Зоран Ђуровић: Креационизам свештеника Георгија Максимова

[Volim_Sina_Bozjeg]

Zista bi pitao sve kako je moguće da nas Hristos poznaje i pre nego što smo mi postali?

Zašto je Hristos Krštavao Duhom Svetim? 

 

[Zoran Đurović]

пре 3 минута, Avocado рече

@Zoran ĐurovićJel se ovo slučajno uklopilo u "B teoriju vremena" i teoriju relativiteta ili si ih uzeo u obzir? 

Хвала ти на овом прилогу, свакако ћу га погледати, као што познајем доста тих научних теорија, мада нисам експерт. 

Ја сам хтео првенствено на основу Писма и елемената који се налазе у отачким коментарима да покажем основаност ове приче да су сви актуелно "већ" васкрсли у Христу, тј. када је он васкрсао у Јудеји, ван зидина Јерусалима, а да је то васкрсење било атемпорално и као такво је могло у себи реално да обухвати све који су васкрсли.

Остаје још доста да се ради на томе, јер сва решења која су се нудила као класична (бесмртност душе), пустају воду на све стране.

После би било лепо да се у једном сегменту обради исто питање преко неких научних теорија, јер сам уверен да има математика која би могла да опише овај модел као консистентан. А да ли би он био и истинит, то немам појма. Битна ми је његова кохерентност.  

[Zoran Đurović]

пре 18 минута, Avocado рече

@Zoran ĐurovićJel se ovo slučajno uklopilo u "B teoriju vremena" i teoriju relativiteta ili si ih uzeo u obzir?

 

Заборавих да напоменем: О времену и простору сам писао у мом магистарском и докторском раду на Августина и ту сам разматрао разне ствари. Авг нпр. говори експлицитно како анђели постоје на а-темпоралном, вечном плану али и да делају у времену по потреби, а да се не одвајају од вечног.  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pa šta bi mogao biti Sveti Duh ako ne taj a-temporalni spoj?

[Bokisd]

пре 49 минута, Кратос рече

U tvorevini nije se odgrao,odigraće se,za Boga se već odigrao tj igra se aktuelno pred njegovim ,,licem,,.Svi koji se nalaze van tela Hristovog su u paklu jer su bez zajednice sa Bogom.

Kratos, pusti ti sad kako to' Bog vidi i gleda na stvari. Sta cemo sa nama samima i nasim dusama ?

Jel, se slazes, treba da bude Sud ? To je jasno i tamo nekom protestantu koji odrice mnogo drugog u hriscanstvu. Ako treba da bude sud i da svi izadjemo pred njega, ako tek treba da se odigra u tvorevini, ......kako postoje svetitelji vec tamo u eshatonu sa telima, bez Suda i sudjenja na kome cemo svi morati dati odgovor za svoja dela ?

Ili, ovo sto kazes, ....u paklu su svi oni koji su van tela Hristovog ? Gde Kratos, gde su , gde se nalaze ? U eshatonu sa telima ? Van eshatona sa telima ? Van eshatona bez tela ? Gde je Sud i za ove duse ? Da li mozemo da ih posaljemo u pakao bez sudejenja i odluke o njihovom slucaju ?

Moze da se kaze, zasto su u paklu bez suda i presude ?  Sasvim opravdano pitanje, koje trazi odgovor.

Ili, moze se i pitatit, gde su oni i njihove duse, a nisu svetitelji, ali nisu ni u paklu ? Gde Kratose ? U eshatonu ? Sa telom ? Bez tela ?

Puno pitanja koja zahtevaju odgovore. 

 

[Zoran Đurović]

пре 7 минута, Bokisd рече

Kratos, pusti ti sad kako to' Bog vidi i gleda na stvari. Sta cemo sa nama samima i nasim dusama ?

Да те укорим! Рекао сам ти да се потрудиш да прочиташ ЦЕО онај текст, јер овако измишљаш рупу на саксији. Тамо имаш одговоре на слична питања о. Саве. Зато дупе на столицу! 

[Zoran Đurović]

пре 14 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa šta bi mogao biti Sveti Duh ako ne taj a-temporalni spoj?

Има одлично тумачење зашто се у иконографији (чак код западњака) негде ставља злато на Ис ране: Показује се благодат Духа Светог који је преобразио Ис тело и просијава из њега. 

