Претражи Живе Речи Утехе

Ниједно питање у току целог постојања човечанства није толико занимало људске умове као питање бесмртности душе и загробног живота. Пре него што приступимо разматрању овог питања треба да кажемо да и данас ово остаје најбитнији проблем чије су тешкоће свесни и највећи филозофи и мислиоци. Међутим, ми се нећемо руководити само сопственим разумом, већ пре свега Светим Писмом. Знам да ћу се, изабравши за предмет данашњег разговора с вама овакво питање, суочити с предрасудама и разноразним учењима данашњице и да ћу морати да се супротставим токовима савремених филозофа. Откако постоји хришћанство ниједно доба није било мање свесно вечности од садашњег. Мисли данаших генерација, људи који живе око нас, усмерене су на тренутно, на област видљивог света. Питање које ће послужити као предмет данашње беседе на први поглед не представља ништа реално, стварно. Овакво становиште ме помало збуњује, као да губим снагу, осећајући мањкавост својих богословских и филозофских знања, и наизглед, спреман сам да са ове високе црквене катедре сиђем немо и ћутке, али и не губећи енергију. Мисли савремних нараштаја су, као што сам већ рекао, усмерене на садашњост, на област видљивог света, али хришћанство није религија епохе или тренутка, оно је непромењиво у својим догматским и моралним истинама. Хришћанска религија се тиче човекове душе, а не укуса времена, појединих лица или школа, праваца и смерова. Хришћанство је саграђено на чврстим основама чији је темељ непоколебив, и оно не тражи ослонац у владајућим мислима дана, оно га тражи и проналази у патњи и у сталним тежњама човечанства. Многи су и у сва времена негирали будући живот, многи га негирају и сад. Они прилазе ковчегу мртвог човека само како би узели његово тело као непотребну или чак штетну ствар и сахранили га на гробљу. Из њихових уста не излази ниједна молитва, ниједна божанска реч не осветљава њихову тугу, а и шта ће им молитве и божанске речи кад не верују у Бога и загробни живот. Други – верници – покојника испраћају у нади да ће се срести у загробном свету. Први кажу себи: Хајде да једемо и да пијемо, јер ћемо сутра умрети (1 Кор. 15: 32), а ако су некад и признавали будући живот, то су чинили због практичног материјализма. Други са страхом и трепетом остварују своје спасење. Једни тврде да се њиховом смрћу све завршава за човека. По њиховом мишљењу у човеку не постоји никаква душа и оно што називамо душом по њиховим речима умире заједно с човеком. То говоре само они који заједно с душом негирају и постојање Бога. Главна црта карактера ових људи је безбрижност: они живе не размишљајући ни о чему, не занима их ништа из више, духовне области, углавном живе безаконо, трудећи се само за једно: да проживе што боље, веселије и удобније, само да их живот задовољава, чак и ако је пун сваке лажи, неистине, гадости и лукавства. Ево зашто постојање Бога и постојање душе за њих представља само непријатну појаву: оно омета њихов широки живот да тече онако како тече и ево због чега негирају Бога и душу. Свесни су да за безакоња треба одговарати, па умирују себе и кажу да не постоји никакав Бог и никаква бесмртна душа. Овакав поглед на Бога и душу ласка њиховој грешној и поквареној природи, овакав поглед им даје храброст да једу, пију и веселе се, јер ће, по њиховом мишљењу, свеједно сутра умрети, а тамо, с оне стране гроба, нема живота, нема душе, и немају коме да одговарају за своја дела. Али нека тако говоре и тврде. Ми знамо да душа постоји и да је бесмртна. Ово нам потврђује и Свето Писмо. У књизи Проповедника у Старом Завету се каже: Човек иде у кућу своју вечну (односно, после телесне смрти)... И врати се прах (односно, тело) у земљу, како је био, а дух се врати к Богу , Који га је дао (Проп. 12: 5, 7). Исто се каже и у књизи Премудрости: Праведници живе у векове; њихова је награда у Господу и Вишњи брине о њима (Преп. 5: 15). У бесмртност људске душе (дакле, и у загробни живот) веровали су и сви старозаветни праведници. Међутим, посебно јасно се бесмртност људске душе осећа у Новом Завету. Тамо је јасно речено: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се бојте Онога Који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10: 28), Бог није Бог мртвих, него живих (Мт. 22: 32). Они хришћани који су умрли и који су васкрсли из мртвих не могу више умрети, јер су једнаки анђелима (Лк. 20: 35-36), Ево зашто је Господ наш Исус Христос више пута понављао и говорио Својим ученицима и следбеницима: Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопвају и краду (Мт. 6. 