Хранитељи и усвојитељи - приче из живота

[Рончица]

Нисам се стварно изнервирала, уствари јесам, али то прође после 5 минута. Више се растужим, него што се изнервирам... Знам да то тако мора, после све дође на своје. И ово ће тако. Заглавили смо се око неке папирологије, ФТ1П! (Фали нам 1 папир, неки увек мора да фали  :cheesy:)

[Prolece]

Na zalost nista od naseg hraniteljstva,nemamo sopstveni stan,a ni uslova u sadasnjem da cuvamo bebicu sa posebnim potrebama...mislim na malog Pavla.On jos nije izasao iz bolnice,bori se i dalje,mada je mnogo bolje. :cheesy:

[ВИЛМА]

Морам само да исправим Рончицу, у Центру за социјални рад не раде социолози и економисти, већ социјални радници, психолози, педагози и правници, и административни радници.

Сви они раде на основу Породичног закона и Закона о социјалној сигурности грађана, као и Правилницима о новчаним давањима који се повремено ревидирају. Све те законе и правилнике доноси Министарство рада и социјалне политике, тако да је (не)моћ нашег социјалниг система на њима, а не на радницима у Центру који само те законе спроводе.

Наравно, као у свакој професији, и међу њима има лоших људи, и нерадника, али већина ради и преко својих могућности, али то некако стално промакне да се похвали, најлакше је пљувати по професији о којој се не зна много, чак ни њен тачан назив.

[Рончица]

Морам само да исправим Рончицу, у Центру за социјални рад не раде социолози и економисти, већ социјални радници, психолози, педагози и правници, и административни радници.

Сви они раде на основу Породичног закона и Закона о социјалној сигурности грађана, као и Правилницима о новчаним давањима који се повремено ревидирају. Све те законе и правилнике доноси Министарство рада и социјалне политике, тако да је (не)моћ нашег социјалниг система на њима, а не на радницима у Центру који само те законе спроводе.

Наравно, као у свакој професији, и међу њима има лоших људи, и нерадника, али већина ради и преко својих могућности, али то некако стално промакне да се похвали, најлакше је пљувати по професији о којој се не зна много, чак ни њен тачан назив.

За то што не знам тачан назив професије, прихватам кривицу, али не видим да сам негде "пљувала по професији". Ако јесам, онда тога нисам била свесна и радо се извињавам. Написала сам да и ова институција ради половично, мислећи управо на то да има и оваквих и онаквих.

[Рончица]

И, не мислим да си ти нешто пљувала по центру, људи генерално пљују по запосленима у њему, али ја као неко ко ради у тој установи морам да браним своју професију, и да кажем да и међу нама јадницима (социјалним радницима) има вредних и радних људи, није све сам кукољ.

И хвала Господу да вас има таквих!  smej.gif Мислим да то важи за све професије, увек има вредних и радних, али, нажалост, има и кукоља. Никако не бих волела да се људи обесхрабре и да одустану од хранитељства, јер ово што је мене данас "изнервирало" је везано за наш, специфичан случај, а таквих непријатности раније нисмо имали. Али, као што рече Мирођија, и бирократе су само људи, па сам убеђена да ћемо пре или касније наћи начин да решимо проблем. Видим да је мој данашњи пост о нервирању био исхитрен и да је само изазвао пометњу. Ето, и ја сам само човек и грешим. Праштајте.  smej.gif

[мирођија]

Ma сејо шта да ти опраштамо? Желела си само најбоље! smej.gif Много ми је драго да си са нама овде! smej.gif

Слажем се, него, проблем са предрасудом везаном за Центар за социјални рад је тај што неко, чувши само лоша искуства са запосленима у Центру, може да се поколеба и одустане од жеље за хранитељством / усвојењем, само да не мора да се сусретне са "тим грозним државним бирократама".

Тешко ће неко да одустане из тих разлога. Ко реши да буде хранитељ, то ће и постати,ако

има услове.

Жао ми је што наша сестра Пролеће не може да усвоји малог Павла. smej.gif

[Рончица]

  Ma  сејо шта  да  ти  опраштамо? Желела  си  само  најбоље! facenew22222222

  Много ми  је  драго  да си  са  нама  овде! мајкл

 

Хвала велико, ово "сејо" кад прочитам све ми буде топло око срца! И мени је јако драго што сам овде  :group111:

Него, иако сам направила пометњу, чини ми се да је барем тема поново заживела, можда је сад уочи неко ко је раније није видео, па одлучи да постане хранитељ!  319.gif

[PACTKO]

Поздрављам све људе који су се одлучили да буду хранитељи, оне који то већ јесу и оне који ће тек да буду. facenew22222222

Велика је одговорност бити хранитељ, па молим неког да ми објасни шта значи оно "ако не иде, вратите дете"!

То ми, некако, страшно звучи!

[Рончица]

Поздрављам све људе који су се одлучили да буду хранитељи, оне који то већ јесу и оне који ће тек да буду. facenew22222222

Велика је одговорност бити хранитељ, па молим неког да ми објасни шта значи оно "ако не иде, вратите дете"!

То ми, некако, страшно звучи!

Не да само звучи страшно, него је уживо још страшније!

Ја сам у неком посту раније написала да смо покушали да чувамо девојчицу са посебним потребама и баш то није ишло.

Ево који су разлози: хранитељице које чувају децу са посебним потребама требало би да прођу посебну обуку, што моја мајка није прошла, што значи, да ми као породица, нисмо били адекватно припремљени за тако нешто. Нико из Центра за социјални рад није крив због тога; кад смо почињали са хранитељсвом, то је била прва генерација хранитеља у нашем граду. Нико тада није пролазио ту, другачију обуку. Али, ситуација је била таква, хитна, неко је морао да покуша. Ми смо морали да пријавимо после неког времена да нисмо у могућности да бринемо о њој, јер је постојала реална опасност по њу ако остане код нас (нпр. неограђено степениште, капија нам се не закључава, живимо на самој раскрсници...) Морао би неко да је надгледа непрекидно.

Ако је непослушна, не знамо како да се поставимо. Батине моји родитељи никад нису примењивали, довољно је било да мало повисе тон. Код ње то повисивање тона није помагало, а батине верујем да никад нису помогле, па не би ни тад... И тако. Морали смо да је "вратимо" у Центар за соц. рад, тј. да им препустимо да они нађу породицу која више одговара. Боље тако него да се мучи и она и ми. Томе је претходило преиспитивање нас самих, осећали смо се као да је избацујемо на улицу. Стварно у том тренутку нисмо били спремни за тако нешто.

[PACTKO]

Ја се дивим особама које су се одлучиле да буду хранитељи и усвојитељи, а већ имају своју децу.

Лично, не знам да ли бих могла, ма колико хтела.

Не знам како би то утицало на моје дете и како бих се понашала. Бојим се да се не бих исто понашала према свом и туђем детету. А није у реду понашати се другачије. Ни према једном ни према другом.

Можда се тога боји и Маринин супруг!

Не знам  :bla:. Осећања и мисли у вези ове теме су ми "збркана".

А и што се тиче враћања детета социјалној служби, исто.

[Aristotel]

Ја се дивим особама које су се одлучиле да буду хранитељи и усвојитељи, а већ имају своју децу.

Na temelju vlastitog iskustva mogu reći da je onima koji već imaju vlastitu djecu - lakše. Ima se već određeno iskustvo sa djecom, djecu se lakše razumije.

Не знам како би то утицало на моје дете и како бих се понашала.

Opet na temelju vlastitog iskustva mogu reći - pozitivno. Ako djeca nisu previše sebična i razmažena... (a onda problem već postoji a ne tek nastaje).

Бојим се да се не бих исто понашала према свом и туђем детету. А није у реду понашати се другачије. Ни према једном ни према другом.

Ne treba time biti previše opterećen i sve mjeriti "apotekarskom vagom". Ne ponašamo se mi ni prema svoj vlastitoj djeci isto, svako dijete je različito i ima različite potrebe. I to je normalno.

Ako djetetu pristupimo s ljubavlju, onda ćemo vidjeti njegove potrebe.

[nishizawa]

Сатиш Сикха, отац 683 деце

 

Индијац Сатиш Сикха у априлу је усвојио болесне малишане које је гладне и непокретне налазио на улицама и у полусрушеним страћарама у 25 сиромашних села око најразвијенијег, седмомилионског индијског града Хајдерабад

Сатиш Сикха Фото З. Кршљанин

„Новац даје лагодност телу, али не и души. Њу једино може испунити осећај да помажеш другима и усрећујеш их”, мисао је с којом граби кроз живот Индијац Сатиш Сикха, дизајнер из Канаде, који је од априла постао отац 683 деце. Нашао их је гладне и болесне на улицама и у полусрушеним страћарама у 25 сиромашних села око најразвијенијег, седмомилионског индијског града Хајдерaбад. Усвојио их је, дао им наду, помоћ и жељу да се боре са болешћу, јер сви ти малишани рођени су непокретни. Јуче и прекјуче Сикха је био гост Београда и креаторке Весне Југовић, са којим је у Панчеву засадио 500 јоргована, подржавши њену идеју да од наше земље направи долину овог мирисног дрвета. Том приликом са нама је поделио и причу о својој новој веселој породици.