[Zoran Đurović]

Прилажем од Гондикакиса један леп говор

 

Архимандрит Василије Гондикакис, СМРТ И РАДОСТ

 

Сваки пут када се човек суочава са смрћу, у њему преовлађују осећања туге, разочарења и страха. Отац Василије Гондикакис (Αρχ. Βασίλειος Γοντικάκης) je у свом чувеном, сада већ историјском, предавању „Смрт и радост“ („Θάνατος και χαρά“) на Аристотеловом Универзитету у Солуну, 1986. године, на основу јеванђеоске приче о путу за Емаус показао начин на који би требало да се суочавамо са смрћу.

 

Данас ћемо говорити о смрти. Док сам размишљао o теми овог предавања пала ми је на памет мисао о агонији или ако хоћете о разочарењу и страху ученика после Христове смрти. Управо зато желео бих да вас подсетим на пут за Емаус.

Испричаћу свега у неколико речи, јер је прича свима позната. Дакле, два ученика, три дана по смрти нашег Господа, путују за Емаус и међу собом са тугом разговарају о Исусу и протеклим догађајима. Тада долази Христос који им тумачи Писмо, иако Га ученици не препознају. На крају заволе „тог“ свог Сапутника коме упућују познате речи „остани са нама“. Он остаје. Седају да једу и при ломљењу хлеба они Га препознају. У том трену Он нестаје, а ученици пуни радости настављају даље за Јерусалим. Дакле, док су двојица ученика расуђивала о Христу, Он се појавио и пошао са њима, „а очи њихове беху задржане да Га не познају“ (Лк 24, 16). Али њихове очи још увек беху затворене и они Га не препознаше. Мислим да је велика ствар управо у следећем: Христос је пут и наш истинити Сапутник. Ако смо забринути, ако разговарамо, ако нешто тражимо, ако ступамо напред или којим случајем некуд идемо, Он је увек са нама. Неко ће рећи: „Не познајемо Га“, али свакако треба да знамо једну ствар, а то је да заједно са нашом патњом и агонијом путује и Он, чак и онда када Га не препознајемо.

Христос тада не хтеде да их подучава већ им даде прилику да искажу то што имају, оно што носе у себи. Због тога се направи да не зна о чему је реч, инсистирајући даље на њиховој причи. Тада му „објашњаваху“ о Исусу Назарећанину, како га „предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт и разапеше Га (Лк 24, 20)“. У наставку се обојица јадаху за своје боли: „А ми се надасмо да је Он онај који ће избавити Израиља; али поврх свега тога, ово је данас трећи дан како се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тело Његово дођоше говорећи да су виделе и појаву анђела који говораху да је Он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али Њега не видеше“ (Лк 24, 21-24).

Христос им на тај начин даје прилику да искажу своје мишљење. Међутим, они недвосмислено изјављују: „Ми се надасмо! Сада се више не надамо. Чему да се надамо? Пошто је Он распет, умро и од тада прођоше већ три дана, прича је завршена.“ Дословно изјављују да нема могућности надања. Лично мислим да је Велики Учитељ, Христос, управо и хтео да они то кажу. То је оно што је хтео да извуче из њих. Међутим, Он онда почиње да им говори: „О безумни и спорога срца за веровање свега што говорише пророци!“ Пошто их је Господ сматрао својим пријатељима, говорио им је строго, при том изговарајући чувену јеванђеоску фразу: „Није ли то требало да Христос претрпи и да уђе у славу своју?“ Овде смо закорачили у велику тајну: уколико је Он, који је сам Христос, морао да пострада, шта са нама треба да буде? Почевши од Мојсија, па преко свих пророка, објашњавао им је делове који се у Писму односе на Његову личност. Уједно са њиховим путем одмицало је и Његово тумачење, и већ су ученици полако схватали да их све то заједно води на неку другу страну. Чим стигоше у место у које су се запутили, Он се начини да иде некуд даље. „А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо, и близу је вече“ (Лк 24, 29). Мислим да су му рекли следеће: Куда идеш сада? Завршава се дан, завршава се и пут. Због свега што си учинио за нас сада не можемо да останемо без Тебе, ни Ти без нас не можеш остати, зато хајде остани са нама. И Христос уђе са њима. „И док Он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше Га. И Он постаде невидљив за њих“ (Лк 24, 30-31). Убрзо после речи, после божанских речи, дођосмо до божанских дела. Дошло је до разјашњења и више ништа не оста сем самог божанског акта. Христос не рече ништа, већ само преломи хлеб. При ломљењу хлеба препознаше Га, и чим то схватише, Он нестаде, изгуби се. Наравно, ја мислим да када кажемо „изгубљен“ подразумевамо „пронађен“. Да је којим случајем остао, да ли бисмо Га изгубили? Да ли бисмо рекли „Он је овде, онде...“ да ли бисмо га уочили, Њега који је свеприсутан? Дакле, пошто Га препознаше и схватише, добише снагуи очи им се отворише. „И очи им се отворише“ (Лк 24, 31), значи да су почели видети невидљиво, да су разумели прошле и да имају снаге да наставе ка будућим догађајима, дакле, да наставе путовање.

