Хранитељи и усвојитељи - приче из живота

[JESSY]

Postoji li važniji posao od ovog?

Autor: Jelena Stokić,  mondo.rs

Istraživali smo kako je danas biti hraniteljica u Srbiji i baviti se najodgovornijim poslom na svetu - odgajanjem dece bez roditeljskog staranja.

 

 

Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock

Jelica Maksić (55) jedna je od nekoliko hiljada hranitelja u Srbiji i već osam godina požrtvovano brine o dvema devojčicama koje su u prvim godinama života proživele pravi pakao.

 

Ljubavi ima toliko malo na ovom svetu. Ko ume da voli, ne treba ništa drugo da radi.” Ove reči Duška Radovića možda najbolje opisuju “posao” kojim se bavi ova divna žena iz Donje Borine u opštini Mali Zvornik.

Ona je jedina hraniteljica u tom mestu i ističe da je ponosna što odgaja dve sestre, sada već tinejdžerke:

”Sve se desilo sponatano pre osam godina. Ostala sam bez posla posle 25 godina rada u jednoj firmi i otišla sam na Biro za zapošljavanje. Pitala sam zaposlene tamo da li imaju neki posao za "nas starije žene", a oni mene da li bih htela da budem hranitelj.

Zarada na nivou proseka

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku više od polovine hranitelja ima prihode koji su na nivou prosečne zarade u Republici Srbiji, onih čiji su prihodi ispod tog nivoa je 32,9 odsto, hranitelja sa zaradom većom od republičkog proseka je nepunih 8,6 odsto, a bez ikakvih prihoda 4,3 odsto. Hraniteljima mesečno sleduje po 23.339 dinara za troškove mališana i nadoknada od 14.695 dinara . Ako ima još jedno, ili dvoje dece, što se praktikuje samo ako su deca u srodstvu, za njih dobija po 9.043 dinara. Za brigu o detetu sa fizičkim ili mentalnim problemom, država izdvaja dodatnih 4.500 ili 9.600 dinara, na ime tuđe nege.

 

Nisam ništa znala o hraniteljstvu, pa su mi dali skriptu u kojoj sam pročitala više o tome. Pomislila sam 'Pa to je divno' , samo mi je kliknulo u glavi i zaputila u socijalnu službu. Razgovarala sam sa socijalnim radnicama koje su mi objasnile kako to funkcioniše, ali i naglasile da cela porodica mora da bude saglasna. Otišla sam kući o obavestila ćerke i supruga”, priča za MONDO Jelica.

 “Tog dana i starija ćerka koja živi u Beogradu je bila kod kuće, tako da sam ideju mogla odmah da im izložim, a vrlo brzo i da je realizujem. Ćerke su oduševljeno prihvatile, rekle su 'Mama, to je zaista sjajno...da pomogneš nekome na taj način".

Suprugje, kaže, kratko bio u nedoumici, tačnije u šoku. Pitao je “Kako misliš ? Nije lako podizati tuđu decu.”, ali je uvideo njenu veliku želju i pristao je.

 Jelica je ubrzo konkurisala za ovaj, kako tvrdi, najdivniji i najhumaniji posao na svetu. Morala je da prođe kroz 16 radionica na kojima je naučila kako da se ophodi prema deci koja dođu u njenu porodicu,  kako da neguje identitet deteta, da se izbori sa problemima u kojima se može naći, kao i šta su njihova prava i obaveze kao hranitelja.

 Takođe, ljudi iz Centra za socijalni rad i nadležni iz Centra za porodični smeštaj dece bez roditeljskog staranja razgovarali su i sa Jelicom i ostalim članovima porodice, posetili ih i u njihovoj kući kako bi utvrdili uslove u kojima žive, kao i podobnost porodice za novu ulogu.

NISU ZNALE ŠTA JE KREVET, SPAVALE U KUTUJAMA

 

Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock

 

Devojčice o kojima danas brine došle su u porodicu 2006. godine, nakon više meseci čekanja. Starija sestra je tada imala šest godina, a mlađa četiri. Došle su iz Centra za porodični smeštaj dece bez roditeljskog staranja.

Prvi susret je bio šokantan i izuzetno težak za sve.

”Bilo je zaista teško i napeto. Zaplakala sam. Devojčice su isto bile uplašene, stidljive. Evo, sada kada se setim…baš težak susret”, pričaJelica i dodaje da su prve dve nedelje bile “prava borba”, ali da je ljubav prevladala sve strahove.

Ono što je Jelici,  bilo najbolnije su svakodnevna plakanja mlađe devojčice i povremena ignorisanja starije.

”Nisam uspevala nikako da im pomognem. Šta god bih ponudila mlađoj devojčici, ona je odbijala, odnosno odgovorala je suzama. Prosto, činilo mi se da neću moći da im se približim. Ipak, posle dve nedelje one su uvidele moju dobru nameru u počele smo da komuniciramo onako kako bi zaista trebalo”, kaže ova hraniteljica i dodaje da je posle toga sve išlo lagano.

Dogovor bio da je zovu tetka

To smo se dogovorile na samom početku. Bilo mi je zaista glupo da me zovu majkom kada one već imaju majku i oca. Ne bi bilo u redu. One se vrlo dobro sećaju svojih roditelja.Volim kada mi kažu “ ti si najbolja tetka na svetu”, kaže Jelica.

 

Jelica, koju devojčice zovu “tetka”,ističe da je starija devojčica od početka pokazivala želju da priča o svojoj biološkoj porodici koja ih je napustila, o tome kako su živele.

”Ona je to želela i nisam je sputavala, iako mi je bilo mučno da slušam. Nisam mogla da verujem kroz šta su sve prošle. Tako malena bića, a toliko muke”, kaže tužno Jelica.

 

 

Ova hrabra žena je sestre morala da uči i pravilima ponašanja, održavanju zdravlja i higijene. Devojčice su njenoj kući prvi put videle televizor, kupatilo. Pošto su navikle da spavaju u kutijama i krevet je bio novina za njih.

 "Zaista smo morale sve ispočetka, jer one nisu imale nikakve navike - od pranja zuba, češljanja, korišćenja pribora za jelo, pa do održavanja svoje sobe, pomoći u kući, ophođenja prema ljudima. Nije bilo naporno jer su upijale kao sunđeri. Čim smo probili tu prvu barijeru, sve je bilo lakše" , objašnjava hraniteljica i naglašava da joj je i tada, a i sada velika podrška Centar za socijalni rad iz Loznice.

PEPELJUGE POSTALE PRINCEZE

 

Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock

 

 Devojčice su danas srećne i zadovoljne tinejdžerke kojima ničega ne manjka.

 "Trudimo se da im pružimo sve. Ljubav pre svega, ali i i materijalne stvari. Ne želimo da se razlikuju od vršnjaka. Obe treniraju odbojku i folklor. Idu na letovanja, ekskurzije, odlaze na rođendanske zabave kod drugara. Sve ono što smo i našoj deci pružili. Moje ćerke ne žive sa nama, obe su odrasle, ali kada god dođu vidi se koliko vole devojčice.", ističe Jelica u čija je kuća uvek bila puna komšijske dece.

Pored ljubavi i razumevanja, Jelica sestrama pomaže oko domaćih zadataka, savetima.

 "Potpuno smo otvoreni jedni prema drugima. Ništa ne krijemo i devojčice mogu uvek da zatraže moju pomoć, savet ako imaju nedoumice. Evo, i za ovaj naš razgovor znaju. Sede pored mene", rekla nam je hraniteljica.

 Na veliku ljubav i sestre odgovaraju ljubavlju, sitnim znacima pažnje.

"One mi stalno priređuju iznenađenja. Sada su već velike pa mi naprave i kolač. Čestitke i cveće mi krase kuću - nema dana, a da nešto ne nacrtaju. I sada, i dok su bile male. To mi je najdraže jer znam da sam uspela da prodrem do njih i jer znam da osećaju i uzvraćaju ljubav. Drago mi je i što sam uspela da 'zalečim bolne rane' , ali i što su postale odgovorne, što su ambiciozne i dobri ljudi", kaže setno hraniteljica.

Ona naglašava da nisu samo devojčice te koje su nešto naučile tokom osam godina zajednikog života, već da je cela porodica postala bolja.

"Naučili smo da cenimo ono što možda ranije nismo dovoljno. Svi smo postali bolji ljudi, pa i familija i komšije", naglašava Jelica.

Novac koji dobija za svoj "posao" i novac koji dobijaju devojčice joj je kaže dovoljan.

"Za svaku devojčicu dobijam 23. 500 dinara, dečiji dodatak od 2.000, 3.000 dinara, kao i nadoknadu koja se meni ispalaćuje.Nikada nisam rekla da nije dovoljno. Uspevamo da im sve pružimo. Znate, živimo na selu, pa se trudimo i da uzgajamo piliće, da othranimo svinjče. Imamo baštu, pa mnogo toga ne moramo da kupujemo", kaže Jelica.

 Ova žena, koja sa toliko osećanja priča ovu priču, poručuje da se u vode hraniteljstva upustila spontano, srcem i da je to zaista jedini pravi put da se nekome pomogne.

"Status hranitelja je odgovoran, ali i lep i ispunjava. Volela bih kada bi hranitelja bilo još više, jer još dosta dece čeka na svoj dom", poručuje Jelica.

[Дијана.]

Bojana, majka hrabrost i njenih 40 djece

Ne može ni znati koliko je suza obrisala i kolikim se osmjesima radovala, jer Bojana Stepanović je hraniteljica...

Piše:Bojana Oprijan

Bojana danas, u jednom dahu, nabraja imena 'sve svoje dece', a sada već i 11 unučadi i jednog praunukaUstupljeno Al Jazeeri

Ja sam bakino zlato

Zovu me iz Centra za socijalni rad Rakovice. Kažu: 'Dođi, Bojana, ovde je jedna napuštena beba.' A ja kod kuće imam već troje dece, ali nemam srca da ne odem po bebu.

Neuhranjeno, mršavo detence. Uvijem ga u ćebe i donesem kući. Nazvali smo ga Srećko. Danas je usvojen i srećno odrasta.

A posle me zvala njegova nova porodica na krštenje. Deda mu je poklonio dukat i objašnjava da je to zlato. A on, tad petogodišnjak, kaže: 'Nije, ja sam zlato. Moja baka me uvek zvala zlato moje', ispričala nam je Bojana Stepanović.

Bojana Stepanović ni danas ne zna, niti broji, koliko je prvih vakcina "primila", koliko rubeola "preležala". Nije brojala ni noći neprospavane zbog prvih zubića, a malo se zamisli na pitanje koliko je već puta završila osnovnu i srednju školu, ili koliko je prvih ljubavi prebolela.

Ne može ni znati koliko je suza obrisala i kolikim se osmesima radovala, jer Bojana je hraniteljica, kroz čiju kuću je odjekivao i plač i zvonio smeh 40 dece. Ne zna ni koliko je noći probdela zbog ozbiljnih, teških briga i tuga dečjih i mladalačkih, a ipak - njenih. Njih četrdesetoro su danas odrasli, samostalni i uspešni ljudi.

Ana, Rada, Jelena, Dača, Kristijan, Nikola, Nikolina, Ilija, Bokica, Stole, Elena, Dejan... i još desetine klinaca, nesigurne korake u ranom detinjstvu i prve reči naučili su u Bojaninom domu, uz svesrdnu podršku njenog supruga Žike, sa kojim je u braku 50 godina.

Bojana danas, u jednom dahu, nabraja imena "sve svoje dece", a sada već i 11 unučadi i jednog praunuka. Život ih je raselio po raznim gradovima, mestima i adresama - Užice, Čačak, Negotin, Knin, Vladimirovci, Beograd... Mnogi se poženili, devojke poudavale. Ali, sa svima je u kontaktu, čuju se i viđaju, ali ne samo za praznike.

Najbogatija žena na svijetu

Ovih dana u kuću na beogradskom Kanarevom brdu stiže Anči sa novopridošlom bebom, kojoj će dati ime - Bojana.

"Rekla mi je samo - imam ja svoje razloge", kaže Bojana.

Sin i ćerka, rođeni iz bračne ljubavi, Bojani i Živku podarili su šestoro unuka i praunuče. Bojana ih ne razdvaja od ostalih, jedni drugima kumuju i druže se.

"Ja sam najbogatija žena na svetu! Jesam, zaista, jer imam sve njih, i gajiću još dece, dokle god me snaga drži i zakon dozvoli", kaže naša sagovornica, danas krepka i otresita 70-ogodišnja gospođa i mama, mladog lica i širokog osmeha.

Ne žali se, samo priča, da je bilo teških godina inflacije, siromaštva, okretao se svaki dinar, ali - snalazilo se i delilo. Nahraniti 10 dece, ili paziti na pet beba odjednom, nije lako. Zato je, ponekad, plaćala žene da priteknu u pomoć.

 

Na hraniteljstvu do 6.000 mališana

U Srbiji danas na hraniteljstvu ima između 5.500 i 6.000 mališana, a u domovima ih je oko 500.

Godišnje se javi 700 do 800 usvojitelja, ali bude usvojeno oko 130 mališana.

Centar u Beogradu i srodne ustanove učinile su poslednjih godina mnogo u unapređivanju i promovisanju porodičnog smeštaja dece kroz nacionalni program 'Sigurnim korakom do hraniteljstva'.

Centar za porodični smeštaj i usvojenje za grad Beograd i Mačvanski i Kolubarski okrug dobio kao kolektiv i direktorka Dobrila Grijić lično dobilili su priznanje za doprinos razvoju socijalne zaštite u 2016. godini.

Ipak, mnogo teže bilo je "utrnuti prošlost" i izgovoriti istinu o njoj. Jer, najveći broj dece potekao je iz rasturenih i nesrećnih porodica, žrtava droge, svađa, zlostavljanja i napuštanja... Brojne su nedaće i nevolje pratili njihovo rođenje i odrastanje. Trebalo ih je utešiti, naučiti da prepoznaju život i krenu dalje.

Za neke je Bojana i danas mama, za one mlađe - baka, zavisi u kojoj životnoj dobi su došli pod zajednički krov.

Nikola, Ilija i Žikica

"Malo je reći hvala, ispišite to velikim slovima. Mene su odgajili moji baka i deda - Bojana i Žika. Ništa mi i nikad nije nedostajalo, išao sam na razne treninge, fudbal, teretanu, ekskurzije... Ovde je naša kuća, svi smo bili i ostali njena deca, braća i sestre", kaže nam Nikola, koji je u trećoj godini našao dom kod Stepanovića.

Sada mu je 21, završio je autoelektričarski zanat, svoj je čovek. Kasni na posao, ali ipak strpljivo sedi u bakinoj dnevnoj sobi i priča šta su za njega i brata Iliju učinili kad im je bilo najpotrebnije. Pokazuje sliku devojke, koju je prvo upoznao sa Bojanom. A kad, jednog dana, bude imao svoju porodicu, kaže, i sam će verovatno biti hranitelj.

Ilija, stariji godinu dana od brata, dođe kod svojih da pomogne, nedavno je okrečio celu kuću. Završio je keramičarski zanat i tvrdi da je "imao detinjstvo kao i sva druga deca", a uz to i "super društvo, nezaboravne zajedničke dane kod bake i dede".

Nikola i Ilija preživeli su porodičnu tragediju i ostali bez majke, otac je godine proveo u zatvoru. Danas svako od njih ide svojim putem.

 

Milutinoviću je lani dodjeljeno zvanje „Čovek godine“ - priznanje Ministarstva za rad i socijalna pitanja, kao hranitelju, a i kao priznanje za pomoć tokom poplava

U kući Stepanovića sada raste Žikica, živahni 10-ogodišnjak.

"Ja ću, kad napunim 18, promeniti i ime i prezime. Prezime ću uzeti bakino i dedino", ubeđuje Žikica, uzgred čavrljajući sa dva papagaja, koje je nazvao - Oliva i Popaj. Dobio ih je "od tetke", Bojanine ćerke, za rođendan, na dan velike žurke u kući na Kanarevom brdu.

Sa njima živi i Jelena, nekadašnja prva beba koju su prihvatili, danas joj je 35. Radi, ali i dalje želi da ostane u porodici gde je odrasla.

