Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[Александар Милојков]

Може неко лишити себе живота, али не може да се лиши васкрсења и суда. Убити своју душу значи одвојити је од Бога, од смисла. То је вечна смрт, ма шта то значило (нешто много ружно, сигурно).

[Исихије]

Pa otac Vladan je i moj profesor. Ja sam polozio patrologiju kod njega u ispitnom roku koji je bio drugi po redu na kome su studenti polozili ispit kod njega; pre toga nekoliko rokova niko nije polozio od kada je o. Vladan preuzeo katedru. Elem. Treba malo bolje prouciti bas upravo nove teologe pa videti da najeminentniji medju njima (Florovski, Smeman, Loski, o. Serafim, prep. Justin, Panajotis Nelas, Panajotis Hristu, Jovan Romanidis) govore na temu konkretno duse. Ako mislis da je dogmat nesto sto ispoveda Crkva, onda je besmrtnost duse upravo jedan od njih, ako gledamo na to koliko ga Otaca tumaci i podrzava. Jedan od primera je i 124 pravilo Kartaginskog sabora (393-419) koje kaze da Adam ne bi umro da nije sagresio, odnosno da ne bi umro po neophodnosti prirode. Ja dogmat shvatam po modelu sv. Vikentija Lerinskog.

[Искушеник]

Ево неколико речи св. Јована Кронштатском о овом проблему :

"Шта је најстрашније за човека? Смрт? Да, смрт. Нико од нас не може без страха замислити да ће морати да умре и испусти дах. Али, браћо немојте се плашити и немојте се превише жалостити. Исус Христос, наш Спаситељ, Својом смрћу победио је нашу смрт и Својим васкрсењем поставио је темеље нашем васкрсењу: смрт истинског хришћанина није ништа друго него сан до дана васкрсења или рођење за нови живот. Учите се да непрестано умирете за грех и душама васкрсавате из мртвих дела, обогаћујте се врлином и немојте неутешно жалити за умрлима; научите се да смрт сусрећете без ужаса, као што је то и наредба Оца небеског, јер је васкрсењем Христовим из мртвих смртизгубила своју суровост."

А о горепомињаном проблему односа непокајаних грешника са Богом после смрти и сучељавања са Божијом љубављу :

"Те руке, које воле да примају дарове, склопиће се на грудима и ништа више неће узети; те ноге, које воле да иду за злом а не воле да стоје на молитви, заувек ће се испружити и више никуда неће поћи; те очи, које воле да са завишћу гледају на благостање ближњег, затвориће се, заувек ће згаснути њихов пламен и ништа их више неће примамити; слух, који се често отвара да би слушао клевете и ружне рели, обамреће и никакве громове више неће чути: чуће једино трубу која ће васкрсавати мртве,  тада ће наше нетрулежно тело устати “или у васкрсење живота... или у васкрсење суда“ (Јн. 5,29). Шта је то онда што ће у нама живети и после смрти и што треба да буде предмет свих наших настојања, док год смо живи? Оно што ми сада називамо срцем, тј. наш унутрашњи човек, наша душа – она мера бити предмет наших брига. Очишћујте своје срце током читавог живота, да би оно (или ваша душа) касније било способно да гледа Бога."

Неспособна душа, неочишћена и неопрана не може бити способна да гледа Бога. Божија љубав и светолост, за душу која се растала са својим телом и земаљским животом, бива несносна тама, стид, страх и мучење.

[Guest O.Ugrin]

Ako dusa tvoja nije u Hristu, mrtva je. - Ava Justin Popovic

Ne znam za sebe, ni ne mogu da garantujem, da sam jasan u pisanju, da mogu da napisem nesto sto bi svi mogli da razumeju ili barem vecina. Ali, ono sto mogu da garantujem jeste da Aleksandar jeste takav pisac i da ono sto je napisao ne samo da moze da se shvati vec svojim slovom i nadahnjuje coveka da u sebi potrazi Rec. Tako da, zakljucujem, da postoje ljudi koji jednostavno nece da razumeju ono sto je napisano u iluziji borbe za cistotu Vere, odbranu Crkve od svestenika i teologa, ukidanju prava da covek ima u sebi tu moc, od Boga danu, da izabere Boga, Zajednicu sa njim, svojom voljom a ne nekom nuznoscu prirode jer, ako je dusa besmrtna, onda je ta besmrtnost nuzna i, dovoljno je ukljuciti samo mali deo svog neokortexa pa shvatiti da je Bog coveka stvorio slobodnim ne bi li i ta Vecnost bila Radost a ne bukagija moranja.

