Отац Зоран Ђуровић о екуменизму - поново

[Bokisd]

пре 13 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Punoca brate,punoca ne zavisi od toga da li davalac ili primalac pravilno ispovedaju bas svaku stavku nauke nebeske I toga su svesni I davaoc I primalac.

Dobro, da se ne natezemo oko  (parcijalnih) citata otaca, jasno pise sta i kako.

Samo bih dodao, da ne ispadne da smo neki 'fanatici' i netoleratni, onu misao sv.Avgustina da Bog poznaje svoje :

"„Ima nekih od onih koji još nečasno žive, ili koji se nalaze u krivovjerju ili u poganskom praznovjerju, ali također i među njima poznaje Gospodin one koji su njegovi [2 Tim 2,19]. Naime, u onom neizrecivom predznanju, mnogi su unutra za koje se čini da su vani".

I, da Bog gleda na srce i namere svakog coveka :

""(Krštenje) može podijeliti odijeljeni, kao što ga može imati odijeljeni, ali kako ga opasno može podijeliti; onaj pak kome se podjeljuje može ga spasonosno primiti, ako ga on sam ne prima kao odijeljen".

Ako svako po savesti , cak i u inoslavnim zajednicama prima tajne kao..... 'onaj koji nije odeljen ' ( od  prave  crkve i vere,  u samom sebi )....., onda moze da mu bude na spasenje, Bog zna takve.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 2 часа, kopitar рече

O. Savo moje viđenje ovog kao čovjeka i laika u vjeri mi govori da ovo nije spojivo sa onim što nas uči naš najljubezniji Bog i Čovjek .

Pravoslavlje mi je uvijek bilo privlačno i lijepo ,  te sam ga doživljavao kao dio sebe koji mi nedostaje . I mnogo sam se obogatio na ovom forumu zahvaljujući izuzetnim osobama , braći i sestrama u Kristu te ih osjećam zaista kao dio sebe na jednom mističnom nivou, i kad pristupamo najsvetijim tajnama oni su sa mnom.

Ja samo mogu da posvjedočim iz onog što sam vidio i doživio da je Crkva jedna i da su svi sakramenti potpuni u oba krila Crkve . I da je Duh jedan , koji nas ujedinjuje. 

Драго ми је да сте се обогатили на овом форуму. То и ја могу да кажем и радујем се да можемо да дискутујемо. Када кажете да су сви сакраменти потпуни у оба крила Цркве, молио бих вас као римокатолика да ми кажете како ви разумете Католичку Цркву. Ја сам већ доста говорио о својим ставовима.

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 19 минута, Bokisd рече

Dobro, da se ne natezemo oko citata parcijalnih otaca, jasno pise sta i kako.

Ja sam koristio citate koje si ti potegao, tako da ne razumem o kakvim natezanju obostranog karaktera ti govoris.

Dakle jasno je da je sakrament u punoci a ti ga uporno krstis kao nekakav marker kai nesto sto nije doslo od andjeoskih reci, vec su to reci davaoca koji jih pravilno obredno izgovara....

Vidim da ne razumes da obred nije religijskog magijskog karaktera nego je misticno delo samog Gospoda Isusa Hrista.

Dakle sakrament ne moze da bude poluziv ili nepotpun. Moze samo da ga ima ili nema.

 

[Августин]

пре 29 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

 

Дух дише из Цркве, Тела Христовог, грли васцелу творевину и приводи је пуноћи евхаристијске заједнице у Цркви јер је све позвано да буде Црква. То је благовољење Божије. Ми сведочимо ту веру, али чињеница да инославне тајне у практичном животу наше Цркве ипак нису прихваћене (ни на једном нивоу) показује да тврдња да их Православље богословски прихвата као потпуно валидне, једноставно логички није одржива. 