19-20). Или прочитајте 35. главу Јеванђеља по Матеју о десет девојака – о пет мудрих и пет јуродивих, како Он упозорава Своје следбенике да заједно са упаљеним свећама набаве и уље за резерву да им се свеће не би угасиле и да Женик не би дошао изненада. Овде је приказан моменат Страшног суда. Кад не би било загробног живота, или што је исто, кад човекова душа не би била бесмртна, зашто би Христос Спаситељ упозоравао Своје следбенике на предстојећи Суд? Осим речи Светог Писма Старог и Новог Завета у бесмртност људске душе нас уверавају и односи душа умрлих и живих људи. Ови односи су се одвијали увек и сва времена Старог и Новог Завета. У то се можемо уверити на основу живота Мојсија, цара Саула, пророка Самуила и др. Али нећемо наводити примере из старозаветног живота. Узмимо релативно недавну прошлост. Пре двеста година Русија се поносила својим познатим научником Михаилом Васиљевичем Ломоносовом. Пловећи (из Холандије) у Русију бродом, уснио је следећи сан. Пред његовим погледом указало се бескрајно Ледено море, којим је често пловио у детињству и он је на мору приметио чамац и свог оца-рибара како седи у чамцу. Почела је да дува снажна бура и удари олуја, морски таласи само што нису прогутали његовог вољеног родитеља. Ломоносов хоће да похита у помоћ свом оцу, али су му се руке одузеле. Чамац се ударивши о обалу у близини једног стеновитог острва разбио у парампарчад. Пред Ломоносовом се указао страшан и ужасан призор. Његов отац се бори с високим, гигантским таласима суровог мора; уронивши на тренутак у боду опет је испливао на површину воде и повикао: „Михајло!“, међутим, убрзо га је опет прекрила вода и он је нестао из видокруга Михаила Ломоносова, свог сина, а неколико минута касније је избачен на обалу. Ломоносов се истог часа пробудио. Много га је узнемирио сан који је уснио и он је у души помислио да се његов отац заиста утопио у мору, да су га таласи избацили на обалу и да лежи несахрањен. Кад је дошао у Петербург с великим потешкоћама је овде пронашао своје земљаке и упитао их је каква је судбина његовог оца. Они су му испричали да је почетком пролећа његов отац испловио с друговима, али је прошло већ четири месеца, а од њих није било никаквих вести. Немајући мира у души Ломоносов је хтео сам да оде на острво које је сањао и које је познавао од детињства, али га нису пустили да оде из Петербурга. Онда је замолио локалне рибаре да оду на оно острво и да сахране тело његовог оца ако га пронађу. Заиста, рибари су на месту које им је Ломоносов навео пронашли тело његовог оца и сахранили су га. Зар није из овога јасно да се сину у сну јавила сама душа његовог оца да му исприча о својим предсмртним мукама и тескоби после смрти због тога што му је тело остало несахрањено и без молитава? Тако је веровао и сам знаменити Михаил Васиљевич Ломоносов. Душе умрлих се не јављају само у сну, већ још и на јави. Бесмртност људске душе се овде тачније показује и још јасније открива. Овде човек својим очима умрлог види као живог, и пошто је пре смрти добро познавао покојника, непогрешиво може да каже да види управо овог и овог свог познаника или ближњег. Душе покојника се живима јављају у различитом циљу. Врло често се јављају да би на овај или онај начин побољшале своје стање у загробном животу. Јер, као што је свима нама, православним хришћанима, познато, молитва живих, посебно молитва Цркве доноси велику корист душама умрлих: она олакшава њихову тешку судбину уколико преминули због својег грешног земаљског живота у загробном животу трпе мучење. И ево, душе многих покојника долазе на земљу како би замолиле за молитве. А понекад душе умрлих, по Божјој вољи, долазе на земљу ради добробити овог или оног свог рођака, желећи да му учине неку духовну корист. Најчешће се јављају рођацима који почињу да воде лош живот – безбожан или развратан. У том случају на овај или онај начин помажу свом сроднику да се поправи, помажу