. 

Наставио сам са читањем и ако ми се буде дало написаћу неке коментаре. 

 

 

УКРАЈИНСКИ ТОМОС ЈЕ ЗАМКА ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ У СВЕТУ        У физици постоји појам „тачка бифуркације“ и означава критично стање система кад он постаје нестабилан и кад због утицаја спољашњих, чак и готово безначајних догађаја може да пређе на нижи, или напротив, на виши ниво самоорганизације. Догађаји у Украјини у одређеном смислу представљају овакву „тачку бифуркације“ за православље у целом свету. Одлуке које се данас доносе и поступци који се чине умногоме ће одредити предстојећи живот Православне Цркве, можда и више векова унапред. У насталој ситуацији неправилно би било повући се у страну позивајући се на то да је Христос Глава Цркве, па нека Он све Сам уреди. Несумњиво је да је Он и само Он на челу Православне Цркве, али је Црква богочовечански организам и Спаситељ њоме управља у сарадњи с људима, узимајући у обзир наше правилне и неправилне жеље и поступке. Стога повлачење и избегавање насталих црквених проблема, које је изазвано лажним смирењем, може довести до најгорих могућих последица. Све Помесне Цркве у православном свету су ступиле у тежак период доношења одлука у погледу односа према украјинској верској организацији под називом „Света Црква Украјине“ (у даљем тексту – СЦУ), коју је основала Цариградска патријаршија (у даљем тексту – ЦП). За доношење исправне одлуке не треба само познавати реалну ситуацију у Украјини, где је безусловна већина православаца против аутокефалности коју намеће Цариград (2/3 према 1/3), већ треба пажљиво проучити документ – томос о додели аутокефалности СЦУ, који нипошто није упућен само украјинским расколницима и „самосвјатима“(1). У њему се садрже тврдње које православље у свету доводе у нову ситуацију без преседана. Да ли су представници Помесних Цраква у потпуности свесни чињенице да признајући СЦУ на основу овог томоса прихватају и његов садржај? Прекорачивши црту „признавања“ Помесне Цркве ће пасти у замку из које више неће моћи да изађу. У чему се крије опасност? С чим се имплицитно слажу сви они који признају овај томос?(2) 1. Признавање Патријарха цариградског за поглавара све Православне Цркве и свих Помесних Цркава појединачно. У томосу Господ наш Исус Христос ниједном није назван Главом Цркве, већ се назива само њеним Оснивачем: „под покровом Оснивача Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Богочовека Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа“. У томосу се главом СЦУ не назива ни „његово блаженство Митрополит кијевски“ – назива се само „првим“ и „предстојатељем“. Појам главе Цркве у васељенским размерама у тексту томоса се јасно везује само за Патријарха цариградског, а представници новостворене украјинске структуре морају бити потпуно свесни да немају свог самосталног поглавара: „Аутокефална Црква Украјине признаје као главу (κεφαλὴν) Свети Апостолски и Патријаршијски Васељенски Престо, као и други патријарси и предстојатељи“.Самом овом реченицом се у потпуности брише аутокефалност СЦУ, јер аутокефалност значи самостално и независно предвођење Помесне Цркве од стране њеног поглавара, који је изабран и потврђен на сопственом црквеном Сабору, што се огледа у термину „аутокефалија“ (од грч. αὐτός „сам“ + κεφαλή „голова“). У Православној Цркви је незамисливо да поглавар аутокефалне Цркве буде представник друге Помесне Цркве. Међутим, овом реченицом се уједно поништава аутокефалност свих других Помесних Цркава, јер се тврди да „и други патријарси и предстојатељи“ за свог поглавара признају Патријарха цариградског. Односно, по томосу, овај принцип се односи на све Помесне Цркве и на све предстојатеље и – што је главно – они то наводно признају. Кад је и где ЦП добила од Помесних Цркава сагласност да за свог поглавара сматрају Патријарха цариградског? Тешко нам је да се ослободимо узнемиравајућег осећаја да представници других Цркава још увек нису пажљиво прочитали текст томоса, јер да су свесни његовог садржаја, реакција би сигурно била негативна. Овом реченицом не само да се обезвређује „аутокефалност“ СЦУ, него се у суштини одбацује пуновредна аутокефалност свих Помесних Цркава и декларише се јерес цариградског папизма с којом се, наводно, сви слажу. 2. Признавање да Патријарх цариградски има право највишег суда без права апелације над свим клирицима свих Помесних Цркава. Ово је у томосу отворено речено: „Сви архијереји и остали клир и даље имају право да се у апелацији обраћају Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси судске одлуке без права апелације за епископе и други клир Помесних Цркава.“ Овде је важно истаћи тврдњу да ЦП нема највишу судску власт само за клирике СЦУ, већ да се она односи на све свештенослужитеље у православљу у целом свету. Сад могу да се суде у Истамбулу и ове одлуке свака Православна Црква треба да прихвати „без права на апелацију“. У томосу се позива на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора, у којима нема ни речи о праву Патријарха цариградског да суди представницима других Помесних Цркава. Изузетно угледни византијски канониста Зонара тумачећи 17. правило недвосмислено негира да Цариград има такво право: „Цариградски патријарх није судија свим митрополитима без изузетка, већ само онима који су му потчињени. Јер не може да позове на свој суд митрополите Сирије, или Палестине и феничанске, или египатске против њихове воље; већ митрополити Сирије подлежу суду Патријарха антиохијског, а палестински – суду Патријарха јерусалимског, а египатскима треба да суди Патријарх александријски, од којих добијају и рукоположење и којима су управо потчињени.“ А преподобни Никодим Светогорац у познатом „Пидалиону“ коментаришући ова правила категорички инсистира на томе да: „Цариградски поглавар нема права да делује у дијецезама и областима других патријараха и ово правило му не даје право да прихвата апелације у вези са сваком ствари у Васељенској Цркви.“ Навевши мноштво аргумената преподобни Никодим долази до закључка: „Данас је... цариградски поглавар први, једини и последњи судија митрополитима који су му потчињени, али не онима који се потчињавају осталим патријарсима. Јер, као што смо рекли, последњи и свеопшти судија свих патријараха је Васељенски сабор и нико други.