Teča Milovan i brbljivi Dača

Bojana je dobila priznanje za najbolju hraniteljicu u 2016. godini, a o tome kaže:

 

Odricanje, trud i strpljenje

"Biti hranitelj mnogo je teže i osetljivije od 'običnog' roditeljstva. jer je i njihov zadatak komplikovaniji", kaže Dobrila Grujić, direktorka Centra za porodični smeštaj i usvojenje u Beogradu.

Deca u hraniteljskim porodicama, kao i usvojena, često su prošla težak put, koji ostavlja posledice, ponekad se čak i bebe "nose" sa tom pričom o nemogućnosti roditelja da o njima brinu.

Mališani to doživljavaju kao odbacivanje.

Posledice su zakasnelo sazrevanje, a ponekad i disharmoničan razvoj.

S jedne strane postaju zreliji, jer su ih okolnosti na to naterale, a s druge zaostaju za vršnjacima u nekim društvenim ili drugim sposobnostima.

Za hranitelje je, objašnjava naša sagovornica, najvažnije da razviju veštinu brige o deci, strpljivost, istrajnost, koja će im pomoći da ne odustaju u kriznim godinama štićenika.

Važno je i da pomognu detetu da razume svoju prošlost, prihvati je i okrene se budućnosti.

Na pitanje koliko imaju smisla zamerke da se pojedini hranitelji odlučuju da uzimu decu zbog nadoknade koju država daje za njih, Dobrila Grujić kaže kako "veruje da je najčešća pobuda altruizam, ali i da stručni timovi procenjuju motivaciju".

"Osim toga, često se početna motivacija menja - dete se jako zavoli i ništa drugo nije važno. Imali smo jednu porodicu sa tri rođena sina, želeli su da prime devojčicu na hraniteljstvo. Ali, u tom trenutku nije bilo devojčica, pa je kod njih otišao mališan. Znate šta se dogodilo? Toliko su ga zavoleli da su posle tri godine zatražili usvojenje", priča direktorka Centra za porodični smeštaj i usvojenje.

Ona potvrđuje da je briga o mališanima bez roditeljskog staranja zahteva mnogo odricanja, posla i neprestanog učenja hraniteljske porodice.

Uz nadoknadu, svaka hraniteljska porodica ima svog savetnika, koji ih kontroliše, vodi računa da li je novac namenjen deci svrsishodno utrošen, da li je prostor u kom žive adekvatan, kakvi su učenici u školi...

"Znači mi to priznanje zato što su me predložili ljudi koji prepoznaju šta je hraniteljstvo i jer želim da nas ima što više. Važno je kad dete može da kaže: 'Idem kući, čeka me neko.' Da kaže i da to zna. Najsrećnija sam kad trče kroz kuću, bosonogi, raduju se i smeju, to je za mene najveća nagrada. A najtužnija sam kad odlaze", sa setom govori Bojana, i sama odrasla u porodice sa 14-oro braće i sestara.

Dača ide u šesti razred u Obrenovcu. Dočekuje nas na vratima kuće u kojoj živi sa svojim "tečom". Tako je Dača nazvao Milovana Milutinovića, penzionera, koji ga sam odgaja od 2013. godine, kad mu je preminula supruga Snežana.

Dača je došao na hraniteljstvo u njihovu porodicu sa sedam godina, odrasta u besprekorno urednoj kući sa Milovanom. Okrenuti su jedan drugom, obojica zadovoljni zajedničkim životom. Milovan ponosno priča o Dačinim uspesima u školi i sportu. Već ima puno medalja i zaradio je zeleni pojas u karateu. Vozi ga na plivanje, treninge, časove informatike...

Ništa mu, kaže Milovan, nije problem, ni da pere, ni da pegla, ni da prostire veš, a i uči zajedno sa Dačom. Pravi mu svaki dan sendviče za užinu i obično ga vozi do škole.

Voli avione, ne voli rat

"Najviše volim sa tečom da kuvam gulaš u kotliću, a sad mi je obećao da će me naučiti i kako se prže krompirići", priča Dača, vižljasta tinejdžerska čigrica. I dodaje, smejuljeći se, kao da se hvali: "Kad sam došao ovde bio sam nekako tih, a sad sam pravi brbljivko."

I jeste brbljiv, čak i snu, dodaje šeretski Milovan.

Oko kuće u dnu placa koze, svinje, živina. Gajimo ih, veli, da Dača sve ima. A Dača bi da postane vojnik, voli avione. "Volim avione, ali rat - to nikako", kaže ponosno.

Milovanu je lani dodeljeno zvanje "Čovek godine", priznanje Ministarstva za rad i socijalna pitanja, kao hranitelju, ali i kao priznanje za predanost u vreme poplava u Obrenovcu, kad je porodicama hranitelja dovozio humanitarnu pomoć. Sada mu je, kaže, životni cilj da Daču iškoluje i da mirno živi...

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/bojana-majka-hrabrost-i-njenih-40-djece

["Tamo daleko"]

Slava Bogu za ove bogolike ljude I plemenitost kojom radosne duse mnoge decice! Svaka im cast!

[ines]

On 6/18/2010 at 22:51, Маша рече

Sergej usvojio devojčicu

Popularni pevač i njegova supruga 12 godina su pokušavali da dobiju dete

Ovih dana nema kraja sreći Sergeja Ćetkovića. Nakon 12 godina braka u njegovom domu začuo se dečji plač. Njegova supruga Kristina i on usvojili su tromesečnu devojčicu. Srećna tročlana porodica trenutno se nalazi u Podgorici u kući njegovih roditelja, a u Beograd dolaze 25. juna kada će popularni pevač održati promociju novog albuma.

- Sergej i Kristina su toliko radosni što su napokon dobili ćerku da njihovoj sreći nema kraja. Po ceo dan i noć su uz bebicu, ljuljaju je, pevaju joj, ljube je… Ma, toliko je vole da je ne ispuštaju iz ruku! Ime joj još nisu dali, ali joj tepaju najnežnijim rečima - priča Sergejev prijatelj iz Podgorice.

Popularni pevač i njegova supruga Kristina 12 godina su pokušavali da dobiju dete. Nema šta sve nisu probali, ali uspeha nije bilo. Uprkos tome, a možda upravo i zbog toga, njihova ljubav i privrženost vremenom su postajali sve veći. Oboje su vernici, pa su se nekako i pomirili sa tim da će dobiti dete ako to bude bila Božja volja.

Pre godinu i po dana rešili su da svoju sudbinu ljudi bez dece spoje sa sudbinom nekog mališana koga su roditelji ostavili. Želeli su da ga usvoje, brinu se o njemu, gaje ga i pruže mu svu svoju ljubav i pažnju. Otišli su u Dom za nezbrinutu decu „Mladost“ u Bijeloj, u Crnoj Gori, i prijavili se za usvajanje. To je dugotrajna i komplikovana procedura i u njihovom slučaju potrajala je godinu dana.

Kada im je pre nekoliko dana javljeno da dođu po prelepu tromesečnu devojčicu i vode je kući, zaplakali su od sreće. Bebicu su doneli u dom Sergejevih roditelja u Podgorici. Tu su svakodnevno i Kristinini roditelji. Svi zajedno brinu o bebici i zasipaju je ljubavlju i nežnošću zahvalni Bogu što im je podario malog anđela.

- Eto, Sergej je godinu i po dana radio na novim pesmama i uporedo sa tim borio se za usvajanje deteta. Baš u trenutku kada je završio album, stigla mu je nagrada - ćerkica - priča drug popularnog pevača.

Srećna tročlana porodica u svoj dom u Beogradu stići će 25. juna. Do tada će bebica dobiti i ime, ali ne sumnjamo da će tata i mama nastaviti da joj tepaju iz milošte.

Svaka čast! Slava Gospodu da ljudi tako razmišljaju i da im je otvorio srce da prihvate dete bez obzira što kako narod kaže: nije njihovog roda! ...negde sam u duhovnim knjigama jednom pročitala da Gospod iz tog razloga ponekad ne daje decu dobrim ljudima, kako bi deca koja su bez roditelja mogla biti zbrinuta,a takve napuštene, ostavljene dece mnogo je...Eto da Bog da da se srce otvorim tako mnogim parovima poput dotičih u tekstu!