Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[Александар Милојков]

Шта се на богословском факултету дакле учи о смрти душе? Шта је смрт душе?

Смрт душе је одвајање исте од Бога.

[Justin Waters]

Смрт душе је одвајање исте од Бога.

 

Да ово што кажеш је општа дефиниција, али за мало дубље разлагање треба још што год рећи. Зато, док чекам да о.Угрин одговори, ако буде хтео, можеш ли ми ти брате Ацо изложити шта ти мислиш да је Предањско учење о природи душе и његом уделу у загрбоном животу, по смрти, а до Страшног Суда? Знам за оно "да је смртна по природи, а бесмртна по благодати", но сад ме највише интересује, ако можеш да мало цитираш светих Отаца за које мислиш да су за ово подобни, дакле да покажеш какву форму душа има? На другим дискусијама, видио сам да нека браћа душу не сматрају уопште као тело за себе, само много тананије него плотско, него душу посматрају просто као скуп одређених кретања, попут мисли, осећања и воље што све произилази из свести, које заједно спаковане живе у сећању Божијем пом смрти тела. Дакле може ли воља, мисао и осећање да се испољава без личности? Ако не може, пошто нема тела по смрти које је отишло у прах до васкрсења, кроз шта се то манифестује људска личност по смрти, како то да људска личност одлази у сећање Божије? Ако је личност онда је личност, треба и мора да има свест и даље о самој себи и да је способна да улази у однос са другом личношћу, јел тако? По томе онда и после смрти тела, човек који је створен по подобију Божијем требао би и даље бити способан да има свест о себи тј да он постоји, али како ће када је упакован у сећање Божије? Ајде ако можеш, појасни ми мало ово, тј ову страну учења о сећању Божијем, и ако можеш ситирај пар отаца који говоре о форми душе, како душа изгледа уопште, онолико колико ми то можемо предочити себи. Благодарим.

[Aquilius Cratus]

Заправо, тај исказ сам покупио од негде док сам учио Догматику.

Психологија је наука о души и бави се мање духовним стварима, а више психичким моћима. Противник сам психологије у истој мери као што сам и противник борилачких вештина. Све то води надчовеку и злоупотреби моћи, бар је такво историјско искуство и тенденција савременог друштва.

Иначе, свако воли Психологију, ја сам чак покушао једном да је упишем, али сам преспавао други дан пријемног и пао.

То би било укратко моје мишљење о овом питању.

Ne znam za koje borilacke vestine mislis da vode natcoveku ali psihologija definitivno to ne radi.

Ne bavi se psihologija nikakvim mocima uma. Postoji jedan izraz "para psiholoske moci" koji se koristi

umesto reci magija. Psihologija ima daleko manje ambiciozne namere nego sto si opisao, nema tu nikakvog

natcoveka. On se oslanja na istrzivanja neurologije, neuro lingvistike etc u pokusaju da mapira mehanizme

koji su uzrocnici psihickih ostecenja. E sad sto u modernoj psihoterapiji ima dosta ostataka uticaja psihoanalize

(Frojdove) ali nije to celokupna psihllogija.

[Александар Милојков]

Библијско (старозаветно) схватање душе унеколико је различито од потоњег, отачког схватања. Међутим, не ради се ту о суштинској различитости, већ о различитостио форми изражавања. Старозаветни појам "нефеш" (преведону са "психи" или "душа") нема то значење какво има гршки термин "психи". "Нефеш" у првом реду означав живог човека, личност ("нефеш хаја" - "душа жива"). Грчки термин "психи" којим се преводи старозаветни "нефеш" крије у себи слдећу етимологију. "Психи", етимолошки гледано, значи нешто што се охладило, у смислу да је изгубило некадашњу врелину и пало у хладноћу. У том појму се крије древно грчо учење о души као вечној суштини, па самим тим и бесмртној. По Платону, она је пала из виших сфера, из идеалног света, охладнела је и зато затворена у тамницу, у тело. Слично учење ће преузети и Ориген.

Када се изучавају отачки текстови, несумљиво се примећује утицај античке грчке философије на њихову мисао. Оци су живели у том времену и изражавали се категоријама и схватањима тога времена. Такође, били су у перманентном дијалогу и живој расправи са нехришћанском интелектуалном елитом свога времена. Тако, учење о души је неизбежно попринило и нека обележја античке философске мисли. Као такво, остало је да живи у Предању Цркве, кроз химнографију, иконописање и уопште кроз теолошку свест. То је факат и то не смемо да изгубимо из вида, ако желимо да имамо објективну слику стања ствари.
Шта нам је чинити? По мом мишљењу, задатак нам је да у отачким говорним формама препознамо суштину, тј, догмат, истину "која је једном предата светима". Морамо бити обазриви како не бисмо форме прогласили за суштину. Схватања о души као "покретачу тела", "бестелесној суштини" и слично, јесу форме научног и философског изражавања интелектуалаца отачког доба (и хришћанских и нехришаћнских интелектуалаца). Све што се покреће мора у себи имати покрећуће начело (душу). То покрећуће начело може бити различитог степена (вегетативни, анимални и умни део душе). Отуда, неки свети Оци су веровали да и небеска тела имају душу, јер су уочили да се крећу (то није само Оригеново мишљење, већ и мишљење светог Августина - погледати његово главно део De Trinitate).
Шта је овде суштина коју требамо да приметимо и чувамо нетакнутом? Па управо оно библијско схватање "душе" - "нефеша". Требало би се ослободити тог античког схватања душе као "утваре" која има некакав обрис тела. Душа за нас хришаћне треба да буде скуп свих оних психичких активности које у јединству са телом пројављују конкретну личност. Дакле, требали би да души дамо прерогативе личности (нефеш) а да је ослободимо платонистичких наслага. У том смислу, никакав проблем није даза душу кажемо даје бесмртна. Та бесмртност је заправо бесмртност конкретне личности која своју бесмртност (личносност) гради у односу са Богом (ма какав тај однос био, јер и наопаки однос је однос). Бог је заиста Бог живих а не Бог мртвих. Упокојени људи остају сачувани као личности, захваљујући Личности Бога, а не неким својим природним својствима. Какво је њихово стање након смри? Управо онако  какав је њихов однос са Богом. Јесу ли свесни тог односа? Мени је лично +Игњатије одговорио: Наравно да су свесни. Личносност подразумева и свесност.
То су два начина даобјаснимо стање по сле смри: душа у платонистичком смислу и душа у личносном смислу. Савремена теологија тежи овом другом.

[Guest O.Ugrin]

Шта се на богословском факултету дакле учи о смрти душе? Шта је смрт душе?

Смрт душе је одвајање исте од Бога.

Tacno tako! A, mi na fakultetu ucimo, pored i izmedju ostalog, kako prevazici smrt i kako, i na koji nacin, preneti to ljudima jer hriscani su pozvani da sobom svedoce Hrista a Hristos jeste lek besmrtnosti jer ucescem u Telu Njegovom mi prevazilazimo smrt. Dakle, ucescem a ne nekom inercijom po kojoj je besmrtnost po difoltu atribut duse i, kako je Bog milosrdan tako ce i oprostiti jer licemerno bi bilo traziti od coveka ono sto Bog ne moze ili nece da ucini. Zar ne? E, ta inertnost u pristupu sebi jeste kamen o vratu coveku danas gde se sve meri instant resenjima a ideja o dusi koja moze preziveti sama po sebi jeste nesto sto po sebi dislocira coveka od brige o sopstvenom postojanju... jer, ono je vec reseno - bice sta bude, kako nismo birali da li cemo se roditi tako ni ne biramo kuda idemo nakon smrti kao sto nismo birali ni kamo cemo nakon prenatalnog perioda... jednostavno se desilo a, Bog... Bog je milosrdan i cemu briga - sve je lepo, svi su dragi... E, ali nije tako i tome nas uce na fakultetu sto moze, i jeste, Aleksandar posvedociti. Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

Upravo, upravo, hvala Aleksandre na strpljenju i staranju; dodao bih samo i sliku kada covek postaje ''dusa ziva'' a koju i danas mozemo videti prilikom krstenja kada svestenik duva u lice onome koji se krsti; dakle, predaje mu zivot. Bog je udahnuo zivot u Adama dok se on svojim odnosom sa Bogom definisao kao Adam, osvestio se njime. Iz te slike mozemo mnogo da naucimo ali, ne o stanju duse nakon smrti, o cemu i da hocemo ne mozemo imati pojam jer nemamo ni iskustvo a teologija, u svom pristupu Bogu, coveku i svetu deli se na apofaticku i katafaticku a to nije bez razloga jer jednostavno neke Istine su van domasaja kako coveku tako i andjelima i, samim tim, bismo trebali napokon da shvatimo da je Istina nacin zivota a ne neka akademska zanimacija, kakva je bila u anticko doba, vec sredstvo kojim prevazilazimo svoje egzistencijalne probleme i konacno - smrt. Dakle, delatna teologija jeste jedina prava teologija i ta teologija je neodvojiva od Liturgije posto se njome i izrazava a Liturgija nije drugo do zajednica svetih okupljena oko licnosti Hristove u jednoj medjusobnoj interakciji. Zato Liturgija i jeste predukus Vecnosti i stanja ljudi u Vecnosti, kako u odnosu na Boga tako i u odnosu jednih prema drugima. Napokon, otuda bitnost licnog ucesca u Telu sto se najjasnije izrazava krstenjem kada covek prevazilazi svoju biolosku ipostas eklisioloskom da bi se ona, dalje, zaokruzila evharistijskom ne prestajuci pri tom biti i bioloska. Nema cepanja niti deljenja, samo prevazilazenja i produbljivanja odnosa koji se opet samo licnim odabirom i ucescem moze ostvariti a primer toga jeste i Drvo poznanja Dobra i zla a to zlo ili to dobro nema eticku vec upravo ontolosku, egzistencijalnu, konotaciju. Mislite o tome.
Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

Svaki svestenik jeste ujedno i psiholog i psihoterapeut, barem bi to, po P. S. trebao da bude i, samim tim, licno zainteresovan za naucna dostignuca savremene medicine opitujuci ista kroz svoju pastirsku praksu. Hvala Bogu prestao je rat izmedju ''sveznajuce nauke'' i Crkve (vise je to bio okrsaj na liniji RKC vs nauka nego li Pravoslavlja i Istocne misli koja je uvek kanila ka asimilaciji ljudskih dostignuca, sto se najbolje vidi u dijalogu sa antickom mislju), dok kvantna fizika jeste pokazatelj Istine Pravoslavnog pristupa zivotu ali i o Bogu kao Realnosti. Dakle, bez predrasuda i logicki, treba pristupati svemu, opitovati se u odnosu, istrazivati se u iskustvu, pronalazeci se i ucestvujuci u Bogu, kao krunom sopstvenog domasaja ali i madjuljudske ostvarenosti. Predrasude vode gluposti a glupost jeste zlo protiv kojeg se ne moze zlim jer ako se zlim krene zlim se postaje. By the way, najbolji primer je dao upravo Protomajstor, cini mi se, napisavsi ''bogoboracke nauke'' sa velikim ''B'' samo zato sto u reci jeste naznaka, imenovanje, jedno od imena bozijih; dakle, mimo logike (jer dajete tim velikim slovom postovanje tim borcima kao sto bi i nekoj licnosti sa velikim ''V'' u obracanju ''Vam'') i mimo gramatike (posto se pridevi, glagolske imenice, u srpskom jeziku ne pisu velikim slovima pa ma kakvi bili - bozije, crkveno...). To je najbolji primer u koju zamku upadamo ako nesto a priori proglasimo losim, stetnim, zlim.... Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Искушеник]

Ево речи преподобног Јустина на ову тему  pravopop  dancedance :

" СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

СВОЈСТВА ЧОВЕКОВЕ ДУШЕ И ТЕЛА

Својства човекове душе и тела несумњиво зависе од Творца који је створио човека и од грађе коју је унео у састав његове душе и тела. Иако је тело неопходни састојак човекова бића, његов материјални основ, ипак је оно - оруђе, орган, а душа је живот и животворно начело у човеку. Душа може живети и без тела, али тело не може живети без душе: дух је оно што оживљава, тело не користи ништа,[1] јер је тело без духа мртво.[2]

Душа је биће просто, бестелесно, разумно, слободно, животворно. Као просто биће, она је недељива; као бестелесно - невидљива; као животворно - бесмртна; као разумно - слободна. А тело је прашина земљина, глинени сасуд душе, земљани дом душе,[3] у коме душа живи овде привремено,[4] али ће се поново сјединити са њиме када га Бог бесмртно васкрсне на свршетку овога света и ове историје, када ће отпочети вечни живот.

Сву своју вредност тело добија од боголике душе која борави у њему; без ње - оно се распада, умире и губи своју вредност. Душа представља бесмртну, вечиту, божанску вредност човекова бића. То потврђују Спаситељеве речи: Каква је корист човеку ако сав свет добије, а душу своју оштети? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?[5]

Тело живи душом, а душа – Богом. "Душа је живот тела, а живот душе је Дух Божји".[6] Човек је најсложеније и најразноврсније биће: душа му је од Бога, и има небеску племенитост, а тело му је од праха земљиног. Што је Бог за душу, то је душа за тело, сједињујући га и управљајући њиме.[7]

Сва непролазна вредност, драгоценост и незаменљивост душе долази од њене боголикости, тј. од тога што је човек створен по лику Божјем. Боголикост душе састоји се у одражавању лика Божјег у души човековој: Бог је свесавршена духовност, свесавршени Ум, свесавршена Слобода, апсолутни Живот и Вечност, свесавршена Доброта и Светост, а душа човекова је одражај, одблесак, отсјај свега тога. Бог је врховни господар и управитељ светова, човекова способност владања над природом јесте одражај тога. Уопште, све карактеристичне црте Божанства, по речима св. Григорија Ниског, садрже се на известан начин у боголикој души човековој.[8] Али, поред све сличности која постоји између Бога и човека, створеног по лику Божјем, постоји и велика разлика међу њима, јер док је Бог нестворен, неизменљив и увек исти, дотле створена природа не може постојати без промене.[9]

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

Водећи порекло непосредно од свога Творца, вечнога Бога, душа је непролазна и бесмртна. Ту непролазност и бесмртност своју она показује кроз све што чини и ствара. Из целокупног стваралаштва њеног избија човекова чежња за бескрајношћу у свима областима: у знању, у животу, у постојању. Дух људски неуморно чезне за бескрајним знањем, за бескрајним животом, за бескрајним постојањем. А кроза све то он жели и хоће једно: да савлада пролазност и ограниченост, а омогући и осигура непролазност и безграничност. На крају свих крајева, у свима културама и цивилизацијама сви напори и све муке духа. људског сливају се у један гигантски напор: савладати смрт и смртност по сваку цену, а осигурати бесмртност и живот вечни.

Али, зар све то не подстиче на питање: откуда у духу људском та чежња за бескрајношћу у свима правцима? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може наметнути слабијем човеку, онда откуда она код најсамосталнијих мислилаца и стваралаца у роду људском? Јер она је код њих најјача и најразвијенија.

Све то показује да се чежња за бескрајношћу налази у самој суштини духа људског. Саздан по лику Божјем, човек тежи за бескрајним знањем; природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања; природа самог живота тежи за бескрајним животом. Сав дух човеков: и кроз сазнање, и кроз осећање, и кроз вољу, и кроз живот хоће да је бескрајан, а то значи: бесмртан. Једном речју: дух људски хоће бескрајност, хоће бесмтрност по сваку цену и ма у ком облику.

Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку вештаствена природа, јер је сама ограничена и нема у себи те чежње. Такође је очигледно да је духу људском није могло наметнути ни тело човечје, јер је и само ограничено. Као једини могући и логичан излаз остаје ова поставка: људска чежња за бескрајношћу, за бесмртношћу налази се у самој природи духа људског. Саздан по лику Божјем, човек је сав у тој чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним Богом и Божјим истинама у свима световима.