“ Из горе наведеног недвосмислено следи да ЦП нема канонска права да укида пресуде које донесу друге Помесне Цркве. Притом више нико не може да суди Патријарху цариградском. Теоретски би могао да му суди Васељенски сабор, али је он узурпирао право на његово сазивање и самим тим је преузео да решава судбину Цркве, при чему нико не може да му суди. У уставима свих Помесних Цркава јасно је прописано да поглавари подлежу суду своје Цркве, (3) и нигде нема одредаба о обраћању суду ЦП као коначној инстанци у црквеним споровима. Притом су претензије ЦП на највишу судску власт необично сазвучне с папском доктрином католика: „Петар и његови наследници имају право да слободно доносе суд свакој Цркви и нико нипошто не сме да помути или поколеба њихово стање; јер нико не суди највишој катедри (summa sedes a nemine judicatur)“. (4) Да ли се са оваквим новинама слажу они који признају аутокефалност СЦУ на основу овог томоса? Ово питање треба обавезно поставити свим Помесним Црквама пре него што донесу коначну одлуку. 3. Потчињавање Патријарху цариградском све православне дијаспоре (5) у целом свету и ограничавање делатности Помесних Цркава границама националних држава из којих потичу. У тексту томоса се ова идеја прво прописује СЦУ, чији црквени живот треба да се одвија строго „у географским границама Украјине“. Она „не може да поставља епископе или да оснива парохије ван граница државе; оне које већ постоје од сад се потчињавају, у складу са поретком, Васељенском Престолу који има канонска овлашћења у дијаспори, зато што се јурисдикција ове Цркве ограничава територијом украјинске цржаве“. Овде се, као и у претходним примерима, норма која је прво прописана за СЦУ представља као универзална и општеприхваћена за све Помесне Цркве („потчињавају се, у складу са поретком, Васељенском Престолу, који има канонска овлашћења у дијаспори“). Без усаглашавања с другим Црквама утврђују се права ЦП на управљање светском дијаспором. Оне Помесне Цркве које буду признале СЦУ морају бити спремне да се одрекну своје духовне деце, парохија и манастира у иностранству у ЦП. Да ли су свесне ове чињенице? 4. Признавање ЦП за највиши ауторитет у решавању догматских, канонских и других црквених питања. Без обзира на недостатак убедљивог образложења за своја ексклузивна права у томосу се садржи захтев да се СЦУ потчињава ЦП у решавању догматских и канонских питања: „За решавање важнијих питања црквеног, догматског и канонског карактера његово блаженство Митрополит кијевски треба да се обраћа нашем Светом Патријаршијском и Васељенском Престолу трудећи се да схвати какво је његово угледно мишљење и став (о датом питању).“ Овде нема директне тврдње да тако поступају и друге Помесне Цркве, зато што би то већ била вапијућа лаж, али не треба сумњати у то да ће украјински преседан бити употребљен против других Помесних Цркава, а посебно оних које признају овај томос и новостворену СЦУ. Пошто је ЦП узурпирала право на доношење коначних црквених одлука, поставља се питање: где је гаранција да ће ове одлуке бити истините и непогрешиве? Ако ова гаранција не постоји, не може постојати ни право на сличне одлуке без права апелације. А ако таква гаранција постоји, желели бисмо да се упознамо с њом. До данас није приказана пуноћи Цркве. Не само то, црквена историја је препуна издаја цариградских патријараха, које се односе на веронауку, као и канонских и моралних издаја. Довољно је сетити се да се на цариградском престолу у току његовог постојања налазило много више званично осуђених јеретика него на свим осталим православним престолима заједно. Како се у том случају ЦП могу дати таква права? Протојереј Вадим Леонов, доцент Сретењске духовне богословске школе     Пред нама се налази очигледно сведочанство узурпације црквене власти која припада искључиво црквеним Саборима. Да ли су представници других Помесних Цркава спремни да се одрекну принципа саборности у корист цариградске непогрешивости у догматским и канонским питањима? Без решавања ових питања слагање с овим томосом у суштини значи потписивање смртне пресуде својој аутокефалности и светском православљу.(6) 5. Признавање права Патријарха цариградског на мешање у унутрашње послове свих Помесних цркава. У томосу се неосновано тврди да је ЦП „у складу са вишевековним канонским предањем дужна (ὑποχρεωμένον) да се брине о Светим Православним Црквама које имају потребу за тим“. Ко ју је обавезао на то? На основу којих саборних одлука? Кад су Помесне Цркве изразиле пристанак на такво обавезно мешање? Један од повода за мешање ЦП у унутрашње послове аутокефалних Цркава наведен је у томосу – то је наводно лечење раскола: „Због дужне бриге Велике Христове Цркве за православни свет, ради исцељења раскола и подела који стално прете Помесним Црквама.“ Кад је настала ова обавеза ЦП да се баве расколима у другим Помесним Црквама? Да ли су друге Помесне Цркве пристале на овакве претензије? Истамбулски јерарси не могу да одговоре на ова питања, зато што немају никакву убедљиву аргументацију за овакве претензије. Међутим, не треба сумњати у то да ће све аутокефалне Цркве које признају СЦУ самим тим бити незаштићене од брижних истамбулских старатеља. Истамбулски јерарси су више пута показали своје умеће да у ширем смислу тумаче сопствене тврдње и овај преседан потчињавања неких Помесних Цркава несумњиво ће проширити на све и увек. На пример, у томосу који је ЦП издала Пољској Православној Цркви 1924. године начињена је опаска да наводно „митрополија Кијева и од ње зависне Православне Цркве Литваније и Пољске, као и њихово придруживање Светој Цркви Москве од самог почетка уопште није остварено у складу са законитим канонским прописима“. Прошло је време и истамбулски јерарси су искористили политичку нестабилност у Украјини и почели да истичу своја права на Кијевску митрополију позивајући се, између осталог, и на ову опаску у пољском томосу. (7) Тако да услови истакнути у украјинском томосу неће одмах бити упућени другим Помесним Црквама, него чим се у њиховом животу појаве нестабилност и одговарајуће могућности за интервенцију. 6. Лажна аргументација. У томосу се тврди да у Украјини „државни и црквени руководиоци... већ скоро тридесет година ватрено моле за њену црквену самоуправу“. Што се тиче „црквених руководилаца“ то је нескривена лаж, зато што се у току поменутих тридесет година никад нису обраћали ЦП с молбом за „црквену самоуправу“, јер већ одавно имају потпуну црквену самосталност (од 1990. године). Не само то, ЦП је игнорисала преко 400 хиљада потписа (8) верне деце канонске Украјинске Православне Цркве против аутокефалности која им се намеће. У томосу су потпуно игнорисани канонски „црквени руководиоци“ које следи огромна већина православне пастве у Украјини, него су таквима названи „самосвјати“ и расколници који су анатемисани и изопштени из Цркве, пре свега М. Денисенко, а које је ЦП донедавно сматрала отпалима од Цркве. С друге стране, у Истамбул су донете одлуке неколико украјинских политичара који имају невероватно низак рејтинг поверења у свом народу. Зато и следеће речи у томосу: „...