Merilo Crkve jeste Hristos, Sveti Oci jesu izraz, pokazatelj zivota koji ima bice okrenuto ka Bogu u svom beskompromisnom traganju za Hristom, ciji rast jeste cilj a mera/merilo ispravnosti tog hoda, da budemo savrseni kao sto je savrsen Otac nas koji je na nebesima sto nije drugo do poziv na napredovanje u Vecnosti, odnosom, cija mera i merilo jeste sam Hristos, Telo Njegovo, Crkva, dakle. Pa, to su elementarne stvari...

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Александар Милојков]

Pa otac Vladan je i moj profesor. Ja sam polozio patrologiju kod njega u ispitnom roku koji je bio drugi po redu na kome su studenti polozili ispit kod njega; pre toga nekoliko rokova niko nije polozio od kada je o. Vladan preuzeo katedru. Elem. Treba malo bolje prouciti bas upravo nove teologe pa videti da najeminentniji medju njima (Florovski, Smeman, Loski, o. Serafim, prep. Justin, Panajotis Nelas, Panajotis Hristu, Jovan Romanidis) govore na temu konkretno duse. Ako mislis da je dogmat nesto sto ispoveda Crkva, onda je besmrtnost duse upravo jedan od njih, ako gledamo na to koliko ga Otaca tumaci i podrzava. Jedan od primera je i 124 pravilo Kartaginskog sabora (393-419) koje kaze da Adam ne bi umro da nije sagresio, odnosno da ne bi umro po neophodnosti prirode. Ja dogmat shvatam po modelu sv. Vikentija Lerinskog.

Видиш, ја сам један од оних ретких који је добио 10 код оца Владана... 0102_laugh

Елем, брате и колега, прочитај рецимо шта каже Флоровски о бесмртности душе. Дадох линк у горњем посту. Не верујем да би таква величина напамет тврдила да учење о души није догмат и да хришћани нису обавезни да исто исповедају. Оно без чега је хришћанство незтамисливо, како каже о.Георгије Флоровски, јесте васкрсење мртвих.

Наравно да Адам не би умро да није погрешио. Међутим, шта би значило то "да није погрешио"? То би значило да је одговорио да Божији призив и Његов превечни план: да створена природа, људска природа, живи у заједници са Богом. И то не у било каквој заједници већ у једној јако присној и органској заједници: да Бог постане човек, те да у Његовој Личности заједничари нестворено и створено, божанско и људско. Да, Адам је требао да прихвати Тајну Христа. Да је то учинио сигурно не би умро. Нажалост, он то није учинио и у томе се састоји њего грех који је донео смрт.

Оно што нису урадили Адам и Ева, урадили су Пресвета Богородица и Нови Адам, Господ Исус Христос.

По нужности своје створене природе човек умире само онда када та природа живи ван општења са Богом, ван Сина Божијег. Тада се природа препушта само својим моћима, те за њу важи и нужност: да све што има почетак мора имати и крај, како каже, рецимо, свети Атанасије Велики. Чини ми се да и у овим расправама о души понављамо Адамову заблуду: гајимо наде у бесмртност ослањајући се на логосе своје природе (конкретно на логосе душе). Једини извор наше бесмртности и ондаи сада и увек и у векове векова јесте: Богочовек, Син Божји који је постао човек да би смо ми постали синови Божји. Бесртност треба тражити само ту, у "људској природи Бога", како каже свети Григорије Богослов.Само тако можемо дапревазиђемо границе и нужностисвоје створености. Једино тако оно што има почетак ипак нема крај. Управо због тога је и Син Божији постао и заувек остао човек - дадарује нама оно што по природи немамо: бесмртност, живот вечни.