Природно је за боголику душу људску да чезне за Богом као за својим оригиналом. Ово је закључак, заснован на свеколиком искуству рода људског. Јер то искуство на најразноврсније начине сведочи о неодољивој чежњи духа људског за бескрајношћу, за бесмртношћу, за вечним животом било у овом или у оном свету. Ако се ослонимо на свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе, сигурно ћемо пронаћи да је ова чежња за бесмртношћу најосновнији елеменат човековог бића.

Стварајући човека по лику свом, Бог је самим тим разлио по бићу његовом чежњу за божанском бескрајношћу живота, сазнања, савршенства. Стога се ова силна чежња бића људског за бесмтрношћу не може потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. И кад Господ Христос објављује да је божанско савршенство главни циљ човекова постојања у свету: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески,[10] - Он тиме одговара на основни захтев и главну потребу боголиког и богочежњивог бића људског. И још показује тиме да је душа људска стварно бесмртна. Јер само бесмртно биће може постојати слично вечном Богу по савршенству.

Због свега тога Господ Христос је своје Еванђеље истине, правде, љубави, доброте, вечнога живота назидао на бесмртности људске душе као на богоданом темељу. Главни и једини циљ његовог живота и рада у човечанском свету јесте: да људима осигура и да вечни живот, испуњујући људско биће вечном божанском истином, правдом, љубављу и добротом.У тој намери је Он и победио смрт својим васкрсењем, јер је васкрсењем доказао и показао да је душа људска заиста бесмртна. А када је од Бога дата бесмртна, онда и може живети вечним животом Божјим.

Извор: ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ), Свети Јустин Ћелијски

[1]  Јн.6,63.

[2] Јак.2,26.

[3] Ср. 2.Кор.5,1. 10; 1.Кор.6,20; 7,34; 3-5.

[4] Еклез.12,7; ср. Пс.145,4.

[5] Мт.16,16; ср. Лк.8,36-37; Мт.6,25-26; 10,28.

[6] Св. Макарије Велики, Homil. 30,5.

[7] Св. Григорије Богослов, Orat. II, 16 и 17; P. gr. t. 35 col. 425 AC.

[8] Orat. catech. c. 5.

[9] Св. Методије, De hominils opific. 5, 1.

[10] Мт.5,48. "

[Дража]

Свети, истинољубиви и христољубиви оче Јустине - моли  pravopop за нас грешне.  dancedance

Неки би могли мало да се  dancedance од оваквог дубоког светитељског мислија (или логике ако хоћете). Ако им гордост и сујета то допуштају.

Слава Богу.

[Александар Милојков]

Водећи порекло непосредно од свога Творца, вечнога Бога, душа је непролазна и бесмртна.

А зар тело не води пореко од Творца, од вечнога Бога?

Свети Ава Јустин је показао природну усађеност жеље за бесмртношћу у у човеку. То је ок и ту су мисао истакли највећи светски умови. Међутим, жеља за бесмртношћу не значи и доказ да смо бесмртни. У човеку постоји природна воља за вечним постојањем, али то није исто што и само вечно постојање. Ово друго треба тражити у вези са Богом, а не у својствима своје душе - душа жели бесмртност, то је тачно, али је само Бог кадар да бесмртност дарује: "ЈА САМ ПУТ, ИСТИНА И ЖИВОТ", рече Богочовек.

Због свега тога Господ Христос је своје Еванђеље истине, правде, љубави, доброте, вечнога живота назидао на бесмртности људске душе као на богоданом темељу. Главни и једини циљ његовог живота и рада у човечанском свету јесте: да људима осигура и да вечни живот, испуњујући људско биће вечном божанском истином, правдом, љубављу и добротом.У тој намери је Он и победио смрт својим васкрсењем, јер је васкрсењем доказао и показао да је душа људска заиста бесмртна. А када је од Бога дата бесмртна, онда и може живети вечним животом Божјим.

Мени је овај пасус мало нејасан. Тврди се даје Христос своје Еванђеље назидао на темељу бесмртне душе. Затим се, пак, каже даје главни циљ Његовог (Христовог) рада да људима осигура вечни живот, те да је у тој намери победио смрт.