му да поново крене истинитим путем. Или долазе како би за свог блиског рођака учинили оно што за живота нису стигли да учине. Дакле, душа без тела долази на неко време као да наставља животне послове душе у телу. Понекад се душе умрлих јављају сродницима просто због осећаја сродства, као да им ови недостају. Очигледно, душа по свом изласку из тела извесно време не губи везу коју је имала с њима у телу, и она на по вољи Божјој, на овај или онај начин показује ову везу. Притом својим доласком душе умрлих често доносе и неку овоземаљку корист, разјашњавајући овај или онај неспоразум који није решен за њиховог земаљског живота или говорећи им шта треба да учине да би остварили неку добит. После блиских рођака најближи човек сваком јесте његов друг и доброчинитељ. Људи су искрено везани за другове и доброчинитеље. Човекова душа која никад не умире јесте бесмртна и после свог изласка из тела она задржава ова осећања и често из загробног света долази код својих живих другова и доброчинитеља како би им посведочила пријатељство или захвалност. Кад би дозволило време могло би се испричати мноштво случајева о јављању душа умрлих живим људима. Из ових појава, још уз сведочанство речи Божје о томе, јасно је да човекова душа после изласка из тела не умире, већ живи и вечно ће живети, другим речима – човекова душа је бесмртна. А ако је душа бесмртна, човек имајући веру у њену бесмртност, треба да буде спреман на то; свој живот на земљи треба да усмерава тако да он буде припрема за његов будући живот. Земаљски живот може трајати неколико деценија и он је само почетак човековог живота; а главни, прави живот за човека ће бити после и неће трајати неколико десетина, већ безбројан низ година, вечно. Управо о томе треба да размисли сваки хришћанин. Свако треба да верује да смрт није крај, већ почетак живота и да због тога унапред и благовремено треба да се припрема за њу. Она може наступити у свако доба. Колико данас-сутра завеса ће пасти и свако ће кренути тамо одакле нема повратка. Тамо ћемо добити плату за све што смо учинили у овом краткотрајном земаљском животу. Браћо! Верујте у загробни живот, верујте у бесмртност људске душе, верујте да ћете после смрти вечно живети. Ако не верујете у то, то значи да не верујете ни да је Господ Христос васкрсао и онда је узалудна ваша вера. Чувајте се лажних учења и лажних учитеља који проповедају и виде у смрти потпуно уништење људске душе. Ово се посебно запажа у нашем веку. Али нека се овај век таласа, нека се покуша да у име разума оснује веру у вечни живот; нека у одбрану свог дела проналази апологете красноречивије од Русоа или мислиоце дубље и проницљивије од Платона, ми хришћани без бојазни можемо очекивати њихове резултате. Подсетићу вас само на последњу беседу који је највећи међу древним филозофима водио са својим ученицима у тамници у Атини. Сократ је умирао, отров је текао у жилама великог мудраца и већ су му се хладили удови. Његови ученици су се надвијали над њега и питали га немирним погледом шта види иза овог света, а он је, проницљиви геније, узвишена и искрена душа, покушавао да подигне крајичак завесе, покушавао је да покаже да је човекова душа бесмртна и својим све слабијим гласом је подсећао на све доказе ове велике истине! Али до чега су довели његови напори? Да ли је открио жељену истину? Авај! Он, највећи геније и филозоф, могао је да каже само: „Можда...“ Његова будућност му изгледа тамна, нејасна, а претходног дана су му се пред судијама отргле речи пуне меланхолије: „Ако је уништење моја судбина, ипак ћу му дати предност у односу на живот, јер сам искусио да најбољи међу мојим данима не вреди једне ноћи мирног сна.