и раме уз раме с народом и у складу са његовим давнашњим молбама, које су својевремено упућене светом Апостолском Цариградском престолу“ представљају наставак безочне лажи. 7. Прекомерно самоуздизање ЦП. Текст томоса је препун самоуздизања ЦП над свим аутокефалним Црквама и присвајања апсолутних назива. На пример, „Велика Христова Црква“ – овај назив је умесан за целу Православну Цркву, али не за неку патријаршију, а ЦП је „смерно“ присвојила овај назив и очекује одговарајући однос. СЦУ је за ЦП „кћерка“ коју све остале Помесне Цркве треба да прихвате као „сестру“. Из тога следи да ЦП себе сматра „мајком“ свих Помесних Цркава. Другим речима, граде се односи субординације аутокефалије при чему се на врху налази ЦП као васељенска „мама“ а испод су њене „кћери“. Занимљиво је истаћи да се у томосу који је дат Пољској Цркви (1924. г.) она наводи као „духовна сестра“ ЦП. Као што видимо, у току протеклих година сопствена оцена статуса ЦП је битно порасла. ЦП се „скромно“ назива „центром православља“, иако је врло чудна примена овог појма на престо који је у јереси падао чешће него сви остали поглавари Цркава заједно. *** Резимирајући кратку анализу текста украјинског томоса можемо рећи да јерарси Помесних Цркава који намеравају да признају квазиаутокефалност СЦУ на основу овог томоса самим тим признају: Патријарха цариградског за поглавара своје Помесне Цркве; право Патријарха цариградског да суди без права апелације свим клирицима у њиховој Помесној Цркви; спремност да Патријарху цариградском потчине своју православну дијаспору и да ограниче делатност своје Помесне Цркве границама своје националне државе; потребу за усаглашавањем важних црквених питања с ЦП као са врховним ауторитетом у области догматских и канонских истина; право на интервенцију Патријарха цариградског у унутрашње послове своје Помесне Цркве под обличјем лечења раскола и по другим основама; ЦП као „центар православља“ и „Велику Христову Цркву“ без обзира на све њене незаконите поступке и лажне тврдње које се садрже у украјинском томосу. Остим тога, ступивши у литургијско општење с расколницима и „самосвјатима“ из СЦУ клирици Помесних Цркава ће грубо прекршити 10. правило светих апостола: „Ако се неко помоли с изопштенима од црквеног општења, макар и у кући: нека буде изопштен“ – и 33. правило Лаодикијског сабора: „Не треба се молити с јеретиком или с отпадником (расколником).“ Ако се укратко изрази суштина горе реченог, све претензије ЦП наведене у томосу имају један циљ – да усаде јерес папизма у православљу по којој као главу Васељенске Цркве више не треба признавати Христа, већ Патријарха цариградског и потчињавати се његовој вољи увек и у свему. Дакле, томос СЦУ не представља само угађање интересима украјинских политичара, легализацију расколника и „самосвјата“, већ је то – што је много важније – декларација јереси цариградског папизма потврђена потписима патријарха Вартоломеја и свих највиших јерарха ЦП. Помесне Цркве које буду признале томос не само да ће показати своју спремност да се потчине новом папи, већ ће преузети на себе одговорност за утврђивање и ширење јереси цариградског папизма у православљу. Сигуран сам да ће уколико највише руководство Помесних Цркава постане свесно ове мисли, жеља за одбацивањем украјинске црквена авантуре, коју је организовала ЦП бити свеопшта и спасоносна, не само за светско православље, већ и за цариградске јерархе, који су очигледно одлучили да је „виноград Божији“ постао њихова својина (в.: Мт. 21: 33–41). Протојереј Вадим Леонов, магистар теологије, доцент Сретењске богословске школе (1) „Самосвјати“ су свештеници и ђакони отпали од Цркве који ради наставка постојања своје организације чине светогрђе – „рукополажу“ епископе тако што стављају руке свештеника на изабраног кандидата. У ХХ веку је на тај начин створена „Украјинска аутокефална православна црква“ (УАПЦ), где је упркос свим канонима (Ап. пр. 1; Антиох. саб. пр. 19; 1 Вас. саб. пр. 6 и др.) протојереј Василије Липковски који је био изопштен „рукоположен“ од стране презвитера којима је било забрањено да служе и од стране мирјана, тако што су на Липковског положене мошти (рука) свештеномученика Макарија Митрополита киејвског. Овај светогрдни акт је поновљен приликом следеће „епископске хиротоније“, такође изопштеног протојереја Нестора Шарајевског. Тако је организована „хијерархија“ УАПЦ, чији су клирици почели да се називају „самосвјати“. ЦП је 1995. године примила у своју јурисдикцију „самосвјате“ УАПЦ у Северној Америци. Представник „хијерархије“ „самосвјата“ су садашњи поглавар УАПЦ у Украјини „митрополит“ Макарије (Малетич) – свештеник којем је забрањено да служи, али којег је ЦП без обзира на то признала у постојећем чину, као и сви остали „самосвјати“ у Украјини. (2) За анализу томоса је коришћен текст који је објављен на званичном сајту ЦПhttps://www.patriarchate.org. (3) В. на пример, у Уставу Руске Православне Цркве: http://www.patriarchia.ru/db/text/133121.html. (4) Epistolae et decreta pontificia, XXXII // PL. 143, 765. (5) Православна дијаспора – православни верници разних народа и Помесних Цркава који стално живе и воде потпуни црквени живот у земљама у којој преовладава неправославно становништво. У такве регионе спадају земље Северне и Јужне Америке, Азије, Аустралије, Западне Европе итд. (6) Претензије на коначно право у решавању општецрквених и канонских питања стално се могу чути у говорима патријарха Вартоломеја. На пример, он је на Синаксису у септембру 2018. године рекао: „Васељенска патријаршија је одговорна за решавање питања црквеног и канонског поретка, пошто једина има канонску привилегију да обавља ову високу дужност.“ –https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html. (7) https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/arkhiepiskop-telmisskij-iov-gecha-avtokefaliya-eto-sredstvo-obespechit-edinstvo-i-tserkvi-vnutri-gosudarstva-i-mezhdu-pomestnymi-tserkvami.html. (8) http://news.church.ua/2018/06/27/shhe-ponad-300-tisyach-pidpisiv-peredali-na-fanar-pravoslavni-ukrajinci/#more-213814.     08 / 03 / 2019

