trapa

Ево ти једна исповест која баш сликовито описује духовно искуство и обраћање једног човека у православље. Ако те буде занимало прочитај чланак "Светолост која зна моје име" https://www.pouke.org/upload/fajlovi/marko/pravoslavni_put/broj20.doc Иначе ово ти препоручујем да прочиташ не зато што се благодат може описати речима, већ зато што ова исповест показује да је доживљај тог човека био истински и дубок и не може се свести на неки плићак на који атеисти често своде духовна искуства верника. Сад шта се њему десило, да ли је полудео или је то неки плацебо или је то заиста сусрет са Богом или шта год, то нико не може доказати, остало је питање вере.

Мислим да је јако битно да схватимо да смо увек делимично у прелести, и да будемо спремни да променимо став, а не увек да се грчевито држимо нечега. Кад се јави сумња у неке ставове не треба бежати од тога већ преиспитати све, потребно је и храбрости за то, ал из мог личног искуства без тога нема духовног напретка, сећам се само колико сам разних ставова променио по разним питањима и колико је то значајно за мене било. Потребно је да постоји та отвореност, и да се чује други и да се сам човек преиспита. Можда смо управу можда не, а у нечему стално грешимо и увек смо у некој заблуди поводом нечега. Ако посумњамо у неке пређашне ставове то не значи да смо неверни, то у шта верујемо и даље постоји, али можда смо из погрешног угла гледали. Кад на овој теми било макар мало више отворености код појединаца, да мало застану па да чују шта има да каже неко други, да испитају добро разне изворе, да мало уложе труда и подвига у истраживању. Ево брат Мартирије поставио линк са читавим радом на ову тему, јес вала дугачак је и досадан, али није нам досадно да расправљамо о истој теми на форуму, е па није тако добро.

Зло јесте људски продукт, али се дешава са Божијим допуштењем, шта је ту неусаглашено, то је једноставно. Бог би могао да не дозволи човеку да чини зло али не чини то јер би то било нарушавање људске слободе. Значи човек чини зло а Бог то допушта али Он сам нема везе са злом. Е сад одговор на питање: Присуство Божије се препознаје силаском благодати на човека, човек постаје уверен у присуство Божије и доживљава неко јединствено искуство, то нема везе са психологизмима, и сваки верник који то доживљава зна да је то није продукт нашег ума. Притом нека радост која нема везе са светском радошћу, усељава се у срце, и неки мир и умиљење, осећа се присуство Бога. Е сад проблем је кад човек који није искусио нешто такво покушава да својим умом то истражи и пошто никад није нешто слично искусио он поистовећује искуство верника са психологизмима, јер су му они једино познати. Човек који никад није био заљубљен не може да предпостави како је бити заљубљен. Ево ти једна исповест која баш сликовито описује духовно искуство и обраћање једног човека у православље. Ако те буде занимало прочитај чланак "Светолост која зна моје име" https://www.pouke.org/upload/fajlovi/marko/pravoslavni_put/broj20.doc

Да то је тад. Мислим да је то глупост невиђена, не знам одакле уопште дрскости људима да "тумаче" тако нешто. Пре свега врућина је била огромна, владика Иринеј је болестан човек, и у пуној "опреми" је стајао пар сати на Сунцу па ај сад ти изведи закључак. Нек и јесте и нек и није тако, али ко има власт и право да тумачи на такав начин нешто. Ово је чист доказ да појединци у свему виде оно што желе и све покушавају да скроје по својој мери. Опуштено брате. Само питам, нисам ништа тврдио. Нисам ни критиковао тебе, лепо си питао :bla:. Али истог дана су се појавили "пророци" који су одмах растумачили све.

Pa ti onda znas da bog postoji? Kako to utice na tvoju slobodnu volju?Ствар је у томе што се то "тестирање" увек дешава уз садејство моје и Божије Воље. Бог се не открива човеку на силу, већ је потребно да Га човек слободно прихвати, или да Га потражи итд. Сликовито: Бог покуца на врата али не улази на силу, већ чека реакцију човека, који може да провири, да отвори итд. Следећи могући сценарио је: након што сам поверовао и на неки тајанствен начин се уверио у постојање Бога, Бог се скрива, благодат и искуство нестају из срца као да никад нису ни били. Човек се сећа да је имао неко искуство али сам доживљај само својом вољом не може поновити као ни сећањем оприсутнити. Тада се оставља простор за веру, тј. немамо тренутно искуство Бога али верујемо Њему и у Њега. Даље следи молитва и након неког времена опет нас посећује благодат Божија и вера постаје стваран доживљај, искуство. И тако у круг. :bla: То је моје искуство

хехе Трапо , добар си 0120_angryyНишта велико, чисто искуство, дуже од годину дана сам на форуму, мада се по броју порука не види.

