Агресивност и насиље

[Иван Ивковић]

Самопоражавајуће понашање – Мазохизам                            

 

Аутор: Рената Сенић

Мазохизам је широко употребљавана реч у свакодневној комуникацији. Чини ми се да људи данас злоупотребљавају ту реч и не схватајући шта све она, у ствари, значи. Ако се осврнемо око себе, сигурно ћемо приметити бар једну особу из наше околине која се понаша на самопоражавајући начин и изгледа као да тражи неприлике и константно прави лоше изборе. Не би ме чудило да и Ви сами често радите ствари за које знате да су по Вас лоше..но ипак Вас нешто вуче да се упустите у проблем. Такво понашање зовемо самопоражавајућим. Када упркос свести да постоје бољи избори, бирамо лошије, ми себи чинимо медвеђу услугу и радимо против нас самих. Да ли је то мазохизам?

Како да препознамо мазохисту, како да разумемо зашто људи, који иаче желе да живе срећне животе, раде себи на штету?
До пре неколико деценија је у класификационом систему менталних поремећаја постојала категорија под именом «самопоражавајући поремећај личности». Та категорија је, међутим, из политичких разлога избачена из класификације и данас испада као да мазохизам, осим у случају сексуалних перверзија, ни не постоји. Многи аутори покушавају да објасне мазохизам кроз депресију. Међутим, то су две различите ствари. Депресивна особа не мора нужно тражити ситуације које су по њу неповољне. Депресивна особа чешће изгледа као да одустаје од света и саме себе и као да губи интересовање за спољашња дешавања кроз затварање у сопствену патњу. Како се онда дефинише особа са мазохистичким цртама и тенденцијама?

Једна од дефиниција садржи следеће карактеристике и симптоме и каже да је самопоражавајући поремећај личности первазивни образац самопоражавајућег понашања који почиње у раном одраслом добу и опстаје у различитим контекстима. Особа често избегава или поништава пријатна искуства, привучена ситуацијама и везама у којима ће патити и спречити друге да јој помогну, што је индиковано с најмање пет од следећих ставки:

1. избор људи и ситуација којие воде разочарању, поразу или лошем опхођењу, чак и када је јасно да су боље могућности доступне.
2. одбацивање или омаловажавање покушаја других да пруже помоћ
3. на пријатне догађаје одговара депресијом, кривицом или понашањем које изазива бол
4. изазива љутњу или одбацујуће одговоре других да би се осећао/ла повређено, поражено и понижено
5. одбија прилике које доносе задовољство или је невољан/на да призна себи да ужива
6. не успева да заврши битне задатке и оствари личне циљеве упркос очигледној способности
7. незаинтересован/на за људе који га/је константно третирају на исправан начин или одбијајућ/а према њима. Одбијен/а од стране бригујућих сексуалних партнера
8. упушта се у ексцесивно саможртвовање

Услед критика од стране феминисткиња, наглашено је да се ова понашања не повезују са одговором или антиципацијом физичке, сексуалне или психолошке злоупотребе и да се не јављају једино када је особа депресивна. Наиме, овај поремећај је изостављен из класификационог система поремећаја јер је група феминисткиња сматрала да ће злостављања у породици моћи да се тумаче тако што ће жене бити окривљиване за чин злостављања. Та група је сматрала да је сама дефиниција поремећаја недовољно неутрална. Такође су сматрали да је оваква дефиниција поремећаја «антикапиталистичка». Пошто је култура у којој живимо дефинисана тако да свако тежи срећи, ова група феминисткиња је веровала да уколико не испунимо културна очекивања и не дођемо те очекиване среће, то ће бити довољно да нам неко «залепи етикету» овог поремећаја.

Једна ранија, али можда потпунија дефиниција је описана од стране Вилхелма Рајха, човека који се детаљно и током дугог низа година бавио описивањем различитих карактера људи. Према Рајху мазохистички карактер садржи комбинацију свих следећих особина:

1. хронични осећај унутрашње патње са сталном потребом да се жали.
2. тенденција ка мучењу других (на површном нивоу) и неваљалост која служи за оправдање мржње кроз изазивање других људи да реагују бесно. Дубљи смисао је у томе да мазохиста отпушта сопствену тензију тако што кроз изазван бес и напад од стране других, он у ствари сам себе напада из спољашњости
3. необичност и трапавост. Симптоми који настају из јаке физичке тензије мазохисте
4. тенденција да повреди и унизи самог себе. Мазохиста често испада глуп, ћутљив и остаје сам у ћошку.
5. страх од напуштања и ексцесивна потреба за љубављу. Настаје као последица веома умањених способности мазохисте да расте и да се развија самостално.
6. импулс за повредом коже, кроз бијење, опекотине и слично, јер ова активност доноси топлоту кожи, а топлота је доживљена као љубав за којом се чезне. Наиме, топлота у физичком смислу служи као замена емотивне топлине.
7. у сексуалном понашању долази до отпуштања ниског нивоа узбуђења и продужене мастурбације, избегавања оргазма или стишавање осећаја. У сексуалном односу мазохиста често остаје импотентан и избегава пенетрацију. Осећања гениталног задовољства се не подносе јер носе претернао узбуђење.

Према Рајху овај карактер настаје услед конфликтног и недоследног понашања родитеља према деци. Конфликтност се види између оца и мајке, где је мајка виђена као топла фигура, која подржава дететов развој и бодри дете да се изражава и експериментише, док је отацј виђен као строг, одбацујућ и неприступачан. У следећој фази развоја, међутим, и сама мајка постаје недоследна. Након што је научила дете да користи ношу уместо пелена и након великог бодрења самосталности детета настале услед усвојене вештине тоалетног тренинга, мајка престаје да награђује и да се радује другим дечијим самосталним понашањима. У овој фази развоја деца неретко показују дечију, наивну и њиховом узрасту склону сексуалност. Таква понашања могу да се своде на мажење сопственог тела, што родитељи често забрањују или на то негативно реагују. У сваком случају, реакција мајке није усхићење какво је било када је дете савладало тоалетни тренинг. Према Рајху, овакве недоследне реакције збуњују дете и оно не зна шта да ради и како да се понаша да би удовољило родитељима. Из тог разлога дете регредира на претходну фазу и остаје под хроничном тензијом коју само неко из спољашњег света мође да отклони. Када дете у току друге године учи да иде на ношу, оно је прилично пасивно. Ради оно што родитељи траже од њега. Родитељи га ставе на ношу, они траже да дете обави нужду, и задовљни су ако дете послуша. Тензија те фазе би се, дакле, могла описати као напрезање и отпуштање дириговано од стране родитеља. Ако неко остане заглављен у тој фази развоја, а према Рајху, мазохисте се управо на том развојном нивоу и «саплету», онда је логично да ће таква особа имати проблем са регулацијом тензије и очекивати од неке спољашње фигуре, ауторитета, партнера да јој помогне у регулацији исте. Мазохиста функционише по принципу «мораш ме ослободити, ја сам беспомоћан».
Колико год нам се чинило да мазохиста воли да пати, није патња сама по себи оно што је битно. Патња је избор мањег зла. Дакле, према Рајху, патња је вид одбране од недоследних и претећих родитеља.

Неколико деценија након Рајха и након избацивања мазохизма дефинисаног као «самопоражавајућег поремећаја личности» из класификационог система менталних поремећаја, јављале су се и друге одредбе самопоражавајућег понашања. Један познати психотерапеут, Ото Кернберг, је мазохизам и депресију посматрао као веома сличне проблеме и пружио је дефиницију такозване депресивно-мазохистичке личности. Према њему, основне црте депресивно-мазохистичке личности су:

 

(1) црте које указују на веома строго функционисање савести. Депресивно-мазохистичке личности су пресавесне, често им недостаје смисао за хумор, високо су поуздане, строге према себи и врло високих очекивања од себе. Понекада су строги и према другима, али то раде под маском истеривања правде. Када не испуне сопствена очекивања, могу постати депресивни. У озбиљнијим случајевима, изгледа као да сами себи намештају ситуације у којим ће доживети понављана разочарање, понижења и бол.

(2) црте које указују на претерану зависност од подршке, љубави и прихватања од стране других. Присутно је јако осећање кривице због несвесних амбивалентних (међусобно супротстављених) осећања према вољеном објекту, уз јак осећај фрустрираности када тај објект не испуни њихова очекивања. Преосетљиви су на одбијања и иду предалеко у потрази за љубављу. За разлику од нарцистичних личности, депресивно-мазохитичне личности могу да осете љубав и захвалност. Због преосетљивости на одбацивање могу несвесно покушати да изазову кривицу у вољеном објекту. Често се нађу у зачараном кругу који се састоји из њихових претераних захтева, осећања одбачености и несвесне тенденције да друге учине кривима, што за последицу има реално одбацивање од стране других и може водити депресивној епизоди.

(3) црте које осветљавају тешкоће у испољавање агресије. Овај тип особе има тенденцију да се осећа депресивно у ситуацијама у којима би се већина других људи осећала бесно. Осећања депресивности су посебно упечатљива ако их вољена особа одбаци. Међутим, иако то не примећују свесно, особе овог типа су често заједљиве и бес као да «цури» из њих. Несвесна кривица поводом испољеног беса ка другима може надаље компликовати њихове интерперсоналне односе, тако што додатно усложњава претходно описани зачарани круг. «Оправдани» напади које испољавају према онима од стране којих се осећају одбачено, праћени депресивноћу, понизношћу или претерано попустљивим понашањем воде још већем изливу беса због начина на који су третирани и због сопствене субмисивности, односно понизности.

Иако се различити аутори и научници не слажу сасвим око узрока настанка мазохистичког и самопоражавајућег понашања, изгледа да се велики број њих слаже да такво понашање и данас постоји, без обзира на чињеницу да га нема у класификационим системима менталних поремећаја. Три описана схватања такође указују на то да се аутори, мање или више, слажу око манифестација понашања и доживљаја особа са овим менталним проблемом. Опис особе са самопоражавајућим понашајним тенденцијама би могао да се сажме на следећи начин: мазохистичко понашање повређује особу која га испољава и особе из његове околине. Мазохиста повређује себе тако што се осећа разочарано, доживљава неуспехе, има идеју да га људи лоше третирају, пати од депресивних осећања, кривице, повређености или физичког бола и избегава задовољство. Мазохиста повређује људе из своје околине тако што их чини љутим и бесним и одбија њихове покушаје да помогну, да га воле или да му пруже било какво задовољство.

Истини за вољу, о депресији се све више прича, постала је најраспрострањенији ментални поремећај на свету, сви се слажу да доноси већу патњу и од многих малигних физичких обољења, такође постоји слагање око озбиљности проблема и нарушавања квалитета живота које депресија са собом носи. Међутим, мазохизам, уколико није сексуалне природе, скоро да више нико ни не помиње. Критеријуми за мазохизам и депресију се у довољној мери разликују да их не можемо поистоветити. У чему је онда ствар? Тешко да можемо рећи да неки поремећаји једноставно ишчезавају и тешко да се можемо сложити да је до пре неколико деценија постојао мазохиста, а данас се свет толико променио да је искоренио постојање такве личности. Изгледа је у питању нешто друго. Наиме, већина људи сматра да не носе одговорност за своју депресију. Депресивне људе често сажаљевамо. Доказано је да постоји генетска предиспозиција за депресивност. Имамо утисак да депресивне особе немају избор и да су их задесиле лоша срећа и искуства, те да се због лоших околности осећају тако скрхано. Мазохизам ипак носи једну погрднију ноту. Мазохиста нам делује као первертирани појединац, као изопаченик који воли да пати, као безобразник који изазива друге, лепи се за њих, а уједно их нервира и одбија. Као неваљало дете коме се не може угодити. Депресивна особа диже руке од света, па и саме себе, мазохиста изазива свет и околину како би им показао да му нема помоћи. Депресивац, једном речју, ником не смета, а уједно је и погодан за наше симпатије и жаљење. Мазохиста смета и сам себи и остатку света и уместо жаљења изазива презир и осећање немоћи. Још ако на све то додамо страх да би се у категорију «самопоражавајућег поремећаја личности» много чешће сврставале жене, и то посебно злостављане жене које би могле бити окривљене да су «добиле оно шта су тражиле», не изгледа чудно да је ова категорија менталног поремећаја једноставно изостала из дијагностичког приручника.

Мазохизам се, међутим, и даље помиње као сексуална перверзија, као поремећај сексуалног понашања. Таква одредба мазохизма постоји у дијагностичком систему психијатријских поремећаја. Ова врста сексуалне перверзије је добила име према аустријском писцу Мазоху и односи се на наношење физичког или душевног бола партнеру ради постизања сексуалног задовољства. Иако су сескуални мазохизам и самопоражавајуће понашање по много чему другачији, људи са тенденцијама самопоражавајућег понашања се понашају на мазохистички начин и током секса. Узроке сексуалног мазохизма такође можемо наћи у периоду тоалетног тренинга, дакле око друге године живота. На жалост, многа деца нису са разумевањем навикнута на ред и чистоћу, па када одрасту наставе да се осветољубиво опиру свему ономе што доживљавају као надзор, присилу и дужност. Многи брачни проблеми могу да подсете на «препирке» између родитеља и деце у доба навикавања на ред и чистоћу. Попут детета које се осећа пониженим и постиђеним зато што мора пишкити и какити јер је то воља његових родитеља, много мужева и жена (и партнера у емотивним везама) доживљава своје «обавезе» према партнеру као понижење и срамоту. Често један од партнера доживљава полни однос као да треба понизно да слуша и испуњава жеље свог изабраника/це, односно, као «присилно седење на ноши». Ако се партнер тако осети то бива довољан повод за незадовољство и негодовање.
Како ми сви налазимо комплементарне партнере, тако и они који воле да се свађају око надзора, превласти и тврдоглавости, налазе партнера који ће одговарати на ове покушаје. Такви партнери се онда надвикују и препиру око тога ко кога ту искоришћава, ко је, у ствари, несхваћен и обе стране се осећају невољено и занемарено у вези. Једно друго опажају као строгог, самовољног и неумољивог родитеља из детињства. Психоаналитичари такву врсту односа називају садомазохистичким.
Иако сви ми ступамо у везе да бисмо били вољени и да бисмо пружали љубав (или бар то тако изгледа на свесном плану), парадоксално – садомазохистички бракови и везе су чешћи од зрелих и оних пуних љубави.

Како изгледа садомазохистички љубавни однос? Они који љубав схватају као дужност склони су да добровољно подреде своје жудње прохтевима партнера. Њих самопрекор испуњава задовољством. Међутим, ово «несебично давање» је кратког даха, и после извесног времена подређени партнер замрзи свој положај (за који је сам у многочему одговоран), па услед нагомиланог незадовољства промени улогу с партнером који је до тада господарио, те му почне наносити различите врсте патње и неприлика. Мазохизам никада не иде без садизма и сваки је мазохиста уједно и садиста. Аналогно, садомазохиста проналази другог садомазохисту како би «успешно» смењивали своје фазе у вези. Често се каже да су такви људи заправо срећни што су несрећни и у томе има много истине. Иако нико није свесно срећан када је несрећан, многи људи својим понашањам показују да несвесно заиста бирају несрећу уместо среће. «Не могу с тобом, а ни без тебе» је основна парола овакве везе. Такви парови изгледају као да их управо та невероватна потреба за свађањем држи у односу. Ову претпоставку поткрепљује и чињеница да многе садомазохистичке везе прерастају у бракове. Иако су оба партнера свесна да су у лошој вези, они као да не могу да се одвоје једно од другог. Оба партнера у оваквом браку пате од ниског самопоштовања. Према томе, лако се разбесне ако им партнер не поклања довољно пажње и охрабрења. Како нису свесни своје рањивости, често се понашају агресивно према партнеру кога виде као «узрок» своје потиштености и ниског самопоштовања. Испољавање беса им улива осећај јачине и моћи. Међутим, и ово осећање моћи је кратког даха. Након испољеног беса, особа убрзо осети јаку кривицу јер сматра да се недолично понела, те свом партнеру даје повод за његов излив беса. Ово је образац који, заправо, представља саму срж и зачарани круг садомазохистичког односа. Претходно је поменуто опште самопоражавајуће понашање и назначено је да оно подразумева мазохизам као сексуалну перверзију. Особе склоне самопоражавајућим поступцима су особе које поседују веома строгу савест. Како особе са престрогом савешћу не смеју себи допустити много ужитака, лако је схватљиво да се двоје људи који сами себе мрзе пронађу и годинама помажу једно другом у свом заједничком јаду. Ово је уједно и сама суштина садомазохизма.

 

Извор: http://psihoterapijsketeme.rs/2011/samoporazavajuce-ponasanje-mazohizam/

 

Renata Senic - Samoporazavajuce ponasanje - mazohizam.pdf

[Иван Ивковић]

Селман Репишти - Садизам и мазохизам или садомазохизам: концептуална и емпиријска разматрања

 

Апстракт: Овим радом се покушао дати допринос теоријском и емпиријском приступу феноменима садизма, мазохизма и садомазохизма. Психоаналитичка парадигма је она у оквиру које се највише расправљало о наведеним концептима. У раду су објашњене и друге парадигме, од којих се истиче социјално-психолошка (садизам и мазохизам су продукти културе у којој доминира мушкарац) и парадигма која узима у обзир људске потребе (потреба за моћи, заштитом и припадањем). Такође, приказани су налази неких метааналитичких и изворних истраживања, те анализе садржаја књижевне и религијске грађе. Описане су и манифестације садизма и мазохизма (садомазохизма), рефлектоване на међуљудске односе, уз осврт на аутоматске мисли и базична вјеровања особа код којих се јављају ови феномени. Аутор овог рада долази до закључка како је најбоље да се наведени феномени посматрају као два засебна (некорелирана) конструкта. Додатно, аутор предлаже трофакторски модел мазохизма и садизма, гдје узима у обзир: искуства и процесе учења индивидуе, њене потребе и мисли које се јављају као резултат дјеловања прва два фактора.

 

Sadomazohizam - koncept i empirija.pdf

[Иван Ивковић]

Mazohizam

 

Autor teksta: Jelena Orlandić

 

http://psihoterapijaoli.com/category/jelena-orlandic/

 

Kada se pomene mazohizam najčešće se pomisli na seksualni mazohizam. Stiče se utisak da mazohizam ne postoji u drugom obliku osim u seksualnom. Da li je zaista tako?

I šta mazohizam zapravo znači? Šta predstavlja?

 

Jelena Orlandić - Mazohizam.pdf

[Дијана.]

Knjiga koju vrijedi pročitati, koga god zanima ovaj fenomen, psihologija uopšte, za humanističke profesionalce obavezna lektira

http://www.antropologija.info/sites/default/files/Erih%20From-anatomija%20ljudske%20destruktivnosti%202.pdf

From je inače fascinantan, jer on nije samo psiholog, samo sociolog, antropolog, nego sve to... = filozof u starom dobrom smislu te riječi

[ВИЛМА]

Knjiga koju vrijedi pročitati, koga god zanima ovaj fenomen, psihologija uopšte, za humanističke profesionalce obavezna lektira

http://www.antropologija.info/sites/default/files/Erih%20From-anatomija%20ljudske%20destruktivnosti%202.pdf

From je inače fascinantan, jer on nije samo psiholog, samo sociolog, antropolog, nego sve to... = filozof u starom dobrom smislu te riječi

 Proveri ovaj link, malopre kad sam kliknula na njega zakočio mi je ceo komp, zakočio mi se čak i task manager, jedva sam povratila komp iz kome.

[Иван Ивковић]

@,

Erih From-anatomija ljudske destruktivnosti 2.pdf

[JESSY]

Sadistički karakter se boji svega što nije sigurno i predvidivo, onoga što pruža iznenađenja koja bi ga prisilila na spontane i izvorne reakcije. Zbog toga se boji i života. Život ga straši upravo zato što je, po samoj svojoj prirodi, nepredvidiv. On je strukturiran, ali nije metodičan; postoji samo jedna izvjesnost u životu: da svi ljudi umiru. Ljubav je jednako neizvesna. Biti voljen zahteva od subjekta da sam voli, da pobuđuje ljubav, a to uvek donosi rizik odbacivanja i neuspeha. Zbog toga sadistički karakter može »voleti« samo kada vlada, tj. kada ima moć nad predmetom svoje ljubavi. Sadistički karakter je obično ksenofobičan i neofobičan — neko ko je stran stvara novinu, a ono što je novo pobuđuje strah, sumnju i odbojnost jer se tada traže spontane, žive i nerutinizirane reakcije.

Drugi element u sindromu je pokornost i kukavičluk sadista. Može izgledati kontradiktorna tvrdnja da je sadist pokorna osoba, no to ne samo da nije kontradikcija — to je, dinamički govoreći — nužnost. Neka osoba je sadist jer se oseća nemoćnom, neživom i bespomoćnom. Ona taj nedostatak pokušava kompenzovati moći nad drugima, transformisanjem gusenice kakvom se oseća, u boga. Ali čak i sadista koji ima moć pati od svoje ljudske nemoći. On može ubijati i mučiti, ali ostaje nevoljena, izolovana, uplašena osoba kojoj je potrebna viša sila kojoj se može podrediti. Za one koji su bili jedan korak niže od Hitlera, Fuhrer je bio najviša sila; za samog Hitlera to je bila Sudbina, zakoni Evolucije.

Ta potreba za podređivanjem ukorenjena je u mazohizmu. Sadizam i mazohizam su nerazdvojno povezani; u biheviorističkim terminima ti su pojmovi suprotstavljeni jedan drugom no to su zapravo dva različita lica jedne osnovne situacije: osećaja životne nemoći. I sadisti i mazohisti potrebno je drugo biće da ih, tako reći, »upotpuni«. Sadista drugo biće čini svojim produžetkom; mazohist sebe čini produžetkom drugog bića. Oba tragaju za simbiotičkom vezom, jer ni jedan nema u sebi svoje središte. Premda izgleda da je sadista slobodan od svoje žrtve, njemu je žrtva ipak potrebna, ali na obrnut način.

 

Priroda sadizma – Erih From

[Иван Ивковић]

Poricanje devijantnosti: Alkohol kao izgovor za nasilje

 

Piše: Sanja Dutina

 

Od davnina se nasilje i alkohol povezuju, što je podržano idejom da alkohol utiče i menja određene aspekte mentalnih procesa.  Studije to i potvrđuju: konzumiranje alkohola je u pozitivnoj vezi sa agresijom, nasiljem i zločinima. Samim tim, važno je da njihovu povezanost bolje razumemo, ali treba imati na umu da veza nije jednoznačna. Naime, iako deluje da je kombinacija alkohola i agresije zaslužna za više od polovine ubistava, silovanja, porodičnog nasilja i slično – u većini slučajeva opijanje ne dovodi do nasilja, niti se nasilje dešava samo uz podršku alkohola. Šta je onda to što posreduje između alkohola i agresije? Tačnije, šta alkohol proizvodi u datoj osobi da ona postane agresivna, u odnosu na ličnost i uticaj okruženja? I najvažnije, koje osobe su pod rizikom?

 

U ovom trenutku, na raspolaganju nam je nekoliko teorija i hipoteza. Prema jednoj od starijih, teoriji dezinhibicije, agresija u alkoholisanom stanju se direktno može pripisati farmakološkom dejstvu alkohola. Grejem je pretpostavio da alkohol koči centre u mozgu koji su zaslužni za kontrolu ponašanju. Samim tim, opijanje dovodi do gubitka samokontrole i otpuštanja agresivnih impulsa. Određeni rezultati ukazuju da alkohol zaista oštećuje kognitivne kapacitete poput vremena reakcije, pažnje, prostornog učenja, sećanja na autobiografske događaje (epizodička memorija).  Analizom se došlo do zaključka da šteti onim sposobnostima koje su pod kontrolom prefrontalnog korteksa, tzv „egzekutivnim kognitivnim funkcijama“ koje uključuju sposobnost planiranja, organizacije, iniciranja, ispravljanja grešaka i regulisanja ponašanja. Niske egzekutivne funkcije kod oba pola se odražavaju kao agresivno ponašanje u odgovoru na provokaciju.

 

Provokacija takođe ima značajno mesto u odnosu alkohol-agresija. Stil i saradnici tvrde da se usled oštećenja kapaciteta za obradu informacija, čoveku u alkoholisanom stanju sužavaju pažnja i fokus na najuočljivije signale. Ukoliko su ti signali po prirodi agresivni (nešto doživi kao uvredu), dešava se da preterano (agresivno) odreaguje, s obzirom da nije u stanju da razmotri negativne posledice svog ponašanja niti da empatiše sa provakotorom i ispravno proceni da li je akcija namerna ili ne. Verovatnoća pogrešne interpretacije je još veća u slučaju prenesene agresije, kao kada, na primer, čovek u kafiću uvredi ili udari drugog čoveka bez nekog posebnog razloga osim što ga je tog dana iznervirao kolega na poslu. Nešto sasvim trivijalno i bezazleno što je uradila nevina žrtva, poslužilo je kao okidač jer je doživljeno kao provokacija.

 

 

Prema drugoj perspektivi podržanoj istraživanjima, samo uverenje da je alkohol konzumiran čak i kada nije, može dovesti do agresije. Eksperimenti u kojima je jedna grupa ispitanika konzumirala alkoholno piće, dok su drugi konzumirali placebo, pokazuju da uverenje o opijenosti menja mišljenje, emocije i ponašanje uključujući agresiju. Samim tim se dovodi u pitanje da li su farmakološka dejstva alkohola zaista nepohodna.

 

Skorija istraživanja nude treću perspektivu, po kojoj ni konzumacija alkohola ni uverenje nisu potrebni, već je dovoljno biti izložen stimulusima (slikama, rečima) koji se na neki način povezani sa alkoholom. Model sećanja kao semantičke mreže pretpostavlja da se koncepti koji često idu zajedno („hleb i puter“) ili koji dele značenje („smrt, ubiti“), skladište blizu u memoriji. Kada se aktivira jedan koncept, aktivacija se širi i na druge bliske koncepte, pa postoji verovatnoća da i oni utiču na ponašanje. Samo prisustvo oružja, recimo, povećava agresiju. U slučaju alkohola, fotografija alkoholnog pića povećava agresivni odgovor. Ovaj efekat se zove primovanje, i potpuno je nesvestan.

 

U inicijalnoj studiji, Bartolou i Hajnc su pronašli da ispitanici izloženi slikama alkohola i oružja, brže donose leksičke odluke vezane za agresiju nego ispitanici koji su izloženi neutralnim slikama biljaka. U drugom eksperimentu, ispitanici koji su bili izloženi reklamama za alkoholno piće, češće su nakon toga ocenjivali ponašanje određene osobe kao neprijateljsko, nego kontrolna grupa. Time se opet vraćamo na značaj provokacije, posebno u dvosmislenim situacijama gde ima prostora za pogrešnu interpretaciju namere žrtve. Pomalo je zastrašujuće da čak i kratkotrajno izlaganje rečima koji se odnose na alkohol, može uticati na socijalno ponašanje koliko i konzumacija alkohola, posebno na automatski odgovor na provokaciju. Prosto rečeno – postoji povezanost između farmakoloških efekata alkohola i očekivanja vezanih za efekte alkohola.

 

Što se tiče crta ličnosti, istraživači ističu da su pod mnogo većim rizikom od agresije muškarci i žene koji nisu sposobni da sagledaju posledice svog trenutnog ponašanja, koji su fokusirani na sadašnjost a ne na budućnost. Pošto alkohol svakako sužava pažnju na ono što je važno u datom trenutku, još opasniji je za one koji su i inače skloni da ignorišu posledice svojih akcija posebno u neprijateljskim situacijama. Prema drugoj istraživačkoj liniji koju predvodi MekMuran, postoji poseban tip Antisocijalnog poremećaja ličnosti koji nosi rizik od problematičnog ponašanja pod dejstvom alkohola. To je podgrupa socijalno anksioznih osoba koje karakteriše i antisocijalni poremećaj ličnosti. Uz visoku anksioznost, pod dejstvom alkohola, brzo prepoznaju preteće signale iz okruženja i upuštaju se u odbrambenu agresiju.

 

 

Još jedno važno pitanje je šta motiviše određene prestupnike da konzumiraju alkohol pre nego što počine zločin? Najčešće objašnjenje je prosto da se dnevne navike opijanja prenose na opijanje pred zločin. Iako je tačno da onaj ko mnogo pije češće konzumira alkohol pre zločina, dnevna rutina pijenja je samo delimičan odgovor. Postoji mogućnost, na koju mnogi istraživači skreću pažnju, da se alkohol namerno koristi kako bi se kasnije opravdale posledice i našao izgovor za negativnog ponašanja, što je poznato kao hipoteza „poricanja devijantnosti“. Veća je verovatnoća konzumiranja alkohola pre prekršaja ukoliko prestupnik duboko veruje u kauzalnu vezu alkohola i agresije, nego ukoliko uverenje izostane ili je nisko. Osobe koje počine zločin tokom opijenosti, prema teoriji o dezinhibiciji, često se doživljavaju kao žrtve farmakoloških efekata alkohola i umanjuje im se lična odgovornost. Prestupnici koji to znaju, očekuju da se njihov prekršaj pripiše dejstvu alkohola a ne socijalnim ili ličnim karakteristikama. Dve su varijante: da namerno piju kako bi ponudili spremno opravdanje, ili da nisu prvobitno imali nameru ali su iskoristili alkohol kasnije kao izgovor. Uz to, alkohol se koristi i kako bi se skupila potrebna hrabrost da se počini zločin ili nasilje.

 

Efekat alkohola se uvek dešava u širem kontekstu, pod uticajem osobina ličnosti koliko i faktora kulture, socijalnog okruženja i sl. Stoga se ne može tvrditi da je veza alkohola i agresije direktna, ali važno je da sve više napredujemo u njenom razumevanju. Kao jedna praktična korist od dosadašnjih nalaza, pored zabrinjavajućih efekata primovanja, bar je jasno da se posledice alkohola mogu umanjiti ukoliko se utiče na okruženje i izloženost okidajućim stimulusima.

 

 

 

Reference:

Denson, F. T. et al. (2007). The Effects of Alcohol and the Salience of Aggressive Cues On Triggered Displaced Aggression.  Aggressive behavior, 33, 1-9.

Watt, D. B. et al. (2013). The Relationship Between Violent Fantasy and Alcohol Misuse in Aggressive Behaviours. Australian Psychologist, 48(6), 452-458.

Pihi, R. O. , Assaad, J. M., & Hoaken, P.N.S. (2003). The alcohol-aggression relationship and differential sensitivity to alcohol. Aggressive behavior, 29(4), 302-315.

Pedersen, C.W. et al. (2014). Are you insulting me? Exposure to Alcohol Primes Increases Aggression Following Ambiguous Provocation. Personality and Social Psychology Bulletin. 

Bartholow, B.D. & Heinz, A. (2006). Alcohol and aggression without consumption. Alcohol cues, aggressive thoughts, and hostile perception bias. Psychological Science, 17(1), 30-37.

Durrant, R. (2011). Anxiety, alcohol use, and aggression: Untangling the causal pathways. Legal and Criminological Psychology, 16(2), 372-378.

Zhang, L., Welte, J.W. & Wieczorek, W.W. (2002). The role of aggression-related alcohol expectancies in explaining the link between alcohol and violent behavior. Substance use & misuse, 37(4), 457-71.

Gantner, A. B. & Taylor, P. S. (1992). Human physical aggression as a function of alcohol and threat of harm. Aggressive behavior, 18(1), 29-36.

 

Izvor: https://psihobrlog.wordpress.com/2015/09/16/poricanje-devijantnosti-alkohol-kao-izgovor-za-nasilje/

[Milan Nikolic]

С.А.Р.С има нови спот: Овако се бори против насиља у породици (ВИДЕО)

 

[Dijasporka]

С.А.Р.С има нови спот: Овако се бори против насиља у породици (ВИДЕО)

 

 

E luda glava, rasplakah se na ovaj spot

[Иван Ивковић]

Психологија жртве

 

 психолог Михаил Лабковскиј

 

Реч није о жртвама о којима читамо у новостима – не о жртвама катаклизми, насиља и других масовних трагедија. Реч је о усамљеним жртвама једног другачијег рата – рата који се води углавном на породичном фронту.

 

О онима које од детињства нико није подржавао, на које су се родитељи драли, које су подругљиво критиковали, од којих су очекивали одређене успехе и никако нису могао да оправда очекивања родитеља ма како се старали… И којима је од тада сво време непријатно и стално се нечега стиде. Чије су сопствене жеље и интереси померени на други план, а понекад и сасвим заборављени, зато што би се хтело бити добрим по било коју цену.

 

О онима којима су родитељи набили осећај кривице, које су постојано упоређивали с другом децом, који се периодично осећају као губитници, за које љубав значи – самосажаљење.

 

О онима који су усамљени, који не верују да су достојни нечег бољег, који се у разговорима и мислима све више жале, завиде, или бесплодно маштају, но ништа не чине да би изменили живот. Док у то време исто живот, на жалост, пролази у страдањима.

 

Постоји статистика по којој чак и у саобраћајне несреће често упадају једни те исти људи. У опастној ситуацији они се понашају веома специфично – унапред се предају, не противе се, подстављају се под друге, и наравно добијају пуном мером. То и јесте психологија жртве. У обичном животу они се такође постављају под друге.

 

Жртве нико озбиљно не узима у обзир, њих партнери варају, све вешају на њих и затрпавају их обавезама.

 

Они не умеју рећи «не», понашају се тако, само да никога не би увредили, «само да не буде рата». Они су толико добри да своја леђа постављају да би заштитили туђе интересе, понекад чак и на своју штету. Стиснувши зубе они трпе увреде и унижења.

 

Одступити, померити се у страну, смирити се, учинити више – добити мање.

 

Навалити на себе туђи посао, а такође и кривицу за све лоше што уокруг происходи.

 

Прећутати, прогутати увреду, затиснути назад себи у грло важне речи, занемарити своју машту и жеље.

 

Дозволити да их други угњетава и као резултат – постојано незадовољство собом и својим загубљеним животом… Чини ли вам се познато?

Код жртве ствари стоје управо тако.

 

При наличју бар једног од поменутих симптома време је узети се за лечење. Ако буде потребно – и с помоћу «хирушког» захвата и ломки привикнутог начина понашања.

 

Ако се у ситуацији грађанског суживота девојка понаша као жртва, њу нико неће ни женити. И зашто би? Она и онако никуд неће побећи. Жртва обично тачно зна ко је крив за све њене несреће, жали се на увредиоца и при том ништа не мења.

 

Ако се жена у односима или браку понаша као жртва, њу је просто грех не преварити! У случају чега ће се она, наравно, наплакати, изјавити нешто у стили: «јарац», «моју младост упропастио», отићи ће к родитељима из пристојности. Но потом ће се опет вратити. И све ће се наставити по старом.

 

Осећање увређености и унижености (да, и страха) – су главна осећања човека с психологијом жртве. Ако му се нешто не свиђа он о томе не говори одмах! Не! Он даје свом незадовољству и увређености да добро сазре, да ускиса. Потом чека да се тих увреда накупи још више. Да би се њима довољно опијао. Да дође до краја. И  потом иступи у смислу: «докле ћете ме више мучити?»

 

«Жртве» никад не схватају речи и живот буквално! Они су увек спремни да се увреде. Зараније. Док психолошки здрави људи не ишту у речима двојни смисао и не покушавају ући у мозак другог човека да би схватили шта тамо происходи.

 

«Жртва» воли да сама у себи провоцира страдања. На пример, враћајући се к мучитељним (мучним) сећањима.

 

Љубав – је само покушај да се понове дечија преживљавања. И ако су односи с родитељима били напрегнути, нездрави, неуротички, љубав се код човека асоцира с осећањем губитка, страха, туге, усамљености и др. И он тражи партнера у којем ће се добро разместити осећања увређености и унижења. Таквог партнера у односу на кога ће се он осећати као жртва. Обично се такав човек лако налази.

 

Речи и изрази које су «жртве» склоне да злоупотребљавају.

– Извините! (између осталог и тада када су им стали на ногу, отпустили их с посла, хамски са њима поступили итд.

– Шта сам лоше урадила (урадио)?

– Докле ће све то да траје?

– Како си могао (могла)?

– ШТА ЋЕ МЕНИ све то?

– Мени је тако болно?

– Мени је тако непријатно!

– Да ли сам вас увредила (увредио)?

Треба ли говорити да су жртве вечно несрећне и болесне?

 

PS. (Текст је напсиан као увод у лекцију о психолигији жртве)

https://snob.ru/profile/29516/blog/100588

 

Прочитајте још:

Непотребна жртва

Жртва или страст

[Zayron]

Beskonfliktni i neagresivni, mirumilovni, vrlo miroljubivi

češki azilanti i njihov zaplijenjeni arsenal hladnog oružja:

http://bit.ly/1QggVJb