Тада, кроз Свету Евхаристију, кроз Свету Литургију, преко ломљења хлеба истински познадоше Писмо. Разумеше оно што су прошли, при том добијајући снагу за наставак. Господ се препознаје као хлеб ломљени и као крв проливена. При ломљењу хлеба препознаје се Господ, а истовремено и ми препознајемо Господа при нашим „ломљењима“. Ако којим случајем не осетимо бол, ако не умремо, ако се не разапнемо, нема наде да ћемо упознати Господа. Као што је Он требало да пострада да би ушао у Своју Славу, тако и ми треба да прођемо, да пострадамо, пропатимо. Сва та мучења су благослов како би се отвориле наше очи, да Га на тај начин видимо из друге перспективе.

Људи смо, патимо и имамо своју, другачију логику. Христос дозвољава наша мишљења, наша расуђивања. Он даје могућност својим ученицима да послушају своје расуђивање и да дословце оправдају своје безнађе. Тако је у тренуцима када очајаваш, када тражиш, када путујеш, Он са тобом. Касније, када стигнеш до ломљења хлеба, када дођеш до тешких патњи и будеш са Њим, доћи ће време и отвориће ти се очи. Тада ћеш Га видети, Он ће се изгубити, то јест остаће увек са тобом...

Добра је наша логика, добро је и наше тражење, али смо ми ипак створени за нешто веће. Шта год да постигнемо или да откријемо нашим тражењем, нашим знањем, нећемо бити задовољни. Христос има да нам дарује нешто много вредније, али не пре него што Он сам пострада и уђе у Славу Своју. Дакле, можемо да умремо а да живимо. Можемо да изгубимо и да пронађемо своју душу, а ако ко хоће да је спасе, изгубиће је. И ако изгуби свесно „душу своју Мене ради, наћи ће је“ (Мт 16, 25). Стога мислим да за нас није значајно оно што имамо, већ оно што јесмо. Као што говори и Свети Козма Етолски: Величанствено је то што сви можемо да постанемо причасници, заједничари Тела и Крви Христове, дакле, да се полако уздижемо до ове друге логике.

Узмимо за пример новомученике који веле: „По једној логици, ако нас којим случајем оставите да живимо бићемо вам захвални јер живимо у рају Свете Литургије, по другој логици, ако нас пак погубите, бићемо вам хиљаду пута захвалнији јер ћемо у најкраћем времену окусити оно непролазно, оно што је радост у свему свету и за цео свет. Јер се тада свако рађа, када умире, и тада грли све и налази у своме срцу све. А пошто истовремено говоримо на оба начина, не потцењујемо тело, већ чинимо управо супротно, видимо и његово обожење. Управо је то оно супротно кретање које се овде одвија. Дакле, не сједињују се само кретање и статичност, божанство и човечанство, већ се дешава и један обрнути покрет. Дух силази, Логос се оваплоћује а земља, та наша природа, преображава се, обожује. У то верујемо и чекамо да се једног дана деси, али се то дешава већ од сада. Предукус свега наведеног већ осећају првенствено они болујући и пострадали и они који су награђени мноштвом искушења. На такав начин у човекову душу, али и у тело, улази један другачији призив божански и прожима све удове, бубреге, срце. Дакле, тема није да ли можемо да поставимо лажно питање или да дамо лажан одговор у вези са смрћу. Тема је да ли ми можемо да практикујемо стрпљење. Као што рече Господ да су плодна њива, добра земља, сви они који прихватају реч Божију и род рађају и плод доносе у стрпљењу. Можемо ли да будемо стрпљиви? Постоји Сејач који се брине о нама. Можемо ли да чекамо?

Еј, чедо моје, умиремо

„Еј, чедо моје, умиремо.“ Да ли сте чули неког да то каже? Видимо у Јеванђељу да болесно дете које је донео отац паде на земљу као мртво и многи у тај мах помислише да је умрло. Није битно ако ми мислимо да смо умрли, нема везе чак ни ако сви други мисле да смо умрли. Оно што има смисла је да будемо покрај ногу Онога који је постојао пре бивства свега света, пре но што настаде свет, и који је обиљем милости своје све из небића у биће позвао. Зато, уколико си случајно у Његовој близини, независно од тога да ли си жив или мртав, надаш се и чекаш долазак живота. Мислим да ипак живот долази кроз смрт. Као што и семенце, ако не падне у земљу и не умре, само остаје, тако и ми, ако не пропатимо, остајемо сами.