[Искушеник]

Ево казивања блаженопочившег светитеља Будимског Данила Крстића о врло сличној теми, о теми о којој дискутујемо овде, а и овде https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6395.msg176885.html#msg176885

Послушајте разговор од 52:27, посебно послушајте од 62:00 минута где Владика објашњава разлику између Ада и Пакла и где наглашава да сада Пакао не постоји.

Untitled

Да ли је душа Господа нашег Исуса Христа, када је узео на себе људску природу, овоплотио се и постао човек, била бесмртна по природи?

[trapa]

Код Бога нема ништа нужно, код Њега је личност изнад природе. Тако да не условљава природа Његову бесмртност него Његово вечито "Да", тј. Његова воља да постоји на начин који постоји. А основа Божијег постојања је љубав, Бог је предвечно одабрао да постоји као љубовна (вл. Данило разликује реч љубавна и љубовна) заједница Оца, Сина и Светог Духа.

Конкретно ја бих рекао да је душа Христова након оваплоћења била бесмртна по природи.

И сама смрт Христова је тајанствена. Моје мишљење је да Христа нису заиста људи убили, мислим јесу али не директно пошто човек не може сам по себи убити Бога, али је Христос својом вољом допустио да буде убијен,  сам је себе принео на жртву. Зато је и посебно велика, тајна вечера, јер Христос ту даје Себе, ломи своје Тело и излива своју Крв иако још није разапет и на тај начин показује да уствари добровољно страда нас ради и да га ништа не тера на Крст.

[Milan Nikolic]

Христа јесу заиста људи убили. Није се ваљда сам убио? Него је Христос пристао на страдање.

У вези душе Христове, свакако ни она није бесмртна по природи. Шта би значило то ,,по природи''?

[Александар Милојков]

Христова душа и Христово тело, једном речју Христово човештво, било је идентично са човештвом сваког од нас. Логос је постао човек по свему идентичан са нама, осим по греху.

[trapa]

Христова душа и Христово тело, једном речју Христово човештво, било је идентично са човештвом сваког од нас. Логос је постао човек по свему идентичан са нама, осим по греху.

Да али истовремено Христос је био и Бог. Моје питање је да ли је у тренутку смрти дошло до раздвајања Христове две природе. Чудно мало питање. Једном приликом сам чуо за тумачење да је у тренуцима кад Христос говори Боже "зашто си ме оставио" да га је тада заиста Отац напустио да би могао да умре. Али ту су и речи "Оче, у руке твоје предајем дух свој", какве везе има Христов дух са савременим поимањем душе да ли је то исто или нешто различито. Шта је то дух Христов? Да ли је након смрти Христос остао да буде свеприсутни Логос или је тада умро и Бог и човек у Њему. Интересантна тема.

[obi-wan]

Naravno da ni jednog trenutka nije doslo do razdvajanja Njegove dve prirode...

Kako bi inace razorio ad samo kao covek?

Sto se tice patnji i stradanja u Getsimanskom vrtu pre samog Raspeca, kad Mu, kako svedoci Jevandjelje, "kapase znoj kao kapi krvi" - to se po Bozijem dopustenju Njegovo covestvo samo (bez pomoci Bozanstva) borilo da svoju covecansku volju i u tom poslednjem podvigu ucini do kraja bezrezervno poslusnom Bozijoj, jer se Njegova ljudska priroda - buduci bezgresna - prirodno protivila smrti...

I kao sto znamo, u toj borbi je On i kao Covek izasao pobednicki... zato Ga, izmedju ostalog, i zovemo podvigoploznikom...

[Искушеник]

Kako bi inace razorio ad samo kao covek?

 

Изгледа је ово одговор.

Пошто је у Аду био душом, то онда значи да је Христова душа бесмртна по природи. Сви знамо да је једино Бог бесмртан по својој суштини.