[Vladan :::.]

пре 47 минута, srb_Lo рече

@Ведран* 

 

Прочитао, одличан. Ставићу га да има и овде.

[Vladan :::.]

Протојереј Предраг Самарџић: Црква јесте све, али све није Црква

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 7. МАРТА 2019. • ( 0 )

Поводом украјинске црквене смутње и цариградског учешћа у њој

Украјински председник Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј  (Фото: FoNet/AP)

Наравно, све је почело из пасторалних побуда и бриге за спасење душа милиона Украјинаца, који су се нашли у неприхватљивој црквеној позицији. Ово претпоставља враћање у прихватљиву – канонску раван, позицију, за што је процедура позната и увек се увенчава манифестацијом свеправославне саборности и благодатним „освежењем“ народа Божјег.

У питању је вечна судбина масе света на огромном простору.

Не може им баш свако помоћи.

„Првопрестолна“ црква се осетила позвана да интервенише.

Она носи огромно искуство по оваквим и сличним питањима.

Она се у својој позицији и положају, додуше искључиво у њеном схватању, дакле, позицији коју је сама себи доделила, осетила дужном да интервенише.

Интервенцији на руку иде и чињеница што она за овако сложену ситуацију има потребно „познавање историје и канона“, како рече један од њених митрополита, а паралелно са познавањем историје цркве и канона влада и високом теологијом.

Хох теологи.

Црква, међутим, за коју смо сви сматрали већ вековима, укључујући и Константинопољску, да је у „првој линији“ одговорна за Црквени неред на Украјини, који је већ одавно спреман, сагласно „врућем“ или најсвежијем, како смо ми, односно, они ажурни и одговорни, кажем ажурни и одговорни, јер ето све до критског сабрања, мислили су и јавно исповедали сасвим други став. Дакле, у свежем тумачењу Првопрестолне, Мајке Цркве, то више није Московска црква, патријаршија. Није, у константинопољској интерпретацији, јер поред осталог а можда и пре свега, „она није у стању да насталу кризу реши.“

А нема она ни тај статус. У том правцу, увек брижна и ажурна Мајка црква, повлачи признање самосталности украјинске митрополије старо више од 300 година. Поменута ажурност и брижност исходи из ширег простора и контекста, на делу је васељенскост у времену и простору, односно васељенскост која надилази време и простор. С тога им се чини тако простим и једноставним оно што се многим другим чини немогуће. Демантују свој акт од пре 300 и више година да би пројавили бригу Мајке цркве сада и овде за исти народ, исту, сада додуше много ширу територију, чији је статус сама потврдила. Дакле, статус аутокефалности Кијевске-Руске митрополије коју је верни народ Божји неговао све време и у њој и њоме дозревао као препознатљива заједница Народа Божјег у целој васељени, Цариградска патријаршија је анулирала зарад зборишта унијата, нациста-бандеровског профила, разних расколника, анатемисаних свештених лица, сумњивог рукоположења и без икаквог рукоположења, сада високо позиционираних „свештених лица“ а на корист и добробит Америке, Ватикана и Нове Хазарије (коју званично и побожно називају Небески Јерусалим и тако док побожни Украјинци истежу вратове да виде макар обрисе Небеског Јерусалима, на њиховој земљи, нова социо-политичка структура пронизала је целу Украјину, укључујући негде око три четвртине парламента-Раде) и све се то проводи на бази св. Канона, које цариградски патријарх изванредно познаје, како то рече један од његових декларативних апологета. О овоме ће бити речи касније. Међутим, да приметимо, овде је на делу она поменута висока теологија (хох теологи) која иде даље од св. канона. Теологија која све преображава и трансформише. Њене су могућности, заиста, неограничене. Њу ограничава једино Истина. Стога, једино оно што Црква не може да трансформише, преобрази, то је лаж. Ако „црква“ то покуша, онда она престаје да буде права, Православна, канонска црква. Постаје псеудо црква, речено мало блаже, уместо да буде носилац и давалац новог пића и нове хране, хране која се увек једе и никада је не недостаје, она се претвара у фабрику рециклаже и као таква је у неком оптицају, обезблагодаћена, при чему њени службеници не остају без посла.

Овде можемо приметити да у оваквој интерпретацији, најбољих познавалаца канона, како то рече неки митрополит Цариградске патријаршије, канони се више представљају као кањони, чије замке и кривине познаје искључиво Цариградски патријарх, док се црква представља као нека играчка made in Istambul, искључиво власништво капетана турске армије, ниње цариградског патријарха, Његове светости Вартоломеја са Фанара, што се у овако плачевној ситуацији може превести од фењера.

За оне који Цркву доживљавају као живи Богочовечански организам, јасно је да је Црква, како локална, тако и васељенска, васељенска као заједница свих локалних цркава, што опет у себи и собом носи и изражава, дакле тај васељенски карактер и свака помесна црква, и она је овај статус самосталности, апсорбовала и уградила у Тело помесне и свеправославне цркве, при свему будући свеправославна као помесна Црква; стога израз аутокефалија и није најподеснији да изрази и понесе све оно што носи собом и у себи локална-васељенска црква.