Ствари стоје овако: често болујемо, врло скромно живимо живот, доста патимо, док ретко доживљавамо радост. Сматрам да је радосна вест Христова управо у томе што нам отвара могућност превазилажења живоносне умртвљености. Када су двојица ученика затражила од Христа да се прославе и да један седне са десне а други са леве стране, Он им је тада обећао чашу смрти. Чињеница је да можемо и умрети чекајући. Када пролазимо кроз Гетсиманију, не можемо да говоримо. Сада, то што говоримо значи да не пролазимо кроз Гестиманију. Шта се онда дешава? Губимо! Можемо све да изгубимо, можемо да паднемо, може да нас напусти сва телесна, душевна и духовна снага. Ствар је у томе да ли, чак и у таквом стању, можемо да чекамо и благодаримо. Неко постоји у нама и поред нас, неко ко другачије управља тајном живота. Он би нам лако могао рећи и лажне ствари, али не жели. Жели да нас поведе у вечни живот. А да би ушли у вечни живот, морамо проћи кроз смрт. Могао је Христос, да је био илузиониста, да учини оно што су тражили Јевреји када су викали „сиђи са крста па ћемо поверовати“. Могао је то да уради, али није дошао да импресионира, да задиви. Сишао је са крста мртав. Мртав, да би победио смрт једном заувек, за све нас.

У нама постоји конкретна динамика. Чак и кроз смрт, кроз земљу добру и благородну, кроз Цркву, ова динамика експлодира и тада прелазимо на друго место, у други простор, где се страхоте завршавају и где све тече и одвија се другачије. Тај други простор и друго време управо почињу овде и сада. Када бисмо ракетом одлетели међу звезде не би се повећао наш животни простор, као ни наша слобода. Ако којим случајем продужимо наш живот трансплантацијом срца, ни тиме не учествујемо у радости вечног живота. У само једном трену вечност може стати у један свети мајушни бисер, у кога стаје читав Христос. Управо зато Господ, иако долази да нам донесе радост, да нам донесе живот, вели: „Блажени ви који сте тужни, блажени који плачете, а тешко вама који се сада смејете.“ Управо зато што жели да нам донесе истински смех, истинску радост и вечни живот почев од данас...

 

Душа после смрти

Шта се дешава са човековом душом после смрти? Мислим да не можемо решити баш све проблеме. Знајте, заиста је велика заблуда ако помислите како сте све своје проблеме решили. На путу за Емаус, Господ првенствено даје могућност другоме да искаже своја потиснута осећања. Да би се људи опустили, да би изнели своје мишљење, да би показали своје разочарење, да би стигли до очајања. Вели Свети Исак Сирин да нема убојитијег оружја од очајања. Када нас разочара све овосветско, како каже и Никодим, када стигнемо до неверја у себе, тада почиње да нараста једна друга вера и једна друга сила почиње да постоји у нама. Можемо ли да прихватимо Божији дар и да га примимо у себе, и да се цело наше биће уздигне у један други простор? Можемо ли да се надамо у васкрсење тела? То је оно што нам даје Црква. Није потребно да решавамо наше недоумице на енциклопедијски начин, логиком рачунара, већ да покажемо метаноју (преумљење), могућност покајања, да заронимо у другачију логику, логику Цркве. Тек тада схватамо да се Христос када нам се открива, заправо скрива. Када постаје невидљив, открива се. Како каже Свети Григорије Ниски: „Христос одговара, односно одбија да одговори.“ Дакле, ако не можемо чути Његово ћутање, значи да не разумемо Његову реч. Ако случајно помислимо да Га схватамо, онда нешто није у реду у нама.

Велика ствар је да постоји наша мајка Црква, у којој предајући себе полако попримамо ову другу и другачију логику. Треба да се са смирењем хранимо чврстом храном коју нам даје Црква. Након тога, наше срце ће се стално радовати. Имамо и један велики дуг: да кроз смирење и стрпљење прихватимо све оно што нас чека да бисмо могли схватити шта је човек, да бисмо се радовали свом животу и пружили прилику и другима да се радују својим животима.