:0104cheesy:

[andrej]

Чекај брате, па Христос са оцем дели Суштину (још тачније, ИСТЕ су Суштине) - мислим да је овде проблем у речи "бесмртност" - као што је лепо и јасно рекао брат Александар, потпуни Бог и потпуни човек (осим греха), НИКАДА раздвојених природа. Период од смрти на крсту до Васкрсења имао је "темпорални" карактер само за људску перспективу - за Бога, нема никаквог временског тока од стварања света до последњег суда. Оваплоћење је једини улазак Бога-Логоса у просторно-временски континуум какав ми познајемо. (Без)смртност његове душе у периоду од оваплоћења до пострадања, ефективно се изједначава у свему са општим одликама људске природе.

Питање није наивно пошто је у вековима борбе Цркве с монотеизмом питање Христове природе проблематизовано управо са становишта смртности - ако је људима бесмртност по природи инхерентна, она је постала подложна смрти грехом - а Христос је у свему био човек осим у греху - монофизити су били с правом упитани о могућности његове смртности, уколико није подложан греху. Излаз је понуђен у Халкидону 451 - формулисана су четири догматска "НЕ" која садрже најближи могући одговор које је православље до тада могло да понуди. То је антиномичан одговор ОДЛУКЕ Бога да постане потпуни човек, који упркос неимања греха, својом ОДЛУКОМ може да пострада - а у име ИКОНОМИЈЕ СПАСЕЊА.

Дакле, одлуком о узимању целовитости људске природе (а без откривења у том тренутку како је ово остварио без подложности греху), Логос Козмосаздатељ је могао да пострада у потпуности човек.

Вековима касније, отац Сергеј Булгаков је у својој чувеној књизи Светлост невечерња, покушао да формулише и неко, халкидоном инспирисано "ДА" а мишљења о томе колико је у томе успео су и данас подељена.

[Искушеник]

"7. —Podobijem smrti i Vaskrsenja Hristovog”

U ranoj Crkvi je postojalo rečeno znanje i ona je čak mogla da ga izrazi u racionalnim i doslednim teorijama. Rana Crkva je znala da u krštenju mi istinski umiremo i istinski vaskrsavamo sa Hristom. Rečeno je ona doživljavala pri svakom činu krštenja. Ukoliko hoćemo da krštenje vaspostavi svoje prvobitno mesto i značenje, mi treba da se ponovo obratimo rečenome znanju, koje je prosvećivalo čitav život rane Crkve neizrecivom

radošću i koje ju je činilo uistinu pashalnom. Šta znače reči apostola Pavla: Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti Njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem (Rim.6,5)? Odgovor na rečena pitanja sadrži se u tvrdjenju samog Hrista da je Njegova smrt dobrovoljna. Ja dušu svoju polažem da je opet uzmem. Niko je neuzima od mene, nego je ja sam od sebe polažem. Vlast imam položiti je i vlast imam opet uzeti je

(Jn.10,17-18). Crkva nas uči da Hrostos, budući bez greha, nije na —prirodan način” bio podvrgnut smrti. On je bio potpuno slobodan od ljudske smrtnosti, koja je naša opšta i neizbežna sudbina. Njegova smrt nije bila prinudna. Sledstveno, ukoliko je ipak umro, On je imao želju da umre, s obzirom da je smrt bila

Njegov izbor i rešenost. I upravo dobrovoljni karakter Njegove smrti, smrti Besmrtnoga, preobraća smrt u spasonosnu smrt, ispuqavajući je spasonosnom silom i čineçi je našim spasenjem.

Medjutim, pre nego što poynemo da odgovaramo na pitanje o povezanosti smrti Hristove i naše sopstvene smrti u krštenju, mi treba da vaspostavimo istinsko značenje Hristove želje da umre.