Није ли ово друго у некој контрадикторности са оним првим: душа бесмртна а Христос побеђује смрт???

Даље, да ли је Васкрсење Христово доказ да је душа бесмртна или је узрок Његовом Васкрсењу ипак нешто друго?

[Aquilius Cratus]

Ja mislim da bi ove polemika prestale istog momenta kad bi neki razgranicili pojmove

smrti kao gasenja svesti i smrti kao nemogucnosti opstenja sa Bogom.

[Искушеник]

Водећи порекло непосредно од свога Творца, вечнога Бога, душа је непролазна и бесмртна.

А зар тело не води пореко од Творца, од вечнога Бога?

Колико сам ја схватио, душа води порекло непосредно од Бога, док тело посредно.

Душа је створена, а тело је извајано од земље.

Ево неких свето-отачких објашњења :

Св. Василије Велики : "Бог је створио унутрашњег, а обликовао спољашњег човека. Обликовање је погодно за глину, а стварање за оно што је по образу Божијем. Према томе, тело је било обликовано, али је душа створена."  (О човековом пореклу 2,4)

Св. Јован Златоусти : "И Господ Бог сазда човека од праха земаљског, и удахну у његове ноздрве (у његово лице) дах животни. Мојсеј користи овај груби начин изражавања јер се обраћа људима који нису били у стању да га другачије слушају, како смо ми у стању да учинимо, али и зато да би нам показао да је љубави Божијој према човеку било угодно да то вештаство, начињено од земље, постане причасник словесне природе душе, чијим се посредством ово живо биће показало као изванредно и савршено. И удахну у његове ноздрве (у његово лице) дах животни, односно удахнуће је створеном од земље пренело дах живота и тако је саздана природа душе, тако да Мојсеј додаје: и поста човек душа жива, то јест да је оно, што је створено од праха, примивши удахнуће, дах живота, постало душа жива. Шта значи душа жива? Душа делатна, која има телесне удове као оруђа свог делања, потчињена његовој вољи." (Омилије на Књигу Постања 12,5)

Св. Григорије Богослов : "Душа је дах Божији и, будући да је небеска, она трпи зато што је помешана са прашином. То је светлост затворена у пећини, али још увек божанствена и неугасива.." (Омилија 7, О души)

Св. Јован Златоусти : "Неки неразумници, заведени својим сопственим умовањем, ни о чему не размишљајући на богодоличан начин и не обраћајући пажњу на прилагођавање израза (Светог Писма), усуђују се да кажу да је душа проистекла из суштине Божије. О, махнитости! О, безумља! Колико је само путева пропасти ђаво отворио онима, који хоће да му служе! Према томе, кад чујеш да Бог удахну у његово лице дах животни, ти разуми да, као што је створио бесплотне силе, исто тако Му је било угодно да човеково тело, саздано од праха, има разумну душу, способну да користи телесне удове." (Омилије на Књигу Постања 13,2)

Св. Јован Дамаскин : "Од земље је Он обликовао његово тело а Својим сопственим дахом дао му је словесну и умну душу, за коју смо рекли да је божански образ.. тело и душа створени су истовремено – не једно пре а друго после.." (Тачно изложење Православне вере 2,12)

Св. Григорије Ниски : "Други, напротив, излажући поредак у стварању човека, о чему сведочи Мојсеј, кажу да је временски душа настала после тела, будући да је Бог најпре узео прах земаљски, па тек онда Својим дахом оживео биће које је начинио: овом тврдњом доказују да је тело племенитије од душе и да је оно што је пре створено племенитије од онога што је затим уливено у њега... Исто тако, нисмо склони да своје учење започнемо од стварања човека као глинене фигуре и да кажемо да је душа настала ради ње, јер би се у том случају сигурно показало да је умна природа мање драгоцена од глинене фигуре. Међутим, како је човек јединствен, биће које се састоји од душе и тела, ми претпостављамо да је и почетак њиховог постојања јединствен, заједнички за оба дела, тако да он у себи самом не може да пронађе оно што је претходило и оно што је уследило, као да су временски најпре настали телесни удови а да је остало касније додато... Будући да се, према апостолском учењу, наша природа сматра двојаком, начињеном од видљивог и скривеног човека, у случају да је један претходио а други следио за њим, Његова сила која нас је створила показала би се на неки начин као несавршена и недовољна да одједном изврши целокупно дело и да је морала да га подели и да се најпре бави једном, а затим другом половином." (О стварању човека, 28–29)

Мислим да се из ових речи Светих Отаца могу разумети Авине речи.