Оно што треба да учинимо јесте да осетимо да је љубав та која нас је „из небића у постојање призвала“. Чак иако подносимо муке, на самом крају искушења остају само радост и усхићење који превазилазе свако искушење. Код сваког од нас могу се појавити различите недоумице по питањима шта значи смрт и шта значи непостојање. У тренутку можемо осетити да је све око нас безбојно и безмирисно. Шта онда да радимо? Ја предлажем једну ствар: да чекамо! Где да чекамо? Унутар Цркве, где осећамо да постоји топлина и ширина. Као што ембрион живи у материци своје мајке, и због тога што обитава тамо стално напредује, тако и ми треба да обитавамо у материци наше мајке Цркве. Као што ученици рекоше на крају пута: „остани са нама“, и ми ћемо бити са Тобом. Ми само желимо да будемо са Тобом. То нам је довољно. Бол коју подносимо има смисла јер се налазимо у материци неког ко нас воли. Онај који на том месту болује и проживљава патње, обасјан је и обдарен многим харизмама, великим даровима.

На крају, рећи ћу једну ствар за коју сам сигуран. Лично сам изгубљен, али вам братски кажем да ЧОВЕК МОЖЕ ДА ЖИВИ. И то да живи онај живот бесконачни, вечни, који почиње од сада, који литургијски постоји у Православној Цркви, која је мала, најмања, презрена и изругана, али је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква – нада свију са свих крајева света. Немојте ми постављати више питања, већ дајте више одговора. Рећи ћу још само ово: видите, ми смо изгубљени и може се сваке секунде десити да нам стане срце, али нешто ипак никада неће стати – еј, чедо моје – па ја желим да одатле кренемо даље. А одатле даље идемо у телу и долази нам усхићење и божански благослов и освећују се душа и тело и сам наш животни пут.

 

Превео с грчког Велимир Михаиловић

 

"Каленић", бр. 6, 2013.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Управо сада, Zoran Đurović рече

Има одлично тумачење зашто се у иконографији (чак код западњака) негде ставља злато на Ис ране: Показује се благодат Духа Светог који је преобразио Ис тело и просијава из њега. 

Da, Sveti Duh kojima nas Krsti Isus jeste taj tas na vagi gde je a-temporalno andjeosko shvatanje posve realno.

Malo pre si napisao da se za andjele govori kako su van vremenski a deluju po potrebi u vremenu a pri tom ne gube vanvremensku dimenziju. Tako nešto beše?

[Bokisd]

пре 8 минута, Zoran Đurović рече

Да те укорим! Рекао сам ти да се потрудиш да прочиташ ЦЕО онај текст, јер овако измишљаш рупу на саксији. Тамо имаш одговоре на слична питања о. Саве. Зато дупе на столицу!

 Ovo pitanje  nisam ni pomenuo u mom postu. Mislim da je replika potpuno neprotrebna sa tvoje strane.

 Da li postoji odgovor na drugi deo pitanja ? O Sudu ? Kako prolaze eshatoloske duse sa telima kroz Sud ?

Ocekujem i odgovor Kratosa, zbog toga sto kaze da razume sve ove teorije o kojima pricamo.

 

[Zoran Đurović]

пре 18 часа, Milan Nikolic рече

О.Зоране, то што ви укупно говорите значи да ви одпочетка немате појма о Богу.

Окачих данас од Гондикакиса краћи текст, али сам се насмејао на 2 његове реченице које ме подсетише на ову твоју тврдњу:

1)  Ако случајно помислимо да Га (Христа) схватамо, онда нешто није у реду у нама.

2)  Лично сам изгубљен, али вам братски кажем да ЧОВЕК МОЖЕ ДА ЖИВИ.

[Zoran Đurović]

пре 1 минут, Bokisd рече

Kako prolaze eshatoloske duse sa telima kroz Sud ?

Које црне душе, лењивче? Васкрсли људи иду на Страшни суд. 

[Zoran Đurović]

пре 4 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Malo pre si napisao da se za andjele govori kako su van vremenski a deluju po potrebi u vremenu a pri tom ne gube vanvremensku dimenziju. Tako nešto beše?

Да, то Августин експлицитно тврди, мада је Дамаскин против (мање је спекулативно обдарен) јер вели да се једно тело не може наћи истовремено на 2 места. 

[Bokisd]

пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Које црне душе, лењивче? Васкрсли људи иду на Страшни суд.

Eshatoloske duse sa telima, isto je reci kao i Vaskrsli ljudi, ceo covek je u pitanju.

Koliko razumem, svetitelji su kao u eshatoloskim telima, u buducem veku sa Hristom. Gde je Sud za svetitelje ako tek treba da se zbude taj sud ? U smislu, da moraju da dodju na sud, ali, zbog svojih dela nece biti osudjeni. 
 

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 13 минута, Zoran Đurović рече

И док Он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше Га. И Он постаде невидљив за њих“

Ja bi ovo stavio u Simvol Vere.