“ Ево како су се завршили напори највећег филозофа и генија. Међутим, и најновија филозофија је, као и стара, кренула лажним путем. Мислила је да ће сопственим напорима основати веру у бесмртност људске душе. Довољно је сетити се смрти људи као што су Ролан, Валазе, Леба, Конторсе 1) и других. Овде се није чуо ниједан глас о вечности. Филозофија никад неће успети да оснује веру у вечни живот. И људску душу не задовољава ниједна филозофска теорија. Потребан је глас с неба који би објавио вечни живот, и овај Глас се зачуо и људи су Му поверовали свом душом и свим својим срцем. Овај Глас је охрабрио нас и цело здраворазумско човечанство. Спаситељ наш Исус Христос, Који разруши смрти обасја живот и нераспадљивост јеванђељем (уп.: 2 Тим. 1: 10). Почевши од Исуса Христа здраворазумско човечанство исповеда своју веру у вечни живот. Почевши од Њега ова вера је завладала срцима милиона људи из свих векова тако чудотворном силом да су они ишли на мучење као на празник, али не да би се избавили живота као Индус који се убија, и не да би искусили чулни рај као Мухамедови следбеници, већ да би крочили у живот истине, светости и љубави. Ми, верни Христу Богу, говорићемо заједно с многострадалним Јовом: Знам да је жив мој Искупитељ, и напослетку да ће стати над прахом. И ако се кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога. Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге (Јов. 19: 25-27). Читајући поново Нови Завет Господа нашег Исуса Христа пронашао сам у њему речи „вечни живот“ 40 пута. И не сумњајући могу да тврдим да је Спаситељ за циљ Свог учења ставио вечни живот. Тражите прво Царство Божје и истину његову (Мт. 6: 33) – рекао је. А како да тражимо Царство Божје ако нема загробног живота? Царство Божје и истина Његова почињу овде, у нама, али ће оно бити потпуно и вечно после смрти, јер наш живот је на небесима (Фил. 3: 20), а овде, на земљи, ми смо странци, овај живот је живот очекивања, ми смо пролазни путници који теже ка тихом вечном пристаништу неба. Не схватам стање душе људи који свој земаљски живот са свим његовим потешкоћама проводе без Бога и Његове помоћи, без вере и наде. У најтежим тренуцима у животу, у најстрашнијим страдањима у срцу сам имао и имам победничку наду која ме укрепљује на трновитом путу. Размишљам овако: не припадам потпуно земљи, сав мој земаљски живот је пролазан, али могу да патим, јер знам да моја патња има циљ који ће ми вечност објаснити; такође знам да кога Бог милује, њега и кажњава. С таквим уверењем могу да патим. Патите и ви, браћо моја, у нади да ће вас ваша страдања довести до циља. Свуда сејте за собом и око себе своју живу наду, трошите ову наду у ноћи сумње, проповедајте о будућем животу без којег би овај земаљски живот био потпуно неразуман, непотребан и бесциљан. Верујмо да Христос уста из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли (1 Кор. 15: 20). Амин. Беседа је одржана у Кишињовској митрополији 8. фебруар 1910. г. Извор: Православие.ру

Са жељом да Вам кажем неку реч и насликам слику у коју и сам верујем, сећам се осамдесетих година када сам у ужичкој Гимназији стицао знања изучавањем различитих световних наука. Тих година сам видео и сазнао како је могуће пропустити обичну дневну светлост кроз стаклену призму а да се у позадини добије спектар боја сличан дуги. Тада је тај призор изазвао у мени дивљење. Такође, отворио је и питање – Како једно обично стакло, у облику призме, чини таква чуда? У међувремену, свој живот и знање обогатио сам даровима Божијим који су ме научили да је Бог Творац и Сведржитељ и да види свет и човека до његове најскривеније мисли и најтананије боје. Потпуно сам сигуран да ћемо онога дана када изађемо пред Дародавца живота, стати пред Његову призму и бити разложени и показати се пред Њим и пред собом ко смо, какви смо, у кога Бога смо веровали и коме смо за живота служили. Из страха да то што будемо видели неће бити Добро за нас, пишем и Вама и себи, са жељом да на време, док смо још живи, искористимо живот као шансу како бисмо на прави начин открили у чему је смисао нашег живота и постојања. Некада су ђаци добијали домаћи задатак да за време распуста прочитају школску лектиру како би у датом тренутку показали знање из прочитаног. У нашем времену, ђаци мање читају и све чешће се уздају у шверц методе, попут читања скраћених верзија на интернету, шаптања и преписивања. У овој тачки наглашавам и верујем да ће се већина вас сложити са мном да је темељ наше вере унутрашњи осећај и реално знање, да је наш Бог изван и изнад наших људских подвала и превара. Верујемо, дакле, и знамо да је наш Бог, Бог љубави, али и Бог правде, Онај исти кога Матија Бећковић описује у поеми Богојављење: „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“ Ћути, јер нам је све потребно рекао преко Сина свога, Исуса