Kažem da "vaspostavimo” stoga što se, premda može izgledati neobićno, najveća "jeres” nawšeg vremena tiče upravo smrti. Upravo u rčenome pitanju (koje je podjednako važno i za

veru i za blagočešće) očigledno je došlo do paradoksalne (premda nesvesne) metamorfoze, koja je u potpunosti iz našeg pogleda na svet udaljila hrišćansko vidjenje i opit smrti. Jednostavnije

rečeno, pomenuta jeres se sastoji u gubitku duhovnog značaja i sadržaja smrti kod samih Hrišćana, tj. smrti kao prvenstveno duhovne, a ne samo fiziološke realnosti. Za ogromnu većinu Hrišćana smrt predstavlja samo fizičku pojavu, kraj ovog života. Iza granica pomenutog kraja, vera polaže i utvr-

djuje drugi, čisto duhovni i beskrajni život, život besmrtne duše, usled čega smrt predstavlja prirodni prelaz iz jednog života u drugi. Pri pomenutom prilazu, koji praktično ne izlazi iz okvira čitave platonističke, idealističke i spiritualističke tradicije, postaje sve manje razumljiva, sve manje "egzistencijalna”,

sve maqe protkana u veru, pobožnost i ù život prvobitna hrišćanska koncepcija, koja je isticala Hristovo rušenje smrti ("smrću smrt uništi”), te u ranoj Crkvi veoma prisutna velika hrišćanska radost zbog uništenja smrti (Pobeda proždre smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda - 1.Kor.

15,54-55), koja je još uvek vrlo očigledna u našoj liturgijskoj tradiciji ("Vaskrese Hristos i više nema ni jednog mrtvog u grobu”). Mi živimo kao da su smrt i Vaskrsenje Hrista bili "dogadjaji za sebe”, koje mi treba da spominjemo i praznujemo, zbog kojih treba da se radujemo, naročito na Strašni petak i u Pashalnu nedelju, koji, medjutim, nemaju realnu, "egzistencijalnu” vezu sa našom sopstvenom smrću i našim zagrobnim životom. Naša

sopstvena smrt se shvata i objašqanja sa stanovišta sasvim druge perspektive: iz perspektive "prirodne” ili biološke smrti i podjednako "prirodne” (premda i "duhovne”) besmrtnosti.

Smrt se odnosi na telo, a besmrtnost samo na dušu. Ne odbacujući očigledno prvobitnu veru i na doličan način obeležavajući njene praznike, Hrišćanin u stvarnosti ne zna šta da radi sa "razrušenjem smrti” i "vaskrsenjem tela”. On ne zna kako da rešene pojmove usaglasi sa životnim iskustvom i intelektualnim pogledima, u kojima se lako povezuju pozitivizam i spiritualizam (što je karakteristiyno za psevdoduhovne preporode našeg vremena), ali skoro potpuno ignoriše kozmološki i eshatološki opit rane Crkve. Razlozi navednog raskoraka, sveproničuće premda i nesvesne jeresi su sasvim očigledni. Oni su, ukoliko iskoristimo savremenu terminologiju, semantički, premda na duboko psihološkom i duhovnom nivou. Savremeni čovek (čak i ukoliko je Hrišćanin) smrt posmatra kao potpuno biološku pojavu. On ne sluša hrišćansku blagovest o rušenju i uništenju smrti stoga što se na biološkom nivou nakon Hristove smrti sa smrću nije zapravo ništa dogodilo. Smrt nije bila ni razrušena, ni uništena. Ona i dalje ostaje nepromenjeni i prirodni zakon, podjednak i za svetitelje i za grešnike, i za verujućie i za nevernike, isti organski princip samog postojanja sveta. Hrišćansko Sveto Pismo izgleda nesaglasno sa smrću kakvom je shvata savremeni čovek. I on se spokojno odriče Pisma i vraća na stari i mnogo prihvatljiviji dualizam: smrtnost tela i besmrtnost duše. Medjutim, savremeni čovek ne shvata da je ono prema čemu je postao slep i gluv zapravo fundamentalno hrišćansko vidjeqe smrti, pri čemu biološka ili fizička smrt nije puna smrt, čak ni njena osnovna suština. Jer, u hrišćanskom vidjequ smrt je, pre svega, duhovna realnost, u kojoj čovek može da učestvuje još dok je živ, kao što može da je od nje slobodan i dok leži u grobu. Smrt se, naime, shvata kao odvojenost čoveka od života, tj. od Boga, koji jeste jedinstveni Davalac života, koji sam jeste život. Smrt nije suprotnost besmrtnosti (budući da nije stvorio samoga sebe, čovek nema vlasti da uništi sebe, da se vrati u ništa iz koga ga je Bog prizvao u postojanje, te je stoga (besmrtan), već istinskom životu, koji je bio svetlost ljudima (Jn.1,4). Čovek ima vlast da se odrekne od pomenutog istinskog života i da umre, usled čega bi sama njegova "besmrtnost” bila večna smrt. I upravo navedeni život je on odbacio. Rečeno i predstavlja prvorodni greh, prvobitnu kozmičku katastrofu, o kojoj mi ne znamo iz istorije, niti preko razuma, nego posredstvom religioznog osećaja, preko mističke unutrašnje vere, koja je prisutna u čoveku i koju ne može da razruši nikakav greh, koja svagda i svuda izaziva u njemu želju za spasenjem.Dakle, potpuna smrt ne predstavlja biološki fenomen, već duhovnu realnost, čiji je žalac - greh (1.Kor.15,56), tj. čovekovo odbacivanje jedinstveno istinskog života, koji mu je dao Bog. Greh je ušao u svet, i kroz greh smrt (Rim.5,12). I nema života osim u Bogu. Onaj koji ga odbacuje - umire, budući da život bez Boga i jeste smrt. Rečeno je duhovna smrt, koja sav čovekov život ispunjava umirenjem. Budući udaljenost od Boga, on se pretvara u usamljenost i stradanje, u strah i iluziju, u ropstvo grehu i zlobi, u besmislicu, pohotu i pustoš. Upravo duhovna smrt čini fizičku smrt čoveka istinskom smrću, konačnim plodom njegovog života ispunjenog smrću, užasom biblijskog "šeola”, gde samo

