Богословље протојереја Андреја Ткачова

[Arsenija]

Ne svidjaju mi se ljudi koji pate od visine - tesko je to objasniti - kod njih je sve izuzetno , nista nije prosto , obicno i ljudsko ... Ne svidjaju mi se hejteri . Svidjaju mi se nenametljivi , jednostavni ljudi koji ne ropcu , koji ne pricaju o bolestima , ekonomskoj krizi i krizi morala ... Cinjenica je da ljudi koji se meni svidjaju i koje volim , prakticno i ne postoje ...

[feeble]

Ne svidjaju mi se ljudi koji pate od visine - tesko je to objasniti - kod njih je sve izuzetno , nista nije prosto , obicno i ljudsko

Mislis od ove visine, kao strah od visine?

 

 

[Arsenija]

Mislis od ove visine, kao strah od visine?

Odmah da si sisao sa te visine . Cujes li me ! Ulazi u lift smirenja ...

[Рапсоди]

Мени су се увек свиђали људи крајности. Никада нисам волела осредње..........не ваља знам..........

Можда ја патим од Арсине висине ..............

[Драгана Милошевић]

текст је већ на насловној.

[мирођија]

    Мени се свиђају људи који су људи...Патријарх Павле...''Будимо људи..''

[Кратос]

Dobri prostodušni ljudi.

[Arsenija]

Мени су се увек свиђали људи крајности. Никада нисам волела осредње..........не ваља знам..........

Можда ја патим од Арсине висине ..............

... pitam se da li to moze da se nazove visinom ...

[Иван ♪♫]

... pitam se da li to moze da se nazove visinom ...

 

Ти си метар седамдесет или колико?

[Arsenija]

... Nije to ta visina . P.s. Ivane , nista ne razumes ... To je nas pogled na svet .

[Рапсоди]

P.s. Ivane , nista ne razumes ...

 

У последње време ништа не капира, ко да су му чавке испрале мозак...........

[Данче*]

Писмо

У Символу вере се два пута говори о Светом Писму. Христос је васкрсао у трећи дан по Писму, и Дух Свети је говорио кроз пророке. Односно, речи Мојсија, Давида и других великих људи надахњивао је Утешитељ. Очигледно је да проучавање Светог Писма треба да буде једно од наших главних занимања. Човек је словесно биће и словесна храна му је потребна као хлеб. Човек не може да живи само од хлеба. Овај цитат добро знамо. Важно је да на основу њега донесемо практичне закључке. Закључак је, заправо, један. Словесне овце Христовог стада треба изводити на богате пашњаке сочне траве Божанских речи. Не на силосну јаму с људским предањима, већ управо на богате пашњаке.

 

    

Отварајући Јеванђеље на служби чинимо радњу која је по смислу слична отварању антиминса за Евхаристију. Ова мала слова крију у себи неземаљску снагу. Она смело благовесте истину Божију свима онима који знају да читају. Књижевници из старих времена су се досетили, осетили су да у Писму нема сувишних речи, па чак ни цртица, што је Господ Исус Христос и потврдио. Све је важно, све је тајанствено, све је поучно. Књижевници су сматрали да се у словцима и цртицама садржи Слава Божија. Она је попут сужња, који седи у тамници, где свако слово и реч личе на пруће и закивке ограде. Схватање смисла Писма је, дакле, ослобађање Божанске силе и премудрости. Исти ови књижевници су схватили и рекли да у Писму заиста сви, чак и наизглед најудаљенији текстови, говоре о Месији. Господ Исус Христос је потврдио и ову мисао говорећи: «Истражујте Писма. Мислите да кроз њих имате живот вечни, а она сведоче о Мени.»

Још није био формиран кодекс новозаветних књига и апостол Павле је имајући у виду Стари Завет, рекао да је цело Писмо богонадахнуто и корисно за уразумљивање, разобличавање и поучавање. Нема оправдања, ни богословског, ни просто људског, за непажњу према свештеним текстовима и недостатак љубави према њима. Посредно то значи хладноћу према Самом Богу, Који је говорио кроз пророке.

Писмо није написано само о Христу. Оно је написано и о мени. Имам право да питам Бога: Господе! Ево, прочитао сам страницу. А где сам овде ја? И где си овде Ти? Шта желиш да ми кажеш?

Најбоља проповед митрополит Антонија (Блума) је била она кад је рекао да ништа није схватио од прочитаног. Ево, каже, Христос је управо разговарао с нама, а ја, каже митрополит, ништа нисам осетио, ни на шта се нисам одазвао. Људи су после тога са сузама захваљивали пастиру говорећи да су управо тада схватили како да слушају Јеванђеље.

Зачуђеност и питања су неопходни приликом читања и слушања Светог Писма. И још – пажљиво и ћутљиво очекивање одговора. Тако је Самуило, кад га је Господ звао код скиније: «Самуило, Самуило,» помислио да га зове старац-првосвештеник. Али пошто га је овај научио, Самуило је схватио да га зове Господ. И следећи пут је у одговор на глас који га је ословио по имену младић рекао: «Говори, Господе. Слуша слуга Твој.»

Тако и ми, стојећи у храму док се читају Јеванђеље и Посланице, можемо и треба да кажемо у срцу: «Говори, Господе. Слуша слуга Твој.»

Можемо да се чудимо промени која је наступала у животима многих светаца након што су чули одломак из Светог Писма. Антоније Велики је чуо: «Подели све и иди за Мном,» – и одмах је поступио у складу с оним што је чуо. И не само Антоније. Не ради се само о дубини и жару срца, којима су се одликовали свеци. Ради се и о оном поштовњу према Литургији речи које је било карактеристично за Древну Цркву. Појање псалама, читање Писма и проповед – све оно што претходи Евхаристији, – трајало је, а понегде и данас траје сат времена и више. Копти и данас читају пет одломака из Новог Завета, а неке на два језика. И на Литургији Јакова обавезно се чита одломак из Старог Завета. Реч Божија продире у савест, ублажава душевне ране, храни човека. Кад се каже: «Благодарим Господа,» цела црква ће већ бити загрејана, нахрањена речју, спремна за Евхаристију.

Очигледно је да се нећемо колико сутра вратити овој древној и благословеној пракси. У том случају треба сами да читамо Свето Писмо или да се окупљамо ради тога бар једом недељно. Не треба се плашити да ће оваква пракса некога подсећати на протестантизам. Као прво, то није тачно. Као друго, није грех да «оправославимо» добро искуство. Ко се данас сећа да је веронаука у свом садашњем облику настала у Енглеској? Шта нас се тиче где је настала ако је искуство корисно и тешко да можемо да замислимо парохијски живот без оваквих школа?

А и о каквом протестантизму може бити речи ако Макарије у јутарњим молитвама каже: «Даруј мње, воставшу, словесам Твојим поучитисја.» («Дај мени, који сам устао, да се поучавам у Твојим речима»). Ако су о Атанасију Великом људи говорили да толико добро зна све књиге Светог Писма као што ретко ко зна бар једну књигу. Ако је Златоуст непрестано, и кад је било време за то и кад није, како каже апостол, објашњавао народу свете текстове. Ако су оци пустиње читаве књиге учили напамет.

Православни човек је човек Чаше и Књиге. Ако је само Књиге, онда – јесте, то је човек попут протестант. Али ако је само Чаше, то је онда можда и свет човек, али је бесловестан. «Свет, али неискусан.» А искуство нам каже да је благочестива неукост бомба велике разорне снаге. Милосрдни Исусе, уразуми нас и научи да се поправимо. Тим пре што сви знамо да читамо.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

Православие.Ru.

[JESSY]

Време пролази

Време пролази. Ту се ништа не може. Томе се чак се треба радовати. Нека се креће и нека се не зауставља до самог сусрета с вечношћу. Нека се не враћа уназад и нека не застаје као вода у фонтани како би после надрло у виду изненадне бујице. Нека једноставно пролази.

 

    

 

Оно пролази поред, као да седиш покрај прозора, а оно иде као лепа жена за коју те (захваљујући старости!) није брига. Или овако: седиш у кафићу на мору, за сточићем у жарко подне кад нема људи, а оно пролази поред као бродић на хоризонту. Бродић се креће и ветар ти дува у лице, и таласи лагано ударају о обалу, а време про-ла-зи.

То је ако пролази „поред“. А ако је близу и иде у сусрет? Односно, као да стојиш бизу железничке пруге, а време се појавило као воз у виду мале тачке на хоризонту, тамо где се паралелне шине спајају, као у геометрији Лобачевског. Оно би брзо јурило према теби, претеће постајући све веће и клопарајући точковима, а затим ж-ж-жих! – и протутњало би поред, протресавши земљу под ногама, подигавши длаке на глави и заглушивши те.

Осим „поред тебе“ и „близу тебе“, постоји још и „кроз тебе“. То је као метак – кроз метко ткриво; као улична светлост – кроз навучене жалузине; као игла кроз тканину или као ветар – кроз прсте.

Време које дува у лице чини да човек постане једро (Занимљиво је куда плови овај брод и ко је његов капетан?) Ако имаш чврсто ткање време ће те ударити у груди, а ти ћеш пружити отпор. И оно ће те савити и надувати, испуниће те собом. Рукама и ногама ухватићеш се за горњи и доњи део јарбола и захваљујући твојој непопустљивости брод ће се покренути с места. Време ће те задиркивати и поиграваће се. Више пута ће ослабити притисак и ти ћеш опустити за неко време отекле прсте. А онда ће појачати притисак на тебе и временом ће тканина, ма колико чврста била, почети да слаби, да се цепа и да се расењује, пропуштајући ветар кроз себе. Нећеш задржати време у себи и оно ће потећи даље.

Време протиче час поред, час у близини, али притом стално и кроз човека. Као воз, као брод, као метак, као ветар.

Ја живим у времену и ако могу да говорим о њему то је само због тога што нисам сав у времену. У мени треба да постоји и нешто од вечности како бих осећао време. Иначе су ове речи покушај да погледам затиљак у свом одразу у огледалу. И због овог постојања вечности у човеку тешки панцир цивилизације обраста бршљаном песничких асоцијација као град који је одавно напуштен у џунгли.

Ове металне, ове тешке ствари – воз, брод и метак – ова концентрација људске памети и гордости, ствари које су смишљене и саздане као негирање сваке поезије и као тријумф практицизма, на крају крајева су се такође предале поезији и препустиле мисаоном оплемењивњу. И оне су постале симболи крхкости, пролазности и незаштићености.

Гвожђе је јаче од тела, а време је јаче од гвожђа. Али је вечност јача од времена, а човек ће живети вечно.

Човек је направио гвоздени свет кад се потпуно изгубио и кад је залутао далеко од Очевог дома. Осетио је да је мали и да никоме не треба. Истовремено је стегао у руци пиштољ, зато што је осетио: цео свет ратује против њега. Али је све то истовремено и крхко. Чак и клопарање тешких точкова, и дим из димњака, и звиждук на малој железничкој станици на крају крајева ће се смањити до речи „поезија“ и изазваће у човеку осећај туђиновања.

Кронос једе децу. Само таквом метафором се у антици приказивало време које доноси распад. То је било онда кад ваздух из празног Христовог Гроба још није био помешан са ваздухом осталог света. Сад је другачије. Увек има места за елегију, али више не треба да постоји место за очајање.

Време пролази, пролеће, јури и не треба га хватати. Нека се креће и нека стари од њега људска кожа, нека се дроби метал и уситњавају стене. И нека се само не креће као нешто хладно и празно, већ нека иде ка циљу као брод на мору у залив и воз на шинама према станици. Пошто човек још увек живи у времену, нека се оно креће испуњавајући се позитивним смислом. Оно ће тећи и тећи колико Бог заповеди, а онда ће се завршити и наступиће време да се стави тачка на крају пута. Управо она тачка која је сасвим конкретна, али за коју геометрија нема дефиницију. 

[JESSY]

 РАДУЈТЕ СЕ, РАЗВРАТНИЦИ ПОКАЈАНИ…

 

Карактеристике «света овог» у устима Исуса Христа су сажете и кратке. «Ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, њега ће се постидети и Син Човечији… (Мк. 8: 38)

Две речи: «прељуботворни и грешни». Иако је прељуба такође грех, очигледно се не може рећи само «грешни». Прељубу ипак треба издвојити у засебну категорију зато што је то грех који преовладава. И Господ не каже: «у роду овом, лоповском, лицемерном, користољубивом, претворним и окрутном», и тако даље и томе слично. Све то не треба набрајати, а прељубу треба. «У роду овом прељуботворном и грешном».

За Лота и за Содом је речено да се он «док живљаше међу њима (Содомљанима) гледајући и слушајући безакона дела из дана у дан, мучаше праведну душу своју» (2 Петр. 2: 8). Притом је још назван «праведним» онај ко је после бекства из града који је уништен постао отац сопствених унука пошто је док је био пијан спавао са кћеркама. Речено је да је Господ «избавио праведног Лота намученог развратним владањем безаконика» (2 Петр. 2: 7).

 

Дакле, ако се не сасвим свет човек мучи живећи међу љубитељима сваког безакоња, колико се мучио Господ Исус живећи међу људима! Нашим болесним очима садашње стање човечанства изгледа као нешто уобичајено и природно. А погледу чистих очију Богочовека овај призор можда изгледа као нешто што личи на колонију за губавце.

Постаје јасан горки Исусов повик: «О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети» (Мт. 17: 17). Опет две речи: «неверни и покварени». Неверност означава и склоност ка варању и несталност у добру, и мешање лажи и истине. А поквареност (разврат) је јасна и без објашњења. «Неверни и покварени», «прељуботворни и грешни», такав је наш свет у складу с кратким Христовим карактеристикама. А то значи да смо такви и ми у њему, зато што се не може једном кончићу у тепиху рећи да су «у овом тепиху сви кончићи грешни осим мене». Не. Ако још увек живимо у складу с појмовима и обичајима света овог (обичаји су увек јачи од закона), све карактеристике света се односе директно на нас.

Унутрашњи човек треба да изађе из уобичајеног круга мртвих појмова; да изађе као Јевреји из Египта. Тада ће се испунити Христове речи из Његове последње молитве: «Не молим да их узмеш са света, него да их сачуваш од злога. Од света нису, као ни Ја што нисам од света» (Јн. 17: 15-16).

Благо ономе ко разуме о чему се ради, и ко не само да разуме, већ и дела. Он постаје син Богу, као што је речено: «Изиђите из њихове средине и одвојите се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и Ја ћу вас примити, и бићу вам Отац, и ви ћете бити Моји синови и кћери» (2 Кор. 6: 17-18).

Свет не воли такве. «Такве» се односи на оне који живе «овде», али не «овдашње». Они који сматрају да је срећа у греху «чуде се што не учествујете с њима у разврату и хуле на вас» (1 Петр. 4: 4). Прво се само чуде и отровно хуле. А касније…

Али неко ће рећи: «Потпуно сам се оскрнавио, сав сам прљав. Шта да радим? Како да се осветим?» Исто што треба да чине сви хришћани. И онај ко је свет од пелена, и онај ко је грешан до седе косе треба да буду ватреног духа и да служе Господу. Јеванђеље је објављено грешницима. Само треба ушима срца да чујемо глас Доброг Пастира и да се не правимо да ништа нисмо чули. «Јер сте доста протеклог времена живота провели чинећи вољу незнабожаца док сте се одавали разврату, похотама, опијању, ждерању и богомрском идолопоклонству» (1 Петр. 4: 3).

Ево коме су упућене речи спасења: и скотоложницима, и содомитима, и пијаницама, и идолопоклоницима. А пошто савест стално мучи људе и пошто су примери најутешнији, односно, предсатвљају посебну радост за све људе чије је сећање као архив пуно успомена, које сведоче против самог човека. Ова радост је живот Марије Египћанке.

Веселите се, блудници и блуднице које је намучила савест! Радујте се, развратници, чије се срце уморило од разврата! Пакосници, излазите на светлост Божију и престаните да се бојите дневне светлости! Сви који сте оскрнавили свој ум и обешчастили тело, реците Богу: «Слава Твом милосрђу!» Дошло је време сећања на великог човека који је успео да се окрене од грехова ка Господу не за 45 степени, не само напола, као већина, него потпуно. У степенима је то 180. И тело се бунило као зао дух, и сатана се љутио, и свет је издалека шкргутао зубима на плен који му је измакао (прочитајте Житије). А она је знала само за једно дело – плач, и за једну Заступницу – Мајку Распетог и Васкрслог. Сад сабеседница анђела, имењакиња Богомајке, светица има моћ да помаже грешницима. Такав је закон Духа: «Пошто је и Сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани» (Јевр. 2: 18).

Овај закон важи, како за Оваплоћеног Јединородног, тако и за оне који Га воле.

О, Марија, ти која си дубоко пала, а затим достигла велике висине, моли се за нас, који живимо у свету, који нисмо победили плот и који стално примамо «ужарене стреле лукавог» (в. Ев. 6: 16).

Заједнички грех се одразио у теби и постао је видљив за цео свет. И заједничко спасење се показало на теби и не смемо да не знамо за то.

Твоје је данас да се радујеш, а наше је да се трудимо и да се кајемо. Помажи нам, молимо те. Помажи, Марија. И не само на дан твог спомена.

[JESSY]

Беседа под плаштаницом

Станимо добро, хришћани, станимо са страхом! Станимо са свештеним страхом у дому Бога нашег испред Спаситељевог гроба као испред отворене књиге.

Ево краја земаљског труда Сина Божијег, Који није учинио грех и Који ни за шта није био крив. Љубав према људима довела Га је с неба на земљу, а људска злоба Га је одвела на муке. Али он није само убијен, већ је прво осуђен, при чему је злочин заоденут у закон. И није једноставно погубљен, већ је злостављан и мучен, људи су Му се ругали и били су злуради, као да посредством својих дела објављују сродство с демонима.

Свему долази крај. Дошао је крај и страдањима Праведника. Ево, Он лежи пред нама очигледно, као да смо у подножју Голготе, а у винограду поред нас је гроб у који ће бити положен.

Његове ноге су замрле; ноге, које су обишле Свету земљу, које су корачале по води као по чврстом тлу. Ноге, које су блуднице целивале и отирале својом пуштеном косом и тако добијале опроштај грехова.

И Његове рукс су замрле. Руке, које је Јосиф од детињства научио да држе тестеру и стругу. Пре него што су се на њима појавиле ране од ексера, на њима су били жуљеви какве столари обично имају. Ове руке су преломиле и умножиле пет хлебова за пет хиљада народа; ове руке су дотицале слепе очи, губава тела и руке умрлих. Од додира ових руку отварале су се очи, спадала је губа и васкрсавали су мртви. Сад су на њима дубоке ране од ексера, искривио их је дрхтај.

Затвориле су се очи које су скроз виделе сву тајну људског срца; очи, чији директан поглед избегава лукави грешник. И пре смрти Христове очи су биле затворене због хематома задобијених од удараца песницом, замагљене од туге и крваве од рана које им је задао трнов венац.

Затворена су и уста, која су говорила толико тога новог и дивног. Заповести ових уста нису могли да се успротиве ни морски таласи, ни опака болест, нити демон који је мучио човека. Смрт је такође слушала глас ових устију. Сад их је, као да се свети, смрт затворила и везала ћутањем.

Још увек не плачете, хришћани? Одавно је време да и камено срце омекша, да и суве очи овлаже. Ево зашто. Ако свако од нас упита Оца Небеског: «Ко је толико тешко згрешио да је била потребна тако велика и страшна жртва?» - Бог ће нам дошапнути на ухо: «Ти.»

«Ја?! Зар сам тако тешко згрешио да је цена мог искупљења – Син Божији, Који лежи преда мном у гробу, злостављан и измучен?» Да. Тако је. «Био си крив – Ја сам твоју кривицу преузео на себе. Био си дужник – Ја сам платио твој дуг. Због кривице требало би да примиш муке – Ја сам примио муке уместо тебе,» - каже Христос искупљеном човеку.

На Крсту је немоћан и у гробу не дише. Али иза гроба, тамо где се наставља живот, који не види људско око, Он делује. Он побеђује пакао. «Отворите капије, кнезови демонски, и ући ће Цар славе.» Ко је овај Цар славе? Господ, моћан и снажан у борби, Он је Цар славе! И док ганути стојимо покрај гроба, Христос – силан и непомирљив – гази тоцила јарости на местима на којима су се мучиле везане душе.

Овај Велики петак се не може до краја упоредити с јединим и страшним Петком, кад нико није знао да ће Он васкрснути. Данас је све прожето зрацима васкрсења, који чак и неверујућег човека штите од очаја и греју. А тада је за све оне који су Га волели живот изгубио сваки смисао. И ми никад нећемо схватити ужас оног јединог Петка, зато што је празан гроб Господњи од нас удаљен само два непуна дана.

Али зашто славимо ове дане из године у годину? Зар то није због тога да бисмо заволели свим срцем, умом и душом Најслађег Исуса? Како бисмо се сећали Његове речи и дисали Његовим именом. Како бисмо испунили Његове заповести и с вером примали Његове Тајне. Од Његових пробијених руку и ногу, од Његових затворених очију и уста вратимо се нашим устима, очима и ногама. Помолимо се:

Исусе, дај ми ноге да дођем код Тебе,

Исусе, дај ми руке да Те загрлим.

Дај ми слух да чујем глас Твој. Дај ми очи да видим, ако не Твој Лик, макар траг Твојих ногу.

Дај ми целог Себе. Одузми од мене моје и дај ми Твоје. Узми од мене моје старо и дај ми Твоје ново. Обнови ме целог.

Дај ми ново срце, живо срце, које Те воли, које Те слуша, које од Твојих речи дрхти, које се Тобом храни.

Нека се тако моли твоја душа и моја душа, брате и сестро, док стојећи по страни, као жене-мироносице, очима пуним суза, гледамо «где Га полажу».