Христа, преко својих светитеља, и вековима нам то понавља кроз уста Цркве. Ко има уши да чује, ако жели – чуће. Гледа нас и хвала Му на томе, хвала што није окренуо главу од нас оваквих какви смо, а, поштења ради и исповести ради, признаћемо да смо далеко и од људи, а камоли од православних хришћана. Народ Светог Саве посвађан је и подељен. На место Бога ставио је многе лажне богове, и светске и наше. Тражимо спасење земаљско и кунемо се у пролазне страначке прваке, који данас јесу, а сутра их прекрива срам и заборав. Хвалимо се идолима политичким, спортским, музичким, модним и ко зна каквим. Тако смо, нажалост, заборавили и Прву и Другу заповест Божију: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене… „Не прави себи идола или каквог лика, немој им се клањати нити им служити.“ Псујемо када се ударимо по прсту, псујемо и за многе друге ситнице, а камоли у већим искушењима. То значи да нисмо научили ни Трећу заповест Божију: „Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.“ Радимо недељом и празником, не поштујемо Божији календар, већ свако има свој, и не читамо поуку Четврте заповести Божије: „Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради…“, а седми посвети Богу и љубави према ближњима. Себични и горди, не поштујемо ни оца ни мајку, ни ближње своје. Обострано криви и родитељи и деца нашли су се у зачараном кругу где се заборавило ко је кога родио, ко је ђак, а ко учитељ. У том кругу не чује се Пета заповест Божија: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде…“ Од Каина па до данас, брат не престаје да диже руку на брата, са лажном вером да ће без њега бити срећнији. Физички, али и духовно, насрће син на оца, отац на сина, муж на жену, жена на мужа, мафијаш на другог мафијаша… Свакодневно се убијамо речима. Питам се коме је Бог преко Мојсија упутио Шесту заповест: „Не убиj!“ Издаја љубавног и пријатељског завета, истополне везе и разни ријалити безобразлуци постали су свакодневна слика наших дана, стварајући код немоћног човека лажни осећај да је све то нормално. Потпуно раслабљени не умемо ни реч да изустимо, нити глас да дигнемо, против таквог зла. Када чују Седму заповест Божију: „Не чини прељубу“, (не)људи се смеју. Да се краде из градске и државне касе, нема збора, да краду сиромашни од богатих и богати од сиромашних – то је стварност, али се бојим да смо дошли до дна на коме се краде и у Цркви и из Цркве. Џаба је Господ поручио човеку у Осмој заповести: „Не кради.“ Ко има моћ и новац купиће са њима и диплому и посао и судију и сведока. Човек је изгубио лик Божији у себи и никада није био јефтинији. Некада је продавао веру за вечеру, а данас образ за сендвич. Оговарамо сви, заборављајући Бога и Девету заповест: „Не сведочи лажно…“ Завист сиромашних према богатима, немоћних према моћнима, подигла је енергију злобе до неслућених размера мржње која је далеко од Десете Божије заповести која упозорава: „Не пожели ништа туђе.“ Ова мала шетња кроз Закон Божији доводи нас до реалног закључка да смо далеко од Новог завета Господа нашег Исуса Христа који нас учи да љубимо Бога свога и ближње своје, јер како можемо рећи да волимо Бога кога не видимо, ако не волимо човека крај нас. Каква је наша вера ако том човеку радимо о глави и достојанству, како у кући, тако и у комшилуку и на послу. „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“ Из ове долине туге и плача, раслабљености, чамотиње и депресије – ко ће нас избавити? Има ли лека за болесног човека наших дана? Одговор је јасан, поуздан и тачан: „Има лека!“ Сведоци смо да се данас на сваком ћошку отварају апотеке, али саветовање и са лекаром и са фармацеутом, као и употреба лекова, може само привремено залечити наше бољке. Хвала им на томе што ће залечити прехладу, продужити за неко време рад срца и зглобова, побољшати вид и слух, али нас не могу избавити, нити спасити од нашег највећег и последњег непријатеља – смрти. Једина апотека која вековима чува и прави Лек бесмртности јесте Црква и тај лек је одувек био бесплатан. Да бисмо пришли и узели овај Лек бесмртности неопходно је да будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Потребан нам је и минимални подвиг и преображај како би нам Свето Причешће било на здравље душе