Мада семантички, израз се не исцрпљује нашим теолошко-еклесиолошким дискурсом. Или смо ми нешто заборавили или испустили. Овде пре свега мислим на значење израза аутокефалија, као свој извор, што дозвољава размишљање у правцу да свака аутокефалија има свој извор у Богу. Излазећи из наше историјске праксе, посебно наглашаване последњих година, где се мало сентиментално и понекад помало наметљиво помиње Мајка црква као извор аутокефалије, није ли још укорењеније сматрати да је Дух Свети извор, Мајка Цркве. (Напомена, у библијском јеврејском језику, Дух Свети је женског рода, његову рађајући и препорађајућу улогу видимо у Н. Завету, као и код најранијих а и потоњих отаца Цркве). Најзад, није ли ово основа сваког нашег богословствовања и зар се на овој основи не осећамо тако благодатно, комотно, уколико нисмо оптерећени канонима као кањонима, те разним интересима и идеологијама…

Чега цариградска црква лишава кијевску митрополију? Хартије коју и чији садржај и поруку су примиле к знању и остале помесне цркве, укључујући донедавно и Цариградску цркву, или ју је лишила живота, односно вековног суживота са осталим помесним црквама.

И док Константинопољ одузима оно што се не може одузети, повући, анулирати, он у исто време даје оно што се не може дати, даје аутокефалност сборишчу свих фела расколника.

Поставља се питање, откуда уопште потреба и још по принципу: што чиниш чини брзо, при чему се помесна канонска црква и не примећује, да се једном расколничко-нацистичком конгломерату који у себе укључује анатемисане бивше свештенике, расколнике свих калибара, уз њих прислоњене и међу њих инфилтриране унијате, који од ове смуте највише и профитирају, (по разним анкетама, број унијата се удвостручио од почетка украјинске смуте сада их је негде око 21 одсто) бандуровце и петљуровце (нацистичке вође, данас на Украјини формално и комплетно интегрисани у статусу инспиративних хероја у историју и савремена политичко социјална кретања а надасве „црквена“, чиме се објашњава и избор представника цариградске егзархије на Украјини у лицу украјинског порекла „бивших“ унијата и бандероваца и ко зна кога још. Надати се да ће се ускоро појавити студије које ће да изближе сагледају „екуменизам“ на терену, „локални“ између украјинских унијата и новонасталог тзв. црквеног ентитета) Неће бити да о овоме цариградски патријарх не зна ништа… и чинећи то што чини цариградски патријарх се понаша као неки ризничар индулгенција и неки аутоматски произвођач и дистрибутер божанске благодати, баш као његов Западни брат Патријарх Запада – Римски папа.

Паралелу са својим римским братом Цариград је показао и одмах после Бољшевичке револуције, када је признао новонастали црквени ентитет, створен од бољшевичке безбожне власти под именом Обновљенческаја церков. Признао ју је на уштрб још увек постојеће мученичке канонске цркве. И док Цариград признаје атеистичку творевину, исто као сада на Украјини, дотле Ватикан поред мученичке, десетковане локалне цркве тражи од безбожне совјетске власти да призна Римокатоличку цркву, у својству традиционалне помесне цркве, зашто су они били спремни да признају Нововаспостављену Совјетску власт. (Обратите пажњу „на пасторалну бригу и способност“ две сестре цркве, Цариградску и Римску, како милитантни атеизам стављају у службу цркве…при чему Бог ћути и гледа…)

Није директна паралела са Ватиканом, али је у контексту наше тематике. Видимо још горе непочинство од стране Цариграда, када уклањају патријарха Максима уз вештачке оптужбе, како би довели из Америке Атинагору, учитеља Милитона, који је опет, учитељ Вартоломеја. Атинагору, који без икаквог свеправославног сагласја, консензуса, на наговор својих Западних куратора, подиже анатему са римске цркве, и отвара епоху екуменизма…, ипак на делу је мала паралела са садашњом ситуацијом на Украјини, где Цариградски самостално скида анатему са Денисенка, анатему којој је предан од надлежне канонске цркве, што је и Цариград до скоро поштовао, учини то сада Патријарх Вартоломеј, јер му се тако изволи… или, опет они. Да, да они и Он са њима. Ево још једна паралела која краси обе цркве, Цариградску и Римску. Као што Римска црква после Западних освајача долази на освојена подручја, са својим програмом, који је увек у сагласју са физичким освајачем, Западним хегемонистима, тако нешто, додуше по паду Совјетског Савеза, „Источни Папа“, Цариградски патријарх Вартоломеј чини у Естонији и на Украјини. Где ће даље да прошири своју јурисдиксију, зависи од тога, коју ће Источну, традиционално Православну територију да покоре, мало више политички коректно речено, где ће да извезу демократију цариградски Западни савезници. Неки дан рече патријарх Вартоломеј у порученом интервјуу листу Политика, нешто модуса самиздата (дакле, интервју је направљен овамо, па је послан тамо и опет се вратио овамо са Патријарховим потписом. Модус је самиздатски али садржај није атрактиван, убедљив и животом посведочен, како су то била самиздатска издања, да се присетимо само Архипелага Гулага….). Дакле, рече Патријарх, да то неће бити Србија јер…. Управо исто оно и онако како је до скоро говорио за Украјину, канонску Цркву на Украјини.

Овим поводом се огласио еп. Максим из СПЦ

Еп. Максим саглашавајући се са актом цариградског Патријарха, каже како је у историји цркве било случајева када су расколници примани у цркву уз најмањи знак покајања, па онда говори о некој евхаристијској теологији, наиме, како цариградски овим актом приводи истинској евхаристијској чаши масе народа, које су, будући у расколу, од исте ускраћени. Најзад еп. Максим каже, очито у правцу амортизације, јер нисмо навикли на овако богословствовање еп. Максима, ничим потребне, изазване хаварије од стране цариградског, каже како је и добијање аутокефалије, коју је цариградски патријарх подарио, еп. Максим каже, два пута, у иначе изванредном интервјуу истом листу Политика, у коме се после неколико дана појавио интервју са цариградским Патријархом, а који, на жалост, завршава еп. Максим оним, што изазива пометњу и није одмакло даље од најобичније пропаганде. Тако, каже еп. Максим како је цариградски патријарх дао неканонски аутокефалију српској држави. (Ми смо увек веровали да је аутокефалија дана СПЦ.) Ово и овако, сада, вероватно да амортизује Порошенкову аутокефалију, како сада називају ново насталу ситуацију на Украјини, ублажи и да јој да неки преседан и контекст.

Епископ Максим Васиљевић

Како их је Цариградски привео евхаристијској чаши? Тако што им је рекао, да, ви наставите да се причешћујете, али од сада ће то бити сасвим канонски, (валидно), и у том правцу им дао хартију, „томос“. Је ли ово оно што Московска патријаршија није била у стању да одради? Треба, међутим, приметити да „поглавар“ новонасталог црквеног ентитета Порошенко није ни у каквој евхаристијској недостатности, будући да се причешћује и код „своје православне“ јерархије, и код унијата а однедавно и код цариградског патријарха. Све ове могућности су доступне и његовим потчињенима, односно подчињенима цариградском патријарху и они се њима шчедро користе, неки синкретизам и или башибозлук, у шта се претвара оно што нам је најсветије, нико и не помиње.

Што се тиче прве констатације еп. Максима да се кроз историју у црквену пуноћу примали расколници и на најмањи знак покајања… добије се утисак да еп. Максим нема или не жели да има било какав увид у садашње црквено стање на Украјини. Али онда се поставља питање зашто се уопште у то уплиће?

На Украјини је реч о највишем степену агресије и светогрђа према канонској цркви коју предводи митрополит Онуфрије. Покајање је потребни наратив у овом случају, који, на жалост, нема никаквог утемељења у стварности поменутог зборишча већ по досадашњем негативном, тек двомесечном учинку, како на кијевску помесну цркву, тако и на Православље у целини, јасно је да „томос“ није потврдио еклисиолошку зрелост и пуноћу, на цркву претендујућег зборишта. Као што, очито ситуација није била зрела за аутокефалију, сада је још јасније да је ситуација сазрела, врло брзо, а управо, зато што је таква била и пре, дакле ситуација је сазрела да се хартија повуче, прецрта, то јест да се на њу стави крст. Хоће ли Св. Синод Велике Цркве, да сабере толико смирења или храбрости, па да ову хартију повуче. Недавни догађаји, повлачење Цариградског и Цариградом томоса Кијевској митрополији као и многе друге ситуације у дугој и богатој историји Цариградске цркве, нам говоре, да Цариград, упркос свему, има ту виталност, трезвеност и силу.

Изјаве и став еп. Максима по украјинско-цариградском питању пренели су и злоупотребили „томосовци-томсоновци.“ То је требало да очекује, међутим…

Тако на сајту cerkvarium (сајт украјинских расколника – примедба ур.), поводом става еп. Максима читамо, а после кратког указатеља, справочника, где се показује и доказује на бази изјаве еп. Максима како је српска држава неканонски добила аутокефалију, каже се, како је садашња украјинска аутокефалија канонскија од аутокефалије СПЦ, па онда видимо изразе одушевљења и похвале поводом изјава еп. Максима, да би у наставку сазнали како је у СПЦ већина епископа става и мишљења еп. Максима, док се проруским представљају и изјашњавају искључиво патријарх Иринеј и еп. бачки Иринеј.

И како то они знају из својих извора. Па онда кажу да је патријарх пошто је добио взјатку- мито од Русије (Руске цркве) у износу од 250.000 долара, напомињем да је реч о награди фонда, фонда св. Андреја за допринос православном јединству, што ови пропагандисти не кажу, кажу само да је добио мито. Дакле, реч је о награди која се даје сваке године неком другом, а за исти допринос. Сматрам да би се за исту награду квалификовао и патријарх Вартоломеј, уколико би повукао неканонски томос и рецимо, приде, одрекао се Новог календара, инициран Цариградом а који нам је толики раскол изазвао. У сваком случају ову награду није добио само Патријарх Иринеј… Није ни први ни последњи, хвала Богу, који ју је добио. Међутим, сигурно да је и он као и ми чланови СПЦ на то поносни.

И наводно због те награде, коју они називају митом, како кажу, Патријарх је у последњих неколико година дао јаке изјаве у корист Москве. (Треба обратити пажњу на пропагандистичко-политикантски речник аутора овог памфлета и ментални склоп, „облагодаћен“ свежим канонским статусом.)

Лично, као и Пуноћа наше цркве треба да смо поносни на држање Нашег патријарха и Св. Синода по питању цариградско-украјинске смуте која има огромне последице за Руску Православну Цркву али и за Свеправославље, и управо због васељенског резонанса ове кризе Цркве морају да кажу своју пророчку реч и да је посведоче. Када и ако већ немају снаге или им, ето, не доликује да у свему овоме виде оно што ја видим.

По мом мишљењу, сва ова афера око украјинске аутокефалије је једна погана политичка ујдурма, усмерена против Русије, а у интересима већ поменутих фактора (Америке-Енглеске, Ватикана и Хазарије), уз напомену да је Папа Римски током сусрета са Патријархом Кирилом у Хавани, у опробаном језуитском маниру обмануо Патријарха Кирила, уверавајући га да унијатизам није образац и метод међусобног зближавања, пут ка јединству хришћана, које је по патријарху Вартоломеју ушло у фазу неповратног, а по епископу Максиму, који још није ни српски ни Цариградски патријарх оно, јединство Хришћана, је неупитно, питање је само времена, мало прецизније, еп. се пита када, јер не зна, када ће се оно догодити. И док је папа овако слаткоречиво беседио са Патријархом Кирилом, унијати су били далеко одмакли у логистици, чији су резултати данас очити свима.

У овом контексту информативно је напоменути да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову.

Ако је, све ово, пре свега политика и политиканство усмерено на подривање Русије, укључујући и њено Православље, шта је онда чудно што су Срби са Русима. А с ким би другим требало да буду и ко има право и на основу чега то захтевати од Срба, односно Српског патријарха да буду са неким другим, наместо Руса, против Руса. Да је више свести, слободе, визије и пре свега и изнад свега љубави, и цариградски патријарх би био са Русима. Али он, а и они су изабрали да буду са и под Eнглезима и Американцима и гле, никоме то није сметало…., или, можда то друштво они и нису изабрали, а онда то значи да су и даље у ропству и да је наша дужност да се молимо Богу да их ослободи тог стања и статуса а Добри Бог најбоље зна чијом руком да то учини.

На основу огромног опита који Велика Црква има са Божјим делањем у свету и Његовим промишљањем о свету, сигурно је да Велика Црква Божија у Константинопољу, Полису, са велико П. Зна, у најмању руку предосећа чију ће руку Господ ставити себи у службу а на добробит Велике Цркве Христове, како би је поново оспособио за васељенско сведочење Његове моћи и лепоте пре свега, кроз литургијску мегалопрепију за којом космос чезне.

За еп. бачког Иринеја, кажу ови са проукрајинско-расколничког сајта, да о њему неће писати јер је њему одговорио митрополит милетски Апостол, упућујући на сајт где је тај одговор.

Насловна страна сајта cerkvarium на дан 7. марта 2019.

Прочитао сам одговор митрополита Апостола. У једној реченици, провинција љута испод цариградског скута, који је за њега, митрополита Апостола, Првопрестолна црква, Васељенски трон ке та липа ке та липа. И тако даље и тако даље.

Он из своје провинције не може ни замислити нити се начудити, како то неко, у контексту, где је и цариградска патријаршија, може да поштује и да се јавно саглашава са позицијом Москве која је дијаметрално опречна Цариграду по даној проблематици.

У овом чуђењу, митрополит констатује, нису Руси створили вишу форму (облик израз п.с.) Православља на планети, а епископу Иринеју спочитава да их је изненадио, називајући га адвокатом Руске цркве, те како се наша (СПЦ) позиција, каже се у украјинском тексту, не грунтује на Православној еклисиологији).

Зар се већ из овога става не назире један тоталитарни менталитет који, ето, претендује на неке Богом дане екслиолошке садржаје.

Јасно је да са епископом Иринејем није лако водити дијалог, отуда чланкописац са сајта тај задатак преноси на другог, митрополита Апостола. Међутим, ни митрополит Апостол, највероватније из истих разлога као и чланкописац, не упушта се у дијалог са еп. Иринејем, који је носилац највећих домета ромејске културе, мисли и понашања, па митрополит наступа као неки римски представник Светог трона, који неки Грци у шали али и са дозом аутентичне црквене свести називају агиа карекла, света скемлија, троножац.

Дакле, Митрополит Апостол из своје провинције без икаквог мисаоног процеса, декларативно, urbi et orbi објављује у име Првопрестолне цркве православља, како назива Цариградску цркву, каже, како се позиција Наше цркве не „грунтује“ није заснована на Православној еклисиологији. У овом декларативном маниру, митрополит помиње, паушално, 9. и 17. канон Халкидонског сабора и уверава нас како цариградски патријархат и патријарх Вартоломеј знају боље од свих историју цркве и св. Каноне. На здравље.

У закључку

Сва ова украјинско цариградска смута је чисто и искључиво политика и политиканство усмерено на подривање Русије и на геостратешке добити Запада.

Тенденција представити ово као сукоб идеологије РПЦ са Константинопољем или Колективним Западом, што се примећује кроз нашу штампу у последње време, не стоји. Не стоји из простог разлога, што сама Русија после пада Совјетског Савеза није створила никакву идеологију, што је, у ствари, један од озбиљних проблема руског друштва данас, тим пре Руска црква нема никакву идеологију. Идеја Руског мира (Руског света) нема никакве артикулисане основе нити полуге идеологије. Баш онако како ни ми православни у целини (изузев Константинопољског патријарха) немамо никакву артикулисану политику или идеологију и онда када се нађемо пред чисто политичким реалијама, немајући основу нити инструменте за адекватан одговор, целу реалију пребацујемо у еклисиолошки, духовни кључ.

Понашамо се управо онако, како смо се понели када су Латини током крсташких похода украли, поред осталог, мошти Св. Николе. Какав је био наш одговор, написали смо службу Пренос моштију оца нашег св. Николаја Мирликијског (св. Никола летњи), врло духовно и еклисиолошки „грунтовано“.

Ко у овој смути која се представља (по слабости и немоћи нашој) као виша еклисиолошко канонска проблематика, а не као резултат идеолошко-стратегијско-политичке борбе уз потребно финансијско пропраћање целе радње, где треба тражити и одговор на питање које добио гроше, односно тражити меркантилну страну целог процеса, зашто Украјинци подло, без икакве основе прозивају нашег Патријарха.

Препоручујем да се у тражењу одговора на ово питање, анализира улога америчког државног секретара Мајка Помпеа, секретара за верска питања и слободе при америчкој влади, улога бившег америчког амбасадора у Кијеву, сада у Атини…

Овде је прикладно приметити, америчку ангажованост у стварању кијевске аутокефалије, односно цепању Православља на руској канонској територији, на највишем државном нивоу, док у исто време не чине ништа како би задобили аутокефалију у својој земљи, за Америчку Прав. Цркву, која има далеко боље претпоставке за аутокефалију, него украјински ентитет, а чему је главна сметња препрека, управо, Цариградски патријарх.

У вези са грошима, новцем, препоручујем још да се анализирају изјаве израелских новинара истраживача по овој тематици. Да напоменем, када су у питању новци и новчани токови, нема сумње, да Јевреји уживају огроман ауторитет. Што се тиче новца са украјинске стране као и шире политичко идеолошке и геостратешке игре, да се проанализирају извештаји са сајта Едварда Ходоса Кијевски каганат. И он је Јеврејин православне вере и има добар увид у новчане токове и штошта друго.

По овом питању нису ни Грци за потцењивање, па у том правцу препоручујем да се проанализирају информације са сајта Катехон, као и интервју Порошенка грчком листу Та неа, где га новинар смело пита да ли је купио томос, аутокефалију, нашто Порошенко одговара, без да је и оком трепнуо, Његова Светост патријарх Вартоломеј је сто одсто непоткупљив.

За једну ширу историјско-теолошко-историјску перспективу цркве на Украјини и у Русији, а у контексту наше тематике, видети сајт Теологија.нет, као и руски сајт Царград.

На крају једна лична нота

Већ неколико деценија сваки Божји дан када се пробудим ја поред и уз сунчеву светлост видим храм Св. Софије (у којој никада нисам био), негде још увек у мом видокругу присутни су Јерусалим и Москва, да будем искрен никада ту у близини нисам видео Београд.

Ваљда је ово и чинило да сам се осећао истинским и искреним Ромејем.

То је чинило и да толико заволим грчки језик који сам у неким ситуацијама, у млађим годинама, одлично разумевао и онда када нисам имао скоро никаквог формалног знања. Касније се формално знање знатно умножило а моје некадашње, на моменте одлично разумевање грчког језика, бивало је много учесталије.

Авај, у последње време све је ово усахло… Ромеосини, Ромеосини…

Протојереј др Предраг Самарџић је професор Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу

[Bokisd]

Tema je stvarno sticky 

...nesto se razmisljam da ponovo krenem od pocetka da citam (stvarno)....       

[Bokisd]

Avgustine, mozda sam nesto propustio i malo bolje da obnovim gradivo  (ne bi sve citao, ,... samo ono sto je bitno...)

[Августин]

пре 21 минута, Ведран* рече

У физици постоји појам „тачка бифуркације“ и означава критично стање система кад он постаје нестабилан и кад због утицаја спољашњих, чак и готово безначајних догађаја може да пређе на нижи, или напротив, на виши ниво самоорганизације.

Догађаји у Украјини у одређеном смислу представљају овакву „тачку бифуркације“ за православље у целом свету. Одлуке које се данас доносе и поступци који се чине умногоме ће одредити предстојећи живот Православне Цркве, можда и више векова унапред. У насталој ситуацији неправилно би било повући се у страну позивајући се на то да је Христос Глава Цркве, па нека Он све Сам уреди. Несумњиво је да је Он и само Он на челу Православне Цркве, али је Црква богочовечански организам и Спаситељ њоме управља у сарадњи с људима, узимајући у обзир наше правилне и неправилне жеље и поступке. Стога повлачење и избегавање насталих црквених проблема, које је изазвано лажним смирењем, може довести до најгорих могућих последица.

Ово је оно што сам хтео да кажем.Овај свештеник је схватио тежину онога што се десило и исказује исту бојазан коју сам ја исказао другим речима .

[Ведран*]

пре 2 минута, Августин рече

Ово је оно што сам хтео да кажем.Овај свештеник је схватио тежину онога што се десило и исказује исту бојазан коју сам ја исказао другим речима .

Управо тако. На првим страницама ове теме смо са надањем очекивали да наша Црква брзо реагује на овај проблем. 

И, хвала Богу, нисмо предуго чекали. А нисмо чекали ни да други кажу нешто пре нас. 

Јер ово јесте проблем који ми (у Цркви) морамо да решавамо, а не неко други. 

Мада, ваља признати да највеће заслуге за јасно и јавно изношење тога става припадају Патријарху Иринеју, Епископу Иринеју бачком, и Митрополиту Амфилохију. Неки други Владике, од којих смо научили да јавно коментаришу на разне теме, су изненађујуће тихи. Али суштина је да, до сада, нисмо укаљали образ на овом проблему, нека тако, уз помоћ Божију, и остане. 

[Августин]

пре 1 минут, Ведран* рече

Мада, ваља признати да највеће заслуге за јасно и јавно изношење тога става припадају Патријарху Иринеју, Епископу Иринеју бачком, и Митрополиту Амфилохију. Неки други Владике, од којих смо научили да јавно коментаришу на разне теме, су изненађујуће тихи. Али суштина је да, до сада, нисмо укаљали образ на овом проблему, нека тако, уз помоћ Божију, и остане. 

Тако је и многи који су осуђивали м.Амфилохија треба да се стиде.Али да ли је случајно да ћути онај који о свему има мишљење, који је био највећи пропагатор Зизиуласа и говорио да каноне треба окачити мачку о реп.У име неке"више теологије" како је то лепо приметио Предраг Самарџић.

[Ведран*]

пре 57 минута, Ведран* рече

томос о додели аутокефалности СЦУ, који нипошто није упућен само украјинским расколницима и „самосвјатима“(1). У њему се садрже тврдње које православље у свету доводе у нову ситуацију без преседана. Да ли су представници Помесних Цраква у потпуности свесни чињенице да признајући СЦУ на основу овог томоса прихватају и његов садржај? Прекорачивши црту „признавања“ Помесне Цркве ће пасти у замку из које више неће моћи да изађу. У чему се крије опасност? С чим се имплицитно слажу сви они који признају овај томос?(2)

О овоме смо исто говорили. Ја се више не сећам где сам то писао, али аутор  овде погађа право у срж. 

Чини ми се да сам рекао да је додела те "аутокефалије" у ствари покушај редефинисања самог појма аутокефалности. 

[Ведран*]

пре 16 минута, Ведран* рече

Чини ми се да сам рекао да је додела те "аутокефалије" у ствари покушај редефинисања самог појма аутокефалности. 

Ево нашао сам. 

Изгледа да сам гледао у кристалну куглу  јер сам ово рекао више пута још ПРЕ доделе Томоса. 

У следећој поруци линкови....

[Ведран*]

On 1.12.2018. at 14:37, Ведран* рече

На овај начин ће Цариград покушати да редефинише и сам појам аутокефалије, и његово значење, као и целокупно вековно Црквено устројство на Истоку. 

 

[Ведран*]

On 5.12.2018. at 15:51, Ведран* рече

Ово сам већ помињао. Цариград редефинише значење речи аутокефалија. Аутокефалија као административно независна и самоуправљајућа Црква, по Цариграду, не постоји. Они аутокефалном сада зову ПОТПУНО, али ПОТПУНО, зависну Цркву. У административном и сваком другом смислу зависну. И ово је нешто што је кључно питање за сваки будући свеправославни Сабор. Око овога ће копља да се ломе. А имамо пример, не треба копати по историји, какав је однос Цариграда према онима који су, у мањој или већој мери, самоуправљајући, а улазе, на један или други начин, у састав Цариградског Патријархата. Имамо случај са руском Архиепископијом за Западну Европу Цариградског Патријархата, коју је Цариградски Патријарх управо укинуо. И то је учинио, лично он, Патријарх Цариградски, без Сабора и без Синода, и без да је било шта о томе знао Архијереј који управља том Архиепископијом. Синоду је само предочено. Дакле, Цариградски Патријарх је то урадио самовласно, својом личном одлуком. Цариград, стога, гледа на сваку помесну Цркву, која има аутокефалију, као на испоставу Цариграда коју може да укине када год то лично пожели Цариградски Патријарх. Можемо и карикирати. Рецимо да се Патријарх, народски речено, пробуди на леву ногу, једног дана, он може да укине аутокефалију СПЦ. А ако се сутрадан пробуди на десну ногу, он може да ту аутокефалију и врати.