Чиста срца, душе и тела дочекајмо Богомладенца Христа - срећан почетак поста

[Срђан Ранђеловић]

Епископ рашко-призренски Теодосије служио је 1. децембра 2013. године свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Георгија у Призрену.

 

 

 

 

Епископу су саслуживали игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава, проректор Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену протосинђел Андреј и призренски парох протојереј Слободан Ђорић. У светој Литургији учествовали су ученици и професори Призренске богословије као и двадесетак верника Срба који живе у царском граду.

 

Након заједничког ручка, са благословом епископа Теодосија архимандрит Сава је у капели Богословије обавио свету тајну исповести која се овде традиционално врши у време Божићног и Васкршњег поста. Пре почетка исповести отац Сава је говорио о значају поста и молитве у хришћанском животу, као и о значају исповести за евхаристијски живот.

 

У Призренској богословији данас се школује 37 ученика првог, другог и трећег разреда, а наставу изводи 8 предавача, укључујући и епископа Теодосија који обавља дужност ректора Богословије.

 

Радио телевизја Србије је емитовала 21. новембра ове године документарну емисију о овој црквено-школској установи која је васкрснула на темељима запаљене Богословије и која из године у годину окупља све већи број ученика и наставника.

 

 

 

 

 

Извор: Епархија рашко-призренска

 

 

 

 

СПЦ

[JESSY]

Како треба обележити Бадњи дан а како празник Рождества Христовог и како да да га славе они који нису у могућности да буду са ближњима, за РСЉ је говорио свештеник Глигорије Марковић, парох вождовачке Цркве Светих цара Константина и царице Јелене и духовник у Централном затвору.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/39/14/01/04.01.14._o._gligorije_markovic_o_bozicu_za_sajt_64k.mp3

[JESSY]

Foto: Shutterstock

Danas su božićni običaji prilagođeni gradskoj sredini, ali im se i mladi i stariji beskrajno raduju, piše Yumama.com.

Badnji dan

Dan uoči Božića, 6. januar se zove Badnji dan. Naziv je dobio po tome što se tog dana seče badnjak. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Rano ujutro se kreće u šumu po badnjak (u gradovima se uglavnom kupuje), loži se vatra i peče pečenica. Žene u kući mese kolače i torte i pripremaju trpezu za Božić.

Badnjak

Badnjak je obično mlado hrastovo ili cerovo drvo koje se na Badnji dan seče i donosi pred kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče.

 

Badnje veče

Badnje veče praktično spaja Badnji dan i Božić. Zato se u našem narodu za osobe koje su prijateljski bliske kaže da su «kao Božić i Badnji dan». Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Večera je posna, najčešće se sprema prebranac, sveža ili sušena riba, kao i druga posna jela.

Danas se svi ovi običaji prilagođavaju gradskoj sredini gde nema ni vatre, ni ognjišta, ni šume... Umesto velikog drveta se uzima hrastova grančica i mala količina slame. Sve to se uoči Božića stavlja ispod slavske ikone. Potom se zapale sveća i kandilo, što simbolizuje vatru i ognjište, a kuća se okadi tamjanom.

 

Božić

Božić je najradosniji praznik kod Srba. Prvi dan je uvek 7. januara i praznuje se tri dana. Ljudi se pozdravljaju: "Hristos se rodi!", a otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi!" Na Božić, rano ujutro, u kuću dolazi specijalni gost (to se obično dogovori sa domaćinom). On se zove položajnik ili polažajnik. Smatra se da će ta osoba cele naredne godine donositi sreću u kuću.

Česnica

Rano ujutro na Božić domaćica mesi testo od kojeg peče pogaču česnicu. U nju se stavlja metalni novčić (zlatni, srebrni, ili običan). Kada je pečena, iznosi se na sto na koji je postavljen Božićni ručak. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom, i potom lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Po narodnom verovanju, onaj ko dobije deo u kome je novčić - biće srećan cele godine.

[Guest]

Ишчекујући празник Рождества Христовог

 

 

 

 

 

    

 

„Да ратника убије долази Христос, Цар света“ (прва песма канона, служба 22. децембра). Ратник, наоружани противник је ђаво. И поново мислим о томе колико често, постојано, с посебном снагом и с посебном пажњом Црква говори о ђаволу. Очигледно је да она не сматра да су греси главно и основно зло, већ онај који иза њих стоји: кушач, непријатељ Божији и отуда и непријатељ човечији.

 

И, ево, поново слушам: „Клеветама лукавих духова зима противних помисли стеже смирено срце моје: богољубива Владичице, стишај је заступништвом Твојим!“ (Богородичан, шеста песма првог канона).

 

И тако стално, непрекидно! Шта нам ово казује? Очигледно и несумњиво: да се управо ту налази највећи непријатељ! И да је основни циљ Спаситељевог доласка: ослобођење света од власти ђаволске.

 

Он је дошао не само да би нас научио вери; не само да би показао пример светости, и чак (обратите пажњу) не само да би нам опростио грехе, већ да би уништио сами корен зла: да би сатро силу ђаволову и разрушио његово царство. У овоме лежи смисао Христовог искупитељског дела. А оно почиње Оваплоћењем. Све што ће се касније збити, плод је Оваплоћења.

 

Колико је ово страно уобичајеним погледима образованих људи на религију, нарочито на хришћанство! Неки међу њима (који, авај, себе чак сматрају хришћанима) уопште не верују у постојање злих духова. Други пак, ако и верују, а оно о томе уопште не размишљају, као о предмету неважном и споредном за хришћанско схватање и живот. Чак и ми, истински верујући, не придајемо том питању онолику озбиљност какву оно заслужује. Зар није тако?

 

Међутим, Житија Светих су препуна примера борбе између ђавола и светитеља. И Црква, знајући ову истину, и знајући да је ту највећи непријатељ, непрекидно нас на то подсећа. Јован Богослов јасно говори: Ради тога се јави Син Божији да разори дјела ђавола (1 Јн. 3, 8), непријатеља Божијег. А ако је он највећи непријатељ, то ко може да буде спаситељ од његове силе, осим Најсилнијег Бога?

 

Стога апостол Јован и говори хришћанима: Ви сте од Бога дјечице, и побиједили сте их, лажне пророке, јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свијету (1 Јн. 4, 4), силнији од ђавола. То је разлог због ког подвижници непрестано призивају име Исуса Христа као Спаситеља и Победника над „царством таме“, стога се и осењују крсним знамењем, стога се уопште и моле. Сами, они су беспомоћни!

 

Сада ми је постало јасно име, које је пророчки пророк Исаија дао свом новорођеном сину: „брз на плијен, хитар на грабеж“(Ис. 8, 3). А даље се наводе речи славне рождествене химне, којима се „отварају“ песме на бденију уочи Рождества: „С нама Бог!“ (јеврејски „Емануил“). Очигледно, то страшно име, које је дао Исаија, односи се на Христа. Шта значи оно? О каквом „плену“ и „разграбљењу“ и о каквој добити се овде пророкује?

 

 

 

 

Несумњиво – о томе како ће Емануил разрушити силу ђаволову и отети душе њиме заробљене, и о повратку добити коју је овај својевремено стекао – света. Сам Господ говори о себи, као о ономе који долази да свеже јакога, да уђе у кућу његову и да отме његово покућанство (Мт. 12, 29). Апостол Павле такође објашњава, да је Господ сишао у најдоња мјеста земље и заплијенио плијен – јасно је, ђавола, који је претходно запленио човечанство (Еф. 4, 8-9) и дао дарове људима (Такође тамо, из псалма 67, 19). Заплењену добит Вођа потом раздаје својим војницима: то јест Господ који је победио ђавола, предао је њега самог у удео људима. Тако да понекад чак и деца имају власт над заробљеницима, толику да им се, беспомоћнима, и ругају.

Ипак, тај је „заробљеник“ опасан и даље, уколико се „деца“ (људи) уздају само у своје снаге, а не у старије (Свете) који се за њих боре и у самога цара (Господа). И о овоме знају Житија Светих. А боље од свих зна Црква.

 

Ето каквог је непријатеља дошао Емануил да победи – „С нама Бог!“ На нама је да наставимо борбу са већ побеђеним непријатељем, али силом Његовом, Емануиловом.

 

 

 

„Немоћне дрскости“

 

 

Не једанпут сам се запитао, због чега су при утемељивању хришћанства, и читавих три стотине година после, били потребни и пројављивали се пре свега мученици. Преподобни су дошли касније.

 

Ево, пре Рождества, сећамо се на првом месту мученика, мученица, преподобномученика (и понеког преподобног, например, 23. децембра Светог Нифонта). После Рождества Христовог такође: Првомученик архиђакон Стефан (27. децембра), 20.000 мученика спаљених у Никомидији 302. године (у једном дану!); 14.000 Витлејемских младенаца које је Ирод погубио, итд, итд.

 

Као драгоцени венац од драгог камења на икони Рождества Господњег. Или као свита Цару најближа.

 

Сада ми је одговор потпуно јасан: битку, коју је Емануил повео против ђавола, на своја су плећа узели Његови војници – хришћани и хришћанке. На њих је са великом злобом устао „кнез света“, сатана. Али су га они побеђивали силом Христа Господа, док његово царство нису до краја разрушили: хришћанство је прво проглашено за дозвољену религију, да би потом постало и водећа.

 

Стога им и певамо у општем тропару: „имајући силу твоју“, Господе, „мучитеље су збацили, и разорили немоћну дрскост демона“. Ето где се налазила прва линија њихове борбе. Демони су мрзели војнике Христове, „осмељивали су се“ против њих, али се њихова злоба показала као пуста, „слабашна“ дрскост.

 

Између осталог, на иконама се мученици најчешће изображавају како држе крст или палму. Крст је символ Христове победе над адом, палма је такође символ победе. А будући да су с палмама дочекали и Господа при Његовом уласку у Јерусалим, као „Победника царства таме“, смрти и ада, то веза постаје још очигледнија – мученици су наследници „Онога који долази“ ради борбе и победе над ђаволом. Али, то је већ последњи одлучујући тренутак борбе, која се сада, на Рождество, пророчки предсказује смрћу 14.000 младенаца, па архиђакона Стефана и тако редом…

 

Још једну ствар морамо да схватимо: да је главна борба хришћанина она са „побеђеним непријатељем“, са злим дусима… Ах, колико често то заборављамо! И – падамо у замку.

Последња борба нас очекује у митарствима. Господе, помози нам да се избавимо од замки вражијих: „да не рече непријатељ мој: утврдих се над њим!“ (Пс. 12, 5 и молитва пред спавање). Потребно је молити се. Молите се да не паднете у напаст, рекао је сам Господ (Мт. 26, 41). А ја се мало молим. А што је најгоре: олако, површно, безосећајно… ретко кад другачије…

„Усиновимо се благодаћу“

 

Једно место из службе је на мене оставило посебан утисак. Господ је, како стоји у служби дошао к „својима“, то јест к Јудејцима. А ми смо Му „усиновљени“ благодаћу Светога Духа у Тајни крштења и у другим Тајнама, и свеукупним благодатним живљењем. После сам погледао тај тропар (први тропар шесте песме првог канона, 22. децембар) и видео наставак: „и добрим делима“. Значи и она нас усиновљују Христу. По целокупном светоотачком учењу, а нарочито по учењу Светога Серафима Саровског, добра дела не само што се савршавају уз помоћ благодати Божије, већ, што је најбитније, представљају пут којим се она настањује у човеку („ако будете реч моју држали, доћи ћемо и у вама се настанити, уп. Јн. 14, 23). Благодат нас потом сједињује с Христом и обликује душу по образу Христовом.

 

Али, Боже, Боже, колико је савремени свет далеко од свега тога! Благодат, Спаситељ од ада, борба, благовољење Пресвете Тројице, добродетељ… То је овде. А тамо: политика, материјална култура, игре, књижевне вечери са смехом… Свет се отцепио. Хришћанство је „истиснуто“ из живота.

 

 

 

Несумњиво се збило

 

 

А ипак, све чиме ми живимо несумњиво јесте: јер се несумњиво збило – очигледно је било. Било! Ово сам на служби доживео. Јасно, очигледно, необориво. И то ми увек помогне да се укрепим у вери, и радује ме. Јер следи да све то, дакле, и јесте. Већ сам и заборавио шта је довело до таквог изузетно јасног доживљаја. Али сам га добро и живо сачувао у души. Тада сам схватио зашто је Свети Тихон Задонски у једној својој проповеди сматрао за неопходно да говори о очигледности јављања Сина Божијег у телу. Овде ћу то навести. „Благословен Бог који је дошао да грешнике спасе и пронађе изгубљене. Ово су нам благо спасења открили очевици, који су Га видели, и слушали Га, и говорили с Њим, и живели и дружили се с Њим, и пили и јели с Њим, и били у невољама с Њим… Ову су истину ти поуздани сведоци потврдили као несумњиву не само речју, и чудесима и разним знамењима, него и својом крвљу, различитим страдањима и смрћу својом.

 

Размишљај о овоме, брате хришћанине, у овом стој, буди храбар, устрај; а хулницима, и безбожницима, којих није мало, затварај уста; и моли се – да Бога, који се јавио у плоти нас ради, не видевши, свим срцем возљубимо (1 Пет. 1, 8-9).“

 

Средином дана сам читао наредну главу из божанске књиге Дела апостолских. Задивљујуће неоспорно! То јест, апсолутна извесност онога што се збило. То је историографски документ. Црквени дневник првих дана хришћанства.

 

Ко жели да види Цркву хришћанску нека чита Дела апостолска. И, убеђен сам, у њему неће остати ни мало сумње да је све то несумњиво било.

А отуда, и јесте.

 

А отуда, све је то сама Истина.

 

А отуда, Истином се мора и живети.

 

Према томе: све остало у свету је важно и вредно само утолико уколико је сагласно са овом божанском Истином, коју нам је донео Оваплоћени.

 

 

 

 

(Одломци)

Са руског: Ивана Јовановић

Митрополит Венијамин (Федченков)

Часопис Светигора

03 / 01 / 2014

 

Извор: Православие.ру

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Дејан]

Hristos se rađa

[JESSY]

ANĐELI PEVAJU

Noć prekrasna i noć tija,
nad pećinom zvezda sija,
u pećini mati spi,
nad Isusom andjel bdi.
Andjeli pevaju, pastiri sviraju,
Andjeli pevaju,mudraci javljaju:
Što narodi čekaše,
što proroci rekoše,
evo sad se u svet javi,
u svet javi i objavi:
"Rodi nam se Hristos Spas
za spasenje sviju nas.
Aliluja, aliluja, Gospodi pomiluj!

 

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=YJ8wo8hde0c#t=14

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=IoTSTphnb14

[Ненад Р.]

[JESSY]

Lomljenje božićne česnice tradicionalno će biti organizovano 7. januara na Terazijama

 

UNIJA pekara Srbije i ove godine, po 23. put, organizuje lomljenje božićne česnice u utorak, 7. januara, u 12 časova kod Terazijske česme. Božićna česnica biće teška oko 50 kilograma i u njoj će biti darivana tri zlatna dukata.

 

[Vasa L.]

Za nekih 40min ponoc u Moskvi, ko hoce da gleda prenos Liturgije ima ovde:

 

http://tv-soyuz.ru/tvprogramma

[JESSY]

[JESSY]

После поновног увођења верске службе у Војсци Србије, паљењем бадњака Бадњи дан обележен у Команди за обуку Војске Србије у Топчидеру у Београду.

Последњи пут бадњак је освећен и наложен у овој касарни у години непосредно пред Други светски рат, пре више од седам деценија. Поновним увођењем верске службе у Војсци Србије, у касарни у Топчидеру на Бадњи дан обновљена је традиција паљења бадњака.

Бадњак се свечано ложи у знак сећања на ватру коју су по предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос.

"Симболика овог дана је да ватра која је била наложена да огреје Христа. Данас та топлина и ватра греје војнике и све присутне у Топчидеру да се објави рођење Господа Исуса Христа", каже Селимир Вагић, војни свештеник Команде за обуку.

Систем власти у Цркви Христовој не садржи се у владању већ у служењу Богу и људима. И војни свештеници ушли су касарне како би послужили војсци, да сви скупа кренемо ка Христу који је најузвишенији циљ и смисао постојања човека и свих његових делатности, па и одбране.

Традиција паљења бадњака у војним касарнама датира још из 1831. године када је војним законом уведена верска служба у тадашњој српској војсци.

Паљењу бадњака претходила је свечана литија у којој су поред војних свештеника били и припадници Војске Србије. Литију је предводио генерал-мајор Ђокица Петровић.

 

http://www.prijateljboziji.com/_Badnjak-u-kasarni-na-Topcideru-/19725.html

[JESSY]

желим вам да у миру , љубави и молитви започнете још један Божићни пост...... :0442_feel: :0442_feel: :0442_feel:

[JESSY]

Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења
издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!