и тела. Не можемо постати православни хришћани ако нисмо људи са ликом и образом Божијим, а како ћемо постати људи, ако нисмо кадри да постимо душом и телом бар неколико седмица? Духовно осмишљена промена исхране мења из основа човеков смисао живота. Само стомаку угађати значи стомак претворити у божанство. Отежа ли тело пијанством и преједањем, и душа се приземљује и лепи за пролазно и привремено. Пост претвара и преображава људско тело у свете мошти, а преједање и клањање стомаку претвара га, прво у болесника, а на крају у гомилу трулог меса. Пост не убија и не умртвљује него васкрсава и оживљује човекову душу, а са њом и тело. Духовна димензија поста открива нам светињу самога хлеба који једемо и благословену употребу хране. Земља и све око нас представљају трпезу на којој је Бог, као вечни Домаћин, позвао све људе да се у заједништву са Њим хране Његовим даровима и да се са благодарношћу радују гледању лица Домаћина. Неморално је, злочин је, грешно је и безумно, понашати се у туђој кући безобразно и употребљавати храну у Његовој кући супротно Домаћиновој вољи. Још је већи злочин покушати убити Домаћина и Његову имовину прогласити својом, а јела са трпезе, припремљена за све госте, саможиво отимати само за себе, презирући тако друге госте и красти им залогаје из уста. Јесмо ли се препознали где смо и какви смо за трпезом Господњом? У пространом Божијем свету има места за све и свакога. У том свету изобиља дарова Божијих тужно је и срамотно да брат убија брата за стопу земље и недопустиво је да вршимо насиље над земљом и над небом трујући и њих и себе. Имајући све ово у виду, чини ми се да је само пост кадар да човека ослободи од похотне прождрљивости и од реалне опасности да и сам постане ствар међу стварима коју ће други употребити, искористити и одбацити. Онај који пости стиче искуство како је хлеб светиња. Добровољно га се одричући, човек сазнаје шта значи бити гладан и колико је хлеб битан за њега и његове ближње. Такав се сећа да у свету постоје милиони гладних и да су и они иконе Божије и да их Бог не заборавља. Само такав човек долази до истинског Смисла живота да је све што има примио на дар и зато долази у Цркву да благодари Богу на свему и за све. Кратко речено, као што цео човек учествује у греху, тако треба цео да се очисти и да своју душу и тело испуни врлинама. Наш човек се често правда речима Светог Писма: „Не улази грех на уста, него из уста…“, али то лажно правдање превиђа да из уста излази грех као похота за храном и пићем, грамзивост за земљом и одећом, похота за другим бићем, похота за новцем и влашћу. Нису, дакле, саме ствари оно што их чини отровним, већ наш однос према њима, неприродна везаност за њих и робовање њима. Отрежњен од себичности и гордости, човек схвата своје истинско призвање да буде богат Богом. Такав иде у Цркву како би своју глад нахранио Телом Христовим, а своју жеђ утолио Крвљу Христовом, јер зна да је то једина Трпеза после које неће бити гладан ни његов стомак ни његове очи. То је једини Извор Воде живе са кога се пије, а не жедни. Ово је кратка дијагноза, још краћа терапија и сигуран пут ка излечењу од свих наших болести и слабости, бесмисла и депресије. Ово је вековни пут који води до Христа и Лека бесмртности. Истовремено, то је пут који нас води и ка нама самима, нашем истинитом Ја, а не лажном. Тако просвећени и обожени излазимо изван врата Цркве и видимо свет другим очима. Причешћени Богом, добијамо призму Божију и сада знамо како Бог види свет и како ће видети и нас када изађемо пред Њега. Са Богом у себи, позвани смо на одговорност да се светли Светлост наша како би други људи видели наша добра дела и тако упознали Бога. Једно је сигурно, Бог верује у нас, гледа у нас, ћути и нада се сваком од нас, нашем оздрављењу и спасењу од греха и зла. Верујемо ли ми Богу? Драги пријатељи, пред нама је још један Васкрс. То је још једна прилика да се преобразимо на боље. То је шанса за нас како нас смрт не би пресрела неспремне и такве нас извела пред Бога, где бисмо могли чути те тешке речи: „Идите од мене јер вас не познајем.“ Сваки нови дан је нова шанса, нова нада, нова радост, а Васкрс је дан над данима, Празник над Празницима. Хвала Богу што смо још живи и што смо дочекали Васкрс. Христос Васкрсе! Заиста Васкрсе! Протојереј-ставрофор Милић Драговић Извор: Епархија жичка