proživljavaq+nje, sama "besmrtnost” upravo jeste "prisustvo odsustva”, potpuna odvojenost, puna usamljenost, potpuna tama. I sve dok ne vaspostavimo hrišćansko vidjenje smrti i "osećanje”

smrti, smrti kao užasnog i grehovnog zakona i sadržaja našeg života (a ne samo naše "smrti”), smrti koja "caruje” u ovom svetu (Rim.5,14), mi nećemo biti u stanju da razumemo značaj Hristove smrti za nas i za svet. Jer, Hristos je došao da razruši i uništi upravo duhovnu smrt. On je došao da nas spase upravo od nje.

Pošto je sve navedeno rečeno, mi možemo razumeti odlučujući značaj dobrovoljne smrti Hrista, Njegove želje da umre. Čovek umire stoga što je poželeo život za sebe i u sebi, što je zavoleo sebe i svoj život više nego Boga, što je nešto drugo pretpostavio Bogu. Čovekova želja je istinski sadržaj greha i stoga stvarni koren njegove duhovne smrti, njen —"žalac”. Medjutim, Hristov život je u celini, potpuno i isključivo satkan iz Njegove želje da spase čoveka, da ga oslobodi od smrti, u koju je čovek pretvorio svoj život, da ga vrati životu koji je izgubio zbog greha. Njegova želja da spase jeste projavljenje savršene ljubavi prema Bogu i čoveku, punog poslušnjaqa volji Božijoj. Njihovo odbacivanje je čoveka i privelo grehu i smrti. Dakle, sav život Hristov je istinski "besmrtan”. U njemu nema smrti stoga što u njemu nema želje da ima bilo šta osim Boga. Stoga je sav Njegov život u Bogu i u ljubavi prema Bogu. I pošto Njegova želja da umre jeste konačni izraz i ispunjenje Njegove ljubavi i poslušnosti, i pošto Njegova smrt jeste ljubav i želja da se razruši usamljenost čoveka, njegova odvojenost od života, tama i očajanje smrti, pošto je ljubav prema onome ko je smrtan - u Njegovoj smrti nema "smrti”. Budući više projavljivanje ljubavi kao života i života kao ljubavi, Njegova smrt oduzima smrti qen "žalac” greha i zaista ruši smrt kao otelovljenje vlasti satane i greha nad svetom. On ne "uništava” i ne "ruši” fuzičku smrt stoga što ne "uništava” ovaj svet, čiji je ona deo i u kome istupa kao princip života i čak rasta. Medjutim, On čini nešto neuporedivo veće. Oduzimanjem žalca greha od smrti, uništavanjem smrti kao duhovne realnosti, ispunivši je sobom, svojom ljubavlju i životom, On je (kao bivšu realnost otudjenja i iskrivljenog života) pretvara u svetli i radosni "prelazak”, Pashu u puniji