Да то је тад. Мислим да је то глупост невиђена, не знам одакле уопште дрскости људима да "тумаче" тако нешто. Пре свега врућина је била огромна, владика Иринеј је болестан човек, и у пуној "опреми" је стајао пар сати на Сунцу па ај сад ти изведи закључак. Нек и јесте и нек и није тако, али ко има власт и право да тумачи на такав начин нешто. Ово је чист доказ да појединци у свему виде оно што желе и све покушавају да скроје по својој мери.

ево ти одмах одговор па студирај https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1786.msg118589.html#msg118589 https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1786.msg118590.html#msg118590

Ради се о томе да, нити си био прави верник нити си "тестирао" Бога. Ти си први изрекао парадокс кад си рекао да си "тестирао" Бога у кога не верујеш. Некад си можда био агностик, касније си искључио сваку могућност постојања Бога. Да си некад био прави верник, да си редовно ишао у Цркву редовно се молио, причешћивао итд. па да си онда рекао "поред свега тога Бог ми никад није одговорио" онда би твоја прича о "тестирању" Бога имала смисла. О томе се ради.

Нешо брате А јел знаш ти како је ко кад служио, и шта је отац Јустин говорио будућим владикама и шта би рекао сад. Јел знаш како је +Атанасије служио на Светој Гори или у Светој Земљи. Или зашто и да ли је у служевнику светог Јустина, тропар трећег часа стајао у загради. У време светог Аве Јустина, многи су истог клеветали да служи коњушарским и свињарским језиком, зато што је свети Јустин служио на српском, то је тад огромна новотарија била. Мислим да је уопште безпотребно постављати питање зашто нешто није рађено раније а данас се ради. Ко ће то знати, кад је само толика фрка дигнута само због превода литургије на српски и кад су много већи проблеми нагризали наш народ. Мислим да је битније питати да ли је исправно то што говори вл. Атанасије тј. да ли тзв. стари начин служења заживео преко Карловачке Митрополије пре око два века под утицајем новог прозападног руског и кијевског богословља и да поједини моменти немају основу са православном традицијом. А шта је са консултовањем осталих помесних Цркава из одлуке Сабора. Како се служи на Светој Гори, разни манастири на разне начине служе, како служи Руски Патријарх итд. То је реално питање, а не да се својатамо шта би рекао свети Јустин. И на крају ко год да је у праву, зашто народ себе поставља за тумаче саборских одлука за тумаче канона, за контролоре владика итд. Поготову народ који није уопште кадар за тако нешто. Или не верујемо да Цркву води Дух Свети па ми треба да исправљамо владике и да бранимо веру од владика. Испада са Сабор сам није кадар да изађе на крај са својим одлукама па ми треба да их упутимо. Присуствовао сам свечаној служби у Ћелијама на први празник светог Јустина, било је седам осам владика ако не и више и митрополит је неке молитве гласно читао и нико се није бунио.