– У селима око града где сам рођен последњих седамдесет година због затроване пијаће воде рађала су се „деца од гуме”, нису могли да се ослањају на руке и ноге. Вукли су се на леђима по земљи. Ни сам више не знам где сам их налазио, узео сам их и окупио у једном од села. Они су ми променили живот, тешко је описати срећу коју су унели у њега. Направили смо наш свет, чист и истинит, посебну планету љубави. Нико ме више не може убедити да нисам првак света. Ако неко прави листу најсрећнијих људи у универзуму, ја сам на врху, захваљујући њима. Срећник број један, тако сам назвао себе и на свом Фејсбук профилу – уз блистави осмех поносно прича овај тридесетдеветогодишњак.

Само од једне хаљине коју је креирао Сикха је недавно зарадио милион долара. Наравно, сем његовог имена, на цену су утицали и дијаманти којима је била украшена. Сав тај новац и све што је стекао пре тога дизајнер сада даје за своју децу. Помаже му најближа, поприлично имућна, фамилија која је продала имање да би Сатиш издржавао многобројну породицу. Ипак, издваја осамдесетшестогодишњу баку Ведулу која свакодневно прави ручак за 200 душа. Овај добротвор је од априла у новооснованој фондацији „Здрава деца, срећна деца” прикупио и 2000 волонтера који помажу у његовом дечјем селу Самастан Нарајанпур.

– Најмлађе дете ми има три, а најстарије 20 година. Ниједно од њих није ишло у школу. Моји волонтери их сада образују, уче да цртају, осликавајући зидове кућа које сам за њих адаптирао. Најважније је што сам формирао тим својих доктора. Они оперишу малишане, који и даље не могу самостално да се крећу, али после хируршких интервенција сада то коначно чине уз помоћ електромоторних колица. Болест им скраћује животни век, али од априла, од када су моји, ниједно дете није умрло, нити се родило са опаком болешћу. Намеравам да проширим своју породицу и усвојим још малишана којима је помоћ потребна. Пре тога морам да им пречистим воду, јер ни ова коју пију није баш квалитетна, а до 15. новембра свих 683 деце добиће нова колица – с нескривеном радошћу објашњава Сатиш.

Уколико неко дете из Србије, или ма које земље у свету, потражи помоћ његовог хируршког тима, обећава да ће их довести и покушати да помогне.

– Што се човек више осмехује, све је млађи. Моја деца се донедавно нису смејала, научио сам их. Већини знам имена. Они моје не знају, али ако их неко пита за Бају, што на индијском значи брат, и они најмлађи знају да сам то ја. Тако ме зову. Неописиво је колико ме воле. И док сам у Србији непрестано зовем волонтере да видим како су. Кажу ми да многа деца одбијају да једу, јер нисам са њима. Морају да их лажу да ћу да дођем и тек онда узимају храну, а када добију чоколадице, неће да их окусе, већ их чувају док ја не дођем да ми поклоне. Зато сада опет живим са њима у Индији, иако сам постао Канађанин, тамо сам донедавно боравио и завршио факултет – објаснио је Сатиш.

Инцидент који му се догодио 2005. године нагнао га је, каже, да за 180 степени промени живот. Била је то смрт дванаестогодишње индијске девојчице Алисон, коју је тада из болнице довео у своје дизајнерско царство да за њега прави машне.

– Радила је то годину дана. Освојила ме је. Дао сам јој све што сам могао, пружио сам јој срећу, али нисам успео и живот. Умрла је од болести од које у просеку болују две особе на планети. Када ми је мајка јавила да је више нема, мој свет се срушио. На самрти је рекла да је била најсрећнија у животу док је са мном правила машне. Када нисам већ могао њој, одлучио сам да покушам да вратим живот некој другој деци, а она су ме поставила на пиједестал срећника – искрен је Сатиш Сикха.

Д. Јокић-Стаменковић

објављено: 09.10.2011

извор

[Александрида]

Kakav lik...likčina brate mili.Zanemela sam...

[obi-wan]

Evo Coveka...

[Драган άσημος :)]

Данас сам чуо заиста мучне животне приче, о дјеци која су доспјела у хранитељску породицу, о њиховом животу прије доласка у ту породицу. Једног дјечака је родила мајка која је у току трудноће узимала наркотике, што је оставило трага на његово психофизичко здравље. Једну дјевојчицу је силовао отац (оптужен је, још није доказано) и мајка је тукла без мјере. Друга дјевојчица има мајку пијаницу и ментално оштећену, а и отац је ментално оштећен.

Питао сам, у себи, зашто Господе допушташ да такви родитељи рађају дјецу?

Одговор је, да слобода којом људи располажу онемогућава Бога да дјелује, јер не могу замислити да се Бог радује патњи те дјеце или да му је свеједно, да је равнодушан. И још да Бог учествује у зачећу дјетета онолико колико му ми допустимо, тј. да је зачеће природни процес, који је осмислио и изделао Бог, дат нама на располагање. Врло је могуће да гријешим.