život, u još punije jedinstvo, u još puniju ljubav. Apostol Pavle govori: Jer je meni život Hristos, i smrt dobitak (Fil.1,21). On ne govori o besmrtnosti svoje duše, već o potpuno novom značenju i sili smrti, o smrti kao "saprebivanju” sa Hristom, o smrti koja je (u ovom smrtnom svetu) postala znak i sila Hristove

pobede. Za one koji veruju u Hrista i žive u Njemu, "smrti više nema”, te pobeda proždre smrt (1.Kor.15,54). U svakom grobu se više ne nalazi smrt, nego život. Sada možemo da se vratimo krštenju i pitanju koje smo

postavili: zbog čega se krštenje obavlja na podobije smrti i Vaskrsenja Hristovog i kakvo je istinsko značenje podobija? Tek sada možemo razumeti da je podobije (pre nego wto se ostvari u obredu) u nama samima, u našoj veri u Hrista, u nawoj xubavi prema Qemu i stoga u našoj želji onoga što je On želeo. Verovati u Hrista označava i uvek je označavalo ne samo priznavati ga, ne samo dobijati od Njega, već pre svega - predavati se Njemu. U čega se može verovati jedino ukoliko se Njegova vera prihvati kao svoja, Njegova ljubav kao svoja ljubav, Njegovu želja kao svoja želja. Jer, Hrista nema izvan rečene vere, ljubavi i želje. Samo kroz njih mi možemo poznati Njega. Jer, On i jeste rečena vera i poslušanje, ljubav i želja. Verovati u Njega, a ne verovati u ono što je On verovao, ne ljubiti ono što je On ljubio, ne želeti ono što je On želeo - u stvari znači ne verovati u Njega. Odvajati Njega od sadržaja Njegovog života, očekivati čuda i pomoć od Njega a ne činiti ono što je On činio, nazivati ga Gospodom i klanjati se pred Njim a ne ispunjavati volju Njegovog Oca - znači ne verovati u Njega. Mi se ne spasavmo stoga što verujemo u Njegovu "natprirodnu” vlast, već stoga što svim našim bićem primamo i činimo svojom želju koja ispunjava Njegov život, koja jeste Njegov život i koja ga, na kraju krajeva, navodi da se pogruzi u smrt da bi je unitio. Želja za rečenim ispunjenjem i ostvarenjem vere (koja zaista moùe da se nazove i okusi kao smrt i vaskrsenje) i jeste, dakle, prvi plod vere i njenog "dejstva”, njenog podobija Hristovoj veri. Zaista, nije moguće poznati Hrista bez želje za radikalnim oslobodjenjem od ovoga sveta, o kome je Hristos rekao da je u ropstvu grehu i smrti i u odnosu na koji je, živeći u njemu, i sam bio mrtav: mrtav u odnosu na njegovu samodovoljnost, na pohotu telesnu, pohotu očiju, i nadmenost življenja (1.Jn.2,16), koji ga ispunjavaju i odredjuju, mrtav u odnosu na duhovnu smrt, koja caruje u njemu. Nemoguçe je poznati Hrista bez željee da se bude sa Njim. Medjutim, On se ne nalazi u ovom svetu, čije obličje prolazi. On nije qegov deo. Hristos se vazneo na nebo, a ne u neki "drugi svet”. Jer, nebo u Hrišćanskoj veri nije nešto spoljašnje, nego sama realnost života u Bogu, života koji je potpuno

slobodan od smrtne grehovnosti i grehovne smrtnosti, od odvojenosti od Boga, koja i jeste greh ovoga sveta i koja ga osudjuje na smrt. Biti sa Hristom znači imati novi život sa Bogom i u Bogu, koji nije "od ovoga sveta”. Medjutim, rečeno je nemoguće ukoliko se na nama ne primene reči apostola Pavla, koje su jednostavne ali istovremeno nedostižne za savremene Hrišćane: jer umreste i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kol.3,3). Najzad, nemoguće je poznati Hrista i ne želeti ispiti čašu koju je On ispio i krstiti se krštenjem kojim se On krstio (Mt. 20,22), drugim rečima, ne želeti poslednji susret i bitku sa grehom i smrću, koja ga je navela da "da svoj život” za spasenje sveta. Dakle, sama vera ne samo da nas privodi željii da umremo

sa Hristom, već u stvarnosti jeste sama rečena želja. Bez rečenoga, vera je samo "ideologija”, podjednako sumljiva i podjednako uslovna kao i svaka druga ideologija. Vera u nama, u stvari, želi krštenje. Upravo vera zna da je krštenje istinska smrt i istinsko vaskrsenje sa Hristom."

http://www.verujem.org/pdf/smeman_vodom_i_duhom.pdf

[Милан Меденица :)]

тренутно читам од светог Јована Дамаскина Тачно изложење Православне вере, па реко да поделим са вама овде два утиска а тиче се теме ...

17. О анђелима

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Tacno_izlozenje_vere/Damaskin17.htm

Међу светим Оцима влада мишљење да је гордост представљала оно одступање ђавола, у које је повукао и анђеоске чинове који су му се потчинили.

Свети Атанасије Велики у својој Беседи (одељак 5, РG 28,257) тврди да сатана није отпао од небеса због блуда или прељубе или крађе него због своје гордости. Јер овако је рекао: Уздићи ћу се и поставићу престо свој испред Бога и бићу једнак са Вишњим. Овде свети Атанасије очигледно користи речи Светога писма (Ис 14.13). И неки од светих Отаца такође налазе символику сатаниног пада у оним речима које говоре о уздизању вавилонскога цара (Ис 14,12) и у речима које говоре о цару Тира (Јез 28,12-18).

Он не може имати покајања јер је бестелесан; док човек може да стекне покајање кроз слабости свога тела. Бесмртан је, не по својој природи, него по благодати, јер све што има почетак, природно је да има и крај. А само Бог постоји вечно, чак и изнад сваке вечности, јер творац времена није под влашћу времена него је изнад времена.

и

26. О човеку

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Tacno_izlozenje_vere/Damaskin26.htm

Створио га је Бог, дакле, безгрешним по природи и слободним када је у питању воља. Велим "безгрешним", не због тога што није могао прихватити грех - јер само божанство је непријемчиво за грех, - него због тога што склоност греху није имао у својој природи, него у свом опредељењу, односно, имао је могућност да, уз помоћ божанске благодати, буде постојан и да напредује у добру, али и да се одврати од добра и да се, по допуштењу Божијем, својом слободном вољом обрати ка злу, јер оно што бива по принуди, није врлина.

Душа је, пак, живо суштаство, просто и бестелесно, по својој природи невидиво духовним очима; словесна је и умна и неизобразива; пребива у органском телу и дарује му живот, раст, чула и способност рађања. Она нема ум који би био нешто друго у односу на њу саму, него ум представља њен најчистији део, као што је, наиме, око најчистије у телу, тако је ум у души; слободна је, поседује вољу и енергију, промењива је, односно, мења се по својој вољи, јер је створена. Све то је по природи задобила благодаћу Онога ко ју је створио, којом је задобила и биће и такво стање своје природе.

Каква све може бити бестелесност? Оно што је бестелесно и невидиво и безоблично схватамо на два начина. Једне схватамо таквима по суштини, а друге по благодати; једна су таква по природи, а друга у поређењу са масивношћу материје. О Богу се, наиме, говори као о бестелесном по природи, а о анђелима. о демонима и о душама, као о бестелеснима по благодати и у поређењу са масивношћу материје.