Крстопоклона недеља свечано је прослављена у острошкој светињи. Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Владимир (Палибрк), сабрат острошки уз саслужење јерођакона Романа. Након прочитаних еванђелских чтенија сабране је поучио отац Владимир говорећи о значају активног причешћивања, уз посебан нагласак да у овим тешким данима требамо још усрдније да приступамо светој Чаши и без сумње и страха, јер је причешће лек бесмртности. Видео: Острог ТВ студио

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са Високопреосвећеним Архиепископом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и Чешке г. Георгијом и свештенством Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу код Подгорице, поводом храмовне славе ове светиње, празника Преноса моштију Светог Николаја, који се прославља 22. маја. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је казао да смо сви призвани да пијемо од воде бесмртности којом се побјеђује смрт и пролазност и да је Дух Свети онај који освећује све воде и кроз воде и преко воде у Тајни светога крштења, преображава и просвећује нас и све земаљске народе. Владика је казао да се том водом вјечнога и неполазнога живота напојио и Свети отац наш Николај коме је посвећен овај свети храм, као и сви свети који су Богу угодили кроз вјекове. Подсјетио је да су се кроз сву историју до данас милиони људи сабирали и сабирају са свих крајева земаљских око Христа Бога нашега као у Његово вријеме, и у додиру са Њим, кроз молитву служећи Му, безбројни су добили и добијају исцјељење душе и тијела. Високопреосвећени је казао да се данас Црква Божија – Црква Христова, једна света саборна апостолска Црква коју и ми исповједамо, раширила по читавом свијету и да нема мјеста на земаљском шару гдје се на свим земаљским језицима не поје ова Света служба Божија. Истакао је да данас на Пелевом бријегу нијесу сабрани само Братоножићи и људи из Црне Горе, већ и Архиепископ михаловско-кошицки г. Георгије који је донио благослов Свете браће Ћирила и Методија и благослов свештеномученика Станислава који је заједно са 50 наших свештеника бачен у јаму у Јадовно 1941. године, и нагласио да ће ових дана бити његово прослављање у Кошицама у Словачкој. По његовим ријечима о саборности и везаности у Цркви Божијој свих земаљских народа кроз вјекове, па и у наше вријеме и на овом мјесту, али и шире од њега, свједочи и данашње присуство Теофила из Колумбије, сестара монахиња из Русије, браће Кинеза који у Црној Гори граде ауто-пут. Говорећи о Светом Николају Митрополит је казао да се око његових светих моштију, које се чувају у Барију, сабирају не само Италијани, него сви хришћани, као и они који обнављају овај свети храм и ову свету обитељ, која је подигнута још у вријеме Ђурђа Бранковића: „Запустјела је била ова света обитељ и хвала Богу да се она поново обнавља благодарећи труду вашем, али нарочито жртви наше сестре Евлалије која је уградила своју младост и свој живот у ову светињу.“ Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће сви помоћи обнови ове светиње и да ће се доњи дио конака, који је у вријеме краља Николе био намијењен за школу, а у којој сад нажалост нема дјеце, присајединити, вратити, манастирском конаку, истичући да су се тим поводом више пута обраћали Министарству просвјете Црне Горе. Подсјетио је да су све школе у вријеме краља Николе биле осниване у манастирима, па тако и школа у Братоножићима. Високопреосвећени владика је нагласио да сви треба да се просвете свјетлошћу истине Божије, јер као што је Господ говорио Јеврејима свога времена, истински слободан човјек је само онај који је слободан од гријеха, невјерја, маловјерја, сујеверја, лажне вјере: „И то Господ поручује данас свима нама, па и онима који су у Министарству просвјете, ако се ослободе од лажних учења и наука, ако отворе своје срце за истину Божију, вјечну и непрелазну, и за ову воду која отиче у живот вјечни, онда ће бити добро и за њих и за све наше школе.“ Помолио се да Господ и њих и све друге који чезну за истином, уразуми и просвјетли, а једна је истина, вјечна и непролазна, једна је вода живота којом се напајају сви они који су жедни Божије правде, истине љубави. „Нека је благословен овај свети празник и нека би Бог дао да се и ми обновимо том истином и Божијом љубављу и да васкрсне овај свети манастир који је кроз вјекове био мјесто гдје су се сабирали људи и напајали воде живота, истине. У ову светињу су уграђене кости ваших предака, крштене и миропомазане мошти, које су биле освећене и просвећене том вјечном истином и које су се напајале водом живота, и даље се напајају у вјечном Божијем царству Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега“, поручио је на крају своје архипастирске бесједе Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије обављен је опход око цркве а потом је благосиљан славски колач принет у част и спомен Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског чијом прославом Братоножићи настављају традицију својих предака сабирања на овом мјесту. Митрополит је честитајући славу још једном благословио Братоножиће наглашавајући да је ова светиња кроз вјекове сабирала све људе и земаљске народе и да ће тако бити и даље. Високопреосвећени владика Амфилохије са свештенством одслужио је помен проти Пеју Станојеву Балевићу, братоножићком војводи из 17. вијека и свим упокојеним православним хришћанима. Црквено-народни сабор на Пелевом бријегу настављен је пригодним културно-умјетничким програмом у којем су учествовали чланови удружења „Горска вила“ и гуслари Стеван Вујачић и отац Раде Радовић. Након тога је уприличена славска трпеза коју су припремили овогодишњи домаћини славе Милан Перовић и братство Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поручио је данас да се човјек на земљи не рађа за смрт и ништавило, већ за непролазност и да је много оних који су поклоници смрти и ништавила, клањајући се само човјеку. Високопреосвећени Митрополит је данас са свештенством служио Свету архијерејску литургију и годишњи помен Петру Пејовићу у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је Софија Сања. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је говорио о свом пријатељу Петру Додошанину и Женевљанину, чију годишњицу упокојења данас обиљежавамо, подсјетивши да је он био син бесмртности и непролазности, а не син смрти и пролазности. „Сав његов живот је провео у вјери у вјечно и непролазно, бесмртно људско достојанство и прешавши из овога пролазног живота у онај непролазни, он је управо доживио оно што ћемо и ми сви доживјети, тај пут непролазности, вјечности и бесмртности.“ Подсјетио је владика да је са Петром, заједно учио школу и науке Божије, те да познаје његову вјеру у Христа Бога живога коме је служио док је био овдје на земљи и коме и данас служи ушавши у непролазно вјечно Царство Његово. „Данас обиљежавајући годишњицу његовога упокојења, ми ево имамо и нову хришћанку Софију Сању која је примила, такође, Свету тајну крштења, тај квасац вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота и постала поклоница не смрти, него вјечности и непролазности, као и сви они који се крштавају у име Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога, који примају у себе тај дар вјечног и непролазног живота.“ Владика је нагласио да је то наше људско звање и да је то првенствено хришћанско призвање. Истакао је да је ова земља, овај народ кроз вјекове био поклоник бесмртности живога и вјечнога Бога, а не поклоник смрти, пролазности и ништавила. „Тек у ова новија времена кад су дошли лажни учитељи, отровани опаком болешћу- брозомором, они су посијали то сјеме смртности, пролазности и ништавила. Али, даће Бог и Свети Петар Цетињски и Свети Петар Ловћенски Тајновидац, да се поново умножи у нашим срцима и душама то сјеме којим се хранио Петар Јованов Крцунов и којим се хранимо и ми крштени у име Оца и Сина и Духа Светога.“ На крају Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ Петру Пејовићу подари вјечни и блажени покој у Царству небеском, а његовој часној и честитој породици, сину и ћерци и супрузи, да наставе оним путем којим је ходио Петар, а свима нама да идемо тим путем који води у живот вјечни, који исцјељује од пролазности и смртности и дарује непролазност и бесмртност. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској гдје се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска