Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

[JESSY]

Чудо Светог Архангела Михаила у Хони.

 

Незнабошци у једном делу Мале Азије у Фригији, подигли су храм у коме су држали велику змијурину којој су се клањали као природном чуду.

Приносили су ту жртве и усмеравали своју жељу да приђу Богу преко мањих `божанстава`. Свети апостоли Јован Богослов и Филип стигли су у тај крај да проповедају Христово Јеванђеље.

Најавили су деловање силе Божије благодати у том крају.

Змија је угинула, а до тада незнабожачки становници оближњег Јерапоља прешли су у хришћанство.

Пошто је Свети Јован Богослов напустио тај крај, апостол Филип пострадао за своју веру, на месту некадашњег паганског храма проврела је чудотворна вода.

Многи су долазили на извор и исцељивали се.

После чудесног исцељења кћери, један богати човек подигао је код извора прелепу цркву посвећену Архангелу Михаилу.

Незнабоштво није било потпуно побеђено.

Стотинак година касније у цркву је дошао млади Архип који је постао ту велики подвижник. Старао се о цркви као црквењак, а поред њега су се многи који су долазили на чудотворни извор исцељивали и крштавали.

Незнабошци су одлучили да томе стану на крај и покушали су да потопе чудотворни извор ископавши канал који је спајао две реке и са планине водио право ка извору и цркви Светог Архангела.

Кад се накупило довољно воде, провалили су брану и водена стихија кренула је уз страшни хук ка цркви.

Архангел је услишио Архипову молитву и земљотресом направио у стенама процеп у који је прогутао водену стихију.

Занимљиви су у овој причи неки моменти који одређују однос хришћанства и старог многобоштва у многим ситуацијама. Постојање незнабожачког култа, нејасно усмереног Богу, али ограничено природним склоностима и спознајним моћима људи - христијанизација старог култа - отпори и коначна победа. И увек се ту нађу свети сведоци, који подвигом и жртвом посредују победу хришћанства. Тражи Бог садејство Светих. Бог педагошки чуда спроводи посредно. Укључује у извршење чуда творевину, и духовну и материјалну. Тражи садејство.

Кад се савремени хришћански читаоци сретну са житијима, неки украси и сталне фигуре могу да их збуне и да им се учини да се у описима оваквих догађаја ради само о лепим легендама које служе храњењу вере, али траже велику добронамерност да би биле прихваћене. Противницима хришћанства - да се ради о бесмислицама.

Ако нам је тешко да у пуноћи прихватимо чудо Светог Архангела у Хони, погледајмо на час недавно чудо у пожару на грчком острву Евија.

Да ли би сведочење о томе да су анђели и светитељи заштитили манастир и скренили ватрену стихију која је уништила све унаоколо, и савремени житијски испис о томе, изгледали баш толико невероватно?

Легенда?

[JESSY]

Крстовдан.

Не може, царе, тако!

Пошто је пронашла и Јерусалиму Часни Крст на коме је Господ био разапет, Царица Јелена направила је ковчег од сребра и положила у њега часни Крст.

Три века касније Персијски цар Хозрој освојио је Јерусалим, одвео многи народ у ропство и однео Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. Године 628. цар Ромеја, Ираклије, победио је Хозроја и са славом вратио Крст у Јерусалим.

Ушавши у град цар Ираклије носио је Крст на својим леђима. Но на једанпут цар је стао и није могао даље ни корака крочити. Патријарх Захарија видео је анђела, који је спречавао цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио.

То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света...

Поука свим владарима за сва времена.

Као што Ираклије није могао да уђе у Јерусалим, тако ни владари не могу у Небески Јерусалим, ако се не смире и ако се не досете да не могу своју славу и моћ да унесу у Царство Небеско.

Не могу ни народи које они воде рачунати на то да ће тријумфалним победама освојити Царство Небеско. Борити се и одбранити овде на земљи, задржати своје место у историји - важно је.

А Христовим путем, који је једини пут који се не завршава на земљи, иде се под крстом, уздајући се у Васкрслог Христа, не само у своју силу. Земаљска сила није јача од смрти и не отвара капију Вечног Царства.

Слава Христу, а не цару.

А крст није оружје него кључ.

[JESSY]

Има много људи који се осећају праведнима због тога што не чине ништа лоше. То што притом не раде ништа посебно добро они не виде као проблем.

Њихов представник је онај слуга у причи с талантима, који је добио један талант и уместо да га некако употреби и умножи - сакрио га, закопао га у земљу да га сачува.

Прича о талантима, а талант је био прилично озбиљна количина новца, толико је коришћена да је та стара новчана јединица постала синоним за неки дар који човек има.

И свако је од Бога добио неки дар.

И тај дар је обично оно због чега смо потребни другима.

Кад тај дар не користимо ми не само да водимо себе ка крају живота на коме ћемо се осећати промашено и несрећно него штетимо и заједници у којој живимо. Она остаје ускраћена за наш дар који год да је он.

И тиме је грех нашег кукавичлука и лењости још већи и још више ће нас изједати.

Ако ниси знао свој таленат да препознаш што ниси отишао некоме ко уме да га препозна, ако ниси знао како ћеш свој таленат да употребиш, што га ниси понудио ономе који би знао шта ће с њим? Ономе који има више таланата, уме с талантима? Он ти можда може помоћи како и ти свој таленат да употребиш?

Ионако ће на крају њему запасти да уместо тебе уради оно што ти ниси умео да урадиш са својим талентом.

Не, него си се затворио у своју чаурицу и свој живот претворио у кисело чекање. Налазећи сва могућа оправдања за нечињење. Слабећи заједницу у којој си живео.

О томе нам у причи о талантима у данашњем одломку Јеванђеља говори Христос.

[JESSY]

Недеља Светих Отаца Седмог Васељенског сабора.

Победа поштовања икона...

Наравно да ми православни хришћани знамо да обојена даска сама по себи није чудотворна. Наравно да не обожавамо створене предмете.

Икона нам служи као фокус, жижа преко које усмеравамо своје молитве Богу, Христу. Њему директно или преко неког од Његових светитеља. Неког ко нам је близак и чије заступништво пред Богом молимо. Није исто кад се за тебе код Њега заложи неко близак. Неко кога лакше разумеш него свеобухватног Богочовека.

Наравно да иконе доживљавамо као прозоре у Царство небеско а не као амајлије и идоле.

И наравно да се догађа да по Божјој вољи нека од тих жижа преко којих учестало у љубави успостављамо везу са Богом и сама постане чудотворна. Као трајно место сусрета.

Али то што су Оци одбранили иконе од рационализма истока и запада надилази значај самих сликаних икона.

Оци су нам одбранили и очували пред равнодушношћу или интелектуалном самоизолацијом сам приступ Богочовеку Христу.

Сачували су нам веру да се Бог заиста родио као човек. Да су људи Њега као Икону над иконама могли да виде и да Га насликају.

Без те вере не бисмо знали колико смо сви преко Христа и у Христу чврсто повезани с Богом. Заборавили бисмо да се Бог пројављује у онима који у себи подвигом и љубављу ослободе простор за Божије деловање.

Заборавили бисмо да тражимо Христа, Христову икону у сваком човеку, макар она био заклоњена и оштећена ниским и ружним страстима. Болестан од зла сакрије слику Божију у себи, али док је живота, та слика, та најскупља икона, може да просија.

Отуда и толика вредност живота. До последњег часа. Отуда толика вредност сваког човека.

Уплашени од телесних болести могли бисмо да заборавимо да је и свако оштећење Божије иконе у нама - болест. Гора болест од било које телесне болести. Али да Бог у онима који му покајнички прилазе, обнавља ту драгоцену икону...

И ето, тек да наслутимо шта све дугујемо Оцима Седмог Васељенског сабора које ове недеље посебно прослављамо.

[JESSY]

На дан Светог Краља Милутина, српског краља и светитеља поштованијег у народу с којим смо често били у непријатељству него међу нама, да се сетимо за шта можемо да му се помолимо у вези са вођењем онога што смо наследили од њега и осталих Светих предака. Да се помолимо Богу, а уз његово заступништво.

Дај нам Господе Исусе Христе владара бољег него што смо заслужили ми који сада настањујемо свету земљу Србију.

Владара који ће умети да сагледа и разуме оно што се данас у узбурканом свету догађа, а ипак ће имати са собом и мир Вечног Царства твог, и његовим вредностима се руководити.

Помози нам да не заборавимо значај онога што смо наследили, за шта су нам се преци изборили, да чувамо љубав према сопственом народу, али да у светским потресима који долазе отворимо срце за све оне који се у овом часу противе мрачној сили. Без обзира ком народу припадају.

Да тежњу слободи коју си нам усадио унесемо у савезништво са свим људима који ће бранити слободу и лик човечији, иконе Твоје, без заборављања Тебе, као јединог мерила пуне истине. И без заборављања наше обавезе да истиниту веру у Тебе свима сведочимо срцем и душом.

Да бисмо опстали и оправдали сав зној и сву крв уложену у још увек живу матицу нашег народа, нека за нама што пре остане ово време у коме они на власти разумеју потребе народа али их искривљују и злоупотребљавају себе ради, а они који би да замене оне на власти, заслепљени жељом за влашћу - ни не разумеју.

Дај нам снаге, Господе, за тешко време које долази. Покажи нам достојне наследнике светих краљева. Дај нам вере и научи нас како да, као сирочићи прекинуте традиције, спојимо власт и народ на начин који ће нас као наследнике светих оправдати.

Пошто ми и не знамо како да те молимо, Господе, чуј глас Твог светитеља,

[Onufrije]

РАСУЂИВАЊЕ
Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот.“ И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!“

[JESSY]

"Благодат исцељења примивши, здравље дајете онима који су болесни, чудотворци Козмо и Дамјане, лекари преславни,

вашом посетом победисте демонске подвале, свет исцељујући чудесима".

У овој црквеној песми посвећеној Светим лекарима Козми и Дамјану изражавамо жељу за исцелењем света.

Не могу свет који је болестан, а сад је то посебно видљиво, и због вируса чудног порекла и због онога што је свет напало заклоњено иза вируса, не могу свет исцелити лекари, па ни чудотворци, дивни бесребреници - бесплатни лекари, него само Христос који кроз њих делује.

Велика је болест и тражимо Божију помоћ.

А лекаре треба подржати и молити се за њих. Није им лако у ово време велике забуне. Било је у историји и много горих епидемија, али ретко су оне биле коришћење на начин на који се користи ова садашња.

Страх и коришћење страха за циљеве који немају везе само са болешћу заједничко је и старим сатирућим епидемијама и овој, која је можда и креирана, али која такођа има своје жртве за које се молимо.

Једино што је некад страх злоупотребљаван за учвршћивање контроле и послушности преко вере, а сад се користи за учвршћивање контроле и послушности без вере.

Хвала Богу да вера у оваквом свету не може бити злоупотребљена на начин који је некад одбио људе од Бога и цркве.

Свети лекари су користили сва знања медицине свог доба. Видимо их и на иконама са медицинским инструментима њиховог времена. Утолико је данас неозбиљно игнорисати медицинско знање и уздати се при лечењу само у чудесну Божију помоћ, као да она не долази и преко људи. Међутим, заборавити да без вере само допуштамо да уместо радости васкрсења светом завлада страх - опет је заборав светих, заборав могућности сарадње Бога и људи. Страх не доприноси исцелењу. Вера доприноси. Не `аутоматски`, не без обзира на све, пре свега - не без обзира на Божију вољу и нама недоступно знање о времену кад се свако од нас, без даљег одлагања, мора суочити са смрћу.

Вера и наука нису супротстављене. Ни вера и медицинска наука. Али медицина се развија и мења и не може имати апсолутно важење као вера.

Утолико, треба да се помолимо да се медицина под Божијим окриљем избори са садашњим изазовом, али не и да подржавамо злоупотребу медицине. Злоупотребу где није циљ ни здравље ни вера људи, него нешто неизговорено ван сенке.

Злопотреба медицине која ће свесно или несвесно послужити циљевима који немају директне везе са здрављем људи, било да је то зарада или оруђе за учвршћивање моћи, тражи и сама лек. А лек је Христос. Онај лек који су као најважнији прихватили Свети лекари безсребреници Козма и Дамјан.

Не оптужујмо лекаре, било да су они који тренутно имају или немају поверење у системска решења, молимо се за њих. Велике подвиге чине.

Молимо се Светима Козми и Дамјану да просветле и једне и друге, да се Истина покаже, да љубављу лекара што више људи добију прилику за још живота који им може донети приближавање Богу, а не удаљавање од Бога.

Ако смо сви у Христу, не оптужујмо једни друге и не делимо се на оне који имају и на оне који немају поверење у тренутна решења медицине. Чувајмо поверење једни у друге. Чувајмо поверење у Христа. Много тога у садашњој усковитланој ситуацији велике светске промене мутно је и заклоњено и поред никад већег обиља информација. Не знамо много тога. И не видимо да неко све зна.

Где год се у нашим односима појави агресија, агресивно доказивање једног или другог, принуђавање свих да мисле потпуно исто и да прихватају исто - будимо свесни да иза те агресије стоји страх. А тим страхом неко диригује.

Христос није хтео и неће да нам се свима наметне. Он нас све позива, љубављу. И разуме наше разлике. Где год се појави тежња да се свима наметне исто - иза тога се крије велики противник Христов.

Не допустимо да нас манипулишу страхом. Против страха имамо право и да бунтујемо. Против страха. Не против људи. Ми смо сви повезани и сем малог броја из сенке сви делимо исту муку.

Потрудимо се да разумемо наше међусобне разлике. Да разумемо једни друге. Знање и незнање, спознаје и заблуде. Потрудимо се да волимо једни друге и помажемо једни другима. Пре свега у заједничкој борби против страха.

Света браћа Козма и Дамјан, имали су само страх да се не удаље од Бога. То треба да буде и наш једини страх.

Због тога им се помолимо на њихов празник за заступништво код Бога. Они који их посебно славе као своје породичне заштитнике, као и припадници лекарских удружења којима су Свети Врачи еснафска слава, нека нас својом љубављу на трагу Светих предводе и сутра на празник, и даље колико могу. И ми се помолимо за њих.

Свети чудотворци и бесребреници Козмо и Дамјане молите се за болесни свет.

[JESSY]

Егоизам нас учи да се пре свега заштитимо од других.

Наравно - живот је борба. Човек мора и да се штити. Али ако се задовољи само повлачењем у последње упориште заштићеног егоизма, заборавља и на Бога и на људе.

Затворен у односу на свет, кад укине повезаности са људима које га чине рањивим, човек може привидно да добије битку, али га и неосвешћено знање о томе да је без повезаности осуђен на смрт као финални резултат индивидуалне изолације мучи страхом и тугом.

Изаћи из самоизолованости, ризиковати и дати поверење људима који су увек кварљиви и никад потпуно поуздани, тешко да је могуће без поверења Богу.

Приближавамо се Божићу - Рођењу Христа Богочовека. Постимо да се припремимо за сурет и миру и љубави. Оптерећујемо се причама о посној храни, а усред сезоне Слава и богатих славских трпеза. Ко је грешком или из слабости појео чоколаду са млеком, да ли су морски плодови доступни богатијима исто што и боранија и пасуљ, да ли...

Наравно, већ смо чули или научили и да се пост не састоји само од уздржавања од одређене врсте хране, да треба да обуздамо језик, да пазимо да не повредимо људе око себе.

А опет - да ли уздржавајући се од овога и онога успевамо да дођемо до мира и љубави?

Бог нам једини може дати мир и љубав. А на нама је да се боримо са мрежом страсти која нас спречава да се са пуним поверењем предамо повезаности. Да скупимо храброст и изађемо из тврђаве егоизма.

Да изађемо напоље - на поље, где ће све бити "свето и честито

и миломе богу приступачно!" како су забележили наши преци у песмама које су испеване око нашег највећег симбола - једног поља и вечне борбе за Царство Небеско.

А кад скупимо храбрости, поломимо сопствени егоизам, савладамо страх и изађемо на поље - остаје нам само да се у Бога уздамо. Тек онда можемо и праве себе, без страха и малодушности, да препознамо и упознамо.

[JESSY]

Фарисеј и цариник.

Шта нам значи ова прича?

Кад чујемо ову јеванђелску причу на литургији, знамо углавном то да нам се приближава Велики пост.

А у самој причи је све јасно.

Привидно исправни и побожни фарисеј запао је у самозадовољство, а грешни цариник, привидно морални промашај нашао је искрено смирење.

Његове речи "Боже буди милостив мени грешном (помилуј ме грешног) ушле су у једну од најчешћих кратких молитви које хришћани користе обраћајући се Богу.

Смирење. Окренимо се у припремама за Велики пост пре свега смирењу. То нам је јасно.

А фарисеј, шта ћемо с њим? Он ће постати појам за лицемерје, лажну, испразну религиозност. Осушена грана на Христовом дрвету живота.

Остаће као педагошки пример промашаја и неизбежан лик на бројним сликама и иконама и на Западу и на Истоку.

И то је то, шта ту даље има.

Можда ипак ова прича није завршена.

Ко од нас може да каже да је у потпуности прихватио грешног и никаквог цариника (старински - митара) и у потпуности одбацио фарисеја?

Ко у себи нема макар нешто од фарисеја? Ко макар повремено не покушава да се представља пред Богом или људима бољим него што јесте? Ко у себи нема ни трунке лицемерја?.

Не заборавимо - фарисеј је био редован на богослужењима, постио је, чинио милосрђе. А где је тада био митар-цариник? Него се појавио тек тако. Дошао, расплакао се, пао на колена и побрао код Бога сву хвалу и славу. Да ли смо ми данас спремни да прихватимо да је можда ближи Богу од нас грешник који је тек тако бануо у цркву док се молимо?

Колико смо искрени док покушавамо да стекнемо цариниково смирење? Или то радимо помало фарисејски.

Ко је живљи у нама, фарисеј или цариник?

И један и други боре се у нама током целог нашег живота.

Није нам Христос ову причу оставио да бисмо је поставили као плакат, него да јој се стално враћамо и да се преиспитујемо. Зна Христос за нашу унутрашњу борбу.

А на путу ка Великом посту тек нас чека сусрет са једним још проблематичнијим ликом од тог грешника који је бануо у цркву - сурет са Блудним сином.

Ове седмице нећемо постити. Провешћемо неко време удаљени од фарисејске замке, улоге праведника. Да не бисмо заборавили најважније. Подвиг је потребан, наравно, али заправо не приближавамо се ми Богу својим подвигом и врлинама које сами градимо, него искреним скрушеним отварањем за Божије деловање у нама.

[JESSY]

И тако, прође нам још једно Сретење. Сретали смо се са својим укућанима, са пријатељима, са пролазницима. Један момак који је са осталима протествовао пред Палатом Србија против тровања и продаје Србије срео се са аутомобилом.

Возач је, а то ћемо вероватно сазнати из главних медија морао журно да прође кроз блокаду јер је, рецимо, оставио пасуљ са кобасицама на шпорету па је могло да загори, а момак је вероватно плаћени каскадер, јер је, хвала Богу, прошао без тежих последица иако га је овај због пасуља који се крчкао носио на хауби неколико десетина метара.

У палати су делили ордење. Због Сретења.

Сретали смо се и овде на ФБ посредством технике. Није нама тек тако Сретење државни празник. Волимо да се срећемо. И још увек се срећемо. Чак и само због тога да на онима с којима се срећемо истресемо наше фрустрације, али на коме ћемо ако не на нашима. У сретању је срећа. Од сретања је срећа и настала као реч. Ту је негде наша снага. Још нисмо изгубили могућност сретања, па чак и ако оно није увек идилично. Јер основни смисао празника је сретење Спаситеља и човека. Без тог смисла, проналажења Бога и у људима око себе, и сретање не мора нужно да буде добро.

А то што сретање често користимо да некога осуђујемо и оговарамо, то је можда због тога што и одсутне желимо да укључимо у сретање.

Можда нас ипак то стално и непрекидно осуђивање слаби и онемогућава да наше сретање буде права снага.

Због тога бих на крају овог дана хтео да поделим са вама мени једну веома драгу причу. Можда сам је неком приликом испричао, али заиста ми је драга па ћу поново да је поделим са вама.

У једном чувеном манастиру монаси су били баш за пример. Насмешени у контактима, стално у молитви. Постили су као нигде. Прави анђели.

А био је међу њима и један монах, симпатичан, али некако лењ и неуредан. Дешавало се да прекрши пост, често је каснио на богослужење, забушавао у манастирским послушањима. Све у свему одскакао је од осталих. До те мере да су многи повремено долазили игуману да се пожале и да предложе да га ипак он пошаље у неки други манастир.

А онда се тај монах разболео и умро.

Тог дана кад је умро, сви ти монаси, веома духовни, осетили су присуство анђелских хорова. Неки су их чули, неки су и видели. Запрепашћени покушали су да објасне откуд такво отварање Неба за упокојеног најмање духовног међу њима.

А онда је стари монах, исповедник оног упокојеног монаха једноставно обајаснио о чему се ради.

"Браћо, он никада никог није осудио ни због чега."

И тако. Не знам колико ова прича има везе са Сретењем, али дошло ми је на крају овог нашег лепог празника да је поделима са вама.

[JESSY]

Живимо у хистеричној цивилизацији.

Једна од њених одлика је и култ младости. Пре свега телесне.

Нико не жели да буде стар. Исхрана за продужавање младости, вежбе, хемијски сексуални стимуланси, облачење... Не може више у продавницама одеће да се пронађе нешто људско и лепо за старије људе. Сви морају да купују младалачке моделе, па док издрже.

Не воле људи да им се каже да су стари. То скоро да звучи као увреда.

А `старци` - пустињаци, мудраци и остали? Зар они нису били стари?

За Христа кажемо да је увек млад и увек нов.

Хришћански `старци` били су а и данас су неки од њих, стари годинама, искуством, телесно, а млади колико су у себи више отворили места за увек младог Христа, Богочовека, Једино Ново под сунцем.

Таква младост старих у нашој цивилизацији занемарена је у односу на ону спољашњу, видљиву.

Ево нас у недељи о Блудном сину.

Блудни син је млад, необуздан, неодговоран. Отац који га после његовог пада, без речи укора прима назад у свој дом, сед и стар, заправо је детиње млад у својој радости због синовљевог повратка. Отац воли сина, син воли оца. Син, иако грешан колико се може бити, није се затворио, окаменио и изнутра остарио и умро. Није се затворио у цинизам и хладноћу. Сачувао је љубав према оцу, душа му је изранављена али још увек млада. Спремна на покајање и обнову радости заједништва.

Отац је млад својом радошћу, могућношћу да се радује.

Па ко је онда овде стар?

Стар је старији брат. Онај ко нема снаге да се радује. Нема снаге да опрости. Затвара се у свом самоосећању праведности и осуђујући и млађег брата и оца суши се изнутра.

Прича се завршава очевим речима старијем сину:

"Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се".

Крај Христове приче је отворен. Не знамо шта ће бити са старијим братом. Можда ће се и он покајати због свог пада који и није препознао као пад? Или ће остати изолован, ван радости оца и другог сина? Престар, па онда и мртав изнутра?

И то је питање за сваког од нас кад год неког осудимо, кад год уобразимо да смо праведни. Којим ћемо путем: препознати своју грешку осим што смо препознали туђу, покајати се, подмладити се и вратити се радости Очевог дома, или...

[JESSY]

Долазе и покладе. Недеља праштања.

Почиње Велики пост.

У Цркви читамо:

"Рече Господ: ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша."

Бог је живот, Бог је љубав. Бог је у свему живом али и ван свега живог. И у свакоме од нас је Бог. Само што се неки труде да га заклоне, затрпају, истисну из себе, а неки се труде да у себи ослободе простор за деловање Бога.

Не би Бог био Љубав кад нам не би оставио слободу да га пригрлимо или да се од Њега удаљимо.

Ако затрпамо и загушимо свој смисао, своју боголикост, сами себи нећемо опростити. Одбачени Бог у нама, наше језгро, неће нам опростити. Ако смо већ слаби и често и ненамерно спутавамо својом лоше усмереном слободом Божије деловање у нама подсетимо се лековитости праштања.

Праштајући свима, праштамо и себи. Отац наш нам прашта.

Подсећали смо се на опасност замке лицемерја током претходних припремних недеља пред Велики пост. Поново нас Богочовек Христос упозорава и на то да не будемо лицемери:

"А кад постите, не будите суморни као лицемери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј. Да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно."

Није Велики пост полигон за показивање сопствене праведности и величине самоодрицања, већ прилика да се убрзано враћамо Богу, да уклањамо барикаде и препреке које и ненамерно подижемо према Њему, живећи у овом ужурбано палом свету. Успоримо да бисмо убрзали. И радујмо се што улазимо у трку која није такмичење него сама радост што нисмо једини учесници. Подвиг, по двиг, двиг и по - убрзано је кретање, кретање и по, а у успоравању. Делимо радост васкрсења ка коме идемо.

И молимо се за мир свих оних који сада страдају у ратовима и сиромаштву, за оне којима је и спољашњи и унутрашњи мир угрожен. Јер сви смо Једно у Богочовеку. Помажимо, одричимо се да бисмо могли да дамо.

"Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше."

Добро је домаћински радити и поправљати материјални живот и овде на земљи. Неопходно је за оне који имају породице. Али ући и као појединци и као заједнице у потпуно предавање материјалном и привременом велика је замка. Поготово у овом времену.

Запостављати оно што нас чини боголикима, претварати љубав у равнодушну толеранцију, представљати компромисе због материјалног добитка и материјалне сигурности као врхунску памет - све су то замке овог времена и не само овог.

Почиње Васкршњи пост време кад ћемо заједничким молитвама и заједничким одрицањем будити успавану жељу за Небеским Царством, нашом домовином за вечност. У самима себи, једни у другима и у свету око нас колико имамо снаге и воље, колико примером успемо, Ту нашу отаџбину највише јачајмо, њу богатимо, будимо њена пета колона овде у палом свету.

Будимо паметни, али будимо у срцу као деца. И пропнимо се мало на прсте.

Срећне вам покладе и благословен почетак Великог поста.

[JESSY]

Читам данас, на крају прве недеље Великог поста, на литургији Јеванђеље које се завршава Христовим речима:

"Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега".

И јасно ми је да сам тек после толико година разумео речи у којима се садржи можда и најважнији задатак Цркве. Свих нас у Цркви.

Задатак нам је да будемо Богочовечански организам који спаја Небо и земљу и - да држимо Небо отвореним. Свако понаособ и сви заједно.

За све оне који желе да подигну поглед са свакодневице, за све оне који се тихо надају Царству Небеском или су спремни борци за Царство Небеско, за сваког човека који налази смисао у Богочовеку - да држимо Небо отвореним. То је битка за најважнији земаљски мостобран. Никако не затварати. Не прекидати служење.

И то је задатак свих у Цркви. И свештенства и народа Божијег.

Ако тај задатак заједнички испуњавамо - можемо и да се разликујемо, да се не слажемо, да се расправљамо, да се бавимо и политиком. Али ако га не испуњавамо - немамо право ни на шта.

Лепо је ако можемо макар Велики пост да искористимо за постизање јасне свести о бици коју водимо. Да се Небо не затвори. Ни за нас ни за друге. А наравно, битку водимо Божјом снагом и љубављу. Ако умемо да се препустимо.

[JESSY]

Понекад може човеку да буде искрено жао што толико људи не умеју да нађу задовољство и инспирацију у тренуцима среће, постигнућа, осећаја заједништва. То је толико очигледно потребна здрава активност, чувати тренутке заједничког успеха за одржање сопствене енергије и настројења ка решавању проблема.

Проблем по проблем. Ситуација по ситуација. Путоказ по путоказ, ако верујемо Богу, а не само себи и шуму у који нам непрекидно паралише активност.

Кад изгубиш признај пораз, кад победиш захвалан буди на победи. Па ако убрзо дође нови проблем - поново у решавање уз Божју помоћ. Ако хоћеш да у животу буде ипак више победа него пораза. Ако је све пораз, па и победа - чему онда било шта? Не треба се ни борити. Онда је пропаст логичан исход.

https://www.facebook.com/o.nenad.ilic