Потребно је искрено потражити Бога, поверовати барем да постоји могућност за постојање Бога и за то се ухватити, пробати да се живи по Божијој Вољи, Христос каже да ко чини Његове заповести да ће тај познати да је Он Бог, а не тек тако очекивати од Бога да ти се јави и каже "Ево ме". Наравно да би Бог то могао али нам оставља простора да се изрази наша слободна воља, да се окренемо ка Богу из љубави а не да будемо робови. Зато је вера потребна, зато се Бог "скрива" тј. чека да Га истински потражимо као слободне личности, а не верујемо у Њега зато што нам се јавио у сили и слави, ту нема места за слободу и љубав. Човек који заиста хоће да "тестира" Бога, он чини много више, тражи, напреже се, проучава, испробава и ако је искрен и добронамеран добија одговор. Ето ја често "тестирам" Бога и добијам потврдан одговор. Твој став ми више делује као неко оправдање него искрена жеља да се "тестира" Бог. Потребан је лични подвиг као показатељ наше искрене боготражње или богоиспитивања. Не мора човек одмах да поверује, не мора уопште да поверује, али то што си ти навео, извини, ал није ништа. Да си стварно хтео да испиташ Бога ти би пробао да слушаш Његове речи, ишао бих искрено у Цркву да провериш, пробао би да се искрено молиш, да поштујеш заповести итд. Рекао би "ја ћу Боже покушати да испуним твоје заповести а ти ако постојиш покажи ми на неки начин то". То је показатељ искреног испитивања па ако ти се онда не јави не мораш да верујеш и можеш рећи да си Га "тестирао" а ово што ти наводиш је само оправдање.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,8474.msg236320.html#msg236320 баци поглед на ова два снимка, укратко сваком схватљиво, отац Јован даје неке одговоре између којих говори о тзв. "новом" и "старом" служењу. Ценим да немаш довољно расположења да читаш одговор вл. Атанасија на неколико страна, који детаљно објашњава проблем "вековног поретка" па за почетак отац Јован то исто говори само много сажетије и сажваканије али ако будеш хтео даћу ти и одговор вл. Атанасија. Некад је потребан и подвиг да би се нешто сазнало, сви хоћемо истант решења а нико неће да чита.

Па како си Бога тестирао, дај нешто конкретније?

Богу није потребно да нас тестира, тест је потребан ради нас самих. Искушења нам служе да сами познамо себе, да видимо реалну слику себе, да збацимо гордо уздање у себе и да се уздамо у Бога, и као што народ наш каже без невоље нема богомоље. Мислим да је погрешно сматрати да нас Бог искушава да би нас проверавао, кад се сувише поуздамо у себе или кад охладни наша љубав или кад прети да се погордимо Бог онда умањи благодат. Такође Бог допушта ђаволу да нас искуша али и то нам је на корист, ми православни верујемо да Бог никад не допушта већа искушења него што можемо да поднесемо. Без те борбе нема духовног напретка, кад би све глатко ишло веома брзо би се погордили или охладнели итд. Мада најчешће сами себе искушавамо, сам дар слободе је једно велико искушење, пред нама се стало поставља избор између Божије воље и дрвета познања. А што се Аврама тиче то је посебан случај и без Христа се не може тумачити до краја, јер овај пример представља наговештај страдања Сина Божијег. Бог показује да му није потребна људска жртва већ сву жртву преузима на себе Христос. Ова прича је показатељ љубави Божије који због нас жртвује Сина свог. Такође је поучна јер нам показује колика је велика вера Аврамова.

Наше спасење зависи од нашег односа са Богом, што одмах повезује и наш однос са ближњима. Тако да ми који смо упознати са Христовом науком, градимо однос са Њим сходно нашем знању, тј. дато нам је много али је и одговорност већа. Сад Пигмеји који због географских прилика нису у могућности да се упознају са Христовим учењем, њих Бог свакако неће заборавити, на који начин ће се Он њима открити, то нико не зна али спасење ће им зависти од њиховог односа са Богом тј. ако хоће да се спасу кад тад ће морати прихватити Христа дал након смрти или пре смрти или на Суду или .... то не знамо. Али спасење се своди управо на заједницу са Богом тако да раја без Бога ни нема и ако не заволимо Христа, може нас Он поставити у средиште Раја, то нама неће бити рај. Ево ти пример један баналан, кад ти најбољи пријатељ не дође на свадбу без оправданих разлога ти ћеш се наљутити на њега, али на неког познаника кога ниси звао, од њега ни нећеш очекивати да ти дође на свадбу али ћеш очекивати да ти се јави на улици кад се сретнете.

Можеш ли мало конкретизовати питање.

Мрачњак, јеси ли као млад заиста веровао у Бога, да ли си имао било какав осећај присуства и општења са Богом или си само испуњавао неке форме како су те родитељи учили? И ако си веровао некад, шта је било кључно и који је био кључни моменат да одбациш веру, да ли ти је из неког разлога било потребно да Бог непостоји или шта већ?