Оче Саво ваши аргументи су уверљиви, али је мени помало нејасно ово да Дух дише само кроз Цркву.Наиме Дух Свети је Бог исто колико Отац и Син и не може се ничим ограничити.Просто речено не може Црква да буде већа од Бога.Мени смета што се у православним догматикама пневматологија своди на еклисиологију.А Црква је тело Христово а не Дух Свети.Учење о Духу Светом је неразрађено.О томе је писао например Владимир Лоски.Обратите пажњу на то.То су озбиљне ствари.

[Bokisd]

пре 13 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ja sam koristio citate koje si ti potegao, tako da ne razumem o kakvim natezanju obostranog karaktera ti govoris.

Dakle jasno je da je sakrament u punoci a ti ga uporno krstis kao nekakav marker kai nesto sto nije doslo od andjeoskih reci, vec su to reci davaoca koji jih pravilno obredno izgovara....

Vidim da ne razumes da obred nije religijskog magijskog karaktera nego je misticno delo samog Gospoda Isusa Hrista.

Dakle sakrament ne moze da bude poluziv ili nepotpun. Moze samo da ga ima ili nema.

 

Brate VSB, nismo mala deca.

Istrgnes neku rec iz teksta nekog oca i predstavljas ga po 'svom' kalupu misljenja. Nije bas u redu i okey.

Jasno pise i vidi se koji smisao i koja je sustina stvari u vezi svetih tajni ( krstenja ) u tim njihovim citatima. Mislim da nema tu neke velike filosofije.

Sto kaze sv.Justin Celijski, 'jasno je i komarcevoj savesti'. 
 

[Кратос]

пре 12 минута, Августин рече

А Црква је тело Христово а не Дух Свети.

A Duh Sveti valjda rukovodi Crkvom,Duh Sveti svojim silaskom oformljuje Crkvu,Duh Sveti pretvara hleb i vino u telo i krv Hristovu....bez Duha Svetoga nema Crkve.

[Августин]

Да тако је али Дух Свети је Бог,а не само управни орган Цркве.Овде не желим уопште да кажем например како Дух Свети далује и ван Цркве.Него једноставно да је Дух Свети Бог и да се то чини ми се заборавља,а Бог је неограничен.Олако се говори о Духу Светом.Пневматологија се малтене прескаче за разлику например од Христологије.Када би неко написао праву Пневматологију многе ствари би биле јасније.Дух Свети у свести многих није Бог а ни личност.

[Bokisd]

пре 3 минута, Августин рече

Да тако је али Дух Свети је Бог,а не само управни орган Цркве.

Zasto se onda kaze,.....'izvole se Duhu svetome i nama'....na apostolskom Saboru ?
 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 30 минута, Августин рече

Оче Саво ваши аргументи су уверљиви, али је мени помало нејасно ово да Дух дише кроз Цркву.Наиме Дух Свети је Бог исто колико Отац и Син и не може се ничим ограничити.Просто речено не може Црква да буде већа од Бога.Мени смета што се у православним догматикама пневматологија своди на еклисиологију.А Црква је тело Христово а не Дух Свети.Учење о Духу Светом је неразрађено.О томе је писао например Владимир Лоски.Обратите пажњу на то.То су озбиљне ствари.

Дух Свети конституише Цркву, он је држи, чува и надахњује од Педесетнице (Када кажем да Дух дише кроз Цркву изражавам се поетично, а не у смислу вечног исхођења Духа Светога). Без Духа Светога не бисмо могли да правилно познамо Христа као Сина Божијег, а без Христа немамо заједницу са Оцем. Зато је Црква радионица спасења тј. превођења васцеле творевине у ипостасну заједницу са Богом у Христу Исусу. Зато све у Цркви бива у знаку Св. Тројице. Све је позвано да се утка у Тело Христово евхаристијом, сви људи, сва твар, све да уђе у благобитије вечности. Другим речима евхаристијска заједница је отворена и призива све оне који Духом Светим познају правоверно Христа као Бога. Они који га још нису познали као Бога учествују посредно у даровима Цркве (нпр. Бог Духом светим учи, упућује и чини чуда и људима који не познају Христа као Бога). Још више то чини онима који Христа познају као Сина Божијег, али га не исповедају исправно и својим људским предањима замагљују лик Христов и онемогућавају себе да учествују у Евхаристији Цркве. Не признавање овог исцелитељског деловања Духа Светога код оних који са нама нису у евхаристијској заједници било би негирање мисије Духа Светога и одбацивање других. Све је у динамици спасења и Бог је једини и коначни судија. Врата Царства небеског су свима отворена у Цркви али да би неко био део евхаристијског ткива Цркве, Црква треба да га као таквог препозна као свог.