[Искушеник]

Због свега тога Господ Христос је своје Еванђеље истине, правде, љубави, доброте, вечнога живота назидао на бесмртности људске душе као на богоданом темељу. Главни и једини циљ његовог живота и рада у човечанском свету јесте: да људима осигура и да вечни живот, испуњујући људско биће вечном божанском истином, правдом, љубављу и добротом.У тој намери је Он и победио смрт својим васкрсењем, јер је васкрсењем доказао и показао да је душа људска заиста бесмртна. А када је од Бога дата бесмртна, онда и може живети вечним животом Божјим.

Мени  је овај пасус мало нејасан. Тврди се даје Христос своје Еванђеље назидао на темељу бесмртне душе. Затим се, пак, каже даје главни циљ Његовог (Христовог) рада да људима осигура вечни живот, те да је у тој намери победио смрт.

Није ли ово друго у некој контрадикторности са оним првим: душа бесмртна а Христос побеђује смрт???

Не, не, ништа није контрадикторно брате Ацо. Мало несхватиљиво делује, али није.

Ава мисли да је Христос победио вечну смрт, то јест, својим Васкрсењем омогућио нама Вечни Живот, тачније наше Васкрсење.

Ава мисли да је душа бесмртна у смислу враћања у небиће, престанка постојања и егзистенције душе по раздвајању од тела. Душа наставља постојање по смрти тела без обзира да ли је Христос Васкрсао или није, јер таква је створена по благодати и вољи Божијој. Душа је била бесмртна и пре овоплоћења Христовог.

]Даље, да ли је Васкрсење Христово доказ да је душа бесмртна или је узрок Његовом Васкрсењу ипак нешто друго?

Отац Јустин каже : " У тој намери је Он и победио смрт својим васкрсењем, јер је васкрсењем доказао и показао да је душа људска заиста бесмртна." , и тиме мисли да је Христова душа била жива у периоду од смрти до Васкрсења, бар сам тако ја разумео. Као и све ово што сам горе написао.

[Александар Милојков]

Ја ипак мислим да су наведена схватања о души под утицајем античке грчке философије (код отаца). То је поготово карактеристика за светог григорија Богослова. "Тело као тамница душе" није никаква новина који су оци донели у овај свет. Пре њих то су говорили стари Грци, а најпознатији међу њима Платон. Начин како се оци изражавају када је у питању ова тема, последица је њихове полемике са античком философијом. Свети Ава Јустин само дословно понавља отачке форме говора. Изрази да је душа "проста и недљива суштина", да је "бестелесна" и слично, те да је зато бесмртна, изворно припада античким мислиоцима (Платону, Аристотелу и др.)

Сусрет античке грчке философије и хришћанске теологије је велики догађај у историји хришћанства и хришћанске мисли. У том сусрету извршен је обострани утицај: христијанизирање јелинства али и јелинизација хришћанства. То је истина коју треба имати у виду када је хришаћнска, првенствено отачка, мисао у питању. Предање Цркве је у себе упило јелинске форме мишљења, изражавајући кроз њих истине вере. Није мала ствар остати веран истини вере, а ипак не робовати формама једног времена.

[Стефан]

"Верујмо у васкрсење мртвих. Јер ће оно уистину бити, биће васкрсење мртвих. Али, говорећи о васкрсењу, ми мислимо на васкрсење тела. Јер је васкрсење поновно подизање оног што је пало; како ће душе, будући бесмртне, да васкрсну? јер ако је смрт одвајање душе од тела, васкрсење је, наравно, поновно сједињење душе и тела..."

преподобни Јован Дамаскин