Тад вероватно још није био.

А што се тиче осталих религија најкраће, кад би ме неко питао која је најбоља и зашто, одговорио бих: Хришћанство на првом месту јер је хришћански Бог Љубав, коју је Христос доказао жртвом на крсту и уопште својим животом на земљи, узмимо за пример само молитву за оне који Га разапињу. Кад би човек морао да измисли Бога, тешко да би Бога замислио као Христа, рањивог, састрадавајућег и до те мере милостивог да то превазилази људски осећај за правду. Крајња граница људског стваралаштва би било разапињање, кад би Христос вероватно сишао са Крста и у слави и сили приморао фарисеје да му се поклоне, ако би до Голготе уопште људска мисао дошла. Даље Јеврејима Бог није откривен у тој мери као љубав, али прилог вери да им је знање о Богу дато преко откривења је чињеница да Израиљци пре Христа нису имали решење за проблем смрти, и да су сами измишљали Бога они би вероватно измислили неко решење за смрт или барем преузели од суседних народа нпр. од Египћана где су провели године у ропству а нису ниједан део веровања преузели из књиге смрти. Али њихово знање о Богу је мање јер нису прихватили Христа и немају јасно решење за проблем смрти. Даље Муслимани, за Алаха се не може рећи да је Љубав барем не у мери као за Христа, за Алаха се може рећи да је праведан и милостив али је ипак некако удаљен од људи у самоћи, док је Христос опипљив и веома близак човеку, Христос вапи за љубављу људи и изговара да му је мило бити међу људима. Такође разлика се види и у циљу живота, код хришћана је то обожење и најприснија заједница са Богом док код муслимана Џенет, место испуњења људских страсти. Будисти обезвређују појам личности, оно што је најдрагоценије у човеку будисти то сматрају нижим ступњем постојања насупрот безличности, нирвани, тј. они проблем страдања у животу решавају самоубиством личности, нирваном, називајући то ослобађањем од свеза итд. Они најмање верују у љубав, љубав неизбежно потребује појам личности, безлична енергија не може волети нити се може волети. И њихово решење за проблем смрти као и код хиндуиста је реинкарнација што и није најсјајније решење. И на крају оно што најуочљивије раздваја православље од римокатолика је инквизиција коју је римокатоличка јерархија дуго признавала. Ето укратко рангирање најпознатијих религија према мерилу љубави, што ћете се сложити да је врховна вредност у животу.

Тако да кад те дете буде питало "зашто толико разних верзија хришћанства и како знати ко је управу" онда треба да га упутиш прво на појам Цркве и ако га буде занимало прво треба наћи одговор шта Цркву чини Црквом, и да се не крене од разних тумачења Светог Писма, него треба тражити шта то сваку од разних верзија хришћанства чини Црквом и шта гарантује за њу. Тумачење свакако није гарант јер ће свако за себе рећи да поседује најисправније тумачење.

Текст је један исти ако мисли на Свето Писмо. Питање је како га тумачимо. Битно је да се схвати да се православље не заснива на јеванђељу тј. да јевнђеље није изнад Цркве и није Црква настала правилним тумачењем јеванђеља, него управо јеванђеље плод Цркве и једино у Цркви добијамо правилно тумачење. Онда долази питање шта је заправо индетитет Цркве. Индетитет Цркве је народ Божији окупљен око Тела Христовог. Заправо преношењем епископског чина и дара од апостола па све до данас, народ се окупља око тих епископа и ,учествујући у литургији, чини Цркву. Тако да исправно тумачење и учење нас не чини Црквом иако га поседујемо, а поседујемо га зато што се налазимо у Цркви којом руководи Дух Свети.

Eво изменио сам, могу и кратко да одговорим, питао сам лепо ако га не мрзи да чита. Правослваци не верују у судбину, ни да је све записано али верују у свезнање Божије.

Ако те не мрзи прочитај овај одговор патријарха Павла, њега су мучила слична питања:http://www.isadaiuvek.dzaba.com/pouke/Patrijarh%20Pavle%20-%20Sloboda%20volje%20i%20predestinacija.htm

Да, али треба имати у виду да је књига са разлогом писана симболичким језиком, тако да не треба ни очекивати једноставност од ње.