У томе је, мислим, мисија Св. Духа у времену. То је пре свега мисија Цркве и зато нам је Господ након свог Вазнесења обећао Утешитеља "који ће нас свему научити" и који својим деловањем чини да Црква живи као Тело Христово. Зато је у Православној Цркви важно разликовање вечног нивоа и односа између ипостаси Св. Тројице и деловања Духа Светога у времену, који се Сином даје и излива на творевину да би је усавршио и употпунио. Иако су то два различита нивоа која не смемо да мешамо (као што то несрећно чине римокатолици у свом учењу филиокве и неправилном схватању енергија Божијих), ми не можемо да разумемо еклисиологију без пневматологије. Зато кажемо где год су двоје или троје сабрани у име Христово, тј. у Духу Светоме који нас учи пуноћи истине и сабира као једно Тело Христово, ту је Црква Божија, ту је Бог кога опитујемо у његовим божанским енергијама. Зато су инославни позвани у пуноћу Цркве, али све док их Црква не позна као потпуно своје, у пуноћи евхаристијске заједнице, не можемо рећи да су већ Црква, а понајмање да њихове заједнице представљају цркве у светотајинском смислу. Већ смо рекли да локалне Цркве нису само делови једне универзалне Цркве, већ је и свака Црква са Епископом који приноси евхаристију са својим верним народом истовремено и цела Католичанска Црква, и ЈЕДНА и МНОГЕ истовремено. Инославне не препознајемо у тој тајни јер бисмо се иначе са њима причешћивали и православна вера никада не би била важна за Цркву, али видимо и радујемо се како и њих Дух Свети приводи пуноћи истине у Цркви и живимо у нади да ћемо сви бити једно у Христу. Једино на овај начин можемо да разумемо исправно чињеницу да је Црква Католичанска ЈЕДНА и заснована на темељима апостолске вере, а да имамо и оне који нису са њом у заједници, већ су мање или више далеко. Зато не говоримо о подељености Цркве, или као протестанти о једној невидљивој Цркви која је видљиво подељена. Ова учења су парадоксална за Православље у контексту континуитета православног предања од апостола до 20. века, када су ова учења почела да пуштају корене и код неких православних. 

[kopitar]

пре 20 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Драго ми је да сте се обогатили на овом форуму. То и ја могу да кажем и радујем се да можемо да дискутујемо. Када кажете да су сви сакраменти потпуни у оба крила Цркве, молио бих вас као римокатолика да ми кажете како ви разумете Католичку Цркву. Ја сам већ доста говорио о својим ставовима.

Ja vidim samo jednu svetu katoličku i apostolsku Crkvu kojoj je temelj i glava Krist ,  Tijelo njegovo - svi mi kršteni ( zajednica sinova i kćeri usinovljenih kojima je on život naš , i hrana i piće  ) . Tu su svi koji imaju neprekinuto apostolsko nasljeđe ( svećeničkih ređenja) bez obzira na ljudske slabosti i određena pogrešna učenja koja ne diraju osnove vjerovanja.

Za drugu kršćansku braću koji nemaju sve gore navedeno promijenio bih onu ikonomiju o kojoj ste govorili , osim krštenja ako je pravilno izvršeno.

[Кратос]

пре 3 минута, Августин рече

Да тако је али Дух Свети је Бог,а не само управни орган Цркве.

Nisam ni mislio da je upravni organ ali svakako da rukovodi Crkvom i čuva istinito učenje o Bogu.Bez njega niko ne poznaje Hrista kao Sina Božijeg i Spasitelja sveta.

[Августин]

Тако је али не може се о Богу говорити као да је ту да само нечему служи.Где је ту Дух Свети као лични Бог.Да ли тај Бог има своју вољу и о нечему одлучује или само иде где га пошаљу.Не могу се разматрати разне паламистичке интелектуалне конструкције,а основне ствари из Триадологије нису јасне.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 2 минута, kopitar рече

Ja vidim samo jednu svetu katoličku i apostolsku Crkvu kojoj je temelj i glava Krist ,  Tijelo njegovo - svi mi kršteni ( zajednica sinova i kćeri usinovljenih kojima je on život naš , i hrana i piće  ) . Tu su svi koji imaju neprekinuto apostolsko nasljeđe ( svećeničkih ređenja) bez obzira na ljudske slabosti i određena pogrešna učenja koja ne diraju osnove vjerovanja.

Za drugu kršćansku braću koji nemaju sve gore navedeno promijenio bih onu ikonomiju o kojoj ste govorili , osim krštenja ako je pravilno izvršeno.

Мислим да је Други ватикански концил одредбама садржаним у Конституцији Lumen gentium одговор шта је Католичка Црква изразио на следећи начин: http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/279-dogmatska-konstitucija-o-crkvi-rlumen-gentiuml/ )

"Lumen gentium поглавље 8 - Krist, jedini Posrednik, sazdao je ovdje na zemlji svoju svetu Crkvu, zajednicu vjere, nade i ljubavi, kao vidljivi sklop; on ju bez prestanka podržava te po njoj na sve razlijeva istinu i milost. Društvo, pak, opskrbljeno hijerarhijskim organima, i otajstveno Kristovo tijelo, vidljivi zbor i duhovna zajednica, zemaljska Crkva i Crkva obdarena nebeskim dobrima, ne smiju se smatrati kao dvije stvari, nego one tvore jednu složenu stvarnost koja nastaje srašćivanjem ljudskoga i božanskoga elementa (quae humano et divino coalescit element) ….To je jedina Kristova Crkva koju u Vjerovanju priznajemo jednom, svetom, katoličkom i apostolskom (Haec est UNICA Christi Ecclesia, quam in Symbolo unam, sanctam, catholicam et apostolicam profitemur); nju je Spasitelj poslije svoga uskrsnuća predao Petru da ju pase (usp. Iv 21, 17); njemu i ostalim apostolima povjerio je njezino širenje i upravlja¬nje (usp. Mt 28, 18 ss) i zauvijek ju je postavio »kao stup i uporište istine« (usp. 1 Tim 3, 15).

Ta Crkva, u ovome svijetu ustanovljena i uređena kao društvo, postoji u Katoličkoj Crkvi kojom upravljaju Petrov nasljednik i biskupi s njime u zajedništvu, premda se i izvan njezina ustrojstva nalaze mnogi elementi posvećenja i istine koji, kao darovi svojstveni Kristovoj Crkvi, snažno potiču na katoličko jedinstvo. (Haec Ecclesia, in hoc mundo ut societas constituta et ordinata, subsistit in Ecclesia catholica, a successore Petri et Episcopis in eius communione gubernata(13), licet extra eius compaginem elementa plura sanctificationis et veritatis inveniantur, quae ut dona Ecclesiae Christi propria, ad unitatem catholicam impellunt.)"

Дакле, Црква постоји као видљива структура као једна и једина (UNA ET UNICA) Света Католичанска и Апостолска Црква и предата je од Христа Петру да је пасе. Она је по овој дефиницији устројена као "друштво" (societas) и постоји у Католичкој Цркви којом управљају Петров наследник и бискупи са њим (употребљен је глагол subsistere који по тумачима подразумева суштинско постојање само по себи, а не посредно). Како видимо касније, Ватикан не негира постојање елемената црквености у „одвојеним заједницама“, али оне суштински, без јединства са „Петровим наследником“ не баштине пуноћу црквености и не могу се по себи назвати Црквом, већ једино условно, посредно, у зависности од односа са папом). Признавање вредности које имају „одвојене цркве“ постојало је и раније, што можемо да видимо у различитим документима Ватикана од Флорентинског сабора надаље. У овој Конституцији је став разјашњен у том смислу што се признаје да изван структуре Цркве налазе елементи посвећења и истине (sanctificationis et veritatis) али који "подстичу на католичко јединство", које се опет, може успоставити једино у пуној заједници са „Петровим наследником“.

Ове одредбе су и даље на снази и претпостављам да сви римокатолици треба да верују да је ово истина Цркве. 

У 22. поглављу Конституције Lumen gentium посебно се говори о улози римског првосвештеника и епископском колегију и наглашава да је:

"Rimski je prvosvećenik, kao Petrov nasljednik, trajno i vidljivo počelo i temelj jedinstva kako biskupa tako i mnoštva vjernika. Pojedinačni su, pak, biskupi vidljivo počelo i temelj jedinstva u svojim partikularnim Crkvama" (Romanus Pontifex, ut successor Petri, est unitatis, tum Episcoporum tum fidelium multitudinis, perpetuum ac visibile principium et fundamentum. Episcopi autem singuli visibile principium et fundamentum sunt unitatis in suis Ecclesiis particularibus)

У складу са оваквим дефинисањем граница Цркве, објашњена је римска теологија екуменизма. Она, као што ћемо видети, не почива на тражењу истине коју сви имају или којој сви треба да се врате, већ искључиво подразумева сведочење пуноће истине коју Римска црква непрекинуто поседује ради реинтеграције одвојених заједница у јединство са римским епископом.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 12 минута, kopitar рече

Ja vidim samo jednu svetu katoličku i apostolsku Crkvu kojoj je temelj i glava Krist ,  Tijelo njegovo - svi mi kršteni ( zajednica sinova i kćeri usinovljenih kojima je on život naš , i hrana i piće  ) . Tu su svi koji imaju neprekinuto apostolsko nasljeđe ( svećeničkih ređenja) bez obzira na ljudske slabosti i određena pogrešna učenja koja ne diraju osnove vjerovanja.

Za drugu kršćansku braću koji nemaju sve gore navedeno promijenio bih onu ikonomiju o kojoj ste govorili , osim krštenja ako je pravilno izvršeno.

Опростите што цитирам оно што, претпостављам већ добро знате, али важно је да и други прочитају. 

Наставио бих даље о томе како Ватикански Сабор учи о Цркви

Погледајмо сада карактеристичне пасусе из декрета Unitatis redintegratio који је доступан и у хрватском преводу http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/277-dekret-o-ekumenizmu-runitatis-redi-ntegratiol/
 
У првој и другој тачки овог документа можемо видети да Рим не прихвата чињеницу да је Црква подељена, већ да јединство Цркве и њен раст припадају пре свега бискупима и Петровом наследнику као глави. 

Најзанимљивија је, међутим, тачка 3. документа о односу према „одељеним“ хришћанима, те трећи пасус цитирамо у целини:

„U toj jednoj i jedincatoj Božjoj Crkvi ( In hac una et unica Dei Ecclesia) već su se od samih početaka pojavili neki rascjepi koje Apostol oštro kori kao vrijedne osude: u kasnijim su, pak, stoljećima nastale još veće nesuglasice i znatne su zajednice odijeljene od punoga zajedništva Katoličke crkve, ponekad ne bez krivnje ljudi s obiju strana. A oni koji se sada rađaju u takvim zajednicama i napajaju se vjerom u Krista, ne mogu biti optuženi za grijeh rastavljenosti i Katolička ih crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni, naime, koji vjeruju u Krista i na pravi su način kršteni, postavljeni su u neko, iako ne i savršeno, zajedništvo s Katoličkom crkvom. Dakako, zbog razilaženja koja na razne načine vladaju između njih i Katoličke crkve, kako u doktrinarnim, a katkad i u disciplinskim pitanjima, tako i pogledom na ustrojstvo Crkve, punom se crkvenom zajedništvu protive na malе a katkad i teže zapreke, koje ekumenski pokret nastoji prevladati. Uza sve to, oni se, u krstu iz vjere opravdani, pritjelovljuju Kristu pa se zato s pravom rese kršćanskim imenom, a djeca Katoličke crkve ih zasluženo priznaju braćom u Gospodinu.“

„Povrh toga, mnogi i izvrsni elementi ili dobra, od kojih se – uzetih zajedno – izgrađuje i oživljuje sama Crkva, mogu postojati također izvan vidljivih ograda Katoličke crkve: pisana Božja riječ, život milosti, vjera, nada i ljubav te drugi unutrašnji darovi Duha Svetoga i vidljivi elementi; sve to, što od Krista proizlazi i k njemu vodi, s pravom pripada jedinoj Kristovoj Crkvi“. (Insuper ex elementis seu bonis, quibus simul sumptis ipsa Ecclesia aedificatur et vivificatur, quaedam immo plurima et eximia exstare possunt extra visibilia Ecclesiae catholicae saepta: verbum Dei scriptum, vita gratiae, fides, spes et caritas, aliaque interiora Spiritus Sancti dona ac visibilia elementa: haec omnia, quae a Christo proveniunt et ad Ipsum conducunt, ad unicam Christi Ecclesiam iure pertinent.)

„Od nas odijeljena braća obavljaju također mnoge svete čine kršćanske religije, koji na razne načine, već prema različitom stanju svake Crkve ili zajednice, bez sumnje mogu stvarno roditi život milosti te valja reći da su prikladni za otvaranje pristupa u zajedništvo spasa“. (Non paucae etiam christianae religionis actiones sacrae apud fratres a nobis seiunctos peraguntur, quae variis modis secundum diversam condicionem uniuscuiusque Ecclesiae vel Communitatis procul dubio vitam gratiae reapse generare possunt atque aptae dicendae sunt quae ingressum in salutis communionem pandant.)

„Stoga te odijeljene Crkve ili zajednice, iako smatramo da trpe od onih nedostataka, nipošto nisu lišene značenja i važnosti u otajstvu spasenja“. (Proinde ipsae Ecclesiae et Communitates seiunctae, etsi defectus illas pati credimus, nequaquam in mysterio salutis significatione et pondere exutae sunt.) „Kristov se, naime, Duh ne ustručava poslužiti njima kao sredstvima spasenja; njihova snaga potječe od one punine milosti i istine koja je povjerena Katoličkoj crkvi“. (Iis enim Spiritus Christi uti non renuit tamquam salutis mediis, quorum virtus derivatur ab ipsa plenitudine gratiae et veritatis quae Ecclesiae catholicae concredita est). 

„Pa ipak, od nas odijeljena braća – bilo pojedinci bilo zajednice i njihove Crkve – ne uživaju ono jedinstvo što ga je Isus Krist htio darovati svima onima koje je preporodio i suoživio u jedno tijelo i u novost života, a što priznaju Sveta pisma i časna crkvena predaja. Jer samo se po Katoličkoj Kristovoj crkvi, koja je opće pomagalo spasenja, može postići sva punina spasonosnih sredstava“ (Attamen fratres a nobis seiuncti, sive singuli sive Communitates et Ecclesiae eorum, unitate illa non fruuntur, quam Iesus Christus iis omnibus dilargiri voluit quos in unum corpus et in novitatem vitae regeneravit et convivificavit, quamque Sacrae Scripturae et veneranda Ecclesiae Traditio profitentur. Per solam enim catholicam Christi Ecclesiam, quae generale auxilium salutis est, omnis salutarium mediorum plenitudo attingi potest).

„Vjerujemo, naime, da je samo apostolskome zboru na čelu s Petrom Gospodin povjerio sva dobra Novoga saveza radi uspostave jednoga Kristova tijela na zemlji; njemu se potpuno trebaju pritjeloviti svi koji već na neki način pripadaju Božjemu narodu, Premda taj narod, dok traje njegovo zemaljsko putovanje, u svojim članovima ostaje podložan grijehu, on ipak u Kristu raste i Bog ga blago vodi u skladu sa svojim skrovitim naumima, sve dok radostan ne bude prispio k cjelovitoj punini vječne slave u nebeskom Jeruzalemu.“ (Uni nempe Collegio apostolico cui Petrus praeest credimus Dominum commisisse omnia bona Foederis Novi, ad constituendum unum Christi corpus in terris, cui plene incorporentur oportet omnes, qui ad populum Dei iam aliquo modo pertinent. Qui populus, durante sua terrestri peregrinatione, quamvis in membris suis peccato obnoxius remaneat, in Christo crescit et a Deo, secundum Eius arcana consilia, suaviter ducitur, usquedum ad totam aeternae gloriae plenitudinem in caelesti Ierusalem laetus perveniat.)

Занимљиво је детаљно прочитати оба документа у целини да би се добила заокружена слика како Римокатоличка црква види себе у односу према другим хришћанима, али је и из ових одељака већ довољно јасно да екуменски дијалог Рим никако не види као тражење видљивог јединства Цркве које наводно не постоји. Оно, по римском учењу, већ постоји непрекинуто од апостолских времена и манифестује се структури на чијем је челу „Петров наследник“, а циљ екуменског покрета јесте да се  „одвојени хришћани“ прикључе том јединству како би благодат која код њих постоји „са недостатком“ постала потпуна. Римокатоличка црква, дакле, само условно признаје постојање тајни ван видљивих граница (Римокатоличке) цркве и не сматра потпуним, а њихово постојање види као својеврсно средство које треба да приведе пуноћи „католичког јединства“, које се пројављује и потврђује пре свега у јединству са римским епископом.

На основу ове мале анализе можемо закључити да је Римокатоличка Црква сачувала, ако ништа друго, онда пуну доследност свом схватању црквеног јединства од времена свог раскола са Православним Црквама до данас уз извесну промену језика којим се изражава тај став. Тврдња да је Други ватикански концил суштински донео нешто ново у односу Рима према другим хришћанима је апсолутно неутемељен. Једино се више не користи агресивно идеологија унијаћења, иако ниједном речју унијатство није нити може бити експлицитно признато као грешка јер је суштински засновано на темељима римокатоличке екслисиологије.

Закључио бих да је римокатоличко учење о Цркви много строжије и ако ништа друго доследније ономе што су они вековима учили, него код оних православних који сада у име екуменске љубави смело преправљају своју еклисиологију. У римокатоличком учењу о Цркви на 2 Ватикануму нема ни призрака неке теологије две одвојене Цркве или других теорија које се користе само у мање формалним документима и које су мисионарске природе. Зато се у саборским документима 2 Ватиканума Православна Црква НИГДЕ не назива Црквом јер би то била контрадикција римокатоличком учењу о Цркви.

[Bokisd]

пре 7 минута, Августин рече

Не могу се разматрати разне паламистичке интелектуалне конструкције,а основне ствари из Триадологије нису јасне.

Nemoj tako.

Te konstrukcije su Palamitskim saborima i opstim konzesusom cele Istocne Crkve prihvacene kao osnove ucenja, koje govori o Bozijim energijama i nacinu kako moze covek da pristupi Bogu i postane Bog